АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
ГЛАВА 17
Зиму 1866/1867. године, преосвећени Игњатије је провео у раду на припреми за штампу изабраних изрека и догађаја из живота светих монаха, који чине шести том његових дела, који је издат тек после његове смрти под називом „Отачник“. Заједно са тим, он није прекинуо ни да наставља и друге делом започете, делом допуњене, раније написане чланке. Те зиме, он је написао чланак „О трпљењу страдања“, „О односу човека према његовим страстима“, и значајно је допунио „Разговор старца са његовим учеником о Исусовој молитви“.
Дани су пролазили, ништа се наизглед није мењало. Људи из његовог окружења су навикли да га гледају стално болесног, слабих снага, али притом непрекидно обученог, стално заузетог радом за писаћим столом, или у молитвеном подвигу – и ништа видно није показивало близину његове смрти; иако се он понекад жалио на бол срца, болест ногу и друге невоље, све је то пролазило, као повремене појаве и прилично уобичајене, тако да нимало нису мењале поредак дневних занимања. Без обзира на различите невоље о којима је говорио онима из његовог окружења – нико никада није чуо његов болеснички јаук. Он је више пута говорио да се, суздржавајући се од јаукања због болести, он учи да трпи све што долази, а по обичају атонских подвижника, не скидајући се ни дању ни ноћу, до самог часа смрти, он као да је тим спољашњим поретком живота сакрио од окружења колико је опасно његово стање.
Године 1867,16. априла, на дан светлог Христовог васкрсења, одслуживши литургију, преосвећени се тако уморио да су га са муком довели до келије. Био му је потребан получасовни одмор, како би прикупио снагу да узме храну. Истог тог дана, он је објавио онима из свог окружења да га после вечерње нико не узнемирава, јер од тог часа тог дана неће никога примати, објавивши као разлог те одлуке „своју потребу припремања за смрт“.
Наредног дана, седамнаестог, био је рођендан цара императора Александра Николајевича, и преосвећени је престојао литургију у олтару, али је изашао да одслужи благодарни молебан, при чему је читао завршну благодарну молитву са тако снажним, дубоко благодатним изразом, да је скренуо општу пажњу на тај случај. Ко је могао да претпостави да је то био последњи излазак светитеља из његових келија – из којих по повратку више није излазио, иако је његов уобичајени живот у трудовима, у подвигу, у болестима текао непромењиво уобичајеним редом.
Двадесет првог априла, из Петрограда су стигли трећи и четврти том његових дела, који су тек изашли из штампе. Преосвећени се прекрстио и прославио Бога, и не отпаковавши, не погледавши књиге, наредио је да се оне оставе до доласка његовог брата Петра Александровича из Петрограда. Његова равнодушност била је потпуно супротна брижном и природно делатном карактеру, и ранијем занимању преосвећеног за издавање његових дела, на шта је он гледао као на обавезно испуњавање свог дуга. Не може да се не примети да је притом, долазак његовог брата био крајње неодређена околност, па се поменутом одлуком преосвећени потпуно повукао од посла, који је по природном поретку њему, као архипастиру и аутору, био најближи од свих његових земаљских послова. У то време, објашњавајући архимандриту Јустину своје духовно стање, он му је говорио да је изгубио сваки осећај према свему земаљском, да је чак изгубио занимање за укус хране, при чему је додао: „Ја нећу дуго потрајати.“ – Своме омиљеном келијнику, Василију Павлову,[1] више пута је понављао да је веома корисно молити Господа за обавештавање о дану смрти. „Веома је добро“ – рекао је он – „ако Господ некога обавести о смрти која се приближава, само што ти извештаји не бивају увек тачно одређени, због тога да би човек пребивао у непрестаном страху. Свети Тихон је молио Господа: ‘Кажи ми Господе, када ћу ја умрети?’ – Њему је било речено: ‘У недељни дан’, али није било речено тачно у који. Дакле, и припремај се у ‘сваку недељу'“. Двадесет трећег априла, у недељни дан, у Недељу светог апостола Томе, преосвећени је цео дан провео на постељи, због опште слабости. Следећег дана, у понедељак, он је писао настојатељу Николо-угрјешског манастира архимандриту Пимену да је тако слаб, да чека смрт, и даље каже: „Јуче (у недељу), читав дан сам прележао, чекао сам смрт, а данас поново врим.“
Још у време Страсне седмице владика је говорио да је имао мали удар, али пошто није оставио никакве трагове болести, тај случај није изазвао никакву озбиљну опасност. Двадесет петог априла, удар се поновио. Архимандрит Јустин је тражио благослов да пошаље по доктора, али преосвећени је са решеношћу, у мирном и спокојном расположењу, одлучно рекао: „Није потребно“; поновио је неколико пута: „Мени је тако лако – добро!“
Двадесет седмог, у четвртак, преосвећени је молио једног од својих најближих, јеромонаха Калиста, да га намаже боровом машћу: по завршетку мазања он је тражио опроштај од Калиста и рекао је да је прихватио ту услугу од њега последњи пут. На питање јеромонаха: зар му се маст не допада? – одговорио је: „Не, него су моји дани одбројани.“
Двадесет осмог, у петак, после ручка, преосвећени је по обичају легао да се одмори, али је убрзо устао, траживши да му дају чај. Келијник Василиј, приметивши необично црвенило лица, питао је за разлог. Владика је објаснио да је то последица благог удара, који није изазвао никакву нарочиту повреду, али се он осећа толико лоше да очекује смрт. Због тих речи, које су погодиле младића тугом и ужасом, своју прву мисао изразио је питањем: „Како ћу ја живети без вас владико – па и сада је веома тешко?“ Владика је одговорио: „Да, баћушка, веома, веома тешко, тако тешко да ти не можешни замислити: и ја сам мислио о теби и предао сам, како себе, тако и тебе, вољи Божијој.“ Када му је дошао старији келијник, који је био економ његове келије, јерођакон Никанор, и предложио да пошаљу по доктора, владика је одбио тај предлог. Раније је он, не једном, говорио онима око њега: „Када ја будем умирао не шаљите по доктора, дајте ми да умрем како следује хришћанину – у пажњи, без смућивања и расејавања вашом бригом“. Архимандрит Јустин каже да је још почетком прошле зиме, поводом разговора о лицу које је доживело паралитични удар, владика рекао: „И ја ћу умрети од удара.“ Архимандрит је почео готово да приговара, говорећи да је то за његов телесни састав, мршавост и начин живота невероватно, али је владика, кратко потврдивши своје речи променио тему разговора. У петак увече владика се умирио, и наредио је да за суботу припреме за купање, али уставши ујутру, довољно живахан, рекао је да му је боље, и додавши: „А јуче само што нисам умро“ променио је одлуку о купању, рекавши: „Још није потребно.“
Тих последњих дана свог живота, преосвећени је према свима био загрејан необичном милошћу, која као да је ублажила тугу. Та милост и неземаљска радост која од ње потиче, сијали су на лицу болесника. Једног од тих последњих дана, владика је, опраштајући се са својим келијником, одговорио на његов поклон и праштање поклоном до земље у страхопоштовању, рекавши: „Ти мени, баћушка, опрости.“ Изглед старца, пун дивног смирења, довео је келијника до суза. Тих дана, владика му је више пута говорио да „је њему тешко да спушта ум на бављење земаљским“ и повукавши се од општења са свима, он готово да није више живео на земљи.
Тридесетог априла, у Недељу жена мироносица, у седам сати изјутра, келијник Василије, ушавши у спаваоницу[2] преосвећеног, пронашао је орлец[3] испред икона несклоњен, што се дешавало веома ретко – највећим делом га је преосвећени, будући да га је увек употребљавао приликом испуњавања келијног правила, сам склањао. Умивши се, он је по обичају испио богојављенску водицу и изашао је у трпезарију да пије чај, наредивши Василију да поспреми спаваоницу.
Попивши две чашице чаја, он је пожурио у своју унутрашњу келију. По истеку осмог сата, пред саму проповед на касној литургији, Василије, улазећи к њему са уобичајеном молитвом, нашао га је како лежи на постељи, на левом боку, лицем према зиду. Приметивши да владика, увек веома пажљив, није обраћао пажњу на то што је он ушао, келијник је у почеткуто приписао нарочитој удубљености при молитвеном делању, што се понекад дешавало са њим. Стојећи неко време, Василије је поновио молитву, али – одговора није било. Загледајући пажљиво, он је приметио да је рука владике покривена самртничким бледилом; пришао је ближе и уверио се да је владика већ скончао. Његова глава, која је лежала на узглављу, била је мало нагнута напред, длан леве руке био је подигнут нагоре, као у молитви, а десна рука, спуштена низ тело, лежала је поред отвореног каноника.[4] Заправо, побожан положај тела био је разлог због ког келијник није могао брзо да прихвати да је он већ прешао у вечност. Смрт, долазећи светитељу Христовом, затекла је његов ум занет молитвословљем; започевши га на земљи, он је био призван на бесконачно славословље Бога – на небу.
Епископ Игњатије се одавно припремао и чекао је долазак смрти, наоружан непрестаном молитвом именом Господа Исуса Христа, и смрт, поражена Христом, поштовала је живот у Христу, долазећи слуги Христовом према његовој жељи у тишини усамљености, у часу молитве, са пажњом удубљеном у молитвословље; – чак је изабрала такав положај тела који неће нарушити блаженост светитеља који одлази, који је сав свој живот посветио духовном делању које је Господ заповедио: покајању и плачу. Ишавши тим путем, није могао а да се не приближи блаженствима која су обећана у Јеванђељу за те врлине.
Лице умрлог епископа, када су тело пренели на сто, сијало је светлом радошћу,која није земаљска. На левој слепоочници била је приметна плава жила, која се спуштала око уха, по образу, са линијицама црвене боје – вероватно је пратила пут којим је смрт ушла у тело.
Разговарајући са једним од њему блиских ученика о јеванђелским заповестима, свети Игњатије је рекао: „Свака јавна врлина, није моја врлина, по учењу самог Господа, који је заповедио да се свако јеванђелско добро чини тајно.“ И управо је сва величина његовог животног подвига, у свом неописивом обиму, остала тајна његове духовне келије, која је исповедана и откривена, колико је то било могуће, у његовим делима, али је у својој пуноћи позната једино Богу. Том тајношћу, која је одликовала сву његову земаљску делатност, према тачном смислу јеванђелских заповести, преосвећени Игњатије је обележио и свој коначни, предсмртни подвиг. Повезујући његово приповедање келијнику о обавештавању одозго светог Тихона о дану његове смрти „у недељни дан“, са писмом преосвећеног архимандриту Пимену, да је он прележао сву Томину недељу, очекујући смрт, и на крају, на дан смрти (недеља), наређење његовом келијнику да пожури да му што брже припреми спаваоницу, наводи на мисао да је и њему био откривен дан његове смрти, и одређен исто као и светом Тихону, као „недељни дан“.
Ради утехе нама, својим осиротелим духовним чедима, владика је оставио одређено упутство о свом земаљском животном путу, о томе куда је он стремио животом, и где је – верујемо – стигао. „Ја сам узет,“ – каже он у предговору четвртом тому својих дела – „узнесен са широког пута, који води у вечну смрт, и постављен сам на тесан и мучан пут, који води у живот. Тесни пут има најдубље значење: он подиже са земље, изводи из помрачења сујетом, узводи на небо, узводи у рај, узводи Богу, поставља пред Његово лице у незалазну светлост, ради вечнога блаженства.“
Дивно је што се на тај исти празник, у Недељу жена мироносица, упокојио и преподобни Нил Сорски, познати делатељ умне молитве; та истоветност дана смрти као да потврђује приметну сличност унутрашњег подвига нашег савременог отшелника, како по карактеру, тако и по њиховим плодовима, са оснивачем отшелничког живота у Русији, у давнини. Све то, наравно, не може бити значајно за свакога, али они који познају молитвено подвижништво светитеља из личног саживота са њим, или користе његове списе, не могу да то не сабирају у срцу, како би у себи изградили свештено сећање на свог духовног оца и наставника.
Три дана и три ноћи стајало је тело епископа Игњатија у његовим келијама, непромењиво чувајући светли израз лица, а затим је било пренето у саборну манастирску цркву светог Николаја. Када је прошао шести дан, 5. маја, у петак, заупокојену литургију и опело одслужио је епископ Јонатан, епископ кинишемски, викар костромски. По његовој одлуци, опело је служено по чину пасхалног служења, а по завршетку опела, он је изговорио надгробну беседу и опростио се од покојника, а после њега се опростило свештенство, саслужитељи, манастирско братство и сви присутни, на челу са управником Костромске провинције, Т. С. Дорогобужиновим. Затим је тело, у откривеном ковчегу, било ношено у литији око цркве светог Николаја, и унето је у болничку манастирску цркву св. Јована Златоустог и преподобног Сергија Радоњешког, где су после уобичајене литије затворили поклопац и ковчег је спуштен у гробницу иза леве певнице.
По општем мишљењу, опело покојника је на њих оставило пре утисак црквене свечаности него жалосног обреда. Ученици владике су се присећали његових речи: „Може се видети да ли је покојник у милости Божијој, ако је приликом погреба његовог тела туга оних који га окружују разводњена некаквом несхватљивом утехом.“
Иако је свих дана пре погреба број окупљених људи био прилично велики, на дан погреба, без обзира на изливање Волге, које је становништву са оне стране реке отежало прелазак у манастир, окупило се око пет хиљада људи.
Блажени које си изабрао и примио, Господе! Нека их памте из нараштаја у нараштај!
НАПОМЕНЕ:
- Сада монах петроградске Невске лавре.
- Владика је заузимао свега две собе, пријемну у којој је била и трпезарија, и кабинет, који је уједно био и спаваоница.
- Орлец је ћилим округлог облика, са извезеним орлом на њему, који се поставља под ноге епископа при богослужењу и молитви.
- Каноник, грч. – црквена књига која садржи у себи разне каноне, акатисте и још неке молитве (прим. прев.).
једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!