АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СПАСЕЊУ И О ХРИШЋАНСКОМ САВРШЕНСТВУ
 
Многи говоре о спасењу, многи желе да се спасу, али ако их упитате у чему се састоји спасење, тешко да ће умети да дају одговор. Није нимало страшно када би се ствар завршила само тиме што не умеју да нађу одговор. Не: штетна последица која произилази из овога веома је важна. Незнање у чему се састоји спасење даје нашим дејствима на попришту врлине неодређеност, неправилност. Ми вероватно чинимо много добрих дела, али у суштини чинимо веома мало дела спасења. Зашто? Одговор је веома једноставан: зато што не знамо у чему се састоји наше спасење.
Да бисмо знали у чему се састоји наше спасење, треба унапред да знамо у чему се састоји наша пропаст, зато што је спасење неопходно једино онима који су пропали. Онај ко тражи спасење самим тим нужно признаје да је пропао: да је друтачије, због чега би тражио спасење?
Пропали смо тако што смо уништили наше заједничарење са Богом и ступили у општење са палим и одбаченим духовима. Наше спасење се састоји у раскидању општења са сатаном и у обнављању заједничарења са Богом.[1]
 
ПРВИ ДЕО
 
Целокупни људски род налази се у пропадању, у паду. Лишили смо се заједничарења са Богом, у самом нашем корену и извору: у нашим прародитељима, посредством њиховог драговољног сагрешења. Они су били створени непорочни, непричасни греху и пропадљивости; од самог свог стварања постали су причасници Светог Духа; када Шо добили људску природу, уједно смо добили и оно натприродно због сједињења са Божијом природом. Када су драговољно одбацили да се потчине Богу, када су драговољно кренули да се покоре ђаволу, они су изгубили заједничарење са Богом, своју слободу и достојанство, предали су себе у потчињеност и робовање палом духу. Драговољно су одбацили живот, призвали у себе смрт; драговољно су нарушили целину онога што им је даровано приликом стварања добра, отровали су себе грехом.[2] Као почеци људског рода, пренели су, и не престају да преносе своју заразу, своју пропаст, своју смрт целом човечанству. Адам је створен по свесветом лику и обличју Божијем, и имао је обавезу да створи одговарајуће потомство, али је оскрнавио лик, уништио обличје, створио потомство по мери тог оскрнављеног лика и уништеног обличја. Свето писмо, које је посведочило да је човек створен по лику Божијем,[3] већ лишава тог сведочанства Адамову децу. Писмо говори да су се родили по Адамовом обличју,[4] то јест онакви какав је Адам постао након пада. Због губитка обличја лик је постао непотребан.[5] Од сваког човека, који улази у живот пада, Писмо доноси жалосну исповест: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја.[6] Људи су постали непријатељи Бога, свог Творца.[7]
Бог је, по неизрецивој милости Својој, поново призвао људски род у заједничарење са Собом. То је учинио на најчудеснији и потпуно непојмљив начин. Једним од своја три Лица, свесветом Речју, Он је примио човечанство тако што се зачео у утроби Пресвете Дјеве дејством Свесветог Духа, без уобичајеног људског зачећа од мушког семена, без зачећа које је свим људима пренело грешну заразу. Тако се појавио у људском роду непорочни човек, а таквим је саздан и праотац. Тај непорочни човек је, као и првосаздани, био причасник Божије природе, али у неупоредиво већој мери: првосаздани је био свети човек по благодати, а очовечени Бог је постао Богочовек. Све људске грехове Он је узео на себе. Он је могао то да учини зато што је, иако човек, био и свемогући, свесавршени Бог. Узевши све човечије грехе на себе, Он је принео себе на искупитељску жртву праведности Божијој за грешно човечанство: Он је учинио искупљење зато што је могао то да учини. Неограничено и бесконачно Свети искупио је својим страдањима и смрћу многобројне, али ограничене људске грехове – и Свето писмо потпуно оправдано сведочи о Њему: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета.[8] Богочовек замењује пред Богом цео свет и сваког човека. И друштвене и појединачне врлине пале људске природе изгубиле су значење у очовечењу Бога: заменило их је велико дело Божије – да вјерујете у Онога кога Он посла.[9] У том великом Божијем делу састоји се и спасење, што је посведочио сам Спаситељ: А ово је вјечни живот (спасење) да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.[10] Врлине хришћанина морају да произилазе из Христа, из човечије природе коју је Он обновио, а не из пале природе. Пошто наш пад није садржан у истребљењу добра из наше природе – то је карактеристична одлика пада одбачених анђела – него у мешању нашег природног добра са неприродним злом у нама, онда наша пала природа има њој својствена добра дела и врлине. Та добра дела чине и незнабошци, и муслимани, и сви који су далеко од Христа. Та добра дела и врлине, оскрнављени примесом зла, недостојни Бога, спречавају заједничарење са Богом, спречавају наше спасење. Одбацимо то привидно добро, или, правилније, то највеће зло! Одбацимо делатност пале природе! Предајмо се делатности коју нам налаже вера у Христа! Престанимо да проводимо живот по упутама нашег палог разума, по тежњама нашег палог срца! Почнимо да проводимо живот по јеванђелским заповестима, по захтевима Божије воље. Ако будемо тако живели, бићемо спасени.
Они који добрим делима пале природе дају незаслужено високу цену, ти упадају у највећу и по душу штетну грешку. Они упадају, не схватајући то, у понижавање и одбацивање Христа. Често питају: “Зашто не би били спасени незнабошци, муслимани, лутерани, и сви слични, отворени и скривени непријатељи хришћанства? Па и међу њима има много веома врлинских људи.” Очигледно је да питање и приговор произилазе из потпуног незнања, у чему се и састоји људска пропаст и спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос и износи мисао да искупљење и Искупитељ нису били неопходни људима, да људи могу да се спасу и сопственим средствима. Краће речено: тим питањем и приговором одбацује се хришћанство. Врлине пале човечије природе имале су своју цену, као и старозаветна правила, до Христовог доласка, јер су приводиле човека у стање у коме он постаје способан да прими Спаситеља. Свјетлост је дошла на свијет, рекао је Богочовек о свом доласку људима, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова,јер су Богу учињена.[11] Онима који су заволели грех својствено је да одбацују Христа зато што Христос заповеда грешницима да оставе грех који су заволели. Љубитељима врлине је својствено да притичу Христу и прилепљују се уз Христа зато што је Христос испуњење (пуноћа) добра којег воле.
Бог не гледа које ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.[12] Ове речи изговорио је свети апостол Петар о незнабошцу, капетану Корнилију, којег је Бог призвао ка вери. Тежња ка истинској врлини припремила је Корнилија и учинила га способним да прими спасење.
Тако треба разумети реч мио, објашњава свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве;[13] тако ту реч објашњава и свети јеванђелиста Лука у Делима апостолским. Корнилије јесте био незнабожац, али је оставио идоле и молио се прилежно једином истинитом Богу, и чинио многе милостиње народу. Једном приликом, за време молитве, јавио му се анђео Господњи и рекао му: Корнилије! Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра (апостола); он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.[14] Корнилијеве молитве и милостиње биле су толико уверљиве да је милосрдни Господ погледао на њих, али оне саме по себи нису донеле спасење Корнилију. Оне су га оспособиле да поверује у Христа, а спасење му је донела вера у Христа. То је тачна оцена добра пале природе! То добро има цену онда када приводи Христу. А када се оно задовољава собом и тиме одваја од Христа, тада оно постаје највеће зло, одузима од нас спасење, дакле, оно што дарује Христос, и што то добро само по себи никако не може донети.
Дејству природног добра слично је дејство Старог завета. До Христовог доласка одвајање од природног добра сматрано је одступањем од Бога, а након Христовог доласка, жеља да се остане уз њега постала је одступање од Бога.[15] Стари завет је био служитељ спасења, јер је припремао људе за веру у Христа, која дарује спасење, али за Јудејце, који су хтели да заувек остану при Старом завету, он је постао посредник, оруђе пропасти. Кобна грешка Јудејаца састоји се у томе што су, због своје гордости и уображености, Старом завету, њима од Бога датом завету, дали потпуно друкчије значење од онога које му је дао Бог, и тако, ради Старог завета, те изражајне сенке Истине – Новог завета, одбацили Нови завет, што су ради сенке одбацили оно што је та сенка предизображавала, што су ради привременог руководства ка спасењу одбацили само спасење, и тиме одбацили Искупљење и Искупитеља.
Једнако погубна је и грешка оних који, заслепљени због своје гордости и уображености, дају својим добрим делима, делима пале природе, вредност коју та дела реално немају. Преподобни Макарије Велики говори: “Разбојник и лопов је онај који не улази на врата, него прелази на другом мјесту,[16] такав је и онај који сам себе оправдава, без Христа, јединог који оправдава.[17] Сви свети су остављали своју правду, тражили Божију правду, и у њој задобили (свету) љубав, скривену од природе,”[18] оскрнављене падом. А пошто пад заиста јесте оскрнавио природу, онда то значи да природа има оскрнављену правду. Сви бијасмо као нечисти, и сва наша правда као нечиста хаљина.[19] Од пете до главе на палом човеку нема ничега здравог.[20] Објашњавајући ове речи пророка, свети оци кажу да зло које нас је погодило није захватило само један део: не, оно је захватило цело тело, обузело целу душу, овладало свим њеним силама.[21] Није остао у нашој природи ниједан делић којег грех није озледио, заразио: све што чинимо има у себи примесе зла. Када је вода помешана са вином или сирћетом, онда свака њена кап садржи у себи примесу; тако и наша природа, заражена злом, садржи примесе зла у свему што чини. Целокупно наше наследство и достојанство је у Искупитељу.[22] Човјек се не оправдава дјелима закона него вјером у Исуса Христа.[23] Да бисмо усвојили Искупитеља живом вером, морамо потпуно да се одрекнемо свог живота,[24] то јест, не само грешности него и праведности наше природе. Тежња да се задржи правда наше грехом оскрнављене природе у суштини је делатно одбацивање Искупитеља. Одвојисте се од Христа (отуђили сте се од Христа) ви који себе законом Мојсијевим или природним оправдавате, и од благодати отпадосте,[25] говори апостол. Ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије.[26] То значи да у мишљењу (мудровању) које допушта да након појаве хришћанства човечија правда има вредност пред Богом сигурно постоји богохулни став који квари цело то мишљење, квари став да је Христос неопходан за спасење, а такво мишљење је једнако одбацивању Христа. Када је видео фарисеје како се напрежу да задрже своју правду, Господ им је рекао: А сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје.[27] Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[28] То значи: они који не сматрају своје грехе гресима, а своју правду дроњцима, испрљаним и исцепаним кроз општење са грехом и сатаном, отуђују се од Искупитеља, јер и када га исповедају, можда устима, они га својом делатношћу и у свом духу одбацују. Свети апостол Павле, непорочан и праведан по природном и Мојсијевом закону, сматрао је да његова праведност није ништа друго до штета према превасходноме познању Христа Исуса, Господа. Он се одрекао своје праведности: Све за трице сматрах, да бих Христа добио, говори велики Павле, не са својом праведношћу, која је од закона, него оном која је по вјери у Христа, праведношћу од Бога на основу вјере.[29] Тражимо да се оправдамо у Христу, а нађе се да смо и сами грјешници:[30] не можемо да приступимо Христу ни да га усвојимо ако искреног срца не признамо да смо грешници, пропали грешници, који немају никаквог личног оправдања, никаквог личног достојанства. Јер дјелима закона ниједно тијело неће се оправдати пред Њим. А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка. И то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије. А оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење, које је у Христу Исусу.[31]
По неизменљивом закону подвижништва, обилно сазнање и осећање своје грешности, даровано од стране Божије благодати, претходи свим осталим благодатним даровима. Оно припрема душу за примање тих дарова. Душа није способна да их прими ако пре тога не дође у стање блаженог сиромаштва духом. “Када ум увиди своја сагрешења и схвати да их има онолико колико има зрна песка у мору, онда је то знак да је душа почела да се просветљује, да је здрава.”[32] Када је дошао у то стање, свети Тихон Вороњешки је рекао: “Познајем своје грехе: то је почетак покајања.[33] Покајмо се, признајмо да ничега нисмо достојни. Благи и милосрдни Бог удостојава Божије угоднике онолико колико схвате да су недостојни.[34] Шта је, заиста, наше? Слабост, трулежност, тама, злоба, грехови.”[35] Чувајмо се смртоносне заблуде! Плашимо се одрицања од Христа, и не заборавимо да је оно обично спојено са заблудом! Плашимо се сигурног губитка спасења због усвајања лажног, вери непријатељског мишљења! Опрезност је данас још потребнија зато што се данас необично снажно шири проповед о висини врлина и успеха палог човечанства, и при томе се уопште не скрива циљ да се сви примаме на поприште тих врлина и тог напредовања. Та проповед исмејава свесвето добро хришћанства и настоји да према њему улије презир и мржњу.
Дела спасења су дела вере, дела Новог завета. Тим делима не испуњавамо своје схватање, своју вољу, већ вољу свесветог Бога, која нам је откривена у јеванђелским заповестима. Ако жели да наследи спасење, хришћанин мора да учини следећа дела:
1. Да поверује у Бога онако како Бог заповеда да се верује у Њега, то јест да прихвати од Бога откривено учење о Богу, да прихвати хришћанство и да зна да се оно чува у свој чистоти и пуноћи у окриљу Православне цркве, да је ту Цркву Бог засадио на истоку, да се она проширила са истока по целом свету, али да до сада пребива у целости само на истоку, и да садржи од Бога предано хришћанско учење у неизопаченом облику, без измена и без примеса људских и демонских учења.[36] Онај који прилази Богу, говори апостол, тај треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже.[37] Хришћанско учење је објављено целом свету кроз проповед, а примљено је вером. Оно је божанско учење, богооткривено учење, оно превазилази људски разум и зато и не може бити прихваћено другачије него осећањем срца, вером. Вера је по свом природном својству способна да у ум прими и у срцу усвоји оно што је за ум непојмљиво и што уобичајена људска моћ расуђивања није у стању да прими. Који повјерује и крсти се, рекао је Господ, биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.[38]
2. Када човек поверује, он мора да принесе покајање за свој претходни драговољно грешни живот, и чврсто да реши да проводи богоугодни живот. По Светоме који вас је позвао, заповеда свети апостол Петар хришћанима, будите и сами свети у своме живљењу, као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања.[39] Нико не може ни усвојити Бога, ни пребивати у усвајању Бога, а при томе драговољно остајати и пребивати у грешном животу. Свима који приступају Богу Нови завет јавља да је покајање први услов приступа Богу. Проповедник који је почео проповед Новог завета, велики Јован Претеча, претеча Господњи, почео је своју проповед позивом на покајање. Покајте се, говорио је он одбаченим људима, поново позваним на заједничарење са Богом, приближило се Царство небеско.[40] Овим речима почео је своју проповед сам Богочовек: Од тада поче Исус проповиједати и Говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[41] Реч Божија је заповедала својим светим апостолима да тим речима почињу проповед када их је послала да иду најпре изгубљеним овцама дома Израиљева, одавно заосталим у пропасти, иако им је дарована праслика заједничарења са Богом. И ходећи проповиједајте и казујте да се приближило Царство небеско.[42] Бог нас позива на веру и покајање. Тај позив морамо послушати ради спасења: таква послушност је испуњење свесвете Божије воље.
3. Они који су поверовали у Бога и одбацили грешни живот ради ступања у заједничарење са Богом ступају у то заједничарење кроз прву хришћанску тајну, кроз свето крштење. Крштење је рођење за Божији живот. Не можемо ући у природно постојање ако се не родимо по закону природе; не можемо ступити у заједничарење са Богом – а у томе се и састоји наш истински живот, или наше спасење – ако не ступимо у хришћанство кроз свето крштење. Таква је Божија уредба. Крштењем ступамо у бању новога рођења,[43] то јест у онај свети живот који је Адам добио приликом стварања, и падом изгубио, а Господ наш Исус Христос нама вратио. Ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега. Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.[44] Ми се рађамо у телу и тиме смо потомци нашег праоца по телу, Адама, који нам даје живот заједно са вечном смрћу, но посредством светог крштења ми прелазимо у духовно потомство Богочовека, а по сведочењу пророка Он је БОГ силни, отац вјечни, кнез мирни,[45] Он нас рађа духовно и уништава у нама почетак смрти, засађен рођењем по телу, и дарује нам вечни живот, спасење, блаженство у Богу. О онима који су поверовали у Бога и онима који су препорођени светим крштењем свети Јован Богослов говори: А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово, који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.[46] Свето крштење нас чини децом Божијом, и тиме васпоставља нашу слободу (која нам је дата приликом стварања, али смо је изгубили приликом пада), васпоставља снагу воље, препушта нашој власти да останемо деца Божија или да одбацимо усиновљење.[47] Тако је у рају Господ препустио слободној вољи наших прародитеља да вечно пребивају у блаженству или да га изгубе. Због тога морамо веома пазити, то јест морамо веома ревносно пазити на себе, да не скренемо.[48] Свето крштење печати друга света тајна, која следи непосредно после њега, а то је свето миропомазање. Са разлогом смо рекли да се та тајна печати, зато што свето крштење са правом можемо назвати условом, заветом између Бога и човека. Миропомазање је печат који печати тај услов.
4. Пребивање у усиновљењу Богу, добијеном на светом крштењу, одржавамо животом по јеванђелским заповестима;пребивање у усиновљењу губимо одступањем од живота по јеванђелским заповестима. И једно и друго посведочио је сам Господ: Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.[49] Да би био спасен, неопходно је да онај који је крштен у Христа живи по Христовим законима.
5. Када нас Богочовек светим крштењем роди за спасење,Он нас затим уводи у веома блиско заједничарење са Собом посредством друге велике, недокучиве тајне, тајне Евхаристије, а посредством ње сједињујемо и мешамо[50] своје тело и своју крв са телом и крвљу Богочовека. Који једе моје тијело, рекао је Господ, и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни. Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.[51] Посредством ове тајне Богочовек нас је потпуно отргнуо од сродства са старим Адамом и увео у најближе сродство, у јединство са Собом. Како неће бити спасени они који са Богочовеком чине једно? Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати,[52] који се хране тим телом, сведочи свето Јеванђеље. Достојним и учесталим узимањем духовне хране, која је сишла са неба и даје живот свету, постаћемо духовни орлови, винућемо се из низија телесног стања у висине духовног стања, узлетећемо тамо где је своју човечију природу и своје тело вазнео Богочовек, који је по својој Божијој природи одискона био у Богу Оцу, и након искупљења људског рода својом човечијом природом сео са десне стране Оца.
6. Да би нам помогао у нашој немоћи, да би излечио ране греха добијене после крштења, да би подржао светињу којом смо у целости запечаћени на светом крштењу, Бог нам је даровао тајну исповести. Ова тајна обнавља и васпоставља стање добијено на светом крштењу.[53] Тајни исповести треба да прибегавамо често, ако је то могуће: душа човека који има обичај да често исповеда своја сагрешења уздржава се од греха зато што стално мисли на предстојећу исповест. Супротно од овога, грехове које не исповедамо лако понављамо, без икакве бојазни.[54]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Требник, Поредак светог крштења.
  2. Посланица светог Григорија Паламе монахињи Ксенији.
  3. Пост 1,27.
  4. Пост 5, 3.
  5. О разлици између лика и обличја Божијег у човеку види дело св. Димитрија Ростовског, Летопис, том 4, стр. 15, изд. 1840. год.
  6. Пс 50, 7.
  7. Pим 5,10.
  8. Jн 1, 29.
  9. Jн 6, 29.
  10. Jн 17,3.
  11. Jн 3, 19-21.
  12. Дап 10, 34, 35.
  13. Беседа двадесет трећа, на Дела апостолска.
  14. Дап 10, 36.
  15. Гал 5,4.
  16. Jн 10,l.
  17. Беседа 31, гл . 4.
  18. Беседа 37, гл . 2.
  19. Иc 64,6.
  20. Иc 1,6.
  21. Преподобни ава Доротеј, Поука 1, О одбацивању света.
  22. Преподобни Марко Подвижник, Двеста поглавља о духовном закону, погл. 4.
  23. Гал 2,16.
  24. Лк 14, 26. Овај захтев потврђују сви јеванђелисти.
  25. Гал 5, 4.
  26. Гал 2,21.
  27. Jн 9,41.
  28. Mт 9,13.
  29. Флп 3,49.
  30. Гал 2, 17.
  31. Pим 3,20-24.
  32. Свети Петар Дамаскин, књига 1, чланак 2, Добротољубље, том 3.
  33. Келијска писма, том 15, писмо 73.
  34. Келијска писма, том 15, писмо 70.
  35. Келијска писма, том 15, писмо 11.
  36. Требник, Поредак исповести.
  37. Јев 11,6.
  38. Mк 16, 16.
  39. 1 Пт 1, 15, 14.
  40. Mт 3, 2.
  41. Mт 4, 17.
  42. Mт 10, 7.
  43. Tит 3, 5.
  44. Јн 3, 3, 5.
  45. Иc 9, 6.
  46. Јн 1,12,13.
  47. Преподобни ава Доротеј, Поука 1.
  48. Јев 2,1.
  49. Јн 15,10,6.
  50. “Помешај Себе са нама, и замешај Своје тело у нама.” Ове речи светог Јована Златоустог наводе света браћа Ксантопул у 92. глави свог дела о тиховању и молитви. Добротољубље, том 2.
  51. Јн 6, 56, 54, 53.
  52. Лк 17, 37.
  53. Требник, Поредак исповести.
  54. Лествица, Поука 4, гл. 53.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!