АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 6
 
Рука промисла, која је до сада невидљиво покривала луталицу без уточишта, дотакла се срца преосвећеног Стефаиа, вологодског епископа: архипастир је прозрео духовна стремљења младог Брјанчанинова и умилостивио се према њему. Преосвећени Стефан је толико заволео Димитрија Александровича да се живо заузео за њега, и та љубав владике била је видљиви знак благонаклоности Божије према жртви срца, коју је приносио нови Авељ: она је наговештавала повољан исход свих искушења поднесених на путу ка монаштву, зато што је архипастир у својим рукама држао онај венац који је требало положити на главу младога борца, измученог у борби са светом, телом и ђаволом. Када се опоравио од болести, Димитрије Александрович није желео да се врати код родитеља, него се, по благослову владике, настанио у Семигородској пустињи. Место на ком се налазила та обитељ повољно је утицало на ушостављање његовог здравља; он се са новом ревношћу предао својим уобичајеним духовним занимањима; богомислију и молитви у тишини усамљености келије. Овде је написао свој „Плач монаха“, у ком се испољило жалосно стање душе која појачано тежи Богу али је разбијена животним тегобама, због чега јој је преостао само плач на рушевинама њених стремљења. Димитрије Александрович није дуго живео ни у Семигородској пустињи; убрзо, 20. фебруара 1831. године, по његовој молби, преосвећени га је преместио у усамљенији Дионисијев манастир, у Глушицкој пустињи, где је и наименован у послушника. У то време, догодио се и први сусрет преосвећеног Игњатија са тадашњим игуманом Николо-угрјешског манастира, архимандритом Пименом. О. Пимен, тада још млади трговачки син, овако описује спољашњост послушника Брјанчанинова: „Први пут сам имао прилику да видим Брјанчанинова на обали реке Золотухе (у Вологоду): ја сам био на левој обали, а он је шетао десном. Као сад да га видим: високог раста, витак и стасит, светлосмеђ, коврџав, са прелепим тамнобраон очима; на њему је био овчији кожух, прекривен нанкингом[1] боје грашка, на глави послушничка капа.“ Даље се приповедач одушевљава његовим узвишеним држањем, скромним понашањем, стајањем у цркви на богослужењу са највећим страхопоштовањем, и на крају, самим говором, који описује следећим речима: „Без обзира и на његове младе године, било је очигледно да је Брјанчанинов много читао отачке књиге, да је веома солидно познавао Јована Лествичника, Јефрема Сиријског, Добротољубље и дела других подвижника, и зато је његов поучан и занимљив говор, пружао уживање у највећој мери.“[2]
Међутим, родитељ Димитрија Александровича, и у време његовог боравка у Глушицком манастиру, није престајао да изражава жељу за испуњењем својих потреба: он је упорно тражио то да син напусти манастирски живот и ступи у државну службу. Тада је новонастали послушник почео молити архијереја да му учини милост и да, с обзиром на породичне околности, убрза његов постриг у монаштво. Преосвећени, добро знајући духовно расположење Брјанчанинова, одлучио је да испуни његову молбу. Како би издејствовао дозволу Светог синода, он је позвао Димитрија Александровича да дође из Глушицког манастира у Вологод, и рекао му је да се припрема за постриг; уједно му је рекао и да то чува као тајну, од родбине и познаника, како би избегао некакве притиске са њихове стране, који би могли бити препрека том делу, јер он је намеравао да изврши његов постриг неочекивано за све. Такав положај је био неугодан, у тако важно време: онај који се припремао за постриг био је принуђен да борави у свратишту, и да се усред световне необузданости припрема за велики обред.
Године 1831, 28. јуна, преосвећени Стефан је извршио обред пострижења Брјанчанинова у малу схиму, у саборној цркви Васкрсења, и назвао је Димитрија – Игњатијем, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, кога Црква слави 20. децембра и 29. јануара. Монах Игњатије је у почетку славио први, а касније последњи од тих дана, као свој имендан. То име, Игњатије, указује још и на преподобног Игњатија, кнеза, вологодског чудотворца, чијс мошти почивају у Прилуцком манастиру, где се чувају и мошти преподобног Димитрија Прилуцког – заштитника новопостриженог монаха, од његовог крштења. Тако је он добио име по двојици чудотворца, који почивају у једној обитељи. За име једнога, које је дато на крштењу, везано је сећање на околности рођења, а име другога, изречено на постригу, дато је као знак сећања на сличност земаљске судбине новпостриженога са преподобним, пореклом из кнежевског рода. Рођаци Брјанчанинова који су 28. јуна дошли у цркву на богослужење били су крајње запрепашћени због неочекиваног свештеног чина чији су посматрачи они постали. Четвртог јула исте те године, преосвећени Стефан рукоположио је монаха Игњатија у јерођакона, а 25. истог тог месеца – у јеромонаха, и привремено га поставио при архијерејском двору, који се у Вологоду налази уз саборну цркву, иза исте ограде коју чине зидине тврђаве из времена цара Ивана Грозног. Ради обучавања у свештенослужењу, новорукоположени је био постављен у градску цркву Спаса, обично под руковођењем свештеника Василија Нордова, који је на крају постао протојереј и старешина вологодске саборне цркве.
Родитељи новопостриженог монаха, подразумева се, са незадовољством су гледали на тај догађај, нарочито је Александар Семјонович био погођен њиме; његова воља – на којој је он тако упорно истрајавао – није испуњена: сви планови везани за светску каријеру његовог сина су се рушили, маштања о његовој блиставој будућности су ишчезла. Син је у очима оца постао бескорисни члан друштва, који је изгубио све што му је отац пренео васпитањем. Женско срце, мање истрајно у супротстављању околностима и увек попустљивије у односима, учинило је да Софија Атанасјевна благонаклоније посматра поступак сина; али духовна страна је била и њој страна, тако да су световна схватања однела превагу. Све то, наравно, није имало никаквог значаја за монаха, који је сам себе добровољно довео у тај положај, принуђен да заборави све световне везе и родбинска осећања; али околности за монаха Игњатија нису биле такве да је могао остати безосећајан на то незадовољство родитеља. После пострига, он је морао да борави у дому, који се налазио изван града, а који је припадао његовом рођаку и крсном куму Димитрију Ивановичу Самарину, и био је принуђен да прима новчану помоћ од једне своје рођаке (гђе Војејкове). Боравак у Вологоду га је приморавао да се често креће у кругу родбине и познаника; многи од њих су почели да га посећују, и тражили су од њега да им узвраћа посете. Младих година, пријатне спољашњости, он је био предмет интересовања читавог вологодског друштва, сви су говорили о њему, сви су желели да се зближе са њим. То га је неминовно увлачило у световну расејаност и директно се сукобљавало са оним заветима које је тек изговорио у олтару. Све спољашње окружење пустинољубивог монаха било је супротно његовим жељама, дојадиле су му градске гласине и почео је да моли свог покровитеља, преосвећеног Стефана, да га отпусти да иде у Глушицки манастир; али преосвећени, намеравајући да му да место које одговара његовим способностима и његовом благочестивом настројењу, које му приличи и по његовом односу према друштву, задржавао га је поред себе. Убрзо се показало такво место: крајем 1831. године, упокојио се управитељ Пелшемског Лопотовог манастира, јеромонах Јосиф. Наложено је да обред погребења изврши јеромонах Игњатије. Године 1832, 6. јануара, он је именован на место упокојеног, а 14. јануара му је дато звање управитеља, при чему је на њега положен надбедреник.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Нанкинг – првобитно кинеска, веома густа и јака памучна тканина, обично жуте боје (названа по кинеском граду Нанкингу) (прим. прев.).
  2. Сећања архимандрита Пимена.

Један коментар

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!