НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ЈОСИФ[1]
ПОБОЖНОШЋУ ИСПУЊЕНА ПРИПОВЕСТ, УЗЕТА ИЗ ПОСТ 32-50
 
Чудесно долази праведницима усред њихових невоља мисао благодарења Богу[2]. Она истрже њихова срца из туге и мрака, узноси их Богу, у област светлости и утехе. Бог увек спасава оне који му прибегавају простодушно и са вером.
Враћао се свети патријарх Јаков, враћао из Месопотамије у хананску земљу, у земљу свога рођења, у своје од Бога предодређено наследство.[3] Неочекивано је добио вест да гневни Исав, његов брат, иде њему у сусрет, да уз себе има четири стотине наоружаних момака. Још у младости је Исав, узрујан завишћу, покушао да убије Јакова. Да би избегао превремену, насилну смрт, Јаков се удаљио у Месопотамију. Тамо је провео двадесет година. Време је могло да исцели Исавово злобом рањено срце… али није – ево га, иде у сусрет брату и води наоружану дружину. Бројна маса наоружаних момака била је јасан знак његовог злог предумишљаја. Време није исцелило мржњу у Исаву: он је ојачао, ојачала је у њему и мржња према брату.
Јаков се уплашио: није знао шта да чини. Одлучио је да раздели своје слуге и слушкиње и бројна стада на две чете. „Ако разјарени Исав“, размишљао је он, „удари на једну чету и разбије је, можда ће његов гнев ослабити, па неће ударити другу чету.“ Иза чета ишле су Јаковљеве жене и деца; а иза свих ишла је његова друга супруга, Рахиља, са својим сином јединцем Јосифом, најмлађим Јаковљевим сином. Рахиља и Јосиф су били на крају целе те поворке зато што су били најмлађи, но то најбезбедније место дала им је и посебна, брижна љубав супруга и оца. Довитљиво је око љубави; довитљиво је око ревности. Чим је направио такав распоред, праведник је похитао у уобичајено пристаниште праведника, похитао је да стане пред Бога у побожној молитви. „Нисам вредан“, исповеда се он Богу, „толике милости и толике вере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пређох преко Јордана, а сада сам господар од две чете.“[4] Одасвуд окружен невољом, праведник излива своје срце пред Богом, своди своје рачуне са судбином, налази да је потпуно задовољан, налази да је Бог – који му је заповедио да оде у Месопотамију и врати се из ње – учинио све како је и обећао. „Нисам вредан толике милости и толике вере што си учинио слузи својему.“ Какво дубоко, истинско смирење! Једино је оно достојно да стоји пред Богом; једино је оно достојно да беседи са Богом: њега никада не оставља Бог. Њега милостиво и пажљиво слуша Бог и излива обилну милост на онога који се моли са смирењем. Изменило се, на миг Божији, Исавово срце: до сада је у њему пламтело непријатељство, а сада је наједном у њему букнула љубав према брату. Исав је бацио мач, бацио се у загрљај брату, и гле: два брата плачу у загрљају.[5]
И ево, Јаков је већ одавно у земљи хананској. Умрла је већ његова вољена супруга Рахиља: умрла је док је рађала Венијамина. Много је већ невоља искусио Јаков од разузданих синова, који су се понашали у обећаној земљи као да се налазе у некој туђој, освојеној земљи.[6] Они су напасали своја многобројна стада недалеко од његовог шатора, разапетог близу Хеврона, а понекад су одлазили и прилично далеко, на друге, бујније пашњаке. Јаков је стално остајао код куће: задржавале су га године, а и духовно напредовање. Оно је привукло старчев ум и старчево срце према Богу, и зато је заволео самовање у шатору. Такав човек нити има кад да се даје у животне бриге, нити му је то својствено. Нераздвојно је био уз њега вољени син – његова утеха – Јосиф, прекрасан душом и телом. Брига о старом оцу и пажење на дубоко, свето учење оца боговица чинили су све занимање, сву насладу младићеву. У његову душу падала је реч побожности онако како семе пада на плодну земљу и убрзо је донела род: у Јосифовој души је засијала света чистота. У чистоти срца почиње да се одражава Бог, као што се у огледалу мирних, прозрачних вода одражава сунце. Јосифова врлина је подстакла у браћи завист, а не надметање у врлинама: то је, нажалост, све чешћи случај у људској заједници. Браћа су измислила и изнела злу клевету на Јосифа, а какву тачно – Писмо не каже. Но није дао оштроумни и благодатни Јаков да га обмане лукаво заплетена измишљотина: он није престајао да воли – да воли Јосифа, и у знак нарочите љубави поклонио је сину шарену хаљину. Јарке и разноврсне боје посебно су уважавали и сада уважавају на номадском истоку. Није ли та хаљина била симбол онога потпуно супротним околностима испресецаног живота који је чекао младића? Надахнуће је дошапнуло прозорљивом старцу да изобрази пророштво шареном хаљином као симболом, а не речју. Од тада почиње све оно необично што се догађало Јосифу.
Он је праслика, далека библијска сенка Господа нашега Исуса Христа, а због делатног живота он је пример побожног и врлинског човека који се подвргава разним, необичним невољама, током којих успева да очува побожност и врлине; њега Бог никада и нигде не оставља, свуда га чува, и на крају дивно прославља. Послушајмо, послушајмо необично занимљиво казивање о чудесним и поучним догађајима пророка обученог у шарену хаљину.
Јосифова браћа[7] су видела да њихов отац воли Јосифа више него све остале своје синове и омрзнула су брата: при свакој речи са њим, при сваком погледу на њега у њима би узаврео мрачни немир. А он није схватао болест која их је захватила: његова чиста душа видела их је све као чисте, добронамерне. Откривао је своје срце пред њима ни у шта не сумњајући. То незлобиво срце Бог је већ изабрао за сасуд тајанствених откривења. Благодат Светога Духа, саобразно Јосифовим младалачким годинама, почела је да открива своје присуство и дејство у сновима нарочитог значења. Живо је цртала тајанствена рука чудне снове у девственој машти. Јосиф је имао седамнаест година када је уснио први пророчански сан. Отворено, и не наслућујући никакво зло, он прича сан својој браћи: сан је, очито, оставио неуобичајен утисак у младићевој души. Тај утисак је тражио објашњење. Јосиф је хтео да изазове, да чује то објашњење од старије браће. „Уснио сам“, говорио је он њима, „да везујемо снопље у пољу; мој сноп наједном уста и исправи се, а ваши снопови иду унаоколо и клањају се моме снопу.“ Браћа су одговарала: „Да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам?“ И удвојише браћа мржњу према њему због благодатног сна, због његове свете искрености, која их је ранила, па су је изврнули, изопачили. Касније Јосиф усни други сан. Са дечијом невиношћу, као да оправдава први сан, као да доказује да му снови тако посебног значења долазе мимо његове воље, независно од њега, он прича сан оцу и браћи: „Видех“, говори он, „како се сунце и месец и једанаест звезда клањају мени.“ Чим је чуо шта син говори, отац је одмах прекинуо младића: „Какав је то сан што си снио? Зар ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?“ Искусни и духовни отац је прекинуо сина, али не зато што је сматрао да је његов сан сујетно маштање, сопствена творевина душе, болесно гордоумље, већ да би заштитио младу душу од упадања у гордоумље, и уједно строгом примедбом колико-толико угасио завист и мржњу у браћи.
Тако хришћански аскетски учитељи заповедају да не обраћамо нарочиту пажњу на све појаве које се указују пред душевним и телесним чулима: заповедају да пред свим појавама сачувамо разбориту душевну хладноћу, спасоносни опрез.[8] Има снова од Бога: пример и доказ за то су Јосифови снови, али опасно је и веома блиско самообмани стање оног човека који види снове и има виђења. Виђење наших недостатака је безопасно виђење! Виђење нашег пада и искупљења је најпотребније виђење! Дух скрушен и смирен[9] – то стање је суштински корисно, далеко од самообмане, стање које је по вољи Бога! Расуђивање спремно да схвата, процењује и објашњава виђења својствено је једино онима који су напредовали у духовном подвигу: оно се стиче након дугог времена, оно је дар Божији. Тај дар Божији имао је свети Јаков: он је прекинуо сина који му је причао пророчански сан, а сам је – сведочи Писмо – чувао у сећању његове речи, које су носиле на себи помазање Духа.
Овај други сан је потпуно другачије утицао на Јосифову браћу: он је у њима само умножио мржњу и завист према Јосифу. Једном приликом, када су браћа отерала стада на пашњаке крај Сихема, Јаков је рекао Јосифу: „Браћа твоја напасају стада код Сихема; хоћу да те пошаљем к њима.“ Јосиф одговори: „Спреман сам.“ „Иди“, настави Јаков, „и види како су браћа твоја, како је стока, па дођи да ми јавиш.“
Људи се понекад лако растају; растају се, али се у ствари не растају; опраштају се, али се у ствари не опраштају. А овакво опраштање често буде опраштање заувек; често после њега следи дуготрајни, горчином испуњени растанак. Није знао старац, док је отпуштао Јосифа, да дуго, веома дуго неће видети вољеног сина! Је ли могао да мисли да Јосифа шаље убицама шаљући га браћи? Знао је он да они мрзе младића, но је ли му могла пасти на памет помисао да је та мржња нарасла до плана, до тајног споразума, до одлучности да се изврши братоубиство? Старчева безазленост била је искуствена безазленост, не она дечија безазленост која је испуњавала Јосифа: Јосиф иде право на нож, као јагње. Мудри Јаков, и поред свег свог духовног напредовања, и поред целокупног искуства, накупљеног током дугогодишњег страдалничког живота, није могао да замисли да су његови обесни синови били спремни на ужасни злочин братоубиства. Светињи је својствено да не мисли зло о ближњем; њој је својствено да сматра да ни најнесумњивији, најочигледнији злотвори нису онолико зли колико заправо јесу. Заиста видимо да многи свети људи нису дозволили да их очигледни грех обмане: њих је обманула њихова велика љубав, њихово поверење у ближње. О старче! Задуго се растајеш са својим вољеним сином Јосифом! Имаш дар и пророштва, и прозорљивости, али Бог је, непојмљиво уређујући човекову судбину, за то време заклонио од тебе будућност непрозирном завесом. Отпустио си Јосифа на неколико дана, а видећеш га после многих тужних година. А он ће видети хананску земљу, то место на коме је подигнут твој шатор, када дођу дани твог погребења, и то само на неколико дана тог погребења! Овамо ће доћи његове кости; овамо ће се са њима вратити његово бројно потомство, и с оружјем у руци овладаће наследством свога праоца, сада младића Јосифа.
Јосиф је пошао из дома очевог, из Хеврона, и стигао у Сихем. Тамо већ није било његове браће. Није знао где да их нађе, па је почео да их тражи и да се распитује о њима. Срео га је неочекивано непознати човек и упитао га кога тражи. Јосиф је одговорио: „Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, знаш ли где су са стадима својим?“ Незнанац је одговорио: „Отишли су одавде, чуо сам да су рекли: ‘Хајдемо у Дотаим.'“ Вођен речима тог човека, којег је судбина нарочито послала да сретне Јосифа и упути га ка ономе што му је предодређено, младић је опет почео да тражи браћу – жртва своје жреце – и нашао их је у Дотаиму. Они су га препознали издалека, и почели да се договарају да га убију. Међу браћом су се чуле ужасне речи о брату: „Ено онога што сне сања. Хајде да га убијемо, па ћемо казати: ‘Љута га је зверка изјела.’ Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова!“ Одмах за ужасним речима подигле су се и злочиначке руке. Но Рувим, најстарији син Јаковљев, избавио га је од њих. „Немојте да га убијемо сопственим рукама“ рекао им је он, „баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њега!“ Помишљао је омекшали Рувим да одведе старом оцу вољеног сина. Браћа су свукла са Јосифа шарену хаљину и бацили га у дубоки, суви бунар – живог у ужасни гроб. Јосиф је у јами, у чељустима смрти!… Свети младићу, каквим тешким искуством почиње твоје духовно искуство! Чудесна је чврстина твоје душе, која је поднела такве љуте јаде! Чврстину у несрећама даје непорочна, беспрекорна савест. Научи нас да нађемо и твоју чистоту и чврстину – моћне ослонце срца у животним преокретима.
Јосиф је у јами. Шта раде браћа? Сели су да једу… О, сазрела мржњо!… Чим нека страст сазри у души, душа више не осећа своју смртну болест. Страшније је бити срце у тој дубини злобе него тело са анђелском душом у дубокој јами. Јаковљеви синови су починили злодело тако као да су испунили дуг: толико се са њима сродила мржња према брату. Послије сједоше да једу,[10] говори Писмо.
Никакво добро, разуме се, није донео тај заједнички обед. Обедовали су разуздано, обесно. Како би другачије могле да обедују убице? Громки кикот прекидао је страшно ћутање: био је то кикот душе која је збацила са себе одело стида па се наслађује злобом коју је сварила, којом се наситила. Излетале су повремено паклене речи – као из мрачног бездана – из срца која су се одлучила на братоубиство. Мрачна, зверска била су лица тих што су обедовали. Њихове очи и слух мрко и дивље тумарали су свуда. Разборитост овде није више управљала. Која разборитост! Када страсти овладају човеком, тада ум, лишен своје власти, служи као удварачки, досетљиви слуга страстима и задовољава њихове лукаве, хировите, злочиначке захтеве.
Пирују Јаковљеви синови на гробу живог мртваца… Њихове узрујано усколутале очи неочекивано угледаше путнике. Били су то Исмаилћани, трговци. Иду од Галада, путем за Египат. Њихове камиле натоварене су мирисавим корењем, тамјаном и смирном: те товаре преносе да би их продали у Египту. За обесном помамном трпезом зачуо се глас: „Каква ће бити корист ако убијемо брата својега и затајимо крв његову? Хајде да га продамо овим Исмаилћанима, да не дижемо руке своје на њега: брат нам је, наше је тело!“ Био је то Јудин глас, глас четвртог Јаковљевог сина; Јуда је предложио да продају брата праведника. Много столећа касније јавиће се други Јуда; он ће рећи о другом праведнику, о самом Богочовеку: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?“[11]
Звецнули су златници… Јосифа су већ извадили из бунара и журно продали Арабљанима. Ниједну спорну реч ни о цени ни о заробљенику није изговорила ни једна ни друга страна. Не би Писмо прећутало реч достојну памћења да је она била изговорена. Писмо преноси у овој приповести и оне речи које су колико-толико вредне да буду запажене. Звецкају златници… било их је двадесет. Како је сличан тај звекет звекету тридесет сребрника!… Блажени младићу, што си продат за двадесет златника! Удостојио си се да будеш праслика Онога који је продат за тридесет сребрника!
Рувим није био за трпезом. Он није био учесник ни злог предумишљаја ни злочиначког договора; није био ни на пиру на коме је прослављано успешно извршено злодело. Ево га, тајно прилази јами и зове погребеног. Нема одговора. Опет зове… нема одговора! Очајан, раздире своје хаљине, враћа се браћи, и каже им: „Нема младића у јами! А ја куда ћу?…“ Звекет златника био је одговор. Било их је двадесет. Деветорица браће која су била присутна у продаји доказала су да нису заборавила онога који је тада био одсутан, десетог.
Јаковљеви синови су у међувремену смишљали како да прикрију од старога оца то што су учинили са Јосифом. Заклали су јаре, замочили шарену хаљину у крв, и послали је оцу са суровим питањем: „Нађосмо ову хаљину, види је ли ово хаљина сина твојега или није?“ Отац ју је познао и рекао: „Ово је хаљина сина мојега; љута зверка изјела је Јосифа!“ Јосиф је раздерао своје хаљине, везао кострет око себе и дуго оплакивао сина. Око њега су се окупили синови и кћери да теше старца. А неутешни старац говораше: „Са тугом ћу у гроб лећи за сином мојим.“ Дуго је понављао те речи и дуго плакао.
Исмаилћани су довели Јосифа у Египат[12], и тамо су га препродали Петефрију, фараоновом дворанину – фараонима су називани египатски владари – заповеднику фараонове страже. И Господ је био са Јосифом, тајанствено је био над њим, помагао му. Господар је убрзо запазио благослов неба над својим слугом и силно га заволео. Због те нарочите љубави Петефрије је предао Јосифу управу над целим својим домом и над свиме што је имао. Господ је ради Јосифа благословио наследство тог Египћанина: Божија благодат се излила на целокупно његово имање, на његов дом и на његова поља. Петефрије је починуо: предао се тој својој благонаклоности без икакве бриге и са пуним поверењем – сам ништа није надгледао, ни на шта није обраћао пажњу. Јосиф је био лепог стаса и лепог лица. Његова лепота привукла је пажњу Петефријеве жене. Обузела ју је страст: своју страст рекла је младићу отворено, директно. Младић није пристао на безакоње. Саветовао је жену која је горела од безумне и неморалне жеље, говорио јој: „Господар мој има толико поверења у мене и тако се одморио откад је бриге препустио мени да не зна ни за шта што је у његовој кући. Целокупно своје добро дао је, са пуним поверењем, мени у руке, у својој кући ни сам није виши од мене, све је у мојој надлежности осим тебе, његове супруге. Па како да учиним то што тражиш? Како да згрешим пред Богом?“ Не чује неморална жена мудре речи Јаковљевог сина: друго њој говори страст која је њом овладала. Она чује једино глас страсти: Јосифове речи пролетеле су мимо ње, као празни звуци, без смисла и значења. Сваки дан понавља жена понуду, увек једнако отворено, пламено безобзирно. Једног дана Јосиф је радио свој посао, а нико од домаћих, осим господарице, није био у кући. Она га хвата за хаљину, моли, тражи да њена жеља истог трена буде испуњена. Јосиф се отргао из њених руку и побегао; његова горња хаљина остала је у рукама Египћанке. Незадовољена неморална љубав наједном се претвара у бесну мржњу: она која је пре неколико тренутака тражила да се наслади прелестима предивног тела сада помахнитало жели да се напије крви. Виче разбеснела Египћанка, громким вриском и криком сазива домаће: Они долазе. „Гледајте“ – говори им Египћанка – „овај млади Јеврејин доведен је у наш дом да нас срамоти!… Дође мени… и рече ми… а ја повиках из свег гласа… а кад чу моју вику, побеже од мене… ево његове горње хаљине у мојим рукама!“ Оставила је ту хаљину код себе, и чекала да се Петефрије врати кући. Други пут је одећа неми, саслушани лажни сведок против Јосифа. Када се господар вратио кући, жена му је испричала шта се догодило. Говорила је кроз плач и тихо: „Млади Јеврејин, којега си нам довео да нас осрамоти, долазио је к мени и тражио да ме обешчасти. Када сам повикала из свег гласа, он је побегао, и оставио своју хаљину код мене.“ Када је чуо ту наизглед истиниту причу, у којој је једноставношћу и хладноћом казивања вешто прикривана страшна душевна бура и паклена клевета, и када је видео у жениним рукама доказ за то што се десило – Јосифову хаљину, наизглед непобитни доказ, Петефрије се врло разгневио. Испитивање и суд сматрао је сувишним, непотребним – тако је слугин преступ у његовим очима био јасан, жив, очигледан. Наредио је да Јосифа баце иза решетака, где су лежали царски сужњи – у тамницу: тако Писмо назива тај затвор.
Господ је изабрао Јосифа од његовог детињства, Господ му је помогао у заробљеништву и у Петефријевом дому, Господ га није оставио ни у тамници. Тамничарево срце је постало благонаклоно према Јосифу: поверио је младом сужњу целу тамницу, све сужње у тамници, и, као и Петефрије, починуо од брига, које је са пуним поверењем пренео на Јосифа.
После тога египатском цару су скривила два његова дворанина: старешина над пехарницима и старешина над хлебарима.[13] Фараон се разгневио на ту двојицу дворанина, и бацио их у тамницу у којој је Јосиф био сужањ. Стражарски заповедник их је поверио Јосифу. Након неколико дана проведених у тамници, обојица су уснила сан у истој ноћи. Ујутру им је дошао Јосиф, и видео да су обојица врло невесели. Упитао је фараонове дворанине: „Што сте данас лица невесела?“ Они су одговорили: „Сан уснисмо обојица, но нема ко да нам каже шта значе.“ Јосиф им рече: „Не даје ли Бог дар за тумачење оних снова које Он шаље? Испричајте ми своје снове.“ Из Јосифових речи види се његово духовно напредовање, плод искушења. Када је у детињству уснио снове, осећао је једино да они нешто значе, и причао их је оцу и браћи, као да тражи објашњење, али није смео да прилаже никакво тумачење. А овде, чим је чуо да су старешине усниле сан, већ се нада да ће наћи разрешење загонетних снова у Богу, коме се приближио, кога је примио невољама, вером, чистотом, молитвом. Снови су га увели у ватру невоља; снови ће га извести из те ватре, у коју промисао обично убацује људе које је предодредио за велика дела. Старешина над пехарницима је почео да прича свој сан: „Сних да је преда мном виноград; у винограду видим три лозе, сочне, пустиле гране, и на њима зрело грожђе. У руци ми је била чаша фараонова. Узео сам грозд, исцедио сок у чашу и додао фараону.“ Јосиф одговори: „Тај сан ово значи: три лозе су три дана. Проћи ће још три дана, и фараон ће се сетити тебе и вратиће те на пређашњу службу старешине над пехарницима, и опет ћеш додавати чашу фараону као и пре. Тада, у добру свом, сети се мене. Учини ми милост: помени за мене фараону, и изведи ме из ових мрачних зидова. Мене су украли из земље јеврејске, и овде нисам учинио ништа лоше, а бацили су ме у ову ужасну тамницу.“ И старешина над хлебарима, чим чу то пријатно тумачење сна, исприча свој сан Јосифу: „И ја сних: на глави држим три котарице хлеба. У најгорњој котарици били су свакојаки колачи за фараона.
Неочекивано налетеше птице, и почеше да једу колаче.“ Јосиф одговори: „Сан ово значи: три котарице су три дана. Проћи ђе још три дана, и скинуће фараон са тебе главу твоју, а труп твој обесиће на дрвету; птице небеске јешће твоје месо.“ И кад дође трећи дан, а то беше дан у који се родио фараон, приреди фараон гозбу свим својим слугама. У беседи са њима сети се цар двојице заточених старешина: старешину над пехарницима врати на пређашњу службу, и тај опет стаде да додаје чашу фараону, а за старешину над хлебарима, по Јосифовом предсказању, заповеди да га казне. И заборави старешина над пехарницима на Јосифа. Још је било потребно праведнику мучење у тамници! Још су му били потребни самоћа и мрак тамнице да би се његова душа дубље погрузила у молитву, да би се њоме више приближила Богу, да би је духовно знање још светлије озарило.
После две године усни фараон сан:[14] стоји он крај реке, и гле, излази из реке седам крава, дебелих, лепих, и стадоше да пасу по обали. Иза њих изађоше из реке седам других крава, мршавих и ружних, и стадоше поред оних крава на обали. Наједном мршаве краве поједоше оних седам дебелих крава и не примети се да су се најеле: изгледале су исцрпљене као и пре. Утом се фараон пробуди, па опет заспа и усни други сан, и види: из једног стабла израсло је седам класова, једрих и зрелих; иза њих израстоше седам других класова, штурих, као да их је исушила врелина и ветар. Ови штури класови поједоше оних седам великих и једрих. Утом се фараон пробуди; забрину се у духу, а кад би јутро, нареди да сазову све египатске гатаре и мудраце, и исприча им свој сан. Али они нису могли да кажу шта значи сан који је цара забринуо и збунио. Тада старешина над пехарницима рече фараону: „Сада се опоменух греха мојега! Када си се ти, царе, разгневио на слуге своје, на мене и на старешину над хлебарима, и заповедио да нас баце у тамницу, у кући заповедника стражарскога, тада обојица уснисмо у истој ноћи сан. Тамо је с нама био млади Јеврејин, слуга заповедника стражарскога; испричали смо му снове и он нам је казао шта чији сан значи. Мени је предсказао да ћу бити враћен у службу, а другу да ће бити обешен. То нам се обојици и десило.“
Тада фараон посла по Јосифа да га доведу из тамнице. Извели су Јосифа из тамнице: извела га је рука Божија. По обичају, обријаше га, ошишаше и преобукоше: он стаде пред фараона. Египатски цар исприча своје снове Јосифу и пожали се на мудраце да нису умели да кажу шта значе та виђења. „Чуо сам“ – рече фараон Јосифу – „да умеш да објасниш снове.“ Јосиф одговори. „Без Бога не може фараон добити доброг одговора.“ Невољно Јосиф открива своје духовно стање! Он исповеда несумњиво, чудесно, стварно Божије дејство, дејство Светог Духа, независно од човека, стање које посећује човека по небеској вољи и открива му тајне. То невидљиво општење са Богом, то благодатно дејство Јосиф је осећао у својој души: до такве висине духовног напредовања узнели су га постојаност у врлини, невоље, страдања, или, правилније, благодат Светог Духа, која осењује непоколебиво врле људе, нарочито невине страдалнике. „Оба сна твоја“ – рече он фараону – „имају исто значење; сни твоји један су сан. Седам дебелих крава предсказује седам родних година; седам једрих класова предсказује то исто. Седам мршавих крава и седам ситних и штурих класова означавају седам гладних година. Бог показује фараону шта је намерио да учини. Наступиће првих седам година: тада ће у Египту бити жетве обилне. Доћи ће других седам година, и због њихове неродности заборавиће се обиље првих седам година. Глад ће уништити, сатрти земљу. Саме трагове претходног обиља избрисаће сиромаштво које ће затим уследити, јер ће глад бити врло велика. Два сна је фараон снио један за другим: то је потврда да је Бог заиста тако наумио, и знак да ће Бог ускоро то учинити. Но, царе, нађи сада у свом царству човека мудра и постави га над земљом египатском. Нека се током седам родних година оставља по петина целог рода; сакупљена жита нека се ставе под фараонову управу и чувају у свим градовима. Тако ће се створити залихе жита за седам неродних година, и земља неће пропасти од глади.“ Ове Јосифове речи су се допале фараону и онима око њега. Фараон им рече: „Где да нађемо човека који би, као овај, имао у себи Дух Божији?“ Затим се обрати Јосифу и рече му: „Бог теби открива тајне, и зато нема човека тако мудрог и разумног као што си ти. Буди глава у мом дому; нека ти се повинују сви људи моји! Само ћу овим престолом бити већи од тебе. Постављам те над свом земљом египатском.“
Фараон је потом скинуо прстен са своје руке и метнуо га Јосифу на руку, и обукао га у тамноцрвене хаљине, и обесио му златну огрлицу око врата, и наредио да га ставе на кола која беху одмах иза фараонових: у њима су возили новог достојанственика по граду; пред колима је ишао гласник и обзнањивао народу Јосифову службу и власт. Јосиф је тада имао тридесет година. Фараон је променио Јосифу име и назвао га Псонтомфаних, и оженио свога миљеника Асенетом, кћерком илиопољског свештеника. Шта значи то његово ново име? Оно значи Спаситељ света[15]. Јосиф ]е праслика Христовог силаска на земљу, која је намењена палом и заблуделом људском роду. И њега је отац послао браћи, која су напасала стада далеко од очевог шатора. Јосиф је праображавао Христа када су га браћа продала иноплеменицима. Праобразио је Његово погребење својим заточењем у тамници; неочекиваним узношењем и својом славом праобразио је славу Христовог васкрсења. Кћерка илиопољског свештеника која је ступила у брак са Јосифом предизображавала је Христову Цркву, састављену од незнабожаца. Спасењем народа од смрти предсказано је спасење човечанства од вечне смрти. Давалац материјалног хлеба био је праслика онога који је Хлеб што је сишао са небеса, и Давалац тог небеског хлеба.[16] Међу тајанственим старозаветним праобразима први пут се зачуло утешно име: Спаситељ света! Дивно је промисао Божији предобјавио велико Божије дело, искупљење човечанства, библијским праобразним сенкама. У каквој су се само временској даљини почеле да јављају те сенке! Како су живо оцртавале истину! Каквом су тајанственошћу биле покривене за савременике!
Како су постале јасне, како су се у свему показале када је Бог открио људима разумевање Њиме надахнутих књига.
Јосиф је приступио испуњавању обавеза на које га је позвао сам Бог, и које му је, по Божијем уређењу, поверио владар Египта. Обишао је цео Египат, сагледао стање у земљи, и издао потребне наредбе. Земља је седам година давала обилан род. Током тих седам година Јосиф је скупљао залихе жита, чувао их у градовима, у великим спремиштима, под сигурним надзором и стражом. Сакупио је немерљиве количине сваког жита: залихе жита на спремиштима биле су велике као брда песка. За тих седам плодних година Асенета је родила два сина. Сину првенцу Јосиф је дао име Манасија. То име носи у себи дубоку мисао: Бог ме је тако удесио да сам заборавио своја страдања. Другом сину дао је име Јефрем, и тако повезао са тим именом другу дубоку и побожну мисао: Бог ме је подигао у земљи мог смирења. Такве мисли садрже у себи та имена по свом значењу на јеврејском језику.[17]
Прошло је седам родних година, као што пролази све што је потчињено времену: наступиле су гладне године. По Јосифовом предсказању, глад је почела да хара по целој земљи. Египатски народ је позивао фараона, тражио да им да хлеба. Фараон је одговарао поданицима: „Идите Јосифу, и чините оно што вам он каже.“ Јосиф је отворио житнице, и почео да продаје жито Египћанима. Глад је харала и у другим земљама. Житељи суседних земаља су чули да се у Египту продаје жито. Притиснути глађу, почели су да долазе у Египат да би купили пшеницу. Мудри, далековиди управљач створио је толике залихе жита да је њима могао нахранити и свој народ и привући новац других народа у египатску државу.
Глад је мучила и хананску земљу. И породица светог патријарха је трпела недостатак хране. Глас да се у Египту продаје жито стигао је до старца.[18] Он је рекао својим синовима: „Чујем да у Египту има жита. Шта гледате један на другога? Идите тамо, купите колико-толико жита, да не помремо од глади.“
Јосифова браћа су послушала оца; њих десеторица кренули су у Египат да купе жито. Јаков је оставио Венијамина са собом да га успут, како је рекао, „не би задесило нешто зло.“
Чим су стигли у Египат, Јаковљеви синови су, као и остали купци, дошли на место на коме се продавало жито. Јосиф је продавао жито. Чим су браћа стала пред њега, Јосиф их је истог трена познао, но они нису ни наслућивали да стоје пред братом којег су продали као роба за двадесет златника. А и како би га препознали? Када су се растајали с њиме, имао је тек пуних седамнаест година, а сада је био скоро четрдесетогодишњак. Промениле су га године, али још више променила га је величина и сјај положаја, првог у египатском царству, напреднијем од скоро свих других земаља по образовању, моћи, унутрашњем уређењу. Браћа су стала пред Јосифа и поклонила се до земље. Јосиф се сетио својих снова… Мудри, врлински Јосиф је одложио тренутак у коме ће им рећи да им је брат. Колико је та велика душа имала власти над собом! Зар његово срце није мучила жеља да истог трена пренесе о се6и најрадоснију вест старом, светом родитељу, који више од двадесет година ништа не зна о свом сину, мисли да је његов син заувек нестао и неутешно тугује за њим. Он не испуњава тежњу милостивог, великодушног срца, и поступа онако како је најкорисније за њега самог и за његову браћу. Јосиф је знао грубе и необуздане нарави тих људи: били су то полудивљи пастири, који су одрасли у номадским сеобама и цео живот провели уз стада, на широком простору необуздане слободе, под отвореним небом, у безљудним пустињама. Они нису знали ни за какву власт над собом, нису знали ни за какве узде: према оцу су били непослушни, често су га вређали, испуњавали су сваку своју жељу, колико год неморална она била; њихове руке су често биле окрвављене крвљу невиних. Такви су, пише у Писму, Јаковљеви синови. Требала им је поука. Ради њиховог сопственог добра требало је да упознају шта је покорност, шта је праведност. Сурове душе, свикле Да газе савест и страх Божији, не би могло да потресе, да доведе у осећање и самопознање ништа друго до мучење које задаје човечији страх. Док је предвиђао дугогодишњу глад, Јосиф је предвидео и неопходност пресељења Јаковљеве породице из Палестине у Египат. Није ли зато своју браћу, чим су први пут стигли у Египат, назвао уходама?… Да су браћа унела са собом у своју нову домовину своју необузданост, своју разузданост, своју лудост, убрзо би навукли на себе негодовање Египћана, убрзо би се срушило свако добро Јаковљеве породице, сваки напредак самог Јосифа; та породица и он сам били би изложени највећим несрећама. Оно што је стечено дугогодишњим страдањима морало се оградити, сачувати мудрим понашањем.
Јосиф је поступио према браћи важно, оштро, као строги властелин. „Одакле сте дошли?“ упита их он. „Из хананске земље, да купимо жита.“ А он им одврати: „Ви сте уходе, дошли сте да видите где је наша земља слаба!“ Они му рекоше: „Нисмо господару! Него слуге твоје дођоше да купе жита. Ми смо браћа, синови једнога старца. Ми смо поштени људи. Слуге твоје нису уходе.“ Он им рече: „Није истина: дошли сте да видите где је земља слаба!“ А они рекоше: „Нас је било дванаесторица браће, слугу твојих, из земље хананске. Најмлађи од нас остао је код оца, а један… је нестао.“ Јосиф одврати: „У вашим речима је лаж! Право ја кажем да сте ви уходе. Кунем вам се у фараонову неприкосновеност: нећете изаћи одавде докле не дође пред мене ваш најмлађи брат. Тиме морате да се оправдате. Пошаљите једнога од вас: нека доведе брата. А ви останите овде, у тамници, док се не види је ли истина то што говорите или није. Ако се покаже да није истина то што говорите… Кунем се у фараонову неприкосновеност да сте уходе!“ И затвори их у тамницу.
Прошла су три дана. Трећег дана Јосиф их је позвао и рекао им: „Ја се Бога бојим. Ово учините: ако сте поштени људи, идите и отерајте жито које сте купили, а један од вас остаће овде у тамници. Па онда доведите мени брата својега: тиме ћете доказати да је истина што говорите. Не доведете ли ми најмлађег брата, изгинућете!“ Јосиф је разговарао са својом браћом посредством преводиоца. Још их није био потпуно отпустио. А чим се заузео око других купаца, Јаковљеви синови су почели тихо да говоре један другоме на јеврејском језику.
Јесу ли могли да претпостављају да их грозни египатски великаш разуме? А он напрегао слух и пажљиво прати сваку њихову реч; сваку њихову реч схвата његова душа, јер је пуна свете љубави, и чини оно што јој налаже света и спасоносна мудрост. „Доиста“, говораху један другоме Јаковљеви синови, „дође на нас грех, јер се огрешисмо о брата нашега! Оглушили смо се о велику муку његову, нисмо га послушали када нас је молио: зато дође на нас ова мука!“ А Рувим рече осталима: „Нисам ли вам говорио: не грешите се о младића? Нисте ме послушали, и зато се ево тражи од нас крв његова.“ Ове њихове речи као стрела погодише Јосифово осетљиво срце. Он се на кратко удаљи мало од њих да да одушка свом срцу притиснутом тугом и заплака. Затим се опет врати њима, одабра од њих Симеуна, и нареди да га вежу ту пред њима. Сваки овај поступак мудрог Јосифа има свој разлог. Писмо не каже који је то разлог због кога је управо дивљег и свирепог Симеуна, а не неког другог брата, запало да буде везан, но из Писма се види да је управо њему била потребна строжа поука. Сваки брат од те десеторице дозвољавао је себи тешке преступе, но Симеун је упрљао себе ужасним убиством Сихемљана и тиме је цела породица светог патријарха била изложена страшној опасности, из које је била избављена нарочитим заступањем самог Промисла. Није ли он подизао своје руке да почини и друго убиство, још ужасније и недопуштеније?… Јосиф је тајво заповедио да браћи напуне вреће жита, да свакоме у врећу ставе онај новац којим је ко платио жито, и да им, поврх тога, дају брашњенице за пут. Сваки је, очито, посебно платио жито које је узео: та особина је једна од оних која нам одсликава далеке обичаје библијске древности.
Јаковљеви синови натоварише своје жито на магарце и кренуше кући. А код прве гостионице, један од њих, у намери да нахрани магарца, скину врећу која се некако одвезала, виде завежљај свог новца горе на житу и повика браћи: „Ја добих натраг новце своје! Ево их… у врећи мојој.“ И задрхта њихово срце, уплашише се, и стадоше да говоре један другоме: „Што нам то учини Бог?“ Када су дошли у земљу хананску, оцу, причали су све што им се десило: Човек који заповеда у оној земљи поступио је са нама веома оштро, чак нас је бацио у тамницу, као уходе. Рекли смо му: ‘Не, господару, нисмо ми уходе, ми смо поштени људи. Било нас је дванаест браће, синова оца нашега, једнога… већ нема, а најмлађи је са оцем, у земљи хананској.’ И одговори нам тај човек који заповеда у оној земљи: ‘Ево шта ће за мене бити доказ да нисте уходе него поштени људи: једнога од вас оставите овде код мене, а ви узмите жито које сте купили, и идите, али најмлађега брата вашега доведите мени. Тако ћу се уверити да нисте уходе него људи поштени, и тада ћу вам вратити брата вашега који је сада остао код мене као заточеник, и моћи ћете слободно да тргујете у египатској земљи.'“ А када су изручивали жито из својих врећа, код свакога са житом испаде и завежљај са оним новцима које је дао за жито. Када видеше завежљаје са својим новцима, они се уплашише. И отац се уплаши кад виде те завежљаје. „Па ви“, рече им он, „учинисте да остах без деце! Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете? Због вас су се сручиле на мене све ове несреће.“ Рувим му рече: „Два сина моја убиј ако ти Венијамина не доведем натраг.“ Старац одговори: „Неће ићи син мој с вама! Брат његов је умро, и он оста сам, па ако би га задесило какво зло на путу, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.“
Глад је све више узимала маха, измучила је земљу.1 Када у Јаковљевом дому неста жита које су дотерали из Египта, отац рече синовима: „Идите опет у Египат и купите нам мало жита.“ Јуда му одговори: „Човек који је великаш у оној земљи рече нам и тврдо се зарече да нећемо видети лица његовога ако не дође с нама најмлађи брат наш.“ А Јаков рече: „Зашто то зло учинисте, зашто рекосте човеку да имате још једнога брата?“ Они одговорише: „Човек нас је оштро и потанко испитивао. Распитивао се: Је ли вам жив још отац? Имате ли још браће?[19] А ми му одговорисмо то што нас питаше. Зар смо могли да знамо да ће рећи: ‘Доведите брата својега?'“ Тада Јуда поче да убеђује свог оца: „Пусти младића са мном, па ћемо се подићи и отићи, набавити жита да прехранимо тебе и себе, да не помремо од глади. Ја ћу узети Венијамина на моју одговорност: из моје руке га тражи. Ако га не вратим и не ставим пред тебе, нека сав твој гнев буде на мени до краја мог живота. Да нисмо оволико оклевали, до сада бисмо два пута успели да будемо у Египту.“ На то отац рече: „Кад је тако, онда учините ово: узмите што најлепше има у овој земљи, и понесите томе човеку на дар. Понесите тамјана, меда, мирисног корења и бадема. И узмите двапут више новаца, да бисте могли вратити новац који сте нашли у врећама својим – можда се он грешком нашао у њима. И брата свога поведите. Спремајте се за пут, и идите код тог човека. А Бог мој нека подари милост ономе човеку да отпусти брата вашега Венијамина. Ако останем без деце, нека останем без деце!“
Јаковљеви синови су кренули у Египат. Понели су дарове и двапут више новца. Када су стигли тамо, стали су пред Јосифа. Чим је Јосиф видео Венијамина, свог брата по мајци, његова душа је задрхтала. Позвао је кућепазитеља, и рекао му: „Уведи ове људе у моју кућу, и спреми добар ручак, јер ће у подне јести са мном.“ Кућепазитељ је учинио оно што му је Јосиф заповедио: повео је Јосифову браћу у његову кућу. Када су видели да их води у Јосифову кућу, они рекоше један другоме: „Воде нас овамо због новца нађеног у врећама нашим, да нас окриве, оптуже, заробе и узму наше магарце.“ Зато на кућним вратима приђоше кућепазитељу и рекоше му: „Молимо те, саслушај нас. Када долазисмо први пут да купимо жито, и са нашим насутим врећама кренусмо натраг, код прве гостионице развезасмо наше вреће и неочекивано видесмо свој новац, сваки у својој врећи, и ево смо их донели натраг. А за куповину новог жита донели смо други новац. Не знамо ко нам метну новце наше у вреће.“ „Будите мирни“, рече кућепазитељ, „не бојте се ничега. Бог ваш и Бог отаца ваших метнуо је благо у вреће ваше. А новац који сте уплатили уписан је код мене у приход и рачуна се да је добијен.“ Затим је извео Симеуна, донео им воде да оперу ноге и нахранио њихове магарце. Браћа су у кући извадила и припремила дарове. Чекали су Јосифа. Речено им је да ће доћи у подне.
Када је Јосиф дошао кући, браћа изнеше дарове и поклонише се до земље. Он их упита: „Како сте?“ и додаде: „Како је отац ваш стари, о коме сте ми причали? Је ли још жив?“ Они одговорише: „Још је жив и здрав слуга твој, отац наш.“ „Благословен човек тај пред Богом“, рече Јосиф. Они се опет поклонише до земље. Јосиф погледа и виде међу њима Венијамина, па запита: „Је ли вам то најмлађи брат ваш, кога сте обећали да ћете довести“? и на њихов потврдан одговор прозбори: „Бог да ти буде милостив, синко!“ Јосиф задрхта у души, срце му се узлупа у грудима, бризну у плач, те брже оде у своју спаваћу собу и тамо се исплака; затим се уми, изађе, па, устежући се, рече: „Дајте да једемо.“ За њега је било спремљено напосе, за Јаковљеве синове напосе, а и за Египћане, који су обедовали код њега, напосе. Писмо казује да Египћани нису могли да једу за истим столом с Јеврејима: због свог празноверја, они су осећали одвратност према сваком пастиру. Јаковљеви синови су сели тачно наспрам Јосифа, по старини, редом. Веома их је зачудило то што су их за трпезом разместили тачно по старешинству. Износили су им јела, свакоме напосе његов део. Те делове стављао је сам Јосиф, а Венијамину је стављао више него другој браћи. Поставили су и вино. Јаковљеви синови су осетили олакшање у срцу за богатом и пријатном трпезом. Ненавикнути на самоограничавање, а навикнути на пустињу, пастири су се најели и напили. Та трпеза праображава духовну трпезу Христа Спаситеља, која се предлаже хришћанима на светој литургији. Господ је благоволео да постане наш брат, задобио је власт над светом – тајанственим Египтом – а својој браћи, која страдају под бременом греха, припремио је трпезу и чашу напајајућу најјачу,[20] своје пресвето тело и своју пресвету крв. Хришћани, који се причешћују том светом храном, причешћују се животом вечним, ослобађају се грехова, и, усхићени духовном насладом, заборављају невоље које их притискају док странствују у Египту – у туђој земљи, у земљи изгнанства: а та земља, пуна невоља и несрећа, видљивих и невидљивих, није ништа друго до земаљски живот.
Јосиф је тајно заповедио својим потчињенима:[21] „Напуните вреће ових људи житом, наспите их пуне, колико год могу понети. Сваком у врећу ставите одозго новце његове. У врећу најмлађег ставите, поред новца, и чашу моју сребрну.“ Потчињени су све учинили како је Јосиф заповедио. А ујутру, у свануће, Јаковљеви синови су кренули на пут са товарима жита. Чим су изашли из града, Јосиф рече свом кућепазитељу: „Иди брже за оним људима, и кад их стигнеш, реци им: ‘Зашто враћате зло за добро? Зашто сте украли сребрну чашу? Није ли то чаша из које пије господар мој? Па у њу он чак и гледа.'“ Кућепазитељ их стиже недалеко од града и понови од речи до речи оно што му је Јосиф заповедио. А они одговорише: „Без основа господар тако говори! Не, слуге његове то нису учиниле. Ако смо новце, које смо нашли у својим врећама, вратили опет из земље хананске, зашто бисмо онда крали сребро и злато из куће господара твога? Код кога нађеш чашу, тај нека буде кажњен, а ми ћемо бити робови господару нашему.“ Кућепазитељ одговори: „Нека буде како рекосте, али онај у кога се нађе чаша, тај нека буде роб господару мојему.“ И брже поскидаше вреће са магараца, и сваки развеза своју врећу. Кућепазитељ поче да тражи, најпре код најстаријега, и кад дође до најмлађега, нађе чашу у Венијаминовој врећи. У очају они раздријеше своје хаљине, натоварише вреће на магарце, и вратише се у град. Јосиф је још био у својој кући када дођоше и падоше пред њим на земљу. „Шта сте учинили“, рече им он, „зар нисте знали да нема на земљи човека који по гатању може да зна као ја?“ Јуда одговори: „Немамо шта да ти одговоримо, господару, немамо шта да ти кажемо, немамо чиме да се правдамо! Бог кара тајно сагрешење слугу твојих. Ево, бићемо робови твоји, ми, и овај код кога је чаша нађена.“ „А зашто бих ја“, рече Јосиф, „био неправедан? У кога је нађена чаша, тај нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.“ Тада му приступи Јуда и рече: „Господару, молим те, дозволи ми да кажем пред тобом неколико речи и не љути се на слугу твојега: знам да си први до фараона. Питао си, господару, слуге своје: ‘Имате ли оца или брата?’ И ми рекосмо, господару: ‘Имамо старог оца и брата најмлађега, који се родио кад је отац већ био у поодмаклим годинама. Имала их је мајка двојицу: старији… је умро, па овај оста сам, и отац га силно заволе.’ Рекао си слугама својим: ‘Доведите га мени, хоћу да га видим.’ А ми рекосмо господару: ‘Неће моћи младић да остави оца својега – напусти ли га, отац ће умрети.’ А ти рече слугама својим: ‘Не дође ли брат ваш најмлађи, нећете више видети лица мојега.’ Кад се вратисмо слуги твојему, оцу нашему, казасмо му речи господара нашега. Отац нам рече: ‘Идите опет, купите жита.’ Ми одговорисмо: ‘Не можемо ићи! Ако најмлађи брат наш пође с нама, онда ћемо ићи, јер без њега нећемо видети лице човека онога.’ А твој слуга, отац наш, рече нам: ‘Знате да ми је жена родила два сина. Један од њих отиде од мене к вама: ви рекосте да га је звер раскинула, и до сада га не видех. Ако и овога одведете, и задеси га какво зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.’ Па сад, ако одем слуги твојему, оцу нашему, а младић не буде са мном – јер је душа онога везана за душу… овога! – и види отац мој да нема са мном младића, он ће умрети, те ће слуге твоје свалити старог слугу твога, оца нашега, с тугом у гроб. Ја, слуга твој, узех младића од оца, и рекох му: Ако ти га не доведем натраг, и не ставим пред тебе, нека падне гнев твој на мене до краја живота мога.’ Па нека ја будем слуга твој уместо младића… Да! Слуга, господару… А младић нека иде са браћом својом. Како да идем оцу без младића? Не бих могао да поднесем јаде који би ми оца задесили.“ Јосиф није могао више да се уздржава и скрива.[22] Заповедио је свима да изађу напоље; чак нико од поверљивих и домаћих није био када се показао браћи. Када су се сви удаљили, Јосиф је бризнуо у плач и повикао браћи: „Ја сам Јосиф!… Је ли ми отац још у животу?“ Браћа се потпуно збунише. Нису могли да му одговоре. А Јосиф им рече: „Приђите ми ближе.“ И приђоше му. „Ја сам Јосиф“, понови он, „ја сам брат ваш којег сте продали у Египат. Немојте жалити што сте ме продали овамо… да вас то не би узнемиравало и мучило! Бог ме је послао овамо ради вашег спасења. Већ је две године глад на земљи, а још ће пет година бити глад, и узалуд ће људи до тада орати земљу, и жетве до тада неће бити. Бог ме је послао пред вама да вам припремим склониште на земљи и прехраним вашу бројну породицу. Нисте ме ви продали овамо: овамо ме је послао Бог, учинио да постанем као отац фараону, господар над целим његовим домом и старешина над свом египатском земљом. Вратите се брже оцу мојему и реците му: ‘Ево шта ти говори син твој Јосиф: ‘Бог ме је поставио за господара Египта, дођи код мене, не оклевај. Седећеш у земљи гесемској, бићеш близу мене, ти, и синови твоји, и овце твоје, и говеда твоја, и сва стада твоја. И ја ћу ти слати храну онде, јер ће још пет година бити глад.’ А ето својим очима видите, и Венијамин, брат мој, својим очима види да вам ја из уста ово говорим. Кажите оцу мојему о свој слави и власти који су ми дати у Египту, које сте својим очима видели. Похитајте и доведите оца мојега овамо.“ Тада паде око врата Венијамину, загрли га и плака, и Венијамин загрли брата, и плака. Затим изљуби сву браћу своју и исплака се на њима. Тек тада се отворише њихова уста, дотад запечаћена страхом и неверицом, и отпочеше разговор са Јосифом.
У фараонову кућу је стигао глас да су дошла Јосифова браћа. Фараон се обрадовао; обрадовали су се и сви његови дворани. Фараон рече Јосифу: „Кажи браћи својој: ‘Ово учините – напуните вреће своје житом, па идите у земљу хананску, узмите оца својега и све што имате и преселите се овамо, код мене. Богатства Египта отворена су за вас.'“ Јосиф је поклонио сваком брату по две хаљине, а Венијамину је дао петоро хаљина и триста златника. Свом оцу послао је многе дарове на десет магараца, и десет магараца натоварених житом оцу за пут. Тако је даривао своју браћу, и отправио их на пут: На растанку им је рекао: „Немојте се свађати успут.“ Овакав савет је био преко био потребан распуштеним васпитаницима пустиње. Наравно, они су му сада дали одређени значај, памтили су га и држали се њега.
Јаковљеви синови су се вратили у хананску земљу, своме оцу. Рекли су му: „Син твој Јосиф је жив; управо он управља свом земљом египатском.“ Ове речи су запрепастиле Јакова. Није им поверовао. Уверавали су га, казивали дословно све Јосифове речи. Но када је старац видео богате дарове и кола која је Јосиф послао по оца, тада је оживео његов дух. Тада им је Јаков рекао: „Најважније је да је Јосиф жив! Идем да га видим пре него што ме смрт уграби.“
Патријарх је кренуо са свим укућанима, са свим што је имао. Када је дошао до такозваног извора заклетве, принео је ту жртву Богу.[23] Бог је рекао старцу у ноћном виђењу: „Јакове! Јакове! Ја сам Бог отаца твојих. Не бој се пресељења у Египат, јер ћу онде учинити од тебе народ велик. Ја ћу ићи с тобом у Египат, и ја ћу те извести отуда, и Јосиф ће својим рукама склопити очи твоје.“
При пресељењу у Египат Јаковљева породица, рачунајући и Јосифа и његове синове, имала је седамдесет пет душа мушког пола. Када су дошли у гесемску земљу, Јаков је послао Јуду да јави Јосифу да је стигао. Јосиф је заповедио да упрегну запрегу у кола. Затим је кренуо у сусрет старом оцу у Гесем. Када га је видео, пао му је око врата и дуго плакао на његовом врату. Јаков рече Јосифу: „Сада ми није жао да умрем, јер сам те видео – ти си још жив!“ Када је цела породица стигла у Египат, Јосиф је рекао браћи: „Идем да јавим фараону да сте стигли, али ћу рећи: ‘Браћа моја и сав дом оца мојега из земље хананске дођоше к мени. Они су пастири: тиме се ми бавимо од давнина. Дотерали су овамо и стада своја.’ А кад вас фараон позове и упита чиме се бавите, реците му: ‘Ми смо слуге твоје, од детињства и сада гајимо стоку; то су радили и очеви наши’, да би вам рекао: ‘Настаните се у Гесему арабијском.'“ Тај најбољи део плодне земље, веома погодан за сточарство, никада пре није био насељен. Писмо говори да је патријархова породица насељена у засебну и ненасељену земљу због неког празноверја Египћана да су сточари нечисти. Јосиф је известио фараона: „Мој отац и браћа са својим стадима стигли су из хананске земље, и ево их у земљи гесемској.“[24]
Затим је одабрао петорицу браће и извео их пред фараона. Фараон упита браћу Јосифову: Чиме се бавите?“ Они одговорише: „Ми, слуге твоје, гајимо овце, тиме се бавимо од детињства, тиме су се бавили и очеви и праочеви наши. Данас смо дошли да боравимо у земљи твојој, јер у земљи хананској хара глад и тамо нема паше за стада наша. Дозволи слугама твојим да се населе у земљи гесемској.“ Фараон одговори, обраћајући се Јосифу: „Отац твој и браћа твоја дођоше теби. Ти управљаш целом земљом египатском; насели их на најбољем месту. Нека се населе у земљу гесемску. Ако међу њима има способних људи, постави их за старешине над стадима мојим.“ Јосиф је касније довео и Јакова пред фараона. Старац је благословио египатског цара. Фараон је упитао Јосифа колико старац има година. „Имам сто тридесет година“ – одговори старац – „немам много година, но живот је мој био пун несрећа, и нећу живети онолико колико су живели очеви моји.“ Старац опет благослови цара, и оде од њега. Јосиф је учинио све како му је фараон заповедио и населио је свог оца у гесемску земљу. Често је вољени син посећивао свог старог оца и доносио му све што му је било потребно за издржавање.
Веома занимљиве појединости о друштвеном уређењу Египта за време Јосифа сачуване су у Књизи постања. У тим појединостима види се како су настале првобитне државе, како су људи прелазили из стања дивље слободе у положај подаништва, како је то подаништво у почетку било непотпуно, и више је личило на патријархалну потчињеност, како је касније прешло у потпуно подаништво; ту се, најзад, види да је мудри, свети Јосиф био оснивач самодржачке или монархистичке власти у Египту. Тадашњи фараонов двор, колико год представљао неку величину и раскош, није још успео да избегне патријархалну једноставност: његов највиши дворанин лично продаје жито, други дворанин носи корпе жита на својој глави, трећи сопственим рукама цеди сок из грожђа у царску чашу, и то сваког дана, а не само кад је свечани пир. Египат је тада имао мали број становника, и зато је цела плодна област Гесем била ненасељена, а становници градова су имали могућност да се баве земљорадњом и сточарством.
Књига постања одише младошћу политичког света. Приповедање богонадахнутог писца те књиге, Мојсија, својом природношћу преноси пажљивог читаоца у далеку, свету древност, ка оним људима који су живели у чудесној једноставности, ка тек започетом животу, далеком од сваке сложености. А како су тај живот и та једноставност пуни силе! Ко се често погружава у сагледавање библијских прича, тај ће свакако осетити у својој души нарочит, необичан утисак: мирис неке свежине, младости, сличан даху прелепог летњег јутра. Душа се помлађује од пажљивих погледа на младост света, од разговора са младим светом; њене силе постају свежије, јаче, као што дух старог човека постаје живљи у друштву са децом. Пријатно је насладити се свежином младог света, одморити се у њој од утисака савременог, старачког, распадајућег.
Страшна глад је и даље трајала. Нарочито је погађала Египат и Палестину. Нико у тим земљама није имао жита. Једини је Јосиф раније створио залихе. Није остало ни злата ни сребра у тим двема земљама – сав новац је прешао у Јосифове руке, а он га је ставио у фараонову државну касу. Та каса је, морамо то истаћи, била у самој кући египатског фараона. Египћани нису имали новац, а жито им је било потребно – зато су продали фараону најпре своју стоку, затим земље, а на крају и саме себе. То је почетак потпуног ропства у Египту. Једино су свештеници успели да сачувају своју земљу зато што су добијали жито од фараона бесплатно, као милостињу. Када су године глади прошле, и када су Египћани потпуно предали фараону и своју земљу и себе, Јосиф им је дао за сетву семе, с тим да петину рода обавезно дају у државну касу. Ту први пут уведену меру враћања дуга, као и сам заокрет власти, народ новонастале самодржачке државе прихватио је са задовољством и благодарно. „Ти си нам живот сачувао“, говорили су Египћани Јосифу, „ти си добротвор наш, бићемо робови фараону.“ Писац Књиге постања истиче да је та обавеза давања петине остала непромењена и у његово време, то јест четири века касније. Из дела много каснијих писаца, Херодота и Диодора, очито је да се тај начин убирања пореза није прекидао до њиховог времена, очито је да је земља у Египту била власништво египатских царева. Приходи египатских царева од земље, говори Диодор, били су у тој мери довољни да фараон није имао потребе да уводи народу било какву другу обавезу давања.[25] У тој одлуци види се јосифов дубоки, светли ум, његова неуобичајена способност за управљање, способност која се открила у њему још од младости, и коју су тако брзо и праведно приметили и стражарски заповедник и тамничар. Он је увео велику обавезу давања, али та обавеза је изузетно подесна за даван>е због самих природних особина тог дела Египта. А која 6и обавеза давања била примеренија плодном делу Египта од обавезе давања у житу? Није било тешко подносити ту обавезу тамо где је уобичајени принос веома велики, Тако скупљене количине жита са поља смештених крај пловне реке, а таква су сва египатска поља уз обалу Нила, није било тешко допремати у градове, у којима су и сама складишта за жита такође крај саме реке; неизвршене обавезе давања, могуће у неродним годинама, није било тешко надокнађивати у годинама веома великих приноса. Ако неке приносе у свету можемо назвати веома великим, онда су то пре свега приноси са египатских њива. Луке на самој реци пружале су изузетно повољне услове за промет жита. Касније, када су основане луке и на Средоземном мору, на чијим је обалама живео сав просвећени и трговачки свет тог времена, Египат је постао житница тог дела света, и био је његова житница све дотле док је Средоземно море било његово средиште; а оно је било средиште образованог и активног света скоро до најновијих времена, скоро кроз целокупни живот света. Јосифовауредба имала је изузетну оправданост и поред све своје скромности: зато је и била дуговечна. Само време уважава мудру државну одлуку, и кроз многа столећа чува је у неприкосновеној, за државе толико благотворној непромењивости. Кроз то јавно државно добро дело јосиф је ојачао и уредио фараонову власт, обезбедио нову државу капиталом и сталним, обилним приходима.
Седамнаест година провео је Јаков у Египту. У сто четрдесет седмој години осетио је да се приближава време да умре. Неколико дана пред смрт дозвао је свог љубљеног сина Јосифа и рекао му: „Учини ми милост и истину, немој да ме сахраниш у Египту. Желим да лежим код својих отаца! Изнеси ме из Египта и сахрани ме у њихов гроб.“ Ношен вером, а не неком ситном, земаљском жељом, надахнути старац заветује да његово тело пренесу у Палестину и да га сахране у хевронској области. Тако објашњава то заветовање свети апостол Павле, и каже да је те дубоко тајанствене речи старац изговорио по наговору неба.[26] Свети син обећава да ће свето испунити вољу светог оца. Јаков је замолио сина да обећање потврди заклетвом. Јосиф је дао заклетву. Тада се Јаков поклонио преко узглавља своје постеље на врх Јосифовог жезла. Жезло је било у рукама великаша или по тадашњем обичају, или као знак високог положаја.
Недуго после овога, Јосифу су јавили да му је отац веома болестан.[27] Са двојицом својих синова, Манасијом и Јефремом, кренуо је оцу, који је већ био на самрти. Потпуно онемоћалом, исцрпљеном старцу су рекли: „Ево син твој Јосиф иде к теби.“ Старац је прибрао све своје преостале снаге и сео на постељу. Је ли га окрепила љубав према сину, или га је у том тренутку осенила благодат? Умирао је, и у исти час оживео животом божанског надахнућа. Често се у Божијим изабраницима човековом природном дејству прикључује натприродно дејство Светог Духа. То моћно дејство изводи човека из његовог уобичајеног стања и чини га Божијим оруђем. Такви су били Јосифови предсмртни тренуци. Када је Јосиф ушао код оца, отац је рекао сину: „Бог свемогући јави се мени у Лузу, у земљи хананској, и благослови ме, и рече ми: ‘Учинићу да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа и даћу земљу ову семену твојему након тебе да је њихова довека.’ Сада, дакле, два сина твоја, што ти се родише пре мог доласка у Египат, нека буду моји. Јефрем и Манасија, као Рувим и Симеун, нека буду моји. А синови које родиш после њих нека буду твоји, и нека се по имену браће своје зову у наследству својему. Мати твоја Рахиља је умрла у земљи хананској када сам ишао из Месопотамије и приближавао се Еуфрату, а то је Витлејем. И сахраних је на путу према Еуфрату.“ Када је видео Јосифове синове, Јаков запита: „Ко су ови?“ Јосиф одговори: „Ово су синови моји, које ми Бог даде овде.“ А Јаков рече: „Доведи их мени да их благословим.“ Патријархове очи су биле ослабиле због старости, те није могао добро да види. Када му је Јосиф привео своје синове, он их је загрлио и целивао. Затим је рекао Јосифу: „Нисам се надао да ћу видети лице твоје, а гле, Бог ми даде да видим и децу твоју.“ Јосиф их одмаче од старчевих колена, и они му се поклонише до земље. Јосиф их узе обојицу, Јефрема са своје десне стране, а са Израиљеве леве; Манасију пак са своје леве стране, а са Јаковљеве десне, и тако их поново примаче старцу. Надахнути старац пружи руке да их благослови и намести руке у облику крста тако што своју десну руку стави на главу Јефрему, а леву на главу Манасији. Ово је први пут да се при благослову појављује крсни знак, уобичајени знак благослова у новозаветној Цркви. Свети патријарх поче да говори: „Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог који ме је штитио и помагао ми откако сам постао до данашњега дана, који ме је избављао из сваког зла, да благослови децу ову и да се по мојему имену и по имену отаца мојих Аврама и Исака прозову, и да се намноже на земљи!“ Јосифу није било право што је старац ставио десну руку на Јефрема, па је узео очеву руку да је пребаци са Јефремове главе на Манасијину главу, и онда рекао: „Не тако, оче, ово је првенац – стави десну руку њему на главу.“ Али отац не хтеде да то учини. „Знам“ рече он, „знам, сине мој, и од њега ће постати народ, и он ће бити велик, али ће млађи брат бити већи од њега: потомство његово биће велико мноштво народа.“ Он их опет благослови и рече: „Тобом ће Израиљ благосиљати, говорећи: ‘Бог нека учини са тобом оно што је учинио са Јефремом и Манасијом.'“ А Јосифу рече: „Ево, ја ћу скоро умрети, али ће Бог бити са вама и вратиће вас из ове земље у земљу отаца ваших. У тој земљи дајем ти један део више него браћи твојој, део који сам узео од Аморејаца мачем и луком мојим.“ Реч духоносних људи, примећује један велики учитељ аскетизма,[28] слична је речи старог Јакова: они својом речју предају слушаоцима духовну силу која живи у њима и коју су задобили у борби против греха, у победама над невидљивим Аморејцима – порочним помислима и осећањима.
Час смрти светог патријарха се приближавао. У том предсмртном часу излио се на њега обилно Свети Дух, и потпуно овладао њиме. У тим последњим тренуцима земаљског живота, у којима је душа била спремна да изађе из оронулог тела, сишао је Дух Божији, зауставио одвајање и излио благодатни живот у душу која одлази, у тело које остаје. Патријарх је умирао, али и оживео животом будућег века. Старац је затражио да сви његови синови без одлагања дођу код њега. Истог трена они су се сабрали око њега.[29] Он је још седео на постељи. Када су се синови скупили, Јаков им је саопштио надахнуто, пророчко завештање. То завештање одише младалачком снагом и поезијом, вечном младошћу становника неба и њиховом светом поезијом. Ту нема човека! Ту је човечији језик био само оруђе. Управо тако се чује Бог који говори. Управо тако се чује Бог који је изрекао своју вољу и има власт да управља будућим судбинама људи и њиховог далеког потомства! Патријархово завештање је небеска песма коју Свети Дух пева да је васцели свет чује. Та песма навештава свету Искупитеља, а народима, потопљеним у идолослужење, да ће их озарити светлост хришћанства. „Скупите се“, рече умирући старац својим синовима, рече готово већ из онога века, „скупите се да вам кажем шта ће бити до краја.“ Скупите се, синови Јаковљеви, послушајте ме, послушајте Израиља, послушајте оца свога. Рувим је изгубио права првенца зато што је угађао чулима; нису их добили Симеун и Левије. Њихову склоност ка проливању крви погодило је проклетство, њихово потомство осуђено је да се расеје по племенима остале браће. Над Јудом се широко отворило све обиље благослова: обећана му је друштвена моћ, знаменитост, првенство међу браћом, нарочито је њему предодређено да буде праотац Спаситеља, који је – јавља пророк старац – „нада народа.“ Надахнути старац је благословио синове, свакога понаособ, по старешинству. Када је стигао до Јосифовог имена, он је поново призвао на њега и на његово потомство благослов неба и земље. Предано и силно изражен је тај благослов у оном напретку који је касније пратио Јосифово многобројно потомство.
Чим се пророчко завештање завршило, Јаковљева реч постаје друкчија: више не одушевљава њено усхићење, занос, небеска величина. Она личи на тело без душе. Бог је до малочас говорио кроз уста старца, и сад је прекинуо своје тајанствено учење: замукнуо је надахнути пророк, почиње изнемогло да говори умирући старац: „Сахраните ме“, биле су последње Јаковљеве речи, „у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина. Онде су сахрањени Аврам и Сара, онде су сахрањени Исак и Ревека, онде сахраних Лију.“ Јаков изговори ово, подиже ноге на постељу, и испусти душу. „И прибран би к роду својему“, говори Писмо, к оним светим праведницима које је земља произвела и васпитала за небо, које је она већ предала у вечност.
Када је видео да је Јаков умро, Јосиф је пао на лице свог оца, целивао лице, уста, запечаћена смрћу, и квасио то лице многим сузама.[30] Заповедио је својим слугама лекарима да по египатским обичајима спреме тело за сахрану. Лекари су четрдесет дана спремали тело на начин који спречава његово труљење. Цео Египат учествовао је у Јосифовој жалости: седамдесет дана оплакивали су Египћани смрт светог старца, родоначелника израиљскога. Чим су прошли дани жалости, Јосиф је измолио фараона да му дозволи да испуни очев завет и своје обећање на које му се заклео: да ће драгоцено тело праведника сахранити у хананској земљи. Фараон је изразио жељу да одлазак његовог миљеника у хананску земљу има сва обележја путовања првог египатског великаша. Цео двор египатског цара, сви великаши пратили су Јосифа; уз њих је ишло мноштво кола и коњаника. Ишли су сви Јаковљеви синови, сви његови унуци који су били способни да путују. Када су стигли до места сахране, одали су почаст светом телу тиме што су седам дана били у великој жалости. Тако каже Писмо. Зато су пољу на коме се бројни скуп зауставио и био у великој жалости становници те земље дали назив жалост египатска.
Јосиф је испунио своје обећање и вратио се у Египат. А његову браћу није напуштао неспокој због оног зла које су му учинили. Помишљали су да је брат великаш злопамтив и да ће им се осветити, а та чиста, света душа била је спремна једино за милост! Мислећи да Јосиф није хтео да им се освети да не би помутио мир старог оца и да одлаже освету до погодног тренутка, они су му пришли и рекли: „Отац твој пред смрт заповеди: ‘Овако кажите Јосифу: ‘Опрости браћи својој безакоње и грех, што ти напакостише; опрости им безакоње ради Бога отаца твојих.“1 Док су то говорили, Јосиф је плакао. Затим су пали пред њега и рекли му: „Ево, слуге смо твоје!“ Великодушни Јосиф, достојан благослова земље и неба, достојан благослова васцелог хришћанског рода, благослова свих који читају приповест о његовим поучним делима, одговорио је браћи: „Не бојте се, зар сам ја уместо Бога? Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро. И испунила се одлука Његова: мноштву људи пружена је храна, сачуван им је живот. Не бојте се: ја ћу хранити и вас и ваше породице.“ Жива вера у Бога и гледање чистим духовним оком Божијег промисла узносе човека изнад свих несрећа, изнад страшне душевне несреће: злопамћења и освете.
Књига постања не говори о даљим околностима Јосифовог живота: вероватно је његов живот протекао у тишини и ненарушивој срећи. Писмо само каже да је преостале дане свог живота Јосиф провео у Египту, да је видео Јефремове унуке, Махирове синове (Махир је најстарији Манасијин син), и да је умро у сто десетој години. Одлазећи у вечност, заветовао је своје: „Ја ћу скоро умрети, али ће вас Бог зацело походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју је обећао да ће вам је даровати. Тада понесите и моје кости одавде у земљу обећану.“ Рече овај завет и почину. Његово тело, заштићено од труљења, положили су у сандук, припремљено да буде пренето онако како је он заветовао. Три века чекало је Јосифово тело на пренос, за који је завет био дат и примљен са толиком вером.
Нека умрем и будем сахрањен у Египту, земљи мог пришелништва. Не остављам овај завет мојој деци, ја – без деце – остављам овај завет роду моме, да се пресели у земљу обећану и пренесе онамо са собом и моје тело. Децом и родом називам помисли које се рађају у мом уму и осећања која се рађају у мом срцу. Децо моја! Роде мој! Оставите гесемску земљу, њене бујне пашњаке, подесне једино за узгој стоке. Преселите се из Египта, из овог земаљског света, у коме владају тело и грех, преселите се на небо! Моје тело нека на време сиђе у земљу, од које је и узето. А када, подигнуто трубом васкрсења, устане из смртног сна, ви, помисли и осећања моја, окриљени Духом, узнесите васкрсло тело на небо! Бог је обећао небо целом човеку. и његовој души и његовом телу! Да! Доћи ће време, посетиће Бог човека, сабраће његово тело расуто у прах, помешано са земљом, оживеће Он то тело. И ако су човекове помисли и осећања достојни неба, ако су помазани, запечаћени Духом, онда ће се и тело изменити, прославити, добити крила, и заједно са душом узлетети у небо.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Преподобни Јефрем Сирин, црквени писац из IV века, саставио је казивање о прекрасном Јосифу у књижевној форми тог времена. Ова приповест чита се по уредби црквеног типика на јутрењу у уторак Страсне седмице.
  2. Благодарење Богу чини део умног монашког делања и састоји се у благодарењу и славословљењу Бога за све што се дешава, и пријатно и жалосно. To умно делање заповедили су апостоли у име Господње: На свему захваљујте – рекао је апостол – јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1 Сол 5, 18). Умно делање благодарења објашњено је изузетно добро у одговорима преподобног Варсануфија Великог.
  3. Пост 32.
  4. Пост 32,10.
  5. Пост 33.
  6. Пост 34, 35.
  7. Пост 37.
  8. Види: Свети Григорије Синаит, Веома корисне главе, глава 10, Добротољубље,том 1. Овог мишљења држе се и сви остали свети оци.
  9. У изворнику: Пс 1, 19! Види: Пс 33, 18.
  10. Пост 37.25.
  11. Mт 26,15.
  12. Пост 39
  13. Пост 40.
  14. Пост 41.
  15. Porro ab Aegiptiis didicimus, quod in lingua eorum resonet: Salvator mundi, S. Hieronimi. Liber de nominibus hebraicis
  16. Jн 6.
  17. Белешке московског митрополита Филарета на Постање
  18. Пост 42.
  19. Пост 43.
  20. Пс 22, 5.
  21. Пост 44.
  22. Пост 45.
  23. Пост 46.
  24. Пост 47.
  25. Белешке московског митрополита Филарета на Постање.
  26. Јевр. 11, 12
  27. Пост. 48
  28. Свети Исак Сиријски, Слово 1.
  29. Пост 49.
  30. Пост 50.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *