НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ФАРИСЕЈ
 
ПРВИ ДЕО
 
Браћо! Пажљиво размотримо нарав Господа Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа. Видећемо да се Он никада не саблажњава о грешнике, колико год били тешки њихови грехови. Нема, такође, примера у целом Јеванђељу да су се свети апостоли саблазнили о било кога. Супротно овоме, фарисеји се непрестано саблажњују, саблажњују се о самог Свесавршеног, о очовеченог Бога; саблажњују се дотле да осуђују Њега као преступника, да га предају срамној смрти; Спаситеља распињу на крсту, између двојице разбојника! Из овога природно следи закључак да склоност ка саблажњавању јесте тешка болест душе, особина фарисеја. Треба брижљиво пазити на срце и умртвљавати у њему осећање саблажњавања о ближњега духовним расуђивањем црпљеним из Јеванђеља.
Јеванђеље је свезаветна и свесвета књига! Као што се сунце одражава у чистим водама, тако је у Јеванђељу изображен Христос. Ако желиш да угледаш Христа, очисти ум и срце покајањем! Тада ћеш угледати у Јеванђељу Христа, истинитог Бога, Спаситеља палих људи; угледаћеш у Јеванђељу које особине мора да има Исусов ученик, призван да се научи кротости и смирењу код самог Господа. У тим богоподражатељским врлинама наћи ћеш блажени починак својој души.
 
ПРВИ ДЕО
 
Ушао је једном приликом Господ у дом цариника Матеја: претварајући цариника у апостола, сео је оваплоћени Бог за трпезу са грешницима. Видевши то, фарисеји су се саблазнили. Зашто, – говорили су они Исусовим ученицима – зашто са цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије?[1]
Реците, најпре, фарисеји, зашто називате те људе грешницима? Није ли тачније назвати их срећницима и блаженима, анђелима, херувимима, зато што је Бог благоволео да седне у њихово друштво? Зар није боље да кажете: „И ми смо грешници! И нас прими, милосрдни Исусе, крај ногу Твојих. Оним Грешницима Ти, Срцевицу и истинити Судијо, дао си предност у односу на нас тиме што си нас мимоишао и сео са њиМа. Наши су грехови очито тежи од њихових. Са њима седиш: нама дозволи бар да се приљубимо уз Твоје ноге.“
Нема светог мириса смирења у мрачним праведницима, богатим истином пале човекове природе, истином лажног света, демонском истином. Они осуђују сваког грешника којег Господ прима и не виде да он тако постаје истински праведник, они дрско осуђују Господа, одбацују Господа, и говоре: Учитељ ваш. Дају онима да схвате да они Њега не признају за свог Учитеља.
Одговор Господњи је одговор на сваки узрок скривене болести фарисеја, на целокупно стање њихове душе. Тај одговор садржи у себи страшну осуду и одбацивање од лика Божијег сваке људске привидне праведности, сједињене са осуђивањем ближњега. Не требају – рекао је Господ – здрави лекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.[2]
Једном приликом, у суботу, ишао је Господ са светим својим ученицима и апостолима кроз поља засејана усевима. Ученици су осетили глад и почели да кидају класје; трљали су их рукама, чистили зрна, и јели зрневље. Фарисеји су, видевши то, рекли Господу: Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.[3] Господ им је споменуо Давида и свештенике и објаснио: Давид је нарушио обредни закон када је огладнио, а други нарушавају закон зато што им то дозвољава једна одредба закона[4], а онда је опет почео да понавља фарисејима страшну замерку: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу, а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине.[5]
Како ситничаво, како злонамерно осећање саблазни! Претвара се да се до детаља тачно држи форме закона, а гази суштину закона. Мрачни и слепи фарисеју! Почуј шта ти Господ говори: Милост хоћу. Када увидиш недостатак ближњега, умилостиви се над ближњим својим: то је уд твој! Слабост коју данас видиш у њему сутра може да постане твоја слабост. Саблажњаваш се једино због тога што си горд и слеп! Испуњаваш нека спољашња правила закона, и зато се дивиш самом себи; презиреш, осуђујеш ближње, у којима запажаш нарушавање неких ситница, а не примећујеш испуњење великих, скривених врлина које Бог воли, непознатих твом надменом, окрутном срцу. Ниси довољно гледао у себе; ниси видео себе: само због тога не признајеш да си грешник. Због тога и није омекшало твоје срце, није се испунило покајањем и смирењем, зато ниси схватио да ти је једнако као и свим осталим људима потребна Божија милост, спасење. Страшно је не признати да си грешник! Исус се одриче онога који не признаје да је грешник: Нисам дошао – говори Он – да зовем праведнике но грешнике на покајање. Какво је блаженство признати да си грешник! Који призна да је грешник, тај добија приступ ~Исусу. Какво је блаженство угледати своје грехове! Какво је блаженство гледати у своје срце! Ако се загледаш у своје срце, заборавићеш да на земљи има грешника осим тебе самог. Ако некад и погледаш на ближње, сви ће ти изгледати непорочни, прекрасни, као анђели. Гледајући у себе, разгледајући своје грешне мрље, постајеш уверен да је милост Божија једино средство твог спасења, да си недостојни слуга и због нарушавања, али и због недовољног испуњавања Божијих заповести, због испуњавања које је сличније искривљивању него испуњавању. Пошто је самом теби потребна милост, ти њу обилно изливаш на ближње, имаш за њих једино милост. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине. Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.[6]
Милосрдни Спаситељ наш Господ Исус Христос није одбацио покајане царинике и блуднице, није презрео ни фарисеје: Он је дошао да исцели човека од свих његових болести, између осталих и од фарисејства, а та болест је посебно тешко излечива само зато што сматра и проглашава да је управо она здравље у процвату, што одбацује лекара и лечење, што сама хоће Да лечи болести других, и то тако што једва приметно зрнце вади из нежног ока ударајући у њега тешким брвнима.
Позвао је један фарисеј Господа да са њим обедује. Ушавши у кућу фарисејеву, седе за трпезу[7] – приповеда Јеванђеље
О милостивом Господу. Можда је фарисеј и имао добру вољу и неку веру према Господу, али је, примајући Христа, и прорачунавао који степен добродошлице да укаже госту. Да није било тог прорачунавања, заснованог на мишљењу о својој праведности и вредности, шта би спречило фарисеја да истрчи у сусрет божанском посетиоцу, да са страхопоштовањем падне пред Његове свете ноге, да простре под Његове ноге душу, срце. Није то учинио – фарисеј је пропустио блажену прилику да укаже поштовање Спаситељу као Спаситељу. Пропуштено је зграбила једна жена из тог града, позната грешница: похитала је у фарисејев дом са судом миомирисног мира, ушла у кућу, тамо где је била трпеза, и почела да кваси ноге Спаситељеве сузама, и својом косом да их отире, да ноге Спаситељеве целива и маже мирисом.
Не види слепи фарисеј врлину која се дешава пред његовим очима и изобличава хладноћу, мртвило његовог срца. Саблазан и осуда нарастају у његовој души. Он помишља: Даје он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грешница.[8] А зашто умањујеш Бога кад га називаш пророком? Зашто називаш грешницом ону која више од тебе поштује Бога? Задрхти, умукни: присуствује Саздатељ! Њему припада суд над Његовим тварима; Њему је једнако да опрости и пет стотина динара и педесет динара греха тј. дуга: Он је свемогућ и богат бескрајно. То фарисеј обично испушта из свог прорачуна! Када види да је ближњи дужан пет стотина динара, он не обраћа пажњу на својих педесет, чак их не сматра дугом – док одлука Божијег суда обзнањује да ни један ни други немају шта да врате, да је обојици подједнако потребан опроштај дуга. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици.[9] Недостатак смирења, од кога и настаје болест фарисејства, највише спречава духовно напредовање. Док они који су пали у тешке грехове са жарком ревношћу и скрушеног духа приносе покајање, заборављају цео свет, виде непрестано свој грех и оплакују га пред Богом, дотле погледи фарисеја постају двоструки. Његов грех, за њега безначајан, не привлачи на себе сву његову пажњу. Он памти, зна нека своја добра дела, и на њих полаже наду. Он види недостатке ближњих, но кад их упоређује са својим, сматра да су његови лаки, опростиви. Што више израста у његовим очима сопствена праведност, тим више се умањује благодатна праведност, у тим случајевима узалуд дарована покајницима. То слаби, уништава осећање покајања. Умањивањем осећања покајања ход према духовном напредовању постаје тежи; уништавањем осећања покајања човек скреће са спасоносног пута на пут уображености ~и самообмане. Он постаје туђ светој љубави према Богу и ближњима. Опраштају јој се гријеси многи – рекао је Господ о блаженој грешници – јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.[10]
Онај ко је заражен болешћу фарисејства лишава се духовног напредовања. Претврдо је тло њиве његовог срца, и нема на њему жетве: за духовно доношење плода неопходно је срце обрађено покајањем, омекшано, овлажено духом милости и сузама. Лишити се напредовања – то већ значи нанети себи највећу штету! Но штета коју наноси фарисејство не ограничава се на бесплодност душе: смртоносна зараза фарисејством најчешће има веома погубне последице. Фарисејство чини човекова добра дела неплодним, и, што је још горе, усмерава их ка томе да управо она донесу зло његовој души и осуду пред Богом. Господ је то изложио у причи о фарисеју и царинику, који су се заједно молили у храму Божијем.[11] Процењујући себе, фарисеј није налазио разлога за покајање, за осећање искрене скрушености, већ је, супротно овоме, налазио разлога да буде задовољан собом, да се диви себи. Он је видео у себи пост, давање милостиње, али није видео оне пороке које је видео, или је намеравао да види код других, и о које се саблазнио. Кажем намеравао да види, зато што су код саблазни очи велике; он види у ближњем и такве грехове којих у том ближњем уопште нема, које је пронашла фарисејска машта, вођена лукавством. У својој самообмани фарисеј приноси за своје душевно стање хвалу Богу. Он скрива своје преузношење, и оно се скрива од њега, под маском благодарења Богу. При површном погледу на Закон, њему се учинило да је он Богу угодни извршилац Закона. Он је заборавио да је заповест Господња, по речима псалмисте, веома широка[12] да пред Богом ни небеса нису чиста,[13] да Богу нису по вољи жртве, чак ни свеспаљенице, ако их не прати скрушеност и униженост духа,[14] да Закон Божији треба усадити у само срце ради достизања истинске, блажене, духовне праведности. Та праведност почиње да се појављује у човеку са осећањем сиромаштва духом[15]. Славољубиви фарисеј мисли да благодари, да прославља Бога: Боже, хвала ти – говори он – што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници.[16] Он набраја нескривена сагрешења, која могу да виде сви; али о душевним страстима, о гордости, лукавству, мржњи, зависти, лицемерју, не говори ни речи. А управо оне чине фарисеја! Управо оне помрачују, умртвљују душу, чине је неспособном за покајање! Управо оне уништавају љубав према ближњем, и рађају саблазан, пуну хладноће, гордости и мржње! Славољубиви фарисеј мисли да благодари Богу за своја добра дела, но Бог се окреће од њега, Бог износи против њега страшну осуду: Сваки који себе узвисује понизиће се.[17]
Када се фарисејство повећа, када сазри и овлада душом, тада су његови плодови ужасни. Нема безакоња пред којим би оно задрхтало, на које се не би одлучило. Фарисеји су се усудили да хуле на Светог Духа. Фарисеји су се усудили да назову Сина Божијег демоном. Фарисеји су дозволили себи да тврде да је очовечени Бог, Спаситељ, који је дошао на земљу, опасан по друштвено благостање, по грађански живот Јудејаца. И чему служе све те запетљане измишљотине? Да под изговором спољашње праведности, под маском заштите народа, закона, религије засите своју незаситу злобу крвљу, да принесу крв на жртву зависти и славољубљу, да изврше богоубиство. Фарисејство је страшан отров; фарисејство је ужасна душевна болест.
Потрудићемо се да нацртамо лик фарисеја тако што ћемо узимати сликовите описе из Јеванђеља, да би сваки који пажљиво погледа у тај страшни, чудовишни лик могао брижно да се, по заповести Господа, чува од квасца фарисејског:[18] од начина мишљења, од правила, од настројености фарисеја.
Фарисеј се задовољава испуњавањем спољашњих религијских обреда и извршавањем неких видљивих, добрих, чак и незнабошцима блиских дела, и зато улизички служи страстима, и при томе стално настоји да их прикрива, мада многе од њих и не види у себи и не разуме да баш оне стварају у њему потпуно слепило према Богу и целокупном божанском учењу. До познања, па стога и виђења да у нама делују душевне страсти може нас довести покајање, но фарисеј је недоступан за осећање покајања. Како може да омекша, да се испуни духом милости, како да се унизи срце које је задовољно собом? Неспособан за покајање, он није способан да гледа светлост Божијих заповести, које просветљују очи ума. Мада и чита Писмо, мада види у њему те заповести, он се у својој помрачености не зауставља на њима: оне некако неприметно нестају из његовог видокруга, и он их надомешта својим бесмисленим, наказним умовањима. Може ли шта, заиста, бити чудније, несувислије од фарисејских умовања поменутих у Јеванђељу! Ако се ко куне храмом – тврдили су фарисеји – то није ништа; а ако се куне златом храмовним, крив је.[19] Фарисеј оставља испуњавање Божијих заповести, дакле саму суштину Закона, и тежи префињеном испуњавању спољашњих ситница, чак и по цену очигледног нарушавања заповести. Свете Божије заповести, у којима је вечни живот, фарисеј оставља без икакве пажње, потпуно их заборавља! Дајете десетак – говорио им је Господ – од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру… Вођи слијепи, који оцијеђујете комарца а камилу прождирете.[20]
Од свих душевних страсти славољубље је најскривенија страст. Та страст се више од свих других маскира пред људским срцем, пружа му задовољство које се често узима као тешење савести, као божанска утеха. Управо је славољубље квасац који је стављен у фарисеја. Он све чини да би га људи похвалили, он воли да и његова милостиња, и његов пост, и његова молитва имају сведоке. Он не може да буде ученик Господа Исуса, који заповеда својим следбеницима да презиру људску славу, да иду путем унижења, лишавања, страдања. Крст Исусов за фарисеја је саблазан. Њему је потребан Месија сличан Александру Македонском или Наполеону I, са громогласном славом освајача, са трофејима, са пленом! Мисао о небеској, духовној слави, о слави Божијој, вечној, о самој вечности недоступна је за његову душу која пуже по земљи, у земаљском праху и трулежи. Фарисеј је среброљубив. Његово срце је тамо где је његово благо. Тамо је његова вера, тамо су његова осећања, тамо је нада, тамо је љубав! Само уснама, крајем језика он исповеда Бога, а срцем га одбацује. Никад он не осећа Божије присуство, не види промисао Божији, не зна искуствено шта значи страх Божији. За његово срце нема Бога, нема ни ближњих. Он је сав земаљски, сав телесни, сав у власти душевних страсти; оне га покрећу, оне га воде, вуку у свако безакоње; он живи и ради једино ради самољубља. У тој души подигнут је идол ;а. Идол се непрестано кади тамјаном, непрестано се кољу жртве. Како могу у тој души да се сједине служење свесветом Богу и служење мрском кумиру? Та душа је у страшној запуштености, у страшном мраку, у страшном мртвилу. То је мрачна пећина, у којој живе једино љуте звери, или, још боље, љути разбојници. То је гроб, украшен споља за човечије чулне очи, тако лако обманљиве, а изнутра испуњен мртвим костима, смрадом, црвима, свиме нечистим, Богу мрским.
Фарисеј, далек од Бога, има потребу да се покаже пред људима који служе Богу; испуњен сваким безакоњем, он има потребу да пред људима створи утисак да је пун врлина; настојећи да угоди својим страстима, он има потребу да својим поступцима да привид честитости. Фарисеју је преко потребна маска. Фарисеј уопште не жели да буде истински побожан и врлински: све што жели је да људи мисле да он заиста јесте такав, и зато се облачи у лицемерје. Све је у њему измишљотина, ,^в1е је творевина маште! Дела, речи, сав живот његов – све је то непрестана лаж. Његово срце, као мрачни пакао, препуно је свих страсти, свих порока, непрестаног мучења. И управо то паклено срце одаје према ближњем нељудско, убиствено осећање саблазни и осуде. Фарисеј – увек пун бриге о томе да изгледа праведан пред људима, а у души чедо сатане – хвата из Божијег закона неке црте, украшава се њима, али све зато да неискусно око не би у њему препознало Божијег непријатеља, да би му, као пријатељу Божијем, поверовало и тако постало његова жртва. Фарисеј не осуђује у ближњем зло, ни порок, ни нарушавање Закона. Не! Како он може да осуђује зло кад је управо он његов пријатељ и напрсник? Његове стреле упућене су у врлину. Но да би ударци били прецизнији, он клевеће врлину, приписује јој зло, саблажњује се о то зло, и, остављајући утисак да погађа то зло, он у ствари убија њему мрског слугу Христовог. Фарисеју! Ти водиш на погубљење недужног, и то за злочин који си ти сам за њега измислио. Теби припада погубљење, баш као и злочин. Зар те чини радосним то што ученик Христов, подражавајући Христа, без речи испија чашу страдања коју си му ти припремио? Несрећниче! Уплаши се самог ћутања, великодушног и тајанственог. Као што сада, Исуса ради, ћути следбеник Исусов, тако ће на страшном, свеопштем суду проговорити за њега Исус, изобличиће безаконика којег људи нису препознали и послаће га у вечну муку. Фарисеји су измислили злочине за самог Богочовека, они су приредили за Њега мучење, они су купили Његову крв, они су се лицемерно правили да Њега нису разумели.
Највећи злочин на земљи починили су фарисеји. Увек су они били одани, и до сада су одани свом пакленом позиву. Они су главни непријатељи и гонитељи истинске, хришћанске врлине и побожности, они се не заустављају ни пред каквим средством, ни пред каквим злочином. Против њих грми одређење Господње: Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао? Зато, ево,ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге шибати по синагогама својим, и гонити од града до града; да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије, сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће све ово доћи народ овај.[21] Испуниле су се речи Господње, и до сада се испуњавају: заражени фарисејским квасцем у непомирљивом непријатељству са истинским Исусовим ученицима, они их гоне, час јавно, час прикривајући се иза клевете и саблазни; жедно, неутољиво траже њихову крв.
„Господе Исусе Христе, помози слугама својим! Даруј им да Те разумеју, и да следе Тебе, Тебе који као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред оним који је стриже не отвори уста својих.[22] Даруј им да чистим оком ума гледају Тебе, и да се, страдајући у блаженом ћутању, као да су пред Твојим очима, обогаћују благодатним даровима, да осећају у себи миротворно струјање Светог Духа, који јавља слуги Твоме да може бити Твој једино ако се причешћује чашом страдања коју си Ти изабрао да буде судбина пребивања на земљи и Твоја и Теби блиских.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 9,11.
  2. Mт 9,12,13.
  3. Mт 12,2.
  4. Понз 23, 5.
  5. Mт 12, 7
  6. Mт12, 7, 9, 13.
  7. Лк 7, 36.
  8. Лк 7, 39.
  9. Лк 7, 42.
  10. Лк 7, 47.
  11. Лк 18.
  12. Пс 118,96.
  13. Jов 15,15.
  14. Пс 50.
  15. Пс 39, 9 и Mт 5, 3.
  16. Лк 18,11.
  17. Лк 18,14.
  18. Mт 16, 6.
  19. Mт 23,16.
  20. Mт 23,23 и 24.
  21. Mт 23, 33-36.
  22. Иc 53, 7.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *