АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТАЊИМА ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ У ПОГЛЕДУ ДОБРА И ЗЛА
 
8. ЗАКЉУЧАК
 
Изложио сам, сходно својим оскудним снагама, стање по питању односа добра и зла човечије природе након стварања, након пада и након њеног искупљења. Но коме да се обратим у закључку овог убогог слова? Слово изобличава моје сопствене недостатке, и зато се обраћам самом себи кратком поуком, којом се обично завршава свако слово. Ту кратку поуку узећу од светих отаца. Ако ко од мојих ближњих буде сматрао да она приличи и њему, нека је прихвати са љубављу. “Рече да си”, говори Теолипт Филаделфијски, “ону благородност коју си на крштењу примио од благодати драговољно одбацио страстима у свет; сада си пожелео да ту благородност васпоставиш добром вољом; такву жељу доказао си делом, то јест тиме што си дошао у свето училиште, обукао се у часне одежде покајања и дао обећање да ћеш смиреног духа пребивати у манастиру до саме смрти. Склопио си са Богом други завет. Први је био учињен приликом уласка у овај живот; други је учињен када си почео да се приближаваш крају овог живота. Тада те је Христос примио ради побожности; сада си се придружио Христу покајањем. Тада си добио благодат, сада си исповедио дут. Тада си био дете, и ниси осетио достојанство које ти је дато, али си касније, чим си сазрео, познао величину дара, а твоја уста су затворена (за самооправдавање); сада имаш прилично развијено познање и схваташ значај обећања. Пази да не пренебрегнеш и ово обећање (покајања); пази да не будеш одбачен и гурнут, као какав потпуно разбијени сасуд, у таму најкрајњу, где се чује плач и шкргут зуба.[1] Осим пута покајања нема друге стазе која враћа спасењу.”[2] Зато, како вели Дух Свети: Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи, гдје ме искушаваше оцеви ваши, испитиваше ме а гледали су дјела моја четрдесет година. Зато се разгњевих на покољење оно, и рекох: свагда лутају срцем, а сами не познаше путева мојих; зато се заклех у гњеву својему да неће ући у починак мој. Пазите, браћо, да не буде некоме од вас зло срце невјеровања, одступањем од Бога живога; него бодрите један другога сваки дан, докле ход то “данас” траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха. Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру[3] до краја чврсто одржимо.[4] Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо. Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без гријеха. Стога приступајмо смјело пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ.[5] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 22, 13.
  2. Свети Теолипт, митрополит филаделфијски, Слово о скривеном делању, Добротољубље, том 2.
  3. Првобитном вером, то јест залогом завета са Богом, овде се сматра благодат крштења, која је, као зрно горушично, засађена у нас приликом спајања са Христом. Дар благодати се чува тако што се развија: Који не сабира са мном, расипа (Лк 11,23), рекао је Господ.
  4. Jeв 3, 7-14.
  5. Јев 4, 14-16

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!