НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ЈЕВАНЂЕЛСКИМ БЛАЖЕНСТВИМА[1]
 
Испуњење јеванђелских заповести ствара у души осећања туђа палој природи, која нису по њеним законима. Што је рођено од Духа, дух је;[2] а пошто Христове заповести јесу Дух,[3] онда и осећања која оне производе морају бити духовна.
Које осећање прво настаје у души од испуњења јеванђелских заповести? Сиромаштво духом.
Чим хришћанин пожели да у својим делатностима, спољашњим и унутрашњим, извршава јеванђелске заповести, он увиђа да је његова природа озлеђена, да устаје против Јеванђеља и да му се упорно супротставља.
Хришћанин при светлости Јеванђеља види у себи пад човечанства.
То виђење природно рађа смерно мишљење о себи, названо у Јеванђељу сиромаштво духом.[4]
Сиромаштво духом је блаженство, прво у јеванђелском поретку, прво у поретку духовног напредовања, прво духовно стање, први степеник на лествици блаженстава.
Свако осећање и стање својствено обновљеној природи нужно чини и блаженство, јер представља пројаву у души Царства небеског, залог спасења, предосећање вечног блаженства.
О сиромаштву духом свети Давид је рекао: Жртваје Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.[5]
Сиромаштво духом је со за све духовне жртве и свеспаљенице. Ако оне нису посољене том сољу, Бог их не прима.
Виђење свог пада већ је блаженство за палог човека.
Ако видиш свој пад, ти си способан да признаш неопходност спасења, Спаситеља – способан си да живом вером поверујеш у Јеванђеље. Такво стање дар је благодати, дејство благодати, њен плод, стога и блаженство.
Сиромашноме је својствено да се жалости због сиромаштва свога.
Сиромаштво духом рађа блаженство које следи за њим: плач.
Плач је побожна жалост верне душе која гледа у огледало Јеванђеља и види у том огледалу безбројне мрље свога греха.
Таква душа пере своје мрље светом водом – сузама; орише мрље светом жалошћу.
Неисказана утеха, неисказана лакоћа излива се у срце после проливања спасоносних суза због грехова, због пада – суза које настају због осећања сиромаштва духом.
Ако овде, на земљи, побожни плач доноси такву, ни са чим упоредиву духовну утеху, какво ће тек блаженство он припремити у будућем веку?
О онима који побожно плачу Христос је рекао: Блажени који плачу.[6]
Учинио си грех? Пролиј сузе.
Ако си заузет дубоким разматрањем самог себе, ако видиш да си опоганио себе небројеним гресима, ако признајеш да си достојан вечних мука, и већ себе оплакујеш као осуђеника на вечне муке, онда ти мало видиш или уопште не видиш недостатке у ближњем, лако прашташ оне недостатке које видиш, радо, од срца прашташ све увреде и понижавања.
Стање душе у коме су из ње уклоњени гнев, мржња, злопамћење и осуђивање јесте ново блаженство: име му је кротост.
Блажени кротки – објавио је Спаситељ – јер ће наслиједити земљу.[7]
Каква је то земља?… После човековог пада, Бог је назвао земљом Адама, а у Адаму је назвао земљом и мене: Прах си и у прах ћеш се вратити.[8]
Пошто сам земља, ја сам уједно лишен и власти над том земљом: отимају је од мене разне страсти, нарочито луути гнев, коме се, противно мојој вољи, страсно предајем; лишен сам целокупне власти над собом. Кротост ми враћа ту власт, омогућује ми да владам мојим наслеђем, мојом земљом, самим собом, мојим телом, мојом крвљу, мојим поривима. Кротки ће наследити земљу, и уживаће у мноштву мира.[9]
Кад поново овладам земљом, почињем да желим небо: улазим у ново стање, које благодат уређује за мене, у ново блаженство, постајем гладан и жедан правде[10] Божије, а не бесадржајне човечије правде.
Божанска правда открила се човечанству у Божијој милости, и заповедила нам да постанемо слични Богу посредством савршене милости,[11] не неком другом врлином.
Милост никога не осуђује, воли непријатеље, даје живот за пријатеље, чини човека сличним Богу. То стање је опет блаженство.[12]
Срце пуно милости не може имати никакве помисли о злу; све његове помисли су благост.
То срце у коме се развија само добро јесте чисто срце, способно да види Бога. Блажени чистим срцем, јер ће Бога видјети.[13]
„Шта значи: чисто срце?“ – упитали су једног великог учитеља монаха. Он је одговорио: „Срце које, као и самог Бога, покреће безмерно осећање милости према свему створеноме.“[14]
У чисто срце силази мир Божији, сједињује до тада раздвојене ум, душу и тело, пресаздаје човека, чини га потомком Новог Адама.
Мир Божији је циљ живота светитеља Божијих: посредством светог мира хришћанин се, прешавши поље покајања, мири са Богом, са свим околностима, са свим ближњима, са самим собом; он постаје син Божији по благодати.[15]
Мир Божији увек прати очито присуство Светог Духа у човеку; тачније, мир Божији је учинак, плод Светог Духа.
Ако налазиш у себи мир Божији, онда си способан за преостала блаженства: за добродушно трпљење, за радосно трпљење срамоћења, клевета, изгнанстава и осталих невоља.
Ако налазиш мир Божији, онда се не плашиш спољашњих таласа: на ваги твог срца благодатна утеха уништила је сву вредност земаљски великог и сладосног, сву тежину земаљских невоља и горчина.
Разгледај величанствену духовну лествицу јеванђелских блаженстава, разгледај сваки ступањ. Добро је бити на висини те лествице; но уистину је блажен и онај који се налази макар на првом степенику.
На тој лествици скокови нису могући: неизоставно се мора прелазити са степеника на степеник.
Божија благодат води по њима: она узводи човека на следећи степеник, али не онда када он удостоји себе тога, него када она сматра да је достојан.
Достојни узвишења су смирени.
Не чини сам себи блаженства: горда и глупа уображеност може да начини за човека такво блаженство, и оно ће те целог живота обмањивати, лагати – лишити истинског блага на земљи и на небу.
Ишти сиромаштво духом. Дозвољено је и хвале вредно да иштеш то блаженство. Оно је основа, доносилац свих осталих блаженстава. Када се та основа заљуља, тада се и онај са највишег степеника духовног напредовања сурвава, често разбија и гине.
Сиромаштво духом се задобија изучавањем Јеванђеља, испуњавањем његових заповести, сравњивањем својих дејстава и својстава са јеванђелским заповестима, приморавањем свог срца на великодушно подношење увреда, прекоревањем самог себе, молитвом за добијање скрушеног и смиреног срца.
Горде молитве Бог одбацује, непотребне не испуњава – но када дело Његово моли од Њега дар суштински користан и неопходан, Он тај дар шаље из својих ризница у којима нема оскудице.
Сиромаштво духом је суштински користан, човеку преко потребни духовни дар од Бога. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преузето из отачких дела, првенствено из прве књиге светог мученика Петра Дамаскина, Добротољубље, том 3.
  2. Jн 3, 6.
  3. Jн 6, 63.
  4. Mт 5, 3.
  5. Пс 50, 19.
  6. Mт 5, 4.
  7. Мт 5, 5.
  8. Пост 3,19.
  9. Пс 36,11.
  10. Mт 5, 6.
  11. Mт 5,48.
  12. Mт 5, 7.
  13. Mт 5, 8.
  14. Преподобни Исак Сиријски, Слово 48.
  15. Mт 5, 9.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *