НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ПОКАЈАЊУ
 
Покајте се и вјерујте у јеванђеље! Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мк 1,15, слично са Мт4,17). То су биле прве речи проповеди Богочовека. Исте те речи Он нам говори и сада, посредством Јеванђеља.
Када је грех највише ојачао у свету – у свет је сишао свесилни Лекар. Он је сишао у земљу изгнанства, у земљу наше патње и страдања, која претходе вечним мукама у аду, да благовести избављење, радост, исцељење свим људима без изузетка. Покајте се!
Сила покајања заснива се на сили Божијој: Лекар је свемогућ – и лек који Он даје је свемогућ.
Тада, у време Своје проповеди на земљи – Господ је позивао на исцељење све који су оболели од греха, и никакав грех није сматрао неисцељивим. И сада Он наставља да позива све, да обећава и дарује опроштај сваког греха, исцељење сваке духовне немоћи.
О, скитнице земаљске! О, сви ви, који јурите или се вучете по широком путу, уз непрекидни шум земаљских брига, забава и весеља, по цвећу, помешаном са бодљикавим трњем, ви који журите тим путем према крају, који је свима познат и који сви заборављате – мрачном гробу, и још мрачнијој и страшној вечности, зауставите се! Отргните се из загрљаја света, који вас непрекидно држи у заробљеништву! Послушајте оно што вам објављује Спаситељ, обратите потребну пажњу на Његове речи! Покајте се и вјерујте у јеванђеље, каже вам Он, покајте се, јер се приближило Царство небеско.
Крајње вам је потребно, земаљске луталице, да пуну пажњу обратите на то суштински корисно, спасоносно саветовање: иначе ћете стићи до гроба, стићи до прага и врата вечности, не стекавши никакво правилно схватање ни о вечности ни о дужностима онога који ступа у њу, припремивши за себе у њој једино праведне казне за ваше грехе.
Најтежи од грехова је – непажња према речима Спаситеља, занемаривање Спаситеља. Покајте се!
Лажљиви, обмањиви пут земаљског живота: за оне који га почињу, он представља бесконачно поприште, испуњено стварношћу; за оне који га завршавају – најкраћи пут, украшен пустим сновиђењима. Покајте се!
И славу, и богатство и сва друга трулежна стицања и надмоћи, за чије стицање ослепљени грешник употреби сав свој земаљски живот и све снаге душе и тела, он мора оставити у оним минутима у којима се са душе насилно скида њена одежда – тело, и када невидљиви анђели воде душу на суд праведног Бога, кога она не познаје, кога је занемаривала. Покајте се!
Људи се труде, журе да се обогате сазнањима, али само неважним сазнањима, погодним само за привремено, која оспособљавају за задовољавање потреба, удобности и прохтева земаљског живота. Спознају и дело, који су нам суштински потребни, ради којих нам је једино и дарован наш земаљски живот – спознају Бога и помирење са Њим, посредством Искупитеља – ми потпуно презиремо. Покајте се!
Браћо! Загледајмо се, без пристрасности, при светлости Јеванђеља, у наш земаљски живот. Он је ништаван! Сва његова добра одузимају му се смрћу, а често и много пре смрти, разним неочекиваним околностима. Те трулежи су недостојне, као добра која тако брзо нестају, да се називају добрима! Оне су пре – обмане, мреже. Они који се запетљају у те мреже, и који се њима спутају, лишавају се истинитих, вечних, небеских, духовних добара, која се достижу вером у Христа и слеђењем Њега на тајанственом путу јеванђелског живота. Покајте се!
У каквом смо/ми страшном слепилу! Како то слепило очигледно доказује наш пад! Ми видимо смрт наше браће; знамо да и нама неизбежно, и можда врло брзо она следи, зато што нико од људи није остао заувек на земљи; ми видимо код многих, и пре смрти, да их изда земаљска срећа, да се она често преокрене у несрећу, сличну свакодневном окушању смрти. Не обазирући се на то, толико јасно сведочанство самог искуства, ми јуримо пролазна блага, као да су постојана, да су вечна. Сва наша пажња је окренута њима! Заборављен је Бог! Заборављена је величанствена и уједно грозна вечност! Покајте се!
Издаће, браћо, неизбежно ће нас издати сва трулежна блага: богате ће издати њихово богатство, славне њихова слава, младе њихова младост, мудраце њихова мудрост. Само једно вечно, суштинско благо човек може стицати у време земаљског путовања: истинско богопознање, помирење и сједињење са Богом, које је даровао Христос. Али ради добијања тих највиших добара потребно је оставити греховни живот, потребно га је замрзети. Покајте се!
Покајте се! Шта значи покајати се? Значи: признати, раскајати се за своје грехе, оставити своје грехе – одговорио је неки свети отац на то питање – и више се не враћати њима.[1] На тај начин су се многи грешници претворили у свеце, многи безаконици у праведнике.
Покајте се! Одбаците од себе не само очигледне грехе – убиство, разбојништво, блуд, клевету, лаж, него и погубне разоноде, и телесне насладе, злочиначка маштања и безаконе помисли – све, све што је забрањено Јеванђељем. Ранији греховни живот умијте сузама искреног покајања.
Не говори сам себи, у унинију и душевној раслабљености: „Ја сам упао у тешке грехе: ја сам дуготрајним греховним животом стекао греховне навике: оне су временом постале као природна својства, учинили су покајање немогућим за мене.“[2] Те мрачне мисли ти сугерише твој непријатељ, ког још не примећујеш и не поимаш[3]: он зна за могућност покајања, он се боји да те покајање не истргне из његове власти – и труди се да те одвуче од покајања, приписујући Божијем свемогућем леку немоћ.
Установитељ покајања је твој Творац, који те је саздао ни из чега. Још лакше, Он те може пресаздати, променити твоје срце: начинити срце богољубиво од срца грехољубивог, начинити срце чисто, духовно, свето, од срца чулног, телесног, злонамерног, сладострасног.
Браћо! Познајмо неизрециву љубав Божију према палом људском роду. Господ се очовечио, како би кроз очовечење омогућио Себи да прими на Себе казну, коју су људи заслужили, и да казном Свесветог искупи кривце од казне. Шта га је привукло нама, овде, у земљу нашег изгнанства? Наша праведност? Не! Њега је привукло нама оно јадно стање у које нас је довела наша огреховљеност.
Грешници! Охрабримо се. За нас, управо за нас, Господ је извршио велико дело Свог очовечења; Он је погледао на наше болести са непојмљивом милошћу. Престанимо да се колебамо! Престанимо да падамо духом и да сумњамо! Испуњени вером, усрђем и благодарношћу, приступимо покајању: посредством њега ћемо се помирити са Богом. Ако ли би се безбожник обратио од свијех гријеха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живјети, неће погинути. Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живјеће. Такво обећање даје Бог грешнику, устима Свог великог пророка (Jeз 18,21-22).
Одговоримо, према нашим слабим снагама, на велику љубав Господа према нама, онако како на љубав Створитеља могу одговорити Његова створења, и то пала створења: покајмо се! Покајмо се, не само устима; посведочимо наше покајање не само малобројним, краткорочним сузама, не само спољашњим учешћем на црквеном богослужењу, вршењем црквених обреда, чиме су се задовољавали фарисеји. Принесимо, поред суза и спољашње побожности, и плод достојан покајања: заменимо греховни живот јеванђелским животом.
Зашто да мрете, доме Израиљев! (Јез 18,31) Зашто ви хришћани гинете, од ваших грехова, вечном смрћу? Зашто се вама пуни ад, као да већ у Цркви није установљено свемогуће покајање? Тај бесконачно добри дар дат је дому Израиљевом – хришћанима – и у било које време живота, какви год да су греси, он делује са истоветном силом: очишћава сваки грех, спасава свакога ко прибегава Богу, макар то било у последњим, предсмртним минутима.
Зашто да мрете, доме Израиљев! Хришћани коначно умиру вечном смрћу, зато што се све време земаљског живота баве само нарушавањем завета крштења, служењем греху; они гину зато што ни најмање пажње не удостојавају Реч Божију, која им објављује покајање. У самим предсмртним минутима, они не умеју да искористе свемогућу силу покајања! Не умеју да искористе, зато што нису добили никакво сазнање о хришћанству, или су добили сазнање крајње недовољно и нејасно, које се мора назвати пре потпуним незнањем, него некаквим сазнањем.
Тако био ја жив, говори Господ Господ – као да је принуђен да појача уверавање пред неверницима, и да побуди занимање код незаинтересованих. Тако био ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив… (Јез 33,11) Зашто да мрете, доме Израиљев?…
Знао је Бог људску слабост, знао је да ће они и после крштења упадати у сагрешења: из тог разлога Он је у Својој Цркви установио тајну покајања, којом се очишћују греси учињени после крштења. Покајање мора пратити веру у Христа, претходити крштењу у Христа; а после крштења оно исправља нарушавање дужности онога ко је поверовао у Христа и крстио се у Христа.
Када су многи из Јерусалима и читаве Јудеје силазили код Јована, проповедника покајања, на Јордан ради крштења, они су му исповедали своје грехе – исповедали су не зато, како примећује један свети писац,[4] што је свети Крститељ имао потребу да зна сагрешења оних који му долазе, него зато што је за снагу њиховог покајања било неопходно да се са осећањем жаљења због упадања у грехе повеже исповедање грехова.
Душа која зна да је дужна да исповеда своје грехе – каже исти тај свети отац – самом том мишљу, као уздом, уздржава се од понављања ранијих сагрешења; насупрот томе, неисповеђени греси, као да су извршени у мраку, лако се понављају.
Исповедањем грехова раскида се дружење са греховима. Мржња према греху – знак истинског покајања – јесте решеност да се води врлински живот.
Ако си стекао навику према греховима, чешће их исповедај – и убрзо ћеш се ослободити греховног ропства, лако и радосно ћеш следити Господа Исуса Христа.
Онај ко непрестано издаје своје пријатеље, њему пријатељи постају непријатељи, удаљују се од њега, као од издајника, који жели њихову вечну погибао: онај ко исповеда своје грехе, они од њега одлазе, зато што се греси заснивају и снаже гордошћу пале природе, не трпећи изобличавање и упозорење.
Ко у нади на покајање дозвољава себи да сагреши добровољно и намерно: тај лукаво поступа у односу према Богу. Онога који греши добровољно и намерно, у нади на покајање, неочекивано погађа смрт, и њему се не даје време које је он планирао да посвети врлини.[5]
Тајном исповести одлучно се очишћују сви греси, учињени речју, делом и помишљу. Да би се из срца избрисале греховне навике, које су се у њему укорениле, у току дуго времена, неопходно је време, неопходно је постојано пребивање у покајању. Постојано покајање сачињава постојана скрушеност духа, борба са помислима и осећајима у којима се разоткрива греховна страст сакривена у срцу, обуздавање телесних осећаја и трбуха, смирена молитва, честа исповест.
Браћо, ми смо добровољним грехом изгубили свету непорочност, која је неупоредива не само са греховним делом но чак и за познањем зла – непорочност која је у духовном блеску у ком смо ми доведени у постојање, из руке Спаситеља. Ми смо изгубили и ту непорочност коју смо добили при новом стварању крштењем; ми смо на путу живота укаљали своје хаљине, које је избелео Искупитељ. Остала нам је још једна вода за умивање – вода покајања. Шта ће бити са нама када занемаримо и то умивање? Догодиће нам се да станемо пред Бога са душама унакаженим од греха – и Он ће страшно погледати на оскврњену душу, осудиће је на вечну муку.
Умијте се, каже Бог грешницима, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престанитв зло чинити. Тада дођите, па ћемо се судити. Чиме се завршава тај суд Божији, суд покајања, на који Бог непрестано позива грешника, у време његовог земаљског живота? Када човек увиди своје грехе, одлучи се на искрено покајање и поправљање: то Бог решава Свој суд са човеком, следећом одлуком: Ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна (Ис 1,16,18).
Ако хришћанин пак покаже немар према том милостивом, последњем позиву Божијем: њему Бог објављује вечну погибао. Доброта Божија, говори апостол, на покајање те води (Рим 2,4). Бог види твоја сагрешења: Он дуготрпељиво гледа на сагрешења која ти чиниш пред Његовим очима, на низ сагрешења која су образовала сав твој живот; Он чека твоје покајање, и уједно оставља твојој слободној вољи да изабере твоје спасење или погибао. И доброту и дуготрпљење ти злоупотребљаваш! Код тебе нема поправке! Твој немар је све јачи! Код тебе јача и занемаривање Бога и твоје сопствене, вечне судбине! Ти се бринеш само о умножавању својих грехова, ранијим сагрешењима додајеш нова и двоструко већа сагрешења! Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога, на ком ће се дати свакоме по дјелима његовим: живот вјечни онима који истрајношћу у добрим дјелима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло (Рим2,59).
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пимен Велики, види: Скитски патерик.
  2. Преподобни Макарије Велики, Беседа 7, гл. 2.
  3. Преподобни Макарије Велики, Беседа 7, гл. 2.
  4. Свети Јован Лествичник, Беседа 4
  5. Исак Сиријски, Беседа 90.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *