АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТАЊИМА ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ У ПОГЛЕДУ ДОБРА И ЗЛА
 
4. СТАЊЕ НАКОН ЧОВЕКОВОГ ПАДА
 
У палој човековој природи добро је помешано са злом. Зло, доведено у човека, толико се смешало и слило са човековим природним добром да природно добро никада не може да дејствује одвојено од зла, не може да дејствује а да при томе уједно не делује и зло. Човек је затровао себе тиме што је пробао грех, то јест тиме што је искуствено познао зло. Отров је продро у све делове тела, у све; силе и својства душе: болест греха погодила је и тело, и срце, и ум. Пали људи називају и сматрају своје знање здравим, али тиме погубно лажу и обмањују себе. Здраво знање је било до пада; након пада оно је код свих људи, без изузетка, постало лажно, и морамо га одбацити, ако нам је стало до спасења.[1] Светлост очију мојих ни она није са мном,[2] говори Писмо о знању пале природе. Пали људи називају и сматрају своје срце добрим, али тиме погубно лажу себе и обмањују себе: оно је било добро до пада; након пада човеково добро се смешало са злом, оскрнављено је, и зато га морамо одбацити, ако нам је стало до спасења. Бог, срцезналац, назвао је све људе злим.[3] Зараза греха је све растројила у човеку; све дејствује неправилно, све дејствује под утицајем лажи и самообмане. Тако дејствује његова воља, тако дејствују осећања његовог срца, тако дејствују све његове помисли. Ништавно је и бескорисно то што их пало и заслепљено човечанство назива добрим, изврсним, узвишеним.
Дубоко смо ми пали: мало ко увиђа да је пало биће и да му је потребан Спаситељ; већина гледа на свој пад као на стање потпуног тријумфа и напреже све своје снаге да учврсти и развије своје стање пада.
Човек више и није у стању да сопственим напорима одвоји доведено зло од природног добра. Зло је продрло у сам почетак човека; човек се зачиње у безакоњу, рађа се у гресима.[4] Од самог свог рођења човек нема ниједног дела, ниједне речи, ниједне помисли, ниједног осећања у којима је добро, бар за трен, било без веће или мање примесе зла. То посведочује и Свето писмо, и каже да међу палим људима нема ниједног праведног; сви застранише и заједно неваљали посташе: нема ха који чини добро, нема баш ниједнога.[5]
Указујући на палу природу, свети апостол Павле говори: Добро не живи у мени, то јест у тијелу мојему.[6] Овде под тијелом апостол не подразумева човечије тело у дословном смислу, него телесно стање целокупног човека: његовог ума, срца и тела. И у Старом завету назван је тијелом целокупни човек: Неће се дух мој, рекао је Бог, довијека прети с људима, јер су тијело.[7] У том телесном стању, као у свом телу, живе грех и вечна смрт. За телесно стање апостол има називе тијело смрти,[8] тијело грјеховно.[9] То стање се назива телом, телом смрти и греха, зато што су у њему мисао и срце, чији је задатак да стреме ка духовном и светом, упућени и приковани само за материјално и грешно, и живе у материји и греху. Човечије тело самог апостола било је храм Светог Духа, било је прожето Божијом благодаћу и изливало из себе дејства Божије благодати.[10] На њега не могу да се односе изрази који се тако верно односе на телесно стање у које се човекова природа сурвала приликом пада: Који су по тијелу не могу угодити Богу;[11] да би се уништило тијело грјеховно;[12] ко ће ме избавити од тијела смрти ове?[13]
Апостол изванредно описује мешање добра са злом у палом човеку, препуштеном сопственим напорима на чињењу добра, при чему зло нужно избија из природе, изопачује човеково добро и обара замисли ума који узалудно покушава да истинско служење Богу уведе у храм душе. Закон је духован, говори апостол, аја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним,јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, тојест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло мије присутно. Јер се радујем Божијем закону по унутарњем човјеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Тако, дакле, ја сам умом служим Божијем закону, а тијелом закону гријеха.[14] Под речју тијело овде опет треба разумети телесно стање које обара све покушаје човечијег ума да испуни Божију вољу док се човек налази у стању пада, док није обновљен Духом; када се Дух настани у човеку, Он га ослобађа од робовања греху,[15] да би се уништило тело греховно,[16] то јест телесно стање у човеку. Тако треба разумевати и апостолове речи: Тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега.[17] Овде се под речима тијело и крв подразумевају помисли и осећања који настају у нашој природи и држе човека у телесном стању по његовом уму, срцу и телу.
То стање је стање старога човјека.[18] Апостол заповеда хришћанину да остави то стање и обуче се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине.[19] То је оно исто што је он рекао у Посланици Римљанима: Обуците се у Господа Исуса Христа,[20] и у Првој посланици Коринћанима: Носићемо и слику небескога[21] (човека). Извесно је да је апостол био обновљен Духом и да је био обучен у Христа; просветљен Духом и покретан љубављу према ближњима, он је у име палог човека, који се напрезао да раскине ланце греха, изговорио исповедање стања у коме човек, због зла које живи у њему и врши насиље над њим, не може да не чини зло, чак и када би желео да чини добро.[22] Такво виђење човечијег пада је дар Божије благодати.[23]
У заједници палог човечанства неке људе називају добрима. Тако их називају неправилно, релативно. У тој заједници добрим се назива онај човек који чини најмање зла, а злим онај који чини најмање добра. Уосталом, зли човек може толико да напредује у злу да се сва његова делатност претвара у непрекидни низ злодела. Добар човек, у прецизном смислу, не постоји. Нема човека који би у свом палом стању чинио чисто добро, неопогањено злом: Нико није благ осим једнога Бога,[24] говори Реч Божија. Све људе Она сматра и назива злим.[25] Старозаветни праведници називани су праведницима једино у односу на остале људе,[26] а не у односу на Бога. У односу на Бога целокупно човечанство, без изузетка, постало је недостојно; сва дела падом покварене природе постала су неблагоугодна Богу зато што су опогањена неодвојивом примесом зла.
Сама вера у обећаног Искупитеља, која се доказује делима вере, и због које је Бог примио старозаветне праведнике, и која им је урачуната у праведност,[27] пружала је наду у спасење, наду у излазак из тамница пакла, у које су бачене људске душе, без изузетка, након одвајања од тела, док очовечени Бог није сломио пријеворнице и врата пакла.
Као да је било мало то што је грех посредством пада постао готово природан човеку, толико природан да је Писмо грех назвало животом,[28] да је одрицање од греха постало одрицање од себе,[29] па је пали човек примио у себе сатану, који га је саблазнио, и постао стан сатанин. “Испоставља се”, говори преподобни Макарије Велики, “да и сам непријатељ на неки начин пребива у нама, бори се и заробљава нас.”[30] Ово ни у ком случају није произвољно мишљење, није машта, него опитно знање, а то знање добијају они који, како говори исти тај угодник Божији, постојано остају у молитви и непоколебиво се супротстављају своме непријатељу.[31]
Хришћанину који живи у свету такво опитно познање човековог пада није доступно зато што су га свезале разне бриге, а и зато што га не4рестана расејаност одвлачи од виђења самог себе. Није за њега наше слово. Нека он добрим делима у крилу Православне цркве, нарочито милостињом и целомудреношћу, ствара своје спасење. Ми беседимо са монасима, који су се потпуно предали служењу Богу, који желе да Царство Божије угледају у себи, откривено у сили и слави. Неизменљиви духовни закон подвижништва захтева да човек најпре раскине материјалне ланце, којима је свезан извана, и да тек тада почне да раскида оне ланце којим су га духови злобе свезали у дубини његовог ума и срца. “Испоставило се”, говори свети Макарије Велики, “да је човек након преступања заповести и након изгона из раја свезан на два начина, и двема врстама ланаца: испоставило се да га у овом свету везују предмети света и љубав према свету, то јест према телесним жељама и страстима, према богатству и слави, такође љубав према тварима, према жени и деци, према сродницима, према домовини, према местима, према оделима, краће речено, љубав према свим оним видљивим стварима од којих му Реч Божија заповеда да се драговољно одрекне (зато што се човек драговољно покорава свему видљивом), да се разреши и ослободи свега тога да би затим могао потпуно да испуни Божију вољу. А у себи (човечија) душа је толико свезана, закључана, окружена зидинама и окована оковима мрака и свим осталим средствима духова злобе да не може, како би хтела, да љуби Бога, да верује у Њега и да га поштује.”[32] Даље у својој беседи велики угодник Божији и учитељ монаха поучава да своје заробљеништво, своје ропство, своју вечну смрт могу да открију у себи само они који су збацили са себе окове света и предали се истинском и изузетном служењу Богу. Онај ко се, супротно овоме, није претходно потрудио да раскине ланце које је на њега ставила материја, то јест видљиви свет и земаљски пролазни живот, са својим приликама и односима, тај никада неће познати, неће приметити да је заробљен, и неће запазити духове злобе који дејствују у њему. Он заувек остаје стран самом себи зато што гаји у себи скривене страсти, али их не познаје: веома често побуде страсти он сматра побудама правде, и њихово дејство сматра дејством Божије благодати или утехом савести. У самом монашком животу телесни подвиг, колико год он био велики, не може сам по себи да открије унутрашње ланце и унутрашњу несрећу: за то је потребан духовни подвиг. Телесни подвиг без духовног подвига више је штетан него користан; он необично много појачава страсти душе: славољубље, лицемерје, лукавство, гордост, мржњу, завист, уображеност.[33] “Ако унутарње делање по Богу”, рекао је велики Варсануфије, “не помаже човеку, онда се он узалуд труди и у спољашњем.”[34]
Следећи духовни подвизи откривају подвижнику његово унутрашње робовање, а у исти мах подижу битке у његовим помислима и осећањима.
1) Истинска послушност. Посредством истинске послушности подвижник почетник, одсецајући, Бога ради, своју вољу и своја схватања – у жељи да испуни вољу и схватања подвижника који је већ напредовао и неускративо задобио послушност према Богу – неизоставно подстиче палог анђела на противдејство, и тиме открива његово присуство у себи. Ако подвижника не саблазне зле сплетке, предлози и разни изговори којима лукави настоји да га одвуче од послушности, и ако остане постојан у подвигу, он ће подстаћи невидљивог непријатеља на завист и љуту борбу, у којој тај непријатељ неће пропустити прилику да подигне у подвижнику разна грешна маштања, помисли, осећања, заносе, и тиме ће подвижник открити у дубини срца скривено, изузетно велико, а наизглед потпуно непостојеће зло.
2) Читање, изучавање и испуњавање јеванђелских заповести, зато што оне, одсецајући делатни грех, првенствено истребљују грех у самом уму, у самом срцу. Испуњење тих заповести, или, правилније, напрезање у испуњавању заповести, нужно изобличава грех који живи у нама и изазива жестоку унутрашњу борбу, у којој највише учествују духови злобе.
3) Срамоћења и друге невоље такође откривају грех скривен у дубини душе. Невољу и зовемо искушењем управо зато што она открива скривено стање срца. У човеку још заробљеном влашћу греха, сасвим природно, управо невоља изобличава грех који живи у дубини душе, открива га посредством ожалошћеног срца, туге, помисли роптања, негодовања, самооправдавања, освете, мржње. Несумњиви знак дејства палог гордог духа је појачано дејство тих страсти у души, нарочита најезда и притисак помисли и маштања.
4) Пажљива молитва, нарочито молитва именом Господа нашег Исуса Христа, уз напрезање на спајању срца и ума, разоткрива змију која се гнезди у дубини срца, рањава је и подстиче на кретање. Преподобни Калист и Игњатије Ксантопул у свом делу о тиховању и молитви наводе следеће речи светог Јована Златоустог: “Молим вас, браћо, никада не газите и не презирите правила молитве. Слушао сам некада оце како говоре да онај који погази или презре то правило и није монах. Такав – и када једе, и када пије, и када пребива у келији, или служи, или путује, или шта друго чини – мора без престанка да вапи овако: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, да би непрестано помињање имена Господа нашег Исуса Христа раздраживало непријатеља на битку. Најпре ће угледати зло у унутрашњости свог срца, а затим (у срцу скривено) добро (то јест Божију благодат), која је светим крштењем засађена у сваког православног хришћанина.”[35] Преподобни Макарије Велики учи да такво стање унутрашње борбе треба подносити добродушно, са несумњивом вером и надом у Господа, са великим трпљењем, очекујући од Господа помоћ и дар унутрашње слободе. Битка не може бити крунисана победом, и слобода не може бити освојена напорима самог човека: и једно и друго је дар Божији, дарован подвижнику у своје време, познато једино Богу.[36]
Много греше они који се налазе под влашћу страсти а захтевају од себе да буду бестрасни. Због таквог неправилног захтева према себи, који је само последица неправилног мишљења о себи, они падају у необично велику збуњеност када се покаже да у њима на било који начин живи грех. Они тада падају у униније, у безнађе. Њима се, због неправилног мишљења о себи, чини да је та пројава греха нешто необично, нешто што се не уклапа у постојећи ред. А у ствари, пројава греха у помислима, осећањима, речима и делима (овде говоримо о заносима, а не о смртним гресима, ни о вољним гресима) сасвим је логична, природна, нужна. “Ако нас страст узнемирава”, говори преподобни ава Доротеј, “онда то не сме да нас збуњује, јер падати у збуњеност због тога што нас страст узнемирава није ништа друго до дело безумља и гордости, последица непознавања стања своје душе и избегавања труда. Тако су о томе рекли оци. Ми не напредујемо управо зато што не знамо своју меру, што немамо стрпљења у започетим делима, што без труда хоћемо да задобијемо врлину. Чему се чудиш, страсни човече, када те страст узнемирава? Због чега се збуњујеш? Стекао си страст, имаш је у себи, и збуњујеш се! Примио си у себе и њене залоге, а кажеш: ‘Зашто ме она узнемирује?’ Боље је трпи, подвизавај се, и моли Бога.[37]
Они који сагледавају у себи грех управо због тог сагледавања цео дан земаљског живота проводе у опомињању на своју грешност, умом показују себе, своје јадно стање Господу, и вапију са болом у срцу: Очи су моје свагда ка Господу, јер ће Он избавити од замке ноге моје. Погледај на ме и помилуј ме, јер сам јединак (= самац) и сиромах. Избави од мача душу моју, и из руке псеће јединицу моју. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп човјек дати за душу своју? Спаси ме из уста лављих и од рогова носорога смерност моју, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Види смирење моје и труд мој, и опрости све грехове моје. Види непријатеље моје како се умножише, и мржњом неправедном омрзнуше ме. Сачувај душу моју, као што си сачувао душу Јова, слуге Твога, и избави ме; да се не постидим.јер се у Тебе поуздах”[38] Онај који живи по овим правилима, тај ће, без имало сумње, бити удостојен да у своје време каже: Трпећи потрпех Господа, и обрати пажњу на ме, и услиша мољење моје; и изведе ме из рова мучења и из блата муља (многог), и постави на камен ноге моје, и усправи стопе моје; и стави у уста моја песму нову, химну Богу нашем.[39] Истинит је Онај који даје обећања онима који се уздају у Њега и који се не дају отргнути од уздања у Њега, без обзира на то што их грех својим насиљем дуго и исцрпљујуће мучи у срцу. Даровалац ће сигурно испунити своје обећање. А зар Бог неће одбранити – сведочи Син Божији – изабранике своје који му вапију дан и ноћ и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.[40] Реч оклијевати овде означава да Бог допушта греху и духовима злобе, који живе у човеку, да одређено време искушавају човека ради његове користи. Свети Макарије Велики говори: “Кнез овога века је штап који кажњава (уразумљује) оне који су још деца по духу, и бич који им задаје ране, али тиме што их озлобљава и искушава, он им, како смо раније рекли, припрема велику славу и велику част… Тај штап уређује неко велико дело спасења, како је негде казано: Зло, имајући за циљ зло, поспешује добро. За добре душе, за душе добре воље, и највећа невоља претвара се у добро, што сведочи и сам апостол: Онима који љубе Бога све помаже на добро.[41] Том штапу, који васпитава тако што кажњава, допуштено је да дејствује да би судови били испитани, као у ужареној пећи, да би добри постали тврђи, и да би лоши показали да лако пуцају и да не могу да издрже велику ватру. Ђаво је дело и слуга Божији, и не може да искушава онолико колико он одлучи, не може да озлојеђује онолико колико он хоће, већ онолико колико му Божији миг дозволи и допусти. Бог тачно зна стање свих, и сваком човеку допушта онолико искушења колико сам тај човек има сила. Вјеран је Бог – говори апостол – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети.[42] Који иште и куца на врата, који тражи до краја, тај ће добити то што тражи.”[43]
Зашто Бог допушта да духови злобе и грех искушају подвижника? Зато што човек има преку потребу да тачно и детаљно сазна свој пад, јер без тога не може да позна и прими Искупитеља онако како треба. Човек мора да позна своју палу природу, њене склоности, њој својствену делатност, да касније, када прими благодат Светог Духа, коју му даје Искупитељ, не би употребио ту благодат на своју духовну штету или да не би њена дејства приписао себи, већ да би био њен достојан сасуд и њено достојно оруђе. Свети Григорије Синаит говори: “Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан зато што се покорио свакој страсти и помисли, и у духу побеђен, а при томе не добија никакву помоћ ни од дела, ни од Бога, ни од било кога другог, због чега долази скоро до очајања, јер је искушаван са свих страна – тада он не може да дође у скрушеност духа, не може да сматра да је мањи од свих, да је последњи и слуга свима, изузимајући саме демоне, који су га мучили и победили. То је смирење које допушта промисао Божији, казнено-васпитно смирење, после којег Бог дарује друго, узвишено смирење, које је божанствена сила, која дејствује помоћу Бога и помоћу Њега чини све; (човек) види ту силу у себи као оруђе, и тим оруђем чини Божија чуда.”[44] Тако се објашњава та дивна појава, тј. светитељи Божији; будући да су сасуди Светог Духа, они су уједно видели, схватили, исповедали себе као највеће грешнике, достојне привремених и вечних казни. Они су озбиљно упознали и изучили своју палу природу, видели да у њој нема ничега неоскрнављеног, и стога су све добро које је Божија благодат, настанивши се у њима, учинила посредством њих са пуним убеђењем приписали тој благодати, и стално стрепели да пала природа не изроди неку помисао или неко осећање увредљиво за Светог Духа.[45] Брзи прелазак из стања борбе у стање духовне слободе не доноси корист човеку. Свети Макарије Велики напомиње да “душе које су већ причаснице Божије благодати, већ пуне небеске сладости, већ поседнице наслада духовног мира, али непотврђене, неискушане у невољама које им наносе зли духови често остају детињасто слабе и неспособне за Царство небеско.
Ако ли сте без карања, говори свети апостол, које су сви искусили, онда сте копилад, а не синови.[46] Искушења и невоље се и шаљу човеку ради његове користи, да би душа, испитана у невољама, постала јача и часнија пред својим Господом. Ако издржи до краја са надом у Господа, онда не постоји могућност да она не добије добра која је обећао Свети Дух, и потпуно ослобођење од злобе страсти.”[47] Због тог Божијег провиђења Христови подвижници, изузимајући неколицину њих, знатан део свог земаљског странствовања проводе у горкој борби против греха, под јармом немилосрдног фараона. Приликом изласка из Египта – земље у којој пеку циглу и једу месо до преситости, што одсликава плотско стање – слуге истинског Бога су оплениле Египћане, то јест однеле су са собом богатство делатног знања које се добија у борби против греха и духова злобе. Таква је одлука Божијег духовног закона.[48] Свети Исак Сиријски прича следећу причу: “Неко од светих је говорио: ‘Беше неки отшелник, старац достојан поштовања. Упутио сам се једном приликом њему јер ме је притискала туга од искушења која су ме стигла. Старац је у то време био болестан, лежао је. Поздравио сам га, сео крај њега, и рекао му: ‘Оче! Помоли се за мене; демонска искушења ме много жалосте.’ Он отвори очи, погледа ме пажљиво, и рече: ‘Сине! Ти си млад: на тебе Бог не допушта искушења.’ Одговорих му: ‘Тачно, млад сам, али сам подвргнут искушењима крепких мужева.’ Он опет рече: ‘Ако је тако, онда Бог хоће да те учини мудрим.’ А ја рекох: ‘Како ће ме Бог учинити мудрим када сваког дана доживљавам смрт?’ Он опет: ‘Бог те воли, ћути. Бог ће ти дати Своју благодат,1 и додаде: ‘Знај, сине, да сам се ја тридесет година борио против демона. Након двадесет година борбе нисам осетио никакво олакшање. У двадесет петој години борбе почео сам да осећам починак од делања. Починак је временом постајао већи. У двадесет осмој години борбе починак је почео нарочито да се увећава. Пред сами крај тридесете године борбе починак се тако учврстио (раније се, значи, мењао: час је долазио, час одлазио) да више не знам ни меру до које је напредовао…’ Ето какав је починак изнедрило веома тешко и дуготрајно делање (подвига).'”[49]
Положимо најпре наду на нашег свесилног и свеблагог Бога, а онда се потрудимо да истинским монашким животом кроз облак, дим и олују мисли, које нам непрестано долазе, сиђемо нашој души, тој души коју је грех заробио и умртвио, смрдљивој, унакаженој, положеној у гроб пада. Тамо, у бездану срца, угледаћемо змију, убицу наше душе.[50] Дубоко и тачно познавање човековог пада веома је важно за Христовог подвижника, јер једино из тог знања, као из самог пакла, он може молитвено, у истинској скрушености духа да виче Господу онако како учи свети Симеон Нови Богослов: “Боже и Господе свих! Владару свега што дише и сваке душе, једини који можеш да ме исцелиш, услиши молитву мене грешног, и силаском свесветог и животворног Духа умртви и погреби змију која се гнезди у мени.”[51] У стању пада грех и ђаво врше толико насиље над човеком да он нема никакве могућности да им се противи, а онда га, противно његовој вољи, увлаче[52] највише у спотицања у мислима, а не у смртне грехе, како смо раније рекли. Код ревносних подвижника унутрашња воља веома ретко допушта да се открије и речју, а камоли делом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Тим 6,20,21.
  2. Пс 37,11.
  3. Лк 11,13.
  4. Пс 50, 7.
  5. Pим 3,10-12.
  6. Pим 7, 8.
  7. Пост 6,3.
  8. Pим 7,24.
  9. Pим 6,6.
  10. Дап 19, 12.
  11. Pим 8,8.
  12. Pим 6,6.
  13. Pим 7,24.
  14. Pим 7, 14-25.
  15. Pим 7,14.
  16. Pим 6,6.
  17. 1 Kop 15, 50.
  18. Еф 4, 22.
  19. Eф 4,24.
  20. Pим 13,14.
  21. 1 Kop 15,49.
  22. Преподобни ава Доротеј, Поука 1.
  23. Наводећи благодатна духовна виђења која излазе пред ум Христовог подвижника приликом његовог постепеног чишћења свети мученик Петар Дамаскин ставља у та виђења и виђење пада, коме се човечанство предало. Свети Петар Дамаскин, О осам умних виђења, књ. 1. Добротољубље, том 3.
  24. Mк 10,18
  25. Лк 11, 13.
  26. Рим 4,2,3; Jов 1, 8.
  27. Рим 4,28; Гал. 2,1.
  28. Mт 10, 39.
  29. Mт 16,24.
  30. Слово 4, гл. 16. То се јасно види из забрана пред свету тајну крштења. Пали човек је постао стан не само греха него и сатане; тајна светог крштења изгони сатану из човека; али ако крштени проводи безбрижан и грешни живот, сатана се враћа у њега, што ћемо објаснити у даљем тексту. Види Поредак светог крштења у Требнику.
  31. Слово 4, гл. 5.
  32. Преп. Макарије Велики, Беседа 21, гл. 1
  33. Шеснаест поука преп. Синклитикије, Незаборавна казивања.
  34. Одговор на питање 210.
  35. Гл. 49, део 2. Овај цитат је потпуније наведен у Слову о Исусовој молитви.
  36. Беседа 21. гл. 3 и 4.
  37. Поука 13, О томе како издржавати искушења. Наш руски подвижник, старац Серафим Саровски, говори: “Треба снисходити својој души у њеним слабостима и несавршеностима и трпети своје недостатке, као што трпимо друге, но не треба се разлењити, већ треба подстицати себе ка бољем. Ако си узео много хране, или си учинио шта друго слично овоме, сродно човечијој слабости,немој да те то збуњује, и немој додавати штету на штету, већ храбро покрени себе ка исправљању, а у исти мах се труди да сачуваш душевни мир, по речима апостола: Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро” (Рим 14,22). Казивање о животу и подвизима старца Серафима, Москва, 1844.
  38. Пс 24,1520; Пс 21,21,22; MT 16,26; 1 Пт 5, 8; Jов 2, 6.
  39. Пс 39.24.
  40. Лк 18, 7, 8.
  41. Pим 8, 28.
  42. 1 Kop 10, 13.
  43. Слово 4, гл. 68.
  44. Свети Григорије Синаит, Веома корисне главе, глава 117, Добротољубље, том 1.
  45. Преп. Макарије Велики, Беседа 27, главе 4, 5 и 18.
  46. Јев 12, 8.
  47. Слово 7, гл. 14.
  48. Изл 3,21,22.
  49. Слово 31. Овде је употребљена реч “делање” зато што оци најчешће тако називају подвиг ума и срца, док речју “подвиг” чешће означавају телесне трудове. Преп. Варсануфије, Одговор 210. Исак Сиријски, Слово 56.
  50. Преп. Макарије Велики, Слово 1, гл. 1.
  51. Добротољубље, том 1. Делатне и богословске главе, гл. 43.
  52. Преподобни ава Доротеј, Поука 1.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!