НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О ПОУЧЕЊУ ИЛИ О СЕЋАЊУ НА БОГА
 
Под поучењем или сећањем на Бога свети оци разумеју неку кратку молитву, или чак неку кратку духовну мисао којој су се поучили и трудили се да је уместо сваке мисли усаде у ум и сећање.
Може ли једна духовна, кратка мисао о Богу да замени све остале мисли? Може. Свети апостол Павле говори: Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога.[1] Сујетна, земаљска мисао, која стално заузима човека, ствара у њему оскудицу знања, спречава задобијање корисних и преко потребних знања: супротно овоме, мисао о Богу обогаћује духовним знањем хришћанина који ју је усвојио. Ономе који стиче у себи Христа непрестаним сећањем на Њега поверавају се божанске тајне, непознате телесним и душевним људима, непознате и неприступне земаљским наукама: у Христу су сакривена сва блага и премудрости знања.[2] Поседник тих блага постаје онај који стиче у себи Господа Исуса Христа.
Поучење или сећање на Бога је Божија уредба. Заповедио га је сам очовечени Бог Реч, потврдио Свети Дух кроз посланике Речи (апостоле).
Бдите, дакле, у свако време молећи се,[3] заветовао је некада Господ своје ученике који су стајали пред Њим. Заветује Он то и нама који сада стојимо пред Њим и молимо да нас удостоји да творимо Његову вољу и будемо Његови ученици, хришћани не само по имену него и по животу. Овде наведене речи Господ је рекао да би указао на оне моралне и материјалне несреће које ће окружити земаљско странствовање сваког Његовог ученика – на она страдања и страшне ствари које претходе смрти сваког од нас, прате је, настају после ње – на оне саблазни и горчине које ће задесити свет пред долазак Антихриста и током његове владавине – напокон на потресање и преображај васељене за време другог славног и страшног Христовог доласка. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човјечијега у радости спасења, да станете у тој радости и после појединачног суда, који ће наступити за сваког човека одмах након одвајања његове душе од тела, и на општем суду, на коме ће изабрани стати са десне стране Судије, а одбачени са леве.[4] Будите трезвени и бдите,јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вјером.[5] Понављајући и потврђујући ту свесвету, спасоносну заповест, свети апостол Павле говори: Молите се без престанка.[6] Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.[7] У молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем.[8] Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења.[9] А ко се сједини са Господом непрестаном молитвом, један је дух с Њиме.[10] Онога који се сједињује са Господом и прилепљује за Господа непрестаном молитвом Он избавља од покоравања и служења греху и ђаволу: А зар Бог неће – јавља нам Спаситељ – одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.[11] Непрестана молитва је знак монашког савршенства. „Ко је ово достигао“ – говори свети Исак Сиријски – „достигао је врх свих врлина и постао стан Светог Духа.“[12] Вежбање у непрестаној молитви, навикавање на њу преко је потребно сваком монаху који жели да достигне хришћанско савршенство. Вежбање у непрестаној молитви и навикавање на њу обавеза је сваког монаха, коју су му наложили монашки завети и, пре свега, заповест Божија.[13]
Несумњиво је да су се свети апостоли, добивши заповест
О непрестаној молитви лично од Господа, сами занимали непрестаном молитвом и предали је верујућима. До примања Светог Духа они су пребивали у истој кући и занимали се молитвом и мољењем.[14] Под молитвом овде се подразумевају она молитвословља која су они савршавали заједно, а под мољењем стално молитвено удешавање њиховог духа, непрестана молитва. Када је Свети Дух сишао на апостоле и учиниоих Божијим храмовима, Он их је уједно учинио и храмовима непрестане молитве, јер Писмо говори: Дом мој зваће се дом молитве.[15] „Када се Дух настани у неком човеку, тада тај човек не прекида молитву зато што се сам Дух непрестано моли.“[16] Апостоли су имали само два духовна подвига: молитву и проповед речи Божије – од молитве су прелазили на проповедање речи Божије људима; од проповеди речи враћали су се молитви. Они су се налазили у непрестаној духовној беседи: час су беседили молитвом са Богом, час су беседили у име Бога са људима. И у једној и у другој молитви дејствовао је један те исти Свети Дух.[17] Чему нас учи пример светих апостола? Томе да одмах након послушности, делатне послушности речи Божијој, морамо да усредсредимо сву своју делатност у непрестану молитву зато што непрестана молитва чини хришћанина спремним за примање Светог Духа. Господ је налагао различита служења на апостоле, а када их је учинио спремним да приме Светог Духа заповедио им је да буду у граду Јерусалиму, у граду мира и тиховања, изван сваког служења: Сједите у граду Јерусалиму – рекао им је Он – док се не обучете у сипу с висине.[18]
Из дела преподобних монаха види се да је сећање на Бога, или поучење, било уобичајено делање монаха ране Цркве Христове. Преподобни Антоније Велики заветује да се непрестано сећамо имена Господа нашег Исуса: „Не препуштај забораву“, говори он, „име Господа нашег Исуса Христа, већ га непрестано окрећи у свом уму, имај га у срцу, прослављај језиком, и говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Такође говори: Господе Исусе Христе помози ми. Исто тако говори: Славословим Тебе, Господе мој, Исусе Христе“.[19]
Непрестаном молитвом занимали су се и тиховатељи, и отшелници, али и монаси у општежићу. Након посете александријском општежићу, свети Јован Лествичник је рекао да монаси тог општежића „ни за самом трпезом не престају да чине умни подвиг, већ условним и у обичај уведеним знаком и мигом, блажени, подсећају један другога да се моле у души. Они то не чине само за трпезом, него и увек кад се сретну, увек кад се окупе.“[20] Преподобни Исак, тиховатељ египатског Скита, испричао је преподобном Касијану Римљанину да му за непрестану молитву служи други стих 69. псалма: Боже, на помоћ моју пази; Господе, да ми помогнеш похитај.[21]
Преподобни Доротеј, монах општежитељног манастира аве Серида у Палестини, дао је поуку свом ученику преподобном Доситеју – пише у житију преподобног Доситеја – да се непрестано вежба у „сећању на Бога“, тако што му је заповедио да стално изговара: Господе Исусе Христе помилуј ме и: Сине Божији, помози ми.[22] Преподобни Доситеј се молио наизменично час првим, час другим речима њему предате молитве. А молитва му је била предата у том облику зато да његов ум, почетник, не би утрнуо од једноличности молитве. Када се блажени Доситеј тешко разболео и приближио се крају, свети учитељ га је подсећао на непрестану молитву: „Доситеју, води рачуна о молитви; пази да је не изгубиш.“ Доситејева болест је још више узела маха, а свети Доротеј опет говори: „Шта, Доситеју? Како молитва? Остаје ли?“ Из овога се види оно узвишено мишљење које су древни свети монаси имали o поучењу. Преподобни Јоаникије Велики је непрестано понављао у уму молитву: Надо моја, Оче, прибежиште моје, Сине, заклоне мој, Свети Душе, Тројице света, слава Теби.[23] Ученик Јоаникија Великог, преподобни Евстратије, којег је писац његовог житија назвао божанственим, стицао је непрестану молитву: „Он је увек говорио у себи: Господе, помилуј“, говори писац његовог житија.[24] Један отац Раитске пустиње стално је седео у келији, занимао се плетењем ужади, и при томе, климајући главом, са уздахом говорио: „Шта ће бити?“ Изговорио би те речи, мало поћутао, и опет понављао: „Шта ће бити?“ У таквом поучењу провео је све дане свог живота, непрестано жалећи због онога што ће уследити кад изађе из тела.[25] Свети Исак Сиријски помиње неког оца који се четрдесет година молио једном молитвом: „Ја сам, као човек, сагрешио; Ти,као Бог, опрости ми.“ Други оци су чули да се он у том стиху поучава и жали: плакао је не престајући, и све молитве замењивала му је та једна молитва коју је творио дању и ноћу.[26]
Већина монаха увек је употребљавала за поучење молитву Исусову: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Понекад, кад је било потребно, они су је ради почетника делили на два дела и неколико сати говорили: Господе Исусе Христе помилуј ме грешног; затим су опет неколико сати говорили: Сине Божији помилуј ме грешног. Уосталом, не треба често мењати речи молитве – ни често пресађивано дрвеће не може да пусти корена – напомиње свети Григорије Синаит.[27] Избор Исусове молитве за поучење веома је оправдан зато што име Господа Исуса Христа садржи у себи посебну Божију силу, а и зато што при вежбању у Исусовој молитви сећање на смрт, на мучење од духова који владају у ваздуху, на Богом изречена коначна одређења, на вечне муке почиње да долази у своје време само по себи, и то толико живо да доводи подвижника у обилне непрестане сузе, у горко ридање над собом као над мртвацем који је већ погребен и заудара и очекује да га оживи свесилна Реч Божија.[28]
Корист од поучења или сећања на Бога је неизрачунљива: она је изнад речи, изнад разумевања. Ни они који су је осетили не могу потпуно да је објасне. Непрестана молитва је Божија заповест и Божији дар: зато људски разум и л>удска реч не могу да је објасне. Кратка молитва сабира ум, а он, ако не буде привезан за поучење – рекао је неко од отаца – не може да престане да лебди и лута куда стигне.[29] Кратку молитву подвижник може да има на сваком месту, у свако време, у сваком занимању, нарочито телесном. Корисно је да се њом занимамо чак и док присуствујемо црквеном богослужењу, и током недовољно јасног, али и током разговетног читања. Она помаже да пазимо на читање, нарочито када се укорени у души, када постане готово природна човеку. Поучење уопште, а Исусова молитва нарочито, најбоље је оружје против грешних помисли. Многи свети писци понављали су следећу мисао светог Јована Лествичника: „Исусовом молитвом побеђуј војнике непријатеља: снажније оружје нећеш наћи ни на земљи ни на небесима.“[30] Од непрестане молитве подвижник долази у сиромаштво духом: приучавајући се да непрестано иште Божију помоћ он постепено губи наду у себе; ако у чему буде имао успеха, неће видети у томе свој успех него Божију милост, ради које непрестано моли Бога. Непрестана молитва води стицању вере: онај ко се непрестано моли почиње постепено да осећа присуство Бога. То осећање мало-помало може толико да узрасте и ојача да ће око ума видети Бога у Његовом промислу јасније него што чулно око види материјалне предмете света; а срце ће осетити присуство Бога. Онај ко је тако угледао Бога и осетио Његово присуство, тај не може да не поверује у Њега живом вером, која се показује на делима. Непрестана молитва уништава лукавство уздањем у Бога, уводи у свету простоту тако што одучава ум од разних помисли, од стварања замисли о себи и ближњима, и увек га држи у оскудици и смирењу мисли, који чине његово поучење. Онај ко се непрестано моли, тај постепено губи навику да машта, да буде расејан, да се сујетно брине и много стара, губи тим више што свето и смирено поучење буде дубље и више улазило у његову душу и пуштало своје корене у њој. Напокон, он може да дође у Јеванђељем заповеђено стање у коме се налазе деца, да постане јуродив Христа ради, то јест да изгуби лажно названо знање овога света и добије духовно знање од Бога. Непрестана молитва уништава радозналост, бојажљивост, подозривост. Од тога сви људи почињу да изгледају добри, а из таквог залагања срца за људе рађа се љубав према њима. Онај ко се непрестано моли, тај непрестано пребива у Господу, познаје Господа као Господа, стиче страх Господњи, страхом улази у чистоту, чистотом у божанску љубав. Божија љубав испуњава свој храм даровима Духа.
Преподобни ава Исаија Отшелник говори о поучењу: „Мудри богаташ скрива своје благо у кући: изнети благо напоље значи изложити га грабежу лопова и насртајима земаљских силника; тако и смиреноумни и врлински монах крије своје врлине као богаташ блага, не испуњава жеље пале природе.
Он сваког часа прекорева себе и вежба се у тајном поучењу онако како је казано у Писму: Запали се у мени срце моје, и у размишљању моме разгоре се огањ.[31] О каквом огњу овде говори Писмо? О Богу: Бог наш је огањ који спаљује.[32] Као што огањ растапа восак и исушује блато стидних нечистота, тако и тајно поучење исушује гадне помисли и истребљује страсти из душе, просветљује ум, разбистрава и изоштрава мисао, излива радост у срце. Тајно поучење рањава демоне, одгони зле помисли: оно оживотворава унутрашњег човека. Бог учвршћује онога ко се наоружава тајним поучењем, анђели му предају силу, људи га прослављају. Тајно поучење и читање чине душу одасвуд затвореним и закључаним домом, непомичним стубом, тихим и мирним пристаништем. Оно спасава душу тако што је чува од колебања. Демони се веома узнемирују и збуњују када се монах наоружа тајним поучењем садржаним у Исусовој молитви: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, када читањем у самовању поспешује вежбање у поучењу. Тајно поучење је огледало ума, светилник савести. Тајно поучење исушује блуд, укроћује јарост, одгони гнев, одузима тугу, удаљује дрскост, уништава униније. Тајно поучење просветљује ум, одгони лењост. Од тајног поучења рађа се умиљење, у теби се настањује страх Божији: тајно поучење доноси сузе. Тајно поучење доноси монаху истинско смиреноумље, скрушено бдење, непомућену молитву. Тајно поучење је молитвено благо: оно одгони помисли, рањава демоне, очишћује тело. Тајно поучење учи дуготрпљењу, уздржању; своме причаснику јавља о паклу. Тајно поучење држи ум изван маштања и доноси му размишљање о смрти. Тајно поучење је испуњено свим добрим делима, украшено сваком врлином, далеко од сваког нечистог дела, јер у њему и не учествује.“[33]
Свети Исак Сиријски говори: „Онај чије је поучење непрестано у Богу, тај одгони од себе демоне и искорењује семе њихове злобе. Срце онога који непрестано пази на своју душу весели се у ономе што открива. Онај који упућује очи свог ума у себе, тај види у себи зору Духа. Онај који се гнуша сваке неприбраности (лутања, расејаности) својих мисли, тај види Господа у унутрашњој клети свог срца… Небо ће бити у теби ако будеш чист, и у самом себи угледаш анђеле, и у њима њихову светлост, и са њима њиховог Господа… Благо смиреноумног је у њему, и оно је Господ… Непрестано поучење у Богу изгони и искорењује страсти: оно је мач који их убија. Онај који жели да види у себи Господа, тај се стара да очисти своје срце непрестаним сећањем на Бога: тако ће светлошћу очију ума сваког трена гледати Господа. Што се дешава риби извађеној из воде, то се дешава и уму чим изађе из сећања на Бога и почне да тумара у сећањима на свет… Страшан је демонима, омиљен Богу и анђелима Његовим онај који дан и ноћ са врелом ревношћу тражи Бога у свом срцу и искорењује из њега изникле прираштаје непријатеља.[34] Без непрестане молитве не можемо се приближити Богу.“[35]
Преподобни Касијан Римљанин говори: „Мољење овим кратким стихом (поменутим другим стихом 69. псалма) мора бити непрестано да нас искушења не би оборила, да бисмо у напретку сачували себе од преузношења. Поучење у овом кратком стиху, кажем, нека се врти у твојим грудима непрестано. Не престај да га понављаш, у каквом год послу, послушању или путовању био. Поучавај се у њему и када полазиш на спавање, и када једеш, и када вршиш најниже телесне потребе. Такво вежбање срца постаће за тебе спасоносно правило и сачуваће те неозлеђеним у сваком нападу демона, али и очистити од свих телесних страсти, узвешће те ка невидљивим и небеским виђењима, узнеће те до неисказаног и мало коме опитно познатог врха молитве. Овај кратки стих удаљаваће од тебе сан док се овим необјашњивим вежбањем не развијеш и не приучиш да се бавиш њиме и у сну. Он ће, чим се пробудиш, први долазити у твоје мисли; он ће, чим се разбудиш, предусретати све остале помисли; он ће те, чим устанеш из постеље, занимати док не почнеш да преклањаш колена; он ће те отпремати у сваки труд и дело; он ће увек ићи за тобом. У њему се поучавај по заповести законодавца (тј. Мојсија, израиљског законодавца) и када си код куће, и када си на путу, и када лежеш у постељу, и када устајеш из сна; напиши га на прагу и на вратима својих уста, напиши га на зидовима свог дома и у унутрашњим ризницама својих груди, да би, када лежеш, био за тебе спремљено псалмопевање, да би, када устанеш и приступиш исправљању свега неопходног за живот, био лака, за вршење лака, и непрестана молитва.“[36]
Свети Јован Златоусти говори: „Браћо! Молим вас, не допустите себи да било када престанете да чините правило ове молитве или да га презрете… И када једе, и када пије, и када седи, и када служи, и када путује, или када шта друго ради, монах мора непрестано да вапи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! да би име Господа Исуса, силазећи у дубину срца, смирило змију која господари пољима срца и оживотворило душу. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса, нека срце упије Господа и Господ срце, и да ово двоје буду једно.“[37]
Један брат је упитао преподобног Филимона: „Шта значи, оче, скривено поучење?“ Старац је одговорио: „Иди, буди будан у свом срцу, и говори у свом уму трезвено са страхом и трепетом: Господе Исусе Христе, помилуј ме“.[38]
Зашто је непрестана молитва или непрестано сећање на Бога названо поучењем? Зато што су подвижници на чије је делање пала роса Божије благодати нашли у краткој, понављаној молитви духовни, најдубљи, неисцрпни смисао који стално привлачи и удвостручује њихову пажњу својом духовном новином. Кратки стих је постао за њих највећа наука, наука над наукама, а бављење њиме у правом смислу поучење.
Такве су поуке светих отаца, такво је било њихово делање. Сва њихова дела, и све њихове речи, али и све њихове помисли биле су посвећене Богу. Зато су они имали у себи обиље дарова Духа. Супротно њима, ми смо немарни према нашим делима, не поступамо онако како Божије заповести налажу, него како испадне, по првом заносу осећања, по првој мисли која се појави. О речима водимо још мање бриге него о делима, а на помисли не обраћамо никакву пажњу; оне су расуте у нама свуда, све смо их принели на жртву сујети. Наш ум, супротно уму који је ограђен поучењем,[39] сличан је згради са четворо потпуно отворених врата крај које нема никакве страже, па у њу може да улази и из ње да излази свако ко жели, да уноси и износи све што хоће. Браћо, престанимо да водимо такав непажљиви и бесплодни живот. Подражавајмо оно што су чинили свети оци, између осталог и сећање на Бога, у коме су они непрестано држали свој ум. Младићу! Усрдно сеји семе врлина, приучавај се стрпљиво, чак приморавајући себе, свим Богу милим вежбањима и подвизима, приучавај се и сећању на Бога, закључавај свој ум у свето поучење. Ако запазиш да он непрестано клизи у туђе и сујетне помисли, не падај у униније. Настављај устрајно подвиг: „Бори се да привежеш своју мисао за речи молитве“, говори свети Јован Лествичник, „или, правилније, да је закључаш у њих. И ако се деси да се због твоје детињске слабости твоја мисао истргне (из закључаности у речи молитве), уведи је поново (у речи молитве). Непостојаност је својствена људском уму, али и њега може да учини постојаним Онај који све поставља. Ако постојано остајеш у овом подвигу, доћи ће теби Онај који поставља границе мору људског ума и рећи ће му у твојој молитви: Довде ћеш долазити, а даље нећеш“.[40] Споља гледано, поучење може да личи на чудно, суво, досадно делање, али у суштини оно је најплодније делање, најдрагоценије црквено предање, Божија уредба, духовно благо, наследство апостола и светих отаца, које су они примили и нама предали по заповести Светог Духа. Не можеш да замислиш она богатства која ћеш наследити у своје време, када стекнеш навику да се непрестано сећаш Бога. У ум и срце почетника не дође оно (што) прииреми Бог онима који га љубе[41] не само у веку који долази него и у целом животу,[42] у коме они предокушају блаженство будућег века. „Припремај се“, рекао је свети Јован Лествичник, „непрестаном молитвом, коју твориш тајно у својој души, за стајање на молитви, и убрзо ћеш напредовати.“[43] У своје време поучење обузима целокупно твоје постојање; од њега постајеш усхићен, као да овом свету припадаш и у исти мах не припадаш, стран си му: припадаш му телом, а не припадаш умом и срцем. Када човека опије вино, он не зна за себе, заборавља несреће, заборавља своје звање, своју племенитост и достојанство – када га опије божанско поучење, он постаје хладан, неосетљив за земаљске жеље, за земаљску славу, за све земаљске користи и предности. Његова мисао је непрестано уз Христа, а Он дејствује поучењем као светим миомирисом: Једнима као мирис смрти за смрт, а другима као мирис живота за живот.[44] Поучење умртвљава у човеку саосећање према свету и страстима, оживљава у њему саосећање према Богу, према свему духовном и светом, према блаженој вечности. „Јер шта ми (то) постоји на небу? – вапије опијени поучењем. Ништа. И осим Тебе шта хтедох на земљи? – једино да се непрестано прилепљујем уз Тебе тихом молитвом. Неки жарко желе богатство, неки славу, али ја жарко желим прилепљивати се Богу, полагати на Њега наду мог бестрашћа.“[45]
Речи поучења у почетку треба изговарати језиком, сасвим тихим гласом, лагано, уза сву могућу пажњу, и при томе, по горе наведеном савету светог Јована Лествичника, закључавати ум у речи поучења. Мало-помало молитва уста прећи ће у молитву ума, а затим и у молитву срца. Но за тај прелазак потребне су године. Не треба га тражити преурањено; нека се он деси сам по себи, или, правилније, нека га дарује Бог у Њему познато време, сходно духовном узрасту подвижника и околностима у којима се налази. Смирени подвижник је задовољан тиме што је удостојен да се сећа Бога. Већ то он сматра великим добрим делом Саздатеља према јадном и слабом бићу званом човек. Он сматра да није достојан благодати, не тражи да у себи открије њена дејства, јер из учења светих отаца зна да такво тражење представља почетак славољубља, од кога настају прелест и пад, да то тражење само по себи већ значи и обмањивање, будући да при свесрдном тражењу добијање благодати зависи једино од Бога.[46] Он чезне да открије у себи своју грешност и да стиче способност да плаче ради ње. Он препушта себе вољи свеблагог и премилостивог Бога, који зна коме је корисно да дарује благодат, и коме је корисно да задржи њен силазак. Многи су добивши благодат дошли у немар, гордоумље и уздање у самог себе; њима дата благодат била је, због њихове неразумности, једино на њихову већу осуду. Блажен је залог срца у монаху због кога се он, вежбајући се у било ком подвигу, вежба потпуно безинтересно, због кога је гладан и жедан једино тога да испуни Божију вољу, а при томе са свом вером, простодушношћу, и одбацивањем својих схватања, власти, воље предаје себе руковођењу милостивог Господа Бога нашег, јер зна да Он жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Њему слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Kop 2. 2.
  2. Koл. 2, 3.
  3. Лк 21,36.
  4. Mт 25, 32.
  5. 1 Пт 4, 8 и 5, 8, 9.
  6. 1 Coл 5,17.
  7. Флп 4, 6.
  8. Koл 4, 2.
  9. 1 Tим 2, 8.
  10. 1 Kop 6, 17.
  11. Лк 18,7,8.
  12. Лк 18,7,8.
  13. Требник или посебна књижица која у себи садржи чин пострижења у малу схиму. Дајући новопостриженом бројанице, настојатељ га заветује на непрестану Исусову молитву. Када прими бројаницу, новопострижени даје завет да ће испуњавати обећање дато настојатељу.
  14. Дап 1,14.
  15. Иc 56, 7.
  16. Свети Исак Сиријски, Слово 21.
  17. Дап 6,2,4.
  18. Лк 24,49.
  19. S. Antonii, Magni Opera, Patrologiae Graecae, tom XI, pag. 1080
  20. Слово 4, гл. 17.
  21. Collatio X, cap. X.
  22. Житије преподобног Доситеја, у књизи преподобног аве Доротеја; такође види: Чети минеј, 19. фебруар.
  23. Каноник, Молитве пре спавања. Такође: Житије преподобног Јоаникија Великог.
  24. Четиминеј, 9. јануар.
  25. Писмени патерик, који припада библиотеци епископа Игњатија.
  26. Слово 52.
  27. Добротољубље, том 1, Петнаест глава о безмолвију, глава 2.
  28. Jн 11,39,43,44.
  29. Свети Исак Сиријски, Слово 72.
  30. Лествица, Поука 21, гл. 7.
  31. Пс 34,4.
  32. Jeв 12, 29.
  33. Скитски азбучни патерик, слово Н.
  34. Слово 8.
  35. Слово 69.
  36. Cassiani collatio X, cap. X
  37. Добротољубље, том 2, света браћа Ксантопул, гл. 21
  38. Веома корисно слово о ави Филимону, Добротољубље, том 4.
  39. Види у фусноти 514. поуку преподобног Исаије Отшелника: душу ограђену поучењем он пореди са кућом која је са свих страна затворена и закључана.
  40. Јов 38, 11. Слово 28, гл. 17. О постојаности и непостојаности ума види главе светог Калиста Катафигиота, Добротољубље, том 4.
  41. 1 Kop 2, 9.
  42. Mк 10, 30.
  43. Лествица, Поука 28, гл. 31.
  44. 2 Kop 2,16.
  45. Пс 72, 25, 28. Лествица, Поука 28, гл. 25.
  46. Свети Исак Сиријски, Слово 55

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *