NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU
 
Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.[1] Eto Božije uredbe o samotnoj molitvi u keliji.
Gospod je zapovedio da se molimo u samovanju, a i sam je, kaže Jevanđelje, tokom svog stranstvovanja na zemlji često prebivao u molitvi. On nije imao gde glavu da prikloni – zato su tihi vrhovi gora i senoviti vrtovi zamenjivali tihu, spokojnu keliju.
Pred svoj dolazak na stradanje, kojim je moralo biti kupljeno spasenje ljudskog roda, Gospod se molio u usamljenom Getsimanskom vrtu, nedaleko od Jerusalima. Tokom molitve Bogočovek je preklanjao kolena; od siline molitvenog podviga Njegov obilni znoj je, kao kaplje krvi, kapao niz Njegovo lice na zemlju. U Getsimanskom vrtu su rasla stabla maslina, stara nekoliko stotina godina. U njemu su i danju, pri svetlošću sunčevih zraka, ležale guste senke, a tada je na vrt bila pala tamna palestinska noć. Niko nije delio sa Gospodom Njegovu molitvu: nedaleko od Njega spavali su Njegovi učenici; oko Njega je spavala priroda. U vrt je došao izdajnik sa svetiljkama i naoružanom četom: izdajnik je znao omiljeno Isusovo mesto i vreme za molitve.
Noćna tama zaklanja predmete od radoznalih pogleda, tišina tihovanja ne odvlači pažnju uha. U tihovanju se i noću može moliti pažljivije. Gospod je birao za svoju molitvu prvenstveno usamljeno mesto i noć, a birao je da bismo se povinovali Njegovoj zapovesti o molitvi, ali i da bismo se utledali na Njegov primer. Zar je Gospodu, Njemu samom, bila potrebna molitva kada je prebivajući kao čovek sa nama na zemlji ujedno kao Bog nerazdeljivo bio sa Ocem i Duhom i imao sa Njima jednu božansku volju i božansku vlast?
Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Neka za tvoju molitvu ne zna ni tvoja levica, ni tvoj prijatelj, ni rođak, ni samo slavoljublje, koje živi zajedno sa tvojim srcem i podstrekava ga da nekome ispriča o tvom molitvenom podvigu, da nešto bar nagovesti o njemu.
Zatvori vrata svoje kelije da ne uđu ljudi koji dolaze da praznoslove, da ti otmu molitvu; zatvori vrata svog uma da ne uđu tuđe pomisli koje će izaći pred tebe da bi te odvukle od molitve; zatvori vrata srca da ne uđu grešna osećanja koja će posegnuti da te zbune i opogane, i pomoli se.
Ne usudi se da prinosiš Bogu mnogoglasne i krasnorečive molitve koje si sam sačinio, koliko god ti one izgledale snažne i dirljive: one su proizvod palog razuma, i, kao opoganjena žrtva, ne mogu biti primljene na duhovni žrtvenik Božiji. Ako se diviš dražesnim izrazima molitava koje si sam sačinio, i ako prepredeno dejstvo slavoljublja i sladostrašća budeš smatrao utehom savesti, čak blagodaću, odvući ćeš samog sebe daleko od molitve. Odvući ćeš samog sebe daleko od molitve baš onda kada ti se bude činilo da se moliš obilno i da si već dosegao određeni stepen ugađanja Bogu.
Kada duša krene Božijim putem, ona je pogružena u duboko nepoznavanje svega božanskog i duhovnog, makar posedovala i svu mudrost ovoga sveta. Zbog tog neznanja ona ne zna kako i koliko mora da se moli. Da bi pomogla duhovno nezreloj duši, sveta Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je skup nekoliko molitava koje su sačinili bogonadahnuti sveti oci, skup prilagođen određenim okolnostima i vremenu.
Cilj pravila je da dostave duši one misli i osećanja koja joj nedostaju, i to pravilne, svete, pouzdano bogougodne misli i osećanja. Takvim mislima i osećanjima ispunjene su blagodatne molitve svetih otaca.
Za jutarnje molitveno vežbanje postoji posebni skup molitava pod nazivom jutarnje molitve, ili jutarnje pravilo; za noćno moljenje pre odlaska na spavanje postoji drugi skup molitava pod nazivom molitve pre spavanja, ili večernje pravilo. Posebni skup molitava čita se onima koji se spremaju da se pričeste svetim Hristovim tajnama, i naziva se pravilo za sveto pričešće. Oni koji su veliki deo svog vremena posvetili vežbanjima u pobožnosti čitaju oko 3 sata posle podne poseban skup molitava pod nazivom svakodnevno ili monaško pravilo. Drugi čitaju svakog dana po nekoliko katizmi, po nekoliko glava iz Novog zaveta, čine nekoliko poklona: sve to naziva se pravilom.
Pravilo! Kakav tačan naziv, uzet iz samog dejstva koje na čoveka vrše molitve, nazvane pravilom! Molitveno pravilo upravlja pravilno i svetu dušu, uči je da se poklanja Bogu u duhu i istini,[2] zato što duša prepuštena sama sebi ne bi mogla da ide pravilno putem molitve. Pošto ju je greh ozledio i pomračio, duša bi kao takva stalno skretala u stranu, često i u provalije: čas u rasejanost, čas u maštanje, čas u razna prazna i sablažnjiva priviđenja uzvišenih molitvenih stanja sjedinjenih sa slavoljubljem i samoljubljem.
Onoga ko se moli molitvena pravila zadržavaju u spasonosnom raspoloženju smirenja i pokajanja i tako ga uče neprestanom samoosuđivanju, hrane ga umiljenjem, učvršćuju uzdanjem u sveblagog i svemilostivog Boga, uveseljavaju Hristovim mirom, ljubavlju prema Bogu i bližnjima.
Kako su uzvišene i duboke molitve pred Sveto Pričešće! Kakvu divnu pripremu pružaju onome ko pristupa svetim Hristovim tajnama! One pospremaju i ukrašavaju dom duše divnim pomislima i osećanjima, toliko blagougodnim Gospodu. Veličanstveno je u tim molitvama izražena i objašnjena najveća hrišćanska tajna; suprotno toj visini, živo i verno su nabrojani svi čovekovi nedostaci, pokazane su njegova nemoć i nedostojnost. Iz tih molitava sija, kao sunce s neba, nedostižna Božija dobrota, zbog koje je On blagovoleo da se i pored čovekove ništavnosti čvrsto sjedini sa čovekom.
Jutarnje molitve tako odišu jutarnjom vedrinom, svežinom da onaj koji je video svetlost materijalnog sunca i svetlost zemaljskog dana stiče želju da gleda najvišu, duhovnu, nezalaznu svetlost i dan kome nema kraja, plodove Sunca istine – Hrista.
Kratko umirenje u noćnom snu je slika dugog sna u grobnom mraku. Molitve pre spavanja nas opominju da ćemo se preseliti u večnost, pregledaju sve što smo radili tog dana, uče nas da prinosimo Bogu ispovedanje učinjenih grehova i pokajanje zbog njih.
Molitveno čitanje akatista Isusu Najslađem osim svoje sopstvene vrednosti ima i ulogu izvanredne pripreme za vežbanje u Isusovoj molitvi, koja se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ova molitva je gotovo jedino vežbanje podvižnika koji su toliko uznapredovali da su stigli u prostotu i čistotu, a za ovo dvoje svako mnogo mišljenje i mnogo govorenje nije ništa drugo do zamorno odvlačenje u nevažno i nepotrebno. Akatist pokazuje kakve misli mogu da idu uz Isusovu molitvu, koja početnicima izgleda krajnje suvoparna. Celokupni akatist iskazuje jedino molbu grešnika da ga Gospod Isus Hristos pomiluje, ali toj molbi su date različite forme, saobrazno duhovnom uzrastu početnika. Tako se maloj deci daje prethodno razmekšana hrana.
U akatistu Presvetoj Bogorodici opevani su očovečenje Boga Reči i veličina Majke Božije, koju proslavljaju svi naraššaji[3] zato što je rodila očovečenog Boga. Kao na velikoj slici, bezbrojnim divnim linijama, bojama, prelivima prikazana je u akatistu velika tajna očovečenja Boga Reči. Dobro pogođena svetlost daje još veću živost svakoj slici – i neobična svetlost blagodati ozaruje akatist Presvetoj Bogorodici. Ta svetlost deluje dvostruko: ona prosvetljuje um, ona ispunjava srce radošću i uverenjem. Nedostižno se prihvata kao da je potpuno dostignuto zbog izvanrednog utiska kojeg ostavlja na um i srce.
Mnogi pobožni hrišćani, posebno monasi, vrše veoma dugo večernje pravilo tako što koriste tišinu i mrak noći. Molitvama pre spavanja oni prilažu čitanje katizmi, čitanje Jevanđelja, Apostola, čitanje akatista i poklone sa Isusovom molitvom. Dok se zaslepljeni svet predaje burnim i bučnim veseljima, dotle Hristove sluge plaču u tišini svojih kelija i izlivaju usrdne molitve pred Gospodom. Dok sinovi sveta provode noć u bezumnoj budnosti, pa dan koji nastupa dočekuju u pomračenju i uniniju duha, dotle sluge Božije dočekuju taj dan u veselju i vedrini duha, u saznanju i osećanju neobične sposobnosti za razmišljanje o Bogu i za sva dobra dela zato što su prethodnu noć proveli u molitvenom podvigu.
Gospod je padao na kolena tokom svoje molitve: ni ti ne treba da prenebregavaš preklanjanje kolena, ako imaš dovoljno snage za to. Sveti oci objašnjavaju da poklanjanje do zemlje izobražava naš pad, a ustajanje sa zemlje naše iskupljenje.[4] Pred početak večernjeg pravila naročito je korisno da učinimo onoliko poklona koliko je to srazmerno našoj snazi: od njih se telo malo zamori i zagreje, srcu se prenese osećanje pobožnog žaljenja, a i jednim i drugim pripremi se usrdno i pažljivo čitanje pravila.
Pri vršenju pravila i poklona nikako ne treba žuriti; i pravila i poklone treba vršiti polako i pažljivo. Bolje je pročitati manje molitava i učiniti manje poklona sa pažnjom, nego mnogo bez pažnje.
Izaberi sebi pravilo koje je srazmerno tvojim snagama. Reči Gospodnje da je subota postala radi čoveka, a ne čovek radi subote[5] mogu i moraju da se odnose i na sve pobožne podvige, pa i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je postalo radi čoveka, a ne čovek radi pravila: ono treba da pomaže čoveku u dostizanju duhovnog napredovanja, a ne da bude teško breme koje uništava telesne snage i zbunjuje dušu. Tim više ono ne sme da bude povod za gordu i pogubnu uobraženost, za pogubno osuđivanje i ponižavanje bližnjih.
Razborito izabrano molitveno pravilo, saobrazno snagama i načinu života, predstavlja veliku pomoć onome ko se bori za svoje spasenje. Vršenje pravila u određeno vreme prelazi u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Čim se onaj koji je stekao tu blaženu naviku približava mestu na kome obično vrši pravilo, njegovudušu već ispunjava molitveno raspoloženje: pre nego što uspe da izgovori ijednu reč molitve, iz njegovog srca se već preliva umiljenje i um se već sav udubio u unutrašnju klet.
„Više volim pravilo koje se kratko ali stalno izvršava, no pravilo koje se vrši dugo ali se brzo ostavlja.“ rekao je jedan veliki otac.[6] A takvu sudbinu uvek imaju ona molitvena pravila koja nisu srazmerna snagama: podvižnik ih izvršava neko vreme, dok ga nosi početni polet revnosti, i pri tome, naravno, više obraća pažnju na njihovu dužinu, a manje na njihovu sadržinu, a zatim ga iznemoglost, ta neizbežna posledica podviga koji prevazilazi njegove snage, postepeno primorava da skraćuje i skraćuje pravila.
Podvižnici koji su nerazumno postavili sebi teško pravilo često prelaze sa mnogo teškog pravila direktno na ostavljanje svakog pravila. A podvižnika koji ostavi pravilo, ili ga, čak, samo skrati, neizostavno napada zbunjenost. Od zbunjenosti on počinje da oseća duševno rastrojstvo. Posledica rastrojstva je uninije. Povećano uninije izaziva slabost i ekstazu, a pod njihovim dejstvom nerazumni podvižnik se prepušta praznom, rasejanom životu, ravnodušno pada u najteža sagrešenja.
Kada izabereš za sebe molitveno pravilo koje je srazmerno tvojim snagama i potrebama tvoje duše, nastoj da ga revnosno i redovno izvršavaš, i znaj da je to neophodno da bi održao moralne snage svoje duše, kao što je neophodno da svakog dana u određeno vreme uzimaš dovoljnu količinu zdrave hrane da bi održao telesne snage.
„Bog nas neće osuditi zbog ostavljanja psalama“ – govori sveti Isak Sirijski – „ni zbog ostavljanja molitve, već zbog onoga što sledi nakon tog ostavljanja: zbog ulaska demona u nas. Kada demoni nađu mesto, kada uđu i zatvore vrata naših očiju, tada oni pomoću nas, svojih oruđa, nasilno i nečisto, sa najžešćom osvetom izvršavaju sve što je Bog zabranio. I zbog ostavljanja malog (pravila) – udostojenog da ga Hristos zastupa – mi padamo u vlast (demona), kako je napisao jedan premudri: ‘Ako svoju volju ne potčinjavaš Bogu, potčinićeš je svome neprijatelju.’ Ta (pravila), tebi se čini mala, postaće zidine protiv onih koji nastoje da nas porobe. Izvršavanje tih (pravila) u keliji ustanovili su tvorci crkvenog tipika – ustanovili su ih premudro, po otkrivenju odozgo, da bi sačuvali naše živote.“[7]
Veliki oci su od obilnog dejstva Božije blagodati obitavali u neprestanoj molitvi, pa opet nisu ostavljali svoja pravila koja su navikli da izvršavaju u određenom času dana ili noći. Mnoge dokaze za to vidimo iz njihovih žitija: Antonije Veliki je izvršavajući pravilo u devetom času – dakle u tri sata posle podne – bio udostojen Božijeg otkrivenja; prepodobnom Sergiju Radonješkom se javila Presveta Djeva, u pratnji apostola Petra i Jovana, onda kada je molitveno čitao akatist Presvetoj Bogorodici.
Najljubljeniji brate! Pokori svoju slobodu pravilu: ono će te lišiti pogubne slobode i vezaće te samo za ono što će ti doneti duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. I znaj da će lanci koji te vezuju u početku biti teški; ali će ti kasnije postati dragoceni. Svi sveti ljudi Božiji primili su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili su ga: ugledaj se na njih i sledi u ovom slučaju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je, postavši čovek, i pokazujući nam sobom primer ponašanja, činio ono što čini Njegov Otac,[8] govorio ono što je Njemu zapovedao Otac,[9] i imao cilj da u svemu ispuni volju Oca.[10] Volja Oca i Sina i Svetog Duha je jedna. Kad je reč o nama, volja Božija se sastoji u spasenju ljudi. Svesveta Trojice, Bože naš, slava Tebi! Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 6,6.
  2. Jn 4, 23.
  3. Lk 1,48.
  4. Slovo svetog Teolipta, Dobrotoljublje, tom II.
  5. Mk 2, 27.
  6. Prepodobni Matoj, Skitski azbučni paterik, slovo M.
  7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 17
  8. Jn 5,19.
  9. Jn 12, 49.
  10. Jn 5, 30.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *