АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ОСНОВНО ДЕЛАЊЕ МОНАХА
 
Основно делање монаха је молитва, јер то делање сједињује човека са Богом. Сва остала делања су или припремна или помоћна средства за молитву, или се пак дају онима који због моралне слабости или због недостатка умних моћи не могу да се потпуно предају молитви.
Преподобни Марко Подвижник говори: „За оне који не могу да издрже у молитви добро је да буду у служењу (мислимо на трудове и рукодеље у послушању) да се не би лишили и једног и другог; али онима који могу боље је да не буду немарни у бољем.“[1]
Објашњавајући речи Господње: Трудите се не за јело које пролази, него зајело које остаје за живот вјечни,[2] преподобни Марко учи да се њихово значење састоји у томе да молитвом иштемо Царство небеско, које је унутра у вама[3], како је рекао Господ, и обећао онима који ишту Царство небеско да ће им својим Божијим промислом додати све потребно за тело.[4]
Објашњавајући речи светог апостола Павла: И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија,[5] преподобни Марко говори: „Апостол нас учи да извршавамо савршену вољу Божију, јер жели да никада не будемо осуђени. Апостол зна да молитва потпомаже извршење свих заповести, и зато много пута и на многе начине заповеда да се молимо и говори: И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем.[6] Из овога знамо да се молитве разликују једна од друге; једно је сабраном мишљу молити се Богу, а друго је стајати на молитви телом, а мислима бити у облацима. Једно је, опет, молити се у одређеном времену, и приступати молитви по завршетку овосветских разговора и послова, а друго је давати предност молитви и претпостављати је, колико се може, бригама овога света по савету истог тог апостола: Господ је близу. Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.[7] Слично овоме говори и блажени апостол Петар: Будите, дакле, цјеломудрени у молитвама. Све своје бриге положите на Ње!а,јер се Он стара за вас.[8] Пре свега, и сам Господ, знајући да молитва све утврђује, говори: Не брините се, дакле, творећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Него иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати.[9] Можда нас Господ овим позива и на већу веру: јер ко неће поверовати у Бога и Његова вечна блага ако одбаци бриге о привременом а због тога не подноси оскудицу? Управо то Господ је објашњавао кад је говорио: Који је вјеран у најмањем, и у многом је вјеран.[10] Но и у тој околности Господ је сишао нама човекољубиво: знајући да су свакодневне бриге о телу неизбежне, Он није одсекао свакодневне бриге, него је, допустивши бригу о данашњем дану, заповедио да не бринемо о сутрашњем. Заповедио је то онако како човеку и доликује, како приличи и човекољубиво, зато што људи, обучени у тело, не могу да не брину о ономе што се односи на живот тела. Много се може скратити у мало посредством молитве и уздржања, но, свакако, не може се презрети све што се тиче тела. Зато онај који, по Писму, жели да достигне у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове[11] не сме да дозволи да му разна служења буду важнија од молитве, или да их, без преке потребе, тек тако преузима на себе, нити да их, под изговором да се моли, одбацује када она наиђу по нужности и провиђењу Божијем, већ треба да разматра, разликује и служи провиђењу Божијем без проверавања. Мудријаш друкчије не признаје да једна заповест може бити изнад и важнија од друге, што се види из Писма, и неће да се управља по свима заповестима[12] Божијим које на њега наилазе по провиђењу, како то заповеда пророк. Човек не може да избегне оно на шта наилази по нужности и по провиђењу, а преурањена занимања мора да одбацује, пошто молитву воли више него њих, мора да одбацује нарочито она занимања која нас бацају у много трошење и стицање сувишних ствари. Колико ко ограничи таква занимања и одбаци њихове предмете, толико ће сачувати своју мисао прибраном, а колико сачува мисао прибраном, толико ће дати места чистој молитви и доказати да верује у Христа. Ако неко због маловерности или какве друге слабости не може да поступа тако, нека онда бар призна истину и подвизава се онолико колико може, и нека за то окривљује своју детињску слабост. Боље је изложити себе одговорности због оскудне молитве, него због прелести и преузношења: у ово нека те увери прича Господња о царинику и фарисеју, у којој цариник представља прво, а фарисеј друго.[13] Потрудимо се да сваку бригу о овом свету одагнамо од себе надом и молитвом. Ако ово не можемо да учинимо како ваља, онда приносимо Богу то своје оскудно исповедање, но не допустимо себи да одступимо од вежбања у молитви. Бол>е је да нас укоре због делимичног пропуста него због потпуног остављања. Због свега што нам је речено о молитви и неизбежном служењу, много нам је потребно да нас Господ поучи како да расуђујемо, да бисмо знали када и какво занимање морамо волети више од молитве, јер свако предајући се свом омиљеном занимању мисли да извршава баш оно служење које треба, не знајући да је смисао служења у угађању Богу, а не у угађању себи. Ствар постаје још тежа зато што редослед извршења тих преко потребних и неизбежних заповести није увек исти, па једну треба извршити некад пре, а некад после друге. Не може се свако служење чинити баш увек, јер и оно има своје време, али Закон одређује да се молимо увек, непрестано – зато молитву морамо волети више од занимања за којима нема преке потребе. Том разликовању учили су сви апостоли. Зато су народу који је желео да их задобије за службу рекли: Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и служби ријечи приљежно остати. И ријеч ова би угодна свему народу.[14]“
„Пређимо на ствар: напредујући постепено, наћи ћемо да молитва даје верујућима и наду у Бога, али и осведочену веру, и нелицемерну љубав, и незлопамћење, и братољубље, и уздржање, и трпљење, и дубину разумевања, и избављење из искушења, и даривање дарова, и срдачно исповедање, и ревносне сузе. Наћи ћемо, осим овога, да молитва даје верујућима и трпљење невоља које долазе, и чисту љубав према ближњима, и познање духовног закона, и налажење правде Божије, и силазак Светог Духа, и давање духовних блага, речју, све што је Бог обећао да ће дати верујућима у овом и будућем веку. Душа може да васпостави у себи лик Божији једино посредством Божије благодати и човекове вере, и то онда када човек обитава умом у сабраној молитви и великом смиреноумљу.“[15]
Слично преподобном Марку размишља и преподобни Макарије Велики: „Суштина сваког доброг старања и врхунац добрих дела је непрестано пребивање у молитви: кроз њу стичемо и друге врлине; она помаже управо Ономе који нам пружа руку и позива нас на ово. Заједничарење тајанствених сила и здруживање мисли намерених да се предају светости, дакле Богу, и прилепљивање саме душе која управо кроз молитву пламти љубављу према Богу дају се достојнима неисказиво у молитви. Онај ко се тога удостојио говори: Дао си весеље у срцу моме.[16] И сам Господ говори: Царство Божије унутра је у вама[17]2″
Свети Јован Лествичник назива молитву мајком свих врлина.[18]
Преподобни Симеон Нови Богослов говори о пажљивој молитви: „Када су свети оци наши чули речи Господње у светом Јеванђељу да из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле, и да то погани човјека,[19] и када су на другом месту у Јеванђељу опет чули да нам Господ заповеда да очистимо најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте,[20] тада су оставили свако друго дело и подвизавали су се у том делању, то јест у чувању срца, јер су добро знали да ће уједно са тим делањем згодно стећи све остале врлине, да се без тог делања ниједна врлина не може ни стицати ни чувати. Неки оци су назвали то делање тиховањем срца, други су га назвали пажењем, трећи трезвеношћу и противуречјем, неки, опет, испитивањем мисли и уздржавањем ума, зато што су се сви бавили тим делањем и помоћу њега били удостојени Божијих дарова. О том делању проповедник говори: Радуј се младићу, за младости своје, и ходи путем срца свога непорочан и чист, иудаљи срце своје од помисли;[21] на другом месту проповедник о њему говори: Ако се подигне на те гњев онога који влада (напад ђавола), не остављај мјеста својега,[22] то јест не допусти му да уђе у твоје место, а под местом разумемо срце; о њему говори и Господ наш у светом Јеванђељу: не узнемиравајте се,[23] то јест не расипајте свој ум тамо и овамо; опет, на другом месту говори: блажени сиромашни духом,[24] то јест блажени су они који нису стицали у своје срце ниједну мисао овога света, већ, сиромашни, немају никакве земаљске помисли. И сви наши свети оци много су написали о томе. Ко хоће да прочита њихова дела, тај ће видети шта је написао подвижник Марко, шта је рекао свети Јован Лествичник, преподобни Исихије, и Синаит Филотеј, и ава Исаија, и велики Варсануфије, и многи други. Кратко речено: ко не чува свој ум, тај не може бити чист срцем, тај неће бити удостојен да види Бога. Ко не пази, тај не може бити сиромашан духом, не може плакати и ридати, ни бити кротак и смирен, ни бити гладан и жедан правде, ни бити милостив и миротворац, ни прогнан правде ради. Уопштено ћу рећи: ниједна друга врлина не може се стицати друкчије до пажењем. Зато мораш да се побринеш за пажење више него за било шта друго да би стварно стицао то о чему ти говорим.“ Преподобни затим предлаже да непрестано творимо Исусову молитву и да при томе сјединимо ум и срце, при чему подвижник може стално да остаје у трезвености и да Исусовим именом одгони сваку грешну помисао, одакле год она долазила, да је одгони пре него што она уђе и испољи се. Тим делањем стичемо опитно и суштинско познавање палих духова; а када их познамо, стичемо према њима мржњу и злопамћење, улазимо у непрестану битку против њих, подижемо против њих природну ревност, гонимо их, побеђујемо, уништавамо.[25]
Блажени[26] Никифор одређује пажење овако: „Неки светитељи назвали су пажење чувањем ума, неки држањем страже крај срца, неки трезвеношћу, неки унутрашњим тиховањем, неки, опет, некако друкчије. Свим овим исказује се једно те исто: ово су само различити изрази за исто. Шта је пажење и каква су његова својства, томе се научи савесно. Пажење је познање чистог покајања, пажење је позив душе, мржња према свету, усхођење Богу; пажење је одбацивање греха и прихватање врлине; пажење је потврда праштања грехова; пажење је почетак мишљења, правилније, узрок мишљења, јер Бог посредством њега силази и јавља му се. Пажња је непомућеност ума, или, правилније, његова чврстина, коју је Божија милост даровала души; пажња је свргавање помисли, храм сећања на Бога, ризница и чувар трпљења искушења која наилазе; пажење је узрок вере, наде, љубави.“[27] Блажени Никифор, баш као и преподобни Симеон Нови Богослов, и остали свети оци, предлаже да пажење буде средство за непрестано занимање Исусовом молитвом, уз сједињење ума и срца. Позивајући све монахе који драговољно желе да задобијају истинско напредовање на подвиг пажења и са њим сједињену непрестану молитву, Никифор говори: „Ви који желите да будете удостојени појаве величанствене божанске светлости Спаситеља нашег Исуса Христа, ви који се трудите да добијете суштинско помирење са Богом, ви који сте оставили све овога света да бисте задобили и стекли благо скривено у пољу ваших срца, ви који хоћете да светиљке душе од сада засветле видно, и стога се одрекли свега пролазног, ви, који хоћете да разумом и опитом познате и примите Царство небеско, које је унутра у вама – приђите, и открићу вам науку и уметност вечног, небеског живота, јер једино оне, без труда и зноја, уводе свог делатеља у пристаниште бестрашћа, и при томе немају страха ни од пада ни од демонске саблазни, а падају једино тада када због непослушности остајемо изван тог живота, негде у далекој земљи, као стари Адам, који је презрео Божију заповест, склопио пријатељство са змијом, сматрао је верном, а онда се презаситио плода прелести и повукао јадно у дубину смрти, таме и пропадљивости и себе и све своје потомке. Не можемо добити помирење и сједињење са Богом ако се, прво, не вратимо, колико можемо, себи, ако не уђемо у себе. Преславно је одвлачити себе од општења са светом и од сујетних брига, и увек једнако будно чувати Царство небеско, које је унутра у нама. Зато је монашки живот назван науком над наукама и уметношћу над уметностима: тај преподобни живот не доноси неке пропадљиве предмете у које бисмо похранили наш ум и тако га одвукли од најбољег – не, он обећава страшна и неисказана блага, која око још није видело, која ухо још није чуло, која су срцу потпуно непозната.[28] И зато не ратујемо против крви тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета.[29] Ако је овај век тама, онда ми бежимо од њега, бежимо јер мислимо да немамо ничег заједничког са непријатељем Божијим. Ако човек хоће да буде његов пријатељ, онда он постаје непријатељ Божији,[30] а ко може да помогне непријатељу Божијем? Зато ћемо се угледати на наше оце, и заузећемо се, као и они, тражењем блага скривеног у пољу нашег срца, и када га нађемо чврсто ћемо га држати, гајити и чувати: такво је наше одређење од самог почетка.“[31]
Онима који желе да се вежбају у тиховању срца преподобни Нил Сорски саветује да се одрекну свих помисли и да их замене призивањем имена Господа Исуса, то јест Исусовом молитвом. „Морамо“, говори преподобни Нил, „да натерамо себе да ћутимо мислима и да, одвраћајући свој поглед од привидно праведних мисли, непрестано гледамо у дубину срца и говоримо: Тосподе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.'“[32] Такво делање је толико жарко жељено, толико велико и преиспуњено духовним обиљем да је свети апостол Павле пребивање ума у њему претпоставио свим осталим помислима и размишљањима: Ја расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога.[33]
Блажени старац Серафим Саровски говори: „Они који су истински одлучили да служе Господу Богу морају да се вежбају у сећању на Бога и у непрестаној молитви Исусу Христу и да говоре умом: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.'[34] Благодатне дарове добијају једино они који имају унутрашње делање и стражаре над својим душама.“[35]
Преподобни Марко Подвижник је у свом Четвртом слову назвао молитву најважнијим делањем монаха, и рекао да оно мора да обухвата сва монахова посебна делања, сав његов живот, а у свом Првом слову главним и јединим делањем монаха назива покајање, а заповест о покајању најважнијом заповешћу, која обухвата све остале заповести. Ово може изгледати противуречно само ако се посматра споља. То значи да делање покајања мора бити сједињено са делањем молитве у једно делање. Господ их је сјединио: нека их човек не раздваја. А зар Бог неће – говори Син Божији – одбранити изабранике своје, који му вапију дан и ноћ.[36] Овде је указано на делање изабраних, на њихову непрестану молитву: она је названа вапајем, то јест изразом плача и покајања. „Мислим да покајање“, говори преподобни Марко, „није ограничено ни временом ни било каквим пословима: оно се савршава испуњењем Христових заповести и сразмерно том испуњењу. Неке заповести, оне опште, садрже у себи много посебних, и одмах одсецају многе делове порочности. На пример, у Писму је речено: Свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти[37] и: Који хоће од тебе да позајми, не одреци му[38] то су посебне заповести. А опште их садрже у себи: Продај све што имаш и подај сиромасима,[39] узми крст свој и хајде за мном,[40] а под крстом схвати трпљење невоља на које наилазимо. Ако си дао све што имаш сиромасима и узео крст свој, ти си одједном испунио све поменуте заповести. И на другом месту: Хоћу – говори Писмо – да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке[41] а опште: Уђи у клијет своју, помоли се Оцу својему који је у тајности,[42] и још: Молите се без престанка.[43] Ако си ушао у своју клет и молиш се без престанка, у томе си обухватио приношење молитава на сваком месту. На другом месту је речено: не блудничи; не учини прељубу; не убиј, и томе слично; а општије од ових је: …обарајући помисли, и сваку охолост, која устаје против познања Божијега.[44] Ако обараш помисли, поставио си преграду свим поменутим врстама греха. Зато богољубиви и верни приморавају себе на опште заповести и не пропуштају да испуњавају посебне када то околности налажу. Из свега овога закључујем да се дело покајања савршава помоћу следеће три врлине: очишћења помисли, непрестане молитве и трпљења невоља на које наилазимо. Ове три врлине морају се савршавати и умним делањем, а не само споља, да би они који оклевају у њима постали бестрасни. А пошто дело покајања не може бити учињено без ове три врлине, онда ја мислим да покајање приличи увек и свима онима којима је стало до спасења, и грешницима и праведницима, зато што не постоји тај степен савршенства за који не би било потребно делање тих трију поменутих врлина. Посредством њих почетници задобијају увођење у побожност, средњи напредовање, а савршени утврђивање и остајање у савршенству.“ И остали поменути оци, као и преподобни Марко у свом Четвртом слову, сведоче да молитва доноси трпљење свих невоља које наилазе и успешно одбијање помисли; они називају молитву извором покајања. Она је и мајка покајања и њена кћерка. Оно што је свети Јован Лествичник рекао о молитви и сећању на смрт може се с пуним правом рећи и о молитви и покајању: „Ја славим две суштине у једној ипостаси (у једној личности).“[45] Делање покајања и молитве је једно – оно не садржи у себи два различита вида врлине.
Одбијање грешних помисли и осећања остварује се помоћу молитве: то делање је сједињено са молитвом, неодвојиво је од молитве; стално му је потребно садејство и дејство молитве. Позивајући се на преподобног Григорија Синаита, преподобни Нил Сорски говори: „Блажени Григорије Синаит је неоспорно знао да ми, страсни, не можемо да победимо лукаве помисли и зато је рекао следеће: ниједан почетник не може да задржи ум и одагна помисли ако Бог не задржи ум и не одагна помисли. Само снажни поседују својство да задржавају ум и одгоне помисли, но ни они не могу да их одагнају сами: они крећу у битку против њих зато што имају са собом Бога, и зато што су обучени у благодат и носе Његово свеоружје. А ти, ако угледаш нечистоту лукавих духова, то јест усковитлале помисли у свом уму, не ужасавај се, не зачуди се; ако се појаве и добра схватања о разним стварима, не обраћај пажњу на њих, већ заустављај дисање, колико можеш, и ум закључавај у срце, и при томе, уместо оружја, призивај Господа, често и свесрдно. Оне ће побећи, јер их је невидљиво опалило име Божије. А када помисли почну потпуно да сустају, тада устани, и помоли се за њих, а затим се чврсто ухвати претходног делања,“[46] то јест Исусове молитве. Свети Јован Лествичник у Поуци о молитви говори: „Када ти приђе пас, терај га тим оружјем – оружјем молитве, и колико год пута те нападао, не попуштај пред њим.“[47] Симеон Нови Богослов каже: „Откако је сатана, заједно са њему потчињеним духовима, посредством непослушности издејствовао да човек буде изгнан из раја и одлучен од Бога, од тада је он стекао право да невидљиво, и ноћу и дању, колеба разум сваког човека, код једног много, код другог мало, код једног више, код другог мање, тако да ум нема ничим другим да се огради до непрестаним сећањем на Бога. Када сила крста сачува у срцу сећање на Бога, тада оно утврди разум у непоколебивости. Ка томе води мисаони подвиг, и сваки хришћанин се обавезао да ће се мисаоно подвизавати на попришту Христове вере; ако пак то не достигне, онда је његов подвиг ништаван. Увод у мисаони подвиг су и разни подвизи свакога ко је Бога ради претрпео страдања да би приклонио себи милост Божију и испословао да му се врати претходно достојанство, и тако Христа сачувао у уму.“[48]
Стално обитавање у молитви јесте основно монахово делање, али оно, ипак, захтева припремну обуку, што се и види из малопре наведене поуке блаженог Никифора: он подсећа на преподобног Саву и говори да је тај вођа бројне монашке заједнице – чим би увидео да је монах солидно научио правила монашког живота, да је постао спреман да се бори против непријатељских помисли и чува свој ум – одобравао таквом монаху да тихује у келији. Припремно обучавање за непрестану молитву врши се посредством послушности и вежбања у манастирским трудовима. О томе је преподобни Филимон рекао: „Бог хоће да своју ревност према Њему показујемо најпре у трудовима, затим у љубави и молитви без престанка.“[49] Ништа тако не доприноси молитви као послушност, зато што нас она умртвљава за свет и за саме себе. Велико благо молитве произилази из послушности, рекао је преподобни Симеон Нови Богослов.[50] Ако се налазиш у послушности и занимаш се монашким трудовима, никако не смеш да мислиш да си ослобођен вежбања у молитви: без тога ће сами трудови, чак и послушност, бити бесплодни, донеће, што је још горе, погубни плод славољубља и других грехова, неизбежан у јадно празној души у којој не живе сила и миомирис молитве. Док се занимаш манастирским трудовима и рукодељем, моли се често, ако још не можеш да се молиш без престанка; враћај се молитви чим се сетиш ње: молитва ће постепено прећи у навику, а честа молитва ће неприметно прећи у непрестану. „Подвижници послушности“, говори свети Јован Лествичник, „различито користе ноге – једна креће ка служењу, а друга остаје на молитви.“[51] Под речју ноге подразумева се сва делатност. Исти светитељ говори: „Видео сам како монаси који су као звезда засијали у послушности, и који, саобразно својим силама, нису престајали да мисле на Бога овладавају својим умом и проливају бујицу суза чим стану на молитву. Преподобна послушност их је припремила за то.“[52] Из овога се види да древни подвижници у манастирским трудовима нису себи дозвољавали сујетну расејаност, већ су, запошљавајући руке делом, запошљавали ум молитвом. Зато су – чим би ушли у цркву, или чим би у келији почели да испуњавају своје молитвено правило – одмах и без икаквих тешкоћа успевали да свој ум и своје срце устреме према Богу. Ако неко, супротно овоме, у трудовима и у рукодељу дозвољава себи сујетне мисли и разговоре, онда он ни на молитви никако не може да изађе на крај са својим умом, зато што се ум непрестано истрже из његове власти и непрестано окреће оним стварима које су га привукле пре молитве.
Сине мој! – говори Писмо – од младости своје предај се учењу, па ћеш до старости наћи мудрост. Приступај јој као орач и сејач, и очекуј добар род њен, јер мало времена ћеш се трудити даје обрађујеш, и ускоро ћеш јести плодове њене.[53] Не губимо драгоцено, неповратно време; не губимо га препуштајући се расејаности, празнословљу и другим празним занимањима: од самог нашег ступања у манастир упознајмо пажљиво монашки живот и у младости обрадимо њиву душе истинским подвигом да бисмо се у старости и при пресељењу у вечност обрадовали обиљу благодатних дарова, залога спасења, залога блаженства на небу. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово 4.
  2. Jн 6,27.
  3. Лк 17,21.
  4. Mт 6,33.
  5. Pим 12, 2.
  6. Еф 6,18.
  7. Флп 4, 6.
  8. 1 Пт 4, 7 и 1 Пт 5, 7.
  9. Mт 6, 31, 33.
  10. Лк 16, 10.
  11. Еф 4,13.
  12. Пс 118, 128.
  13. Лк 18.
  14. Дап 6,25.
  15. Слово 4.
  16. Пс 4,8.
  17. Лк 17,21 и Слово 3, гл. 1.
  18. Лествица, заглавље Поуке 28.
  19. Mт 15,19,20.
  20. Mт 23,26.
  21. Тако аутор наводи Проп 11, 9 (прим. прев.).
  22. Проп 10,4.
  23. Лк 12,29.
  24. Mт 5, 3.
  25. Три начина мољења, Добротољубље, том 1.
  26. Тако су га назвала света браћа Ксантопул.
  27. Монах Никифор, Слово, Добротољубље, том 2
  28. 1 Kop 2,9.
  29. Еф 6,12.
  30. Jaк 4,4.
  31. Добротољубље, Tом 2.
  32. Слово 2.
  33. 1 Kop 2,2.
  34. Поука 11.
  35. Поука 4, по издању из 1844. год.
  36. Лк 18, 7.
  37. Лк 6, 30.
  38. Mт 5,42
  39. Mт 19,21
  40. Mк 10,21
  41. 1 Tим 2,8.
  42. Mт 6,6.
  43. 1Cол 5,17.
  44. 2 Kop 10,4, 5.
  45. Лествица, Поука 28.
  46. Лествица,Поука 2.
  47. Лествица, Поука 28, гл. 55.
  48. Поука монаха Никифора, Добротољубље, том 2.
  49. Добротољубље, том 4, О ави Филимону.
  50. Преподобни Симеон Нови Богослов, Трећи начин пажења и молитве, Добротољубље, том 1.
  51. Лествица, Поука 28, гл. 2.
  52. Лествица, Поука 28.
  53. Cир 6.18-20.

Један коментар

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!