НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
САВЕТОВАЊЕ ДУШЕ СА УМОМ
 
Душа: – Жалостим се неиздрживо, нигде не налазим радости. Не налазим ни радости ни утехе ни изван себе ни у себи. Не могу да гледам свет, испуњен непрестаним саблазнима, обманама, злочинима. Непажљиво сагледавање света, ретки и непажљиви погледи на његове саблазни, незнање да су његови утисци отровни, дечије, неискусно поверење у свет привукли су његове стреле у мене, задали ми смртне ране. Зашто да гледам свет? Зашто да се интересујем за њега, да га детаљно изучавам, да се везујем за њега, када сам само краткотрајна путница на свету? Сигурно ћу га напустити, али не знам када ћу га напустити. Свакога дана, свакога трена морам бити спремна за позив у вечност. Колико год дуго трајало моје скитање пустињом света, оно је ништа пред неизмерном вечношћу, пред којом су једнаки и сати, и дани, и године, и столећа. И сам свет пролази, и све огромно што је човек створио на њему пролази: и земља и дјела што су на њој изгорјеће.[1]
Изгореће та дела – плодови човековог пада и одбацивања. Свет ми је задао ране, и зато ми је постао одвратан, али ране ме нису заштитиле од нових рана. Не желим да будем у свету! Не желим да му се покорим! Нећу уопште да му служим! Нећу чак ни да га видим! Но он свуда иде за мном: на силу упада, у заносној лепоти излази пред очи, слаби ме, рањава, напада, убија. Сама сам, и стално носим и садржим у себи начело самообмањивања и заваравања, које је грех убацио у мене, настављам да се заваравам светом: мрзећи га, нехотице тежим њему, и жељно пијем његов отров, дубоко забадам у себе стреле које он пушта на мене. Окрећем потиштени и радознали поглед од света према самој себи. У себи не налазим ничег утешног. У мени кључају небројене грешне страсти! Непрестано ме погане разна сагрешења: час ме муче гнев и злопамћење, час осећање да горим пламеном блуда. Неко туђе, непријатељско дејство узрујава крв, распаљује машту – и видим саблажњиве слике, које вуку у грешно маштање, у наслађивање погубном саблазни. Немам снаге да бежим од саблажњивих слика: невољно, насилно прикивају се уз њих моје болесне очи. И немам где да побегнем! Бежала сам у пустињу: у пустињу су дошле са мном слике греха, или су ме предусреле у њој – не знам; у пустињи су се показале нарочито убиствено живо. Те слике не постоје: и слике, и њихово постојање, и лепота нису ништа друго до превара и обмана; но у исти мах оне су живе – и ништа, ни само време, ни немоћна старост не може да их умртви. Испира их из маштања суза покајања: а сузе покајања немам. Брише их из маштања смирена молитва, сједињена са плачем срца: но такве молитве немам. Моје срце је лишено умиљења, лишено је спасоносног плача: оно је у мени непомично, као одломљено парче безосећајног камена. Упркос својој ужасној грешности, ја ретко видим свој грех. Упркос томе што је добро у мени помешано са злом, што је чак постало зло, као што прелепа храна постаје отров када се помеша са отровом, ја заборављам јадни положај добра, које ми је дато при стварању, а које је озлеђено и изопачено приликом пада. Почињем да видим да је моје добро нетакнуто, непорочно, почињем да му се дивим, а моје славољубље односи ме са плодног и бујног пашњака покајања у далеку земљу, у камениту и бесплодну земљу, у земљу трња и корова, у земљу лажи, самообмане, пропасти. Остављам испуњавање Христових заповести и почињем да испуњавам наговоре свог срца, да следим његова осећања, његову вољу; осећања пале природе дрско називам добрим, њена дела врлином, а то добро и ту врлину достојним награда земаљских и небеских, људских и Божијих. Док сам се старала да испуњавам Христове заповести, не слушајући вољу срца и силујући га, сматрала сам да сам дужница пред Богом и људима, да сам неверни и непотребни слуга. Одмах након самообмане, у мени се појавила туга, униније и неки страшни мрак. Туга ми одузима морално деловање, униније ми одузима силу да се борим против греха, а мрак – та последица туге и греха – густи мрак скрива од мене Бога, Његов непристрани и грозни суд, обећане награде за хришћанску врлину, обећане казне за одбацивање хришћанства и његових свесветих закона. Почињем да грешим без страха, а савест ћути, као да је убијена, или као да тада спава. Ретко, веома ретко наиђе тренутак умиљења, светлости и наде. Тада осећам да сам друкчија. Но светли тренутак кратко траје. Моје небо је ретко ведро. Као црни облаци опет на мене налећу страсти, и опет ме бацају у мрак, у смутњу, у недоумицу, у пропаст. Уме мој! Ти си вођа душе. Поучи ме! Уведи у мене блажени мир! Научи ме како да затворим у себи улаз утисцима света, како да обуздам и угушим страсти које настају у мени самој. Свет и страсти су ме измучили, искидали.
 
Ум: – Мој одговор неће бити утешан. И мене је, као и тебе, душо, погодио грех. Потпуно ми је познато то о чему си говорила. Како ћу ти помоћи када су мени самом задати убиствени ударци, када сам лишен силе да делујем самовласно? У мојој непрестаној делатности, коју ми је Творац даровао као моје својство,[2] непрестано сам изложен туђем утицају. Тај утицај је утицај греха, који ме је озледио и растројио. Тај утицај ме стално одвлачи од Бога, од вечности, вуче ме у обману сујетним и пролазним светом, у обману собом, у обману тобом, душо, у обману грехом, у обману палим анђелима. Мој суштински недостатак је расејаност, која непрестано врши насиље нада мном. Расејаност ме победи, и ја лебдим, скитам васељеном без потребе и користи, као и остали одбачени духови. Желео бих да се зауставим, али не могу: расејаност ме отима, односи ме. А када ме расејаност отме, не могу да погледам како треба ни на тебе, душо, ни на самог себе. Од расејаности не могу да слушам како треба реч Божију: споља би се рекло да сам пажљив, но док се напрежем да слушам, невољно скрећем на све стране, одјурим веома далеко, према потпуно споредним предметима, и размишљам о њима, иако ми је то непотребно, чак и веома штетно. Од убиствене расејаности не могу да принесем Богу снажну, истинску молитву, не може да ме обележи страх Божији, који би уништио моју расејаност и моје помисли учинио послушним мени, да ти оне, душо, пренесу скрушеност и умиљење срца. Због моје расејаности ти остајеш окорела; а кад си ти окорела и безосећајна, ја падам у још већу расејаност. Расејаност је узрок моје слабости у борби против грешних помисли. Због расејаности осећам помраченост и терет: када престане грешна помисао, не могу да је одмах и брзо препознам ако је прикривена оправдањем. Ако је и откривена, онда, устајући против ње, не показујем према њој потпуну и непомирљиву мржњу, почињем разговор са својим убицом, наслађујем се смртоносним отровом који он лукаво ставља у мене. Ретко будем победник, често сам побеђени. Због моје расејаности обузима ме заборавност: заборављам Бога, заборављам вечност, заборављам превртљивост и варљивост света, тежим њему, повлачим, душо, тебе са собом. Заборављам своје грехе. Заборављам свој пад, заборављам свој јадни положај: у својој помрачености и самообмани почињем да налазим достојанство у себи и у теби. Почињем да тражим, да захтевам да лажни свет призна та достојанства, а свет је спреман да се за тренутак сложи, да би се касније подло насмејао. У нама нема достојанства: грех је потпуно оскрнавио човеково достојанство, и он ће исправно мислити о себи ако, по савету једног великог подвижника, мисли да је мрзост.[3] Како да не буде мрзост немоћно, сићушно створење које је свесилни Творац свега видљивог и невидљивог призвао у постојање из ништавила, а оно се подигло против свог Творца? Како да не буде мрзост створење које нема ничег свога, које је све добило од Бога, а онда устало против Бога? Како да не буде мрзост створење које се није застидело раја, које је усред рајског блаженства дозволило себи да са задовољством саслуша страшну клевету и хулу на Бога и истог трена доказало да је сагласно са клеветом и хулом тако што је на делу погазило Божије заповести? Како да не буде мрзост ум када је стан и непрестани родитељ нечистих и злобних помисли, стално непријатељских Богу? Како да не буде мрзост душа у којој се непрестано друже бујне и чудовишне страсти, као змије отровнице, василисци и шкорпије у дубокој јами? Како да не буде мрзост тело зачето у безакоњу, рођено у греху, оруђе греха током кратког земаљског живота, извор смртоносног смрада по завршетку земаљског живота? Ми, душо, чинимо једно духовно биће: ја мислим, а ти осећаш. Но грех нас није само озледио: он нас је расекао на два засебна бића, која скоро увек поступају супротно једно другоме. Грех нас је разјединио, супротставио једно другоме, одвојио од Бога, и супротставио самом свесветом и свесавршеном Богу!
 
Душа: – Жалостан је твој одговор, али и истинит. Донекле нам може бити утеха то што је наше јадно стање међусобно повезано, па нашу жалост можемо да поделимо, можемо да помажемо једно другоме. Па дај савет како да изађемо из нашег заједничког растројства. Приметила сам да се моја осећања подударају са твојим мислима. Срце не може дуто да се бори против мисли: оно се увек покорава њој, а када се и противи, противи јој се само накратко. Уме мој, буди путовођа према нашем заједничком спасењу.
 
Ум: – Слажем се са тим да се срце кратко противи мислима. Али оно, показавши покорност за тренутак, поново устаје против најправилније, против Богу најугодније мисли, устаје тако силно и жестоко да ме скоро увек обори и очара. А чим ме обори, оно почне да ствара у мени потпуно бесмислене помисли, које служе само зато да изразе и покажу скривене страсти. Шта да кажем о мојим мислима? Моје мисли су веома непостојане зато што их је грех растројио и озледио. Ујутру, на пример, роди се у мени извесна мисао о нашем духовном животу, о невидљивом врло тешком подвигу, о нашим земаљским приликама, односима, околностима, о нашој судбини у вечности; изгледало је да су те мисли оправдане. Наједном, у подне, или раније, оне ишчезавају саме по себи због неког неочекиваног сусрета, замењују их друге, такође достојне пажње. Увече се појаве нове помисли са новим оправдањима. Ноћу ми не дају мира друге помисли: током дана оне су негде скривене, као у заседи, а онда, наједном, усред ноћне тишине, изађу пред мене да ме узбуне очаравајућим и убиственим сликама греха. Залуду, поучен речју Божијом, сматрам да су правилне само оне помисли на које ти, душо, одговараш стањем дубоког мира, смирења, љубави према ближњем, залуду сам убеђен да су све помисли – и оне које у теби изазивају мучење и пометњу, а и оне које изазивају у теби и најмању смутњу, најмање огорчење – далеке од истине, потпуно лажне, саблажњиве, погубне, каквом год маском праведности биле прикривене. Залудно је то знање! Залудан је тај поуздани знак који јасно раздваја у свету духова добро од зла! Због непојмљиве, у мени живе слабости, схватљиве једино опитом, не могу да се отргнем од убиствених помисли које грех ствара у мени. Не могу ни да их згњечим ни да их избацим када почну да врве у мени као црви; не могу ни да их одагнам ни да их одгурнем од себе када ме нападну извана, као разбојници, као љуте, крвожедне звери. Држе ме у ропству, у тешком раду, исцрпљују ме, муче, сваког трена спремне да ме растргну, баце у вечну смрт. То мучење невољно преносим теби, душо, преносим га самом нашем телу, које је болесно и немоћно зато што су га проболе стреле и мачеви греха и свега га израњавили.
Затрована отровом вечне смрти, жалостиш се неиздрживо, душо – тражиш радост и нигде је не налазиш. Залуду мислиш да ћеш ту радост наћи у мени: и ја сам убијен када и ти, и ја сам заједно са тобом сахрањен у тесни и мрачни гроб невиђења и непознања Бога. Односимо се према живом Богу као према нечем непостојећем и мртвом: то је поуздан доказ наше сопствене умртвљености.
 
Душа: – Вођо мој! Око моје! Највиша духовна сило моја! Уме мој! Доводиш ме у безнађе. Ако ти, као моја светлост, називаш себе мраком, шта онда да очекујем од других мојих сила, истих као и код бесловесних животиња? Шта да очекујем од моје воље или жеље, од јарости или од природног гнева, који неће дејствовати онако како дејствују у марви, зверима и демонима једино онда када се налазе под твојим вођством? Рекао си ми да, и поред све твоје помрачености, и поред свег твог мртвила, реч Божија још дејствује на тебе, и да ти је дала бар својство да разликујеш добро од зла, што и јесте најтеже. И ја сам постала причасница тог знања! Већ и ја, чим почнем да осећам збуњеност и пометњу, уједно са тим осећам неправилност свог стања, осећам и неповерење и мржњу према таквом стању, настојим да збацим са себе то мени неприродно и непријатељско стање. И какву само утеху осећам чим се ти, супротно овоме, макар и накратко, као у загрљају најмилијих, задржиш у помислима узетим из речи Божије! Какво славословље Богу почињем да шаљем из моје дубине, из самих ризница срца! Какво страхопоштовање ме обузима пред величином Бога, који ми се тада открива! Како сама себи личим на ништавно зрнце прашине усред неизмерног и разноликог света! Каква благодатна тишина, ношена дахом рајског ветра, почиње да веје у мени и да ме хлади, измучену жегом и сушом! Каква слатка и лековита, у срцу зачета суза улази у главу и излива се на врели образ из смиреног и кротког ока, које тако мирно, тако срдачно гледа на све и свакога! Тада осећам исцељење моје природе! Тада престаје унутрашња борба! Тада се и моје грехом расечене и раздробљене силе стапају у једно. А чим постанем једно са тобом и са осталим својим силама, чим том јединству привучем и само тело, ја осећам милост
Саздатеља према Његовој палој природи, делатно сазнајем значај и силу Искупитеља, који ме је исцелио својом свесилном и животворном заповешћу. Исповедам Бога! Видим дејство Свесветог Духа, коме се поклањамо, који исходи од Оца, и којега је Син послао! Видим дејство Бога Духа, којега уводи Бог Реч, и који своје Божанство показује својом стваралачком силом, а посредством ње разбијени сасуд постаје целовит и леп као првобитно, као да никада није разбијен. Уме мој! Обрати се речи Божијој, из које смо већ позајмили небројена блага, али смо их изгубили зато што смо немарни, зато што смо хладни према Божијим даровима. Бесцене духовне дарове заменили смо за варљиви привид дарова, а под тим привидним даровима грех и свет су нам нудили свој отров. Уме мој! Обрати се Речи Божијој! Потражи тамо радост за мене: у овим тренуцима моја жалост је неиздржива и бојим се да ћу пасти у потпуну пропаст, која се зове очај.
 
Ум: – Реч Божија, душо, решава нашу недоумицу потпуно задовољавајућим одређењем. Но чим су чули реч Духа, чим су је објаснили себи својим телесним разумом, многи људи су о животворној речи Божијој рекли: Ово је тврда бесједа. Које може слушати?[4] Чуј, душо, шта је Господ рекао: Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради,наћи ће га.[5] Који воли живот свој изгубиће Га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни.[6]
 
Душа: – Спремна сам да умрем, ако заповеда Бог. Али како да умрем када сам бесмртна? Не познајем то оружје које би могло да ме лиши живота.
 
Ум: – Не мисли, душо, да Христос заповеда да умреш сама, да сам ја изузет из пресуде. Не! Чашу смрти морам да поделим са тобом, и да је први испијем, јер сам ја главни кривац нашег заједничког пада, одбачености, несреће, привремене и вечне смрти. Смрт и уништење које од нас захтева Бог не састоје се у уништењу нашег постојања: оне се састоје у уништењу самољубља, које је постало наш живот. Самољубље је изопачена љубав палог човека према самом себи. Самољубље обоготворава свој пали, лажно названи разум – настоји да свиме и стално задовољава своју палу, погрешно усмерену вољу. Самољубље се показује према ближњима или посредством мржње или посредством човекоугађања, то јест угађања човечијим страстима, а према предметима света, које оно увек злоупотребљава, посредством пристрасности. Љубав је свеза савршенства,[7] пуноћа свих врлина, а самољубље је грешна страст, пуноћа свих осталих разноврсних грешних страсти. Да бих уништио у себи самољубље, морам да одбацим сва своја схватања, макар био веома богат схватањима која ми пружају наука света и стихије света.[8] Морам да се погрузим у сиромаштво духом, да ме то сиромаштво разоткрије, да ме сузе умију, кротост, чистота и милост изравнају и смекшају, па тек такав да добијем знање које благоволи да одреди на мени десница мог Искупитеља. Та десница је Јеванђеље. А ти, душо, мораш да се одрекнеш своје воље, колико год то било тешко срцу, колико год ти се чинило да је оно чему твоје срце тежи и оно што оно осећа најправедније и најдивније. Уместо своје воље ти мораш да испуњаваш вољу Христа Бога и Спаситеља нашег, колико год то било противно и сурово твом самољубивом срцу. Ту мислимо на смрт: њу Бог тражи од нас да бисмо добровољном смрћу уништили смрт, насилно присутну у нама, и добили на дар васкрсење и живот, који извиру из Господа Исуса.
 
Душа: – Одлучила сам да се одрекнем саме себе: од самих твојих речи о одбацивању самог себе већ сам почела да осећам радост и наду. Оставимо живот који рађа безнађе и прихватимо смрт, тај залог спасења. Води ме, уме мој, трагом Божијих заповести, а сам непоколебиво обитавај у тој Речи која је јавила о себи: Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси мени плод, јер без мене не можете чинити ништа.[9] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Пт 3, 10.
  2. Калист Катафигиот, глава 3, Добротољубље, том 4.
  3. Брат је молио преподобног Сисоја Великог да му да користан савет. Старац му је одговорио да монах мора бити мањи од идола. На братовљево питање шта значи бити мањи од идола, старац је рекао: „Писмо говори да идоли имају уста, а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују: такав мора бити и монах. И као што су идоли мрзост, тако и монах нека помишља о себи да је мрзост.“ Скитски патерик, слово С.
  4. Jн 6, 60.
  5. Mт 10, 39.
  6. Jн 12, 25.
  7. Кол 3, 14.
  8. Кол 2, 8.
  9. Jн 15,5.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *