НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 4
 
Године 1827, 6. новембра, Димитрије Александрович је добио жељени отпуст. Био је отпуштен у чину поручника и сместа се, кроз Петроград, упутио у Александро-свирски манастир, о. Леониду, како би под његовим руковођењем почео монашки подвиг. Дошавши у Петроград, обучен као прост човек, у кожуху, нашао се у стану Чихачова. Овде су се договорили да обојица ступе у манастир и то одмах, по могућности. Чихачов је истог тренутка написао молбу, наводећи као разлог прилике у дому, али није добио удовољење и морао је још остати у служби.
Напуштање службе Димитрија Александровича догодило се без знања родитеља, и зато је, природно, навукао на себе њихов гнев. Они су сину укинули материјалну помоћ, и прекинули су са њим чак и писмене односе. На тај начин, улазак Димитрија Александровича у манастир пратило је потпуно материјално сиромаштво; он је буквално испунио заповест о нестицању у самом почетку монаштва, и могао је потпуно оправдано рећи са апостолом, као истински ученик Христов: Ето, ми смо оставити све и за тобом пошли (Мт 19,27). У свом „Плачу“ он је овако изразио своја осећања, са којима је ступио на тај нови животни пут: „Ја сам ступио у манастир, као што се избезумљени, покривши очи и одложивши размишљање, баца у огањ, или на пучину, као што војник, ношен срцем, јури у крвави бој, у очигледну смрт. Моја звезда водиља, добра мисао, дошла је да ми светли у самоћи, у тишини, или тачније у мраку, у манастирским бурама.[1]
Беспоговорно послушање и дубоко смирење одликовали су владање послушника Брјанчанинова у манастиру. За прво послушање одређено му је служење при кухињи. Кувар је био некадашњи кметски кувар Александра Семјоновича Брјанчанинова. Истог дана када је ступио у кухињу, догодило се да је било потребно ићи у амбар по брашно. Кувар му је рекао: „Но шта, брате, идемо по брашно!“ и бацио му је џак за брашно, тако што га је свог засуо белом прашином. Нови послушник је узео џак и пошао. У амбару, раширивши џак са обе руке, и, по упутству кувара, прихвативши га и зубима, како би било лакше сипати брашно, он је у срцу осетио ново, непознато духовно кретање, какво још никада није искусио: сопствено смирено владање, потпуно заборављање свога „ја“, што му је тада причинило такво задовољство, да је он читавог живота помињао тај догађај. Између осталих послушника, био је одређен да постави велику рибарску мрежу у језеро Свирског манастира. Једном, мрежа се некако замрсила у дубини. Монах, који је био од простих људи, чије задужење је био лов, знајући да Брјанчанинов зна да плива и да може дуго остати под водом, послао га је да размрси мрежу. Не обазирући се на јаку јесењу хладноћу, Димитрије Александрович је беспоговорно испунио наредбу, која се крајње убитачно одразила на његово слабо здравље – он је јако озебао. Слични случајеви послушања и смирења учинили су да је сва манастирска братија почела очигледно да се односи са уважавањем према Брјанчанинову, указујући му предност над осталима, што је њега веома мучило, зато што се, живећи у манастирском братству, он чак трудио да прикрије своје порекло и образовање, радујући се када су га, не знајући, сматрали за несвршеног богослова.
Ступивши у манастир, Димитрије Александрович се свом душом предао старцу о. Леониду, у духовно руковођење. Те односе је одликовала искреност, отвореност, и били су савршена слика древног послушништва, у коме није учињен корак без знања или дозволе учитеља. Сваки покрет унутрашњег живота таквих послушника одвија се под непосредним надзором старца; свакодневна исповест помисли даје им могућност да савесно пазе над собом, и чува монаха почетника од штетног деловања оних помисли које када се исповеде, попут покошене траве, не могу више ницати са ранијом силом. Искусни надзор старца духовника открива најскривеније тајне душе, и указује на страсти које су се тамо угнездиле, и на тај начин изузетно помаже самоконтроли.
Исповест чистога срца, свагдашња преданост старцу и свецело одсецање воље пред њим, награђују се духовном утехом, лакоћом и мирним стањем духа, који су својствени бестрашћу.
Тај вид првобитног подвижништва и у древно време, када су пустиње и манастири обиловали духовним старцима, био је удео малог броја послушника, а још ређе се среће данас, када је приметно мање духовних стараца. Димитрије Александрович, као што је речено, у свему се повиновао вољи свог духовног оца, сва питања и недоумице је решавао непосредно са њим. Старцу није било тешко да поучава свог младог питомца, водио га је путем спољашњег и унутрашњег смирења, учећи га делатном животу.
„Једном“, приповеда И. А. Барков, веома благочестив човек, достојан сваког поверења, „дошао је код мене, из Свирског манастира, о. Леонид, зими: био је жесток мраз и мећава, и старац је дошао у саоницама. Када је он ушао код мене, ја сам потрчао да донесем самовар и помислио: старац није дошао сам, вероватно има неки кочијаш – и ја сам почео да молим старца да и њему дозволи да уђе. Старац се сложио. Ја сам позвао незнанца, и нисам био мало изненађен када је пред мене изашао млад, леп човек, са свим обележјима племићког порекла. Он се смирено зауставио код прага. ‘А озебао си, племићу’, обратио му се старац, а затим је мени рекао: ‘Знаш ли ко је то?’ – То је Брјанчанинов.’ Тада сам се лагано поклонио кочијашу.“
О. Леонид је предузео тај крајње смирујући начин руковођења свог ученика, младог официра Брјанчанинова, без сумње због тога да би победио у њему свако високоумље и самомњење, који обично прате сваког човека племићког порекла и образованог човека који долази међу просте људе. Старац је поступао као нелицемерни наставник, у духу истинског монаштва, по примеру светих отаца; непрекидно је подвргавао свог ученика искушењима, а такво окушање смирења није могло да се не допадне племенитом послушнику, који се са искреном љубављу према Богу предао монашким подвизима.
Касније те године, јавила се потреба да се о. Леонид са свим ученицима пресели из Свирског манастира, због многобројности те обитељи, на друго место. Они су се упутили у Плошћанску пустињу, у Орловској епархији; Димитрије Александрович је пошао са старцем, заједно са осталим ученицима. У то време, у Плошћанску пустињу је пристигао и Чихачов. Другови су разменили срдачне поздраве, обрадовали се што су се поново сјединили у тихом уточишту манастирске усамљености, и почели су живети као раније, заједно, везујући се савезом најсветијег пријатељства. Такав живот удвоје, одвојено од других ученика, благословио је и старац Леонид.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *