NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLJU
 
Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću,[1] rekao je sveti apostol Pavle.
Istinsko smirenoumlje sastoji se u poslušanju Hristu i u držanju iste misli koja je i u Hristu.[2]
Istinsko smirenoumlje je duhovno znanje. Ono je dar Božiji; ono je dejstvo Božije blagodati u čovekovom umu i srcu.
Smirenoumlje može biti i svojevoljno: njega gradi za sebe slavoljubiva duša, duša sablažnjena i obmanuta lažnim učenjem, duša koja zavarava samu sebe, koja ište lažni svet, duša koja se potpuno ustremila prema zemaljskom napredovanju i zemaljskim nasladama, duša koja je zaboravila na večnost, na Boga.
Svojevoljno smirenoumlje, smirenoumlje vlastite izrade, sastoji se od bezbrojnih raznovrsnih lukavština kojima ljudska gordost nastoji da ulovi slavu smirenoumlja od zaj:lepljenog sveta, od sveta koji voli svoje, od sveta koji veliča porok kada je porok zaodeven u masku vrline, od sveta koji mrzi vrlinu kada vrlina izlazi pred njegove oči u svojoj svetoj jednostavnosti, u svetoj i nepokolebivoj pokornosti Jevanđelju.
Ništa tako nije neprijateljsko Hristovom smirenju kao svojevoljno smirenoumlje, koje je odbacilo poslušanje Hristu i pod velom licemernog služenja Bogu svetogrdno služi satani.
Ako budemo neprestano promatrali svoj greh, ako se budemo starali da ga detaljno osmotrimo, nećemo naći u sebi nikakve vrline, nećemo naći smirenoumlje.
Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako celomudrena devojka pokriva velom svoju lepotu, tako se svetinja Nad svetinjama pokriva zavesom od očiju naroda.
Istinsko smirenoumlje je jevanđelski karakter, jevanđelsko raspoloženje srca, jevanđelski način mišljenja.
Istinsko smirenje je božanska tajna: ona je nedostupna ljudskom saznanju. Ta najveća premudrost telesnom razumu izgleda kao ludost.
Božansku tajnu smirenja otkriva Gospod Isus svom vernom učeniku, koji je uvek tu kraj Njegovih nogu i pažljivo sluša Njegove životvorne reči. I otkrivena ona ostaje skrivena: ona je neiskaziva rečju i jezikom zemaljskim. Ona je za telesni razum nesaznajna; nesaznajno se saznaje duhovnim umom, i, saznato, ostaje nesaznajno.
Smirenje je nebeski život na zemlji.
Blagodatno, divno viđenje veličine Božije i neizbrojivih dobrih dela Božijih učinjenih čoveku, blagodatno poznanje Iskupitelja, držanje iste misli koja je i u Hristu praćeno samoodricanjem, viđenje pogibeljnog bezdana u koji je pao rod ljudski – to su nevidljivi znaci smirenja, to su prednje odaje one duhovne palate koju je Bogočovek sazdao.
Smirenje ne vidi sebe smirenim. Suprotno ovome, ono vidi u sebi mnoštvo gordosti. Ono se brine o tome da pronađe sve njene ogranke; tražeći ih, uviđa da još mnogo mora da traži.
Prepodobni Makarije Egipatski, kojeg je Crkva, zbog nadmoćnosti njegovih vrlina, posebno zbog dubokog smirenja, nazvala velikim, otac znamenonosni i duhonosni, rekao je u svojim uzvišenim, svetim, tajanstvenim besedama da i najčistiji i najsavršeniji čovek ima u sebi nešto gordo.[3]
Taj ugodnik Božiji dostigao je najviši stepen hrišćanskog savršenstva, živeo u vremenu koje je obilovalo svetima, video najvećeg jeromonaha, Antonija Velikog – i rekao da nije video nijednog čoveka koji bi se potpuno i u doslovnom smislu reči mogao nazvati savršenim.[4]
Lažno smirenje vidi sebe smirenim: smešno i žalosno teši se tim varljivim, dušepogubnim prizorom.
Satana se pretvara da je svetli anđeo; njegovi apostoli se pretvaraju da su apostoli Hristovi;[5] njegovo učenje uzima izgled Hristovog učenja; stanja koja on stvara tako što sablažnjuje dobijaju izgled duhovnih, blagodatnih stanja; njegova gordost i slavoljublje, pomoću kojih ta stanja stvaraju samoobmanu i prelest, uzimaju izgled smirenja Hristovog.
Ah, kuda se skrivaju od nesrećnih sanjara, od sanjara bedno zadovoljnih sobom, svojim stanjima samoobmanjivanja, od sanjara koji uobražavaju da se naslađuju i da su srećni, kuda se skrivaju od njih reči Spasiteljeve: Blaženi koji plačete sada, blaženi koji ste gladni sada i: Teško vama koji ste siti sada, teško vama koji se smijete sada[6].
Pogledaj pažljivije, pogledaj nepristrasno dušu svoju, najljubljeniji brate! Ne priliči li joj pokajanje više od naslađivanja! Ne priliči li joj da plače na zemlji, u ovoj dolini suza, određenoj upravo za plač, više od izmišljanja za sebe prevremene, sablažnjive, besmislene, pogubne naslade!
Pokajanje i plač zbog grehova pružaju večno blaženstvo: to je izvesno; to je pouzdano; to je Gospod objavio. A šta tebe sprečava da se pogruziš u ta sveta stanja, da ostaješ u njima; zašto izmišljaš sebi naslade, častiš sebe njima, zadovoljavaš se njima, njima ubijaš u sebi blaženu glad i žeđ za pravdom Božijom, blaženo i spasonosno žaljenje zbog svojih grehova i zbog grešnosti?
Glad i žeđ za pravdom Božijom svedoci su siromaštva duhom: plač je izraz smirenja, glas smirenja. Odsustvo plača, nasićivanje samim sobom i naslađivanje svojim prividno duhovnim stanjem izobličava gordost srca.
Uplaši se da zbog praznog, sablažnjivog naslađivanja ne naslediš večnu tugu, jer nju je Bog obećao onima koji su svojevoljno i protivno volji Božijoj siti sada.
Slavoljublje .i čeda njegova, ta lažna duhovna naslađivanja, delatna u duši koju pokajanje nije proželo, stvaraju privid smirenja. Taj privid duša prihvata kao istinsko smirenje. Privid istine zauzima hram duše, zagrađuje samoj Istini sve ulaze u duhovni hram.
Avaj, dušo moja, od Boga sazdani hramu istine, čim primiš u sebe privid istine, čim se pokloniš laži, a ne Istini, ti postaješ bogomolja neznabožačka!
U neznabožačkoj bogomolji utvrđen je idol: privid smirenja. Privid smirenjaje najstrašniji vid gordosti. Gordost se teško izgoni i kada čovek priznaje da ona jeste gordost; no kako da je izgoni kada misli da upravo ona jeste njegovo smirenje?
Kakav žalosni užas opustošenja vlada u toj neznabožačkoj bogomolji! U toj neznabožačkoj bogomolji širi se miris služenja idolima, pevaju se pesme koje uveseljavaju ad. Tamo duševne pomisli i osećanja jedu zabranjeno jelo idolskih žrtava, opijaju se vinom pomešanim sa smrtonosnim otrovom.
Neznabožačka bogomolja, taj stan idola i svega nečistog, nije dostupna ni za Božiju blagodat, za duhovne darove, ni za kakvu istinsku vrlinu, ni za jednu jevanđelsku zapovest.
Lažno smirenje toliko zaslepljuje čoveka da ga primorava da misli da je smiren, da to nagoveštava drutima, čak i da to otvoreno govori i glasno propoveda.[7]
Žestoko nam se podsmehuje laž kada, obmanuti njom, priznajemo nju za istinu.
Blagodatno smirenje nije vidljivo, kao što nije vidljiv ni njegov davalac – Bog. Smirenje zaklanjajućutanje, jednostavnost, iskrenost, neusiljenost, sloboda.
Lažno smirenje uvek ima lažnu spoljašnjost: njome se ono predstavlja. Lažno smirenje voli scene: njima ono obmanjuje i druge i sebe.
Smirenje Hristovo zaodeveno je u hiton i rizu,[8] u odeždu najmanje veštačku; pokriveno tom odeždom, ono je za ljude neprepoznatljivo i neprimetno. Smirenje je zalog u srcu, sveto, bezimeno svojstvo srca, božanska navika koja se neprimetno rađa od ispunjenja jevanđelskih zapovesti.[9]
Dejstvo smirenja možemo uporediti sa dejstvom strasti srebroljublja. Čovek zaražen bolešću vere i ljubavi prema propadljivom blagu ne ume da se zaustavi u skupljanju blaga: što ga više skuplja, to više ga želi, čak postaje nezasit. Što je bogatiji, to je pred samim sobom siromašniji. Tako i onaj kojeg vodi smirenje: što se više bogati vrlinama i duhovnim darovima, to pred sopstvenim očima postaje oskudniji, ništavniji.
To je prirodno. Kada čovek nije okusio najviše dobro, tada njegovo sopstveno, grehom opoganjeno dobro za njega ima vrednost. A kada postane pričasnik Božijeg, duhovnog dobra, t.ada njegovo sopstveno, sa zlom sjedinjeno ili pomešano dobro pred njim nema vrednost.
Dragocena je za siromaha kesica gotovo bezvrednih bakarnih novčića koje je skupio dugim i iscrpljujućim trudom. Bogataš neočekivano saspe u njegova nedra ogroman brojčistih zlatnika, i siromah sa prezirom baca kesicu onihbezvrednih bakarnih novčića, kao breme koje mu je samo nateretu.
Pravedni, mnogostradalni Jov je pretrpeo teška iskušenja, i zato je udostojen bogoviđenja. Tada je on u bogonadahnutoj molitvi rekao Bogu: Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi. Kakav se plod razvio u duši pravednika od bogoviđenja? Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu.[10]
Hoćeš li da zadobijaš smirenje? Ispunjavaj jevanđelske zapovesti: ujedno sa njima useljavaće se u tvoje srce – ili: srce će usvajati – sveto smirenje, tj. svojstva Gospoda našeg Isusa Hrista.
Početak smirenja je siromaštvo duhom; sredina napredovanja u njemu je mir Hristov, koji je iznad svakog uma i poimanja; kraj i savršenstvo je ljubav Hristova.
Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugađa čoveku, ne predaje se tuzi, ne boji ee ničega.
Možeš li da se predaš tuzi ako si blagovremeno priznao da si dostojan svake nevolje?
Mogu li nevolje da te uplaše ako si blagovremeno osudio sebe na nevolje, ako gledaš na njih kao na sredstvo svoga spasenja?
Zavoleli su ugodnici Božiji reči razboritog razbojnika, raspetog kraj Gospoda. Navikli su da u svojim nevoljama govore: Primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; sjeti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome.[11] Svaku nevolju oni prihvataju sa priznanjem da su nje dostojni.[12]
Sveti mir ulazi u njihova srca za rečima smirenja! On donosi čašu duhovne utehe i bolesniku na postelji, i sužnju u tamnici, i onome kojeg ljudi gone, i onome kojeg demoni gone.
Čašu utehe prinosi ruka smirenja i raspetom na krstu; mir može da mu donese jedino ocat pomiješan sa žuči.[13]
Smireni je nesposoban da ima zlobu i mržnju: on nema neprijatelja. Ako mu neki čovek nanosi uvrede, on vidi u tom čoveku oruđe pravednosti ili promisla Božijeg.
Smireni predaje sebe celog volji Božijoj.
Smireni živi Bogom, a ne svojim životom.
Smireni se kloni uzdanja u samog sebe, i zato neprestano ište pomoć Božiju, neprestano prebiva u molitvi.
Grana koja nosi rod savija se ka zemlji, pritisnuta mnoštvom i težinom svojih plodova. Neplodna grana raste uvis i umnožava svoje neplodne izdanke.
Duša bogata jevanđelskim vrlinama pogružava se sve dublje u smirenje, i u dubinama tog mora nalazi dragocene bisere: darove Duha.
Gordost je pouzdan znak da je čovek prazan, da je rob strasti, znak duše prema kojoj Hristovo učenje nije našlo nikakvog pristupa.
Ne sudi o čoveku po njegovoj spoljašnjosti; po spoljašnjosti ne zaključuj da je gord ili smiren. Ne sudite po izgledu, nego po plodovima njihovim poznaćete ih.[14] Gospod je zapovedio da poznajemo ljude po onome što oni rade, po njihovom ponašanju, po posledicama onoga što rade.
Znam ja obijest tvoju i zloću srca tvoga,[15] govorio je Davidu brat njegov; no Bog je posvedočio o Davidu: Nađoh Davida slugu Svoga, uljem svetim mojim pomazah ga.[16] Jer ne gledam na što čovjek gleda: čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce.[17]
Slepe sudije često smatraju smirenim licemera i podlog čovekougodnika: on je bezdan slavoljublja.
Suprotno ovome, te neuke sudije misle da je gord onaj koji ne traži pohvale i nagrade od ljudi, pa stoga i ne puzi pred ljudima, a baš taj jeste istinski sluga Božiji; on je osetio slavu Božiju, koju otkriva jedino smirenje, osetio je smrad slave čovečije, i okrenuo od nje i oči i čulo mirisa svoje duše.
„Šta znači verovati?“ – upitali su jednog velikog ugodnika Božijeg. On je odgovorio: „Verovati znači prebivati u smirenju i milosti.“[18]
Smirenje se uzda u Boga, ne u sebe i ne u ljude, i zato je ono u svom ponašanju jednostavno, otvoreno, nepokolebivo, veličanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta nazivajuto gordošću.
Smirenje ne daje nikakvu vrednost zemaljskom blagu, u njegovim očima veliki je Bog, veliko je Jevanđelje. Ono stremi njima i ne udostojava propadljivost i sujetu ni pažnje ni pogleda. Svetu hladnoću prema propadljivosti i sujetnosti sinovi propadljivosti, služitelji sujetnosti, nazivaju gordošću.
Postoji sveti poklon od smirenja, od uvažavanja bližnjeg, od uvažavanja lika Božijeg, od uvažavanja Hrista u bližnjem. I postoji poklon poročni, poklon koristoljubivi, poklon čovekougodni i ujedno čovekomrski, poklon bogoprotivni i bogomrski: njega je tražio satana od Bogočoveka i nudio mu za njega sva carstva sveta i slavu njihovu.[19]
Koliko i danas ima onih što čine poklone da bi dobili zemaljske povlastice! Ljudi kojima se takvi poklanjaju hvale njihovo smirenje.
Čovek ti se poklanja – a ti budi pažljiv i nadgledaj: da li ti se poklanja iz uvažavanja čoveka, iz ljubavi i smirenja, ili pak njegov poklon samo razveseljava tvoju gordost, izmamljuje od tebe neku privremenu korist?
O, veliki zemni! pažljivo razmotri: pred tobom puze slavoljublje, laž, podlost! Čim dostignu svoj cilj, one će ti se narugati, izneveriće te prvom prilikom. Milost svoju nikada ne izlivaj na slavoljubivog: koliko je slavoljubivi nizak pred višim od sebe, toliko je bezočan, drzak, nečovečan prema nižem od sebe.[20] Poznaćeš slavoljubivoga po njegovoj posebnoj spremnosti na obmanu, na ljubaznost, na laž, na sve podlo i nisko.
Pilata je uvredilo Hristovo ćutanje, koje se njemu učinilo gordim. Zar meni – upitao je on – ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?[21] Gospod je objasnio svoje ćutanje otkrivanjem volje Božije: Pilat je bio samo njeno slepo oruđe, iako je mislio da deluje samostalno. Zbog sopstvene gordosti Pilat nije mogao da shvati da je pred njim stajalo svesavršeno smirenje: očovečeni Bog.
Visoka duša, duša sa nadom nebeskom, sa prezirom prema propadljivom blagu sveta, nije sposobna za sitno ugađanje čoveku, za niske poklone. Pogrešno nazivaš tu dušu gordom, jer ona ne zadovoljava zahteve tvojih strasti. Amane! Poštuj blagoslovenu, bogougodnu gordost Mardohejevu! Ta gordost, u tvojim očima gordost – jeste sveto smirenje.[22]
Smirenje je jevanđelsko učenje, jevanđelska vrlina, tajanstvena odežda Hristova, tajanstvena sila Hristova. Bog obučen u smirenje javio se ljudima; čovek koji se obuče u smirenje postaje sličan Bogu.[23]
Ako hoće ko za mnom ići, – objavljuje sveto Smirenje – neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[24] Ne može se drukčije biti učenik i sledbenik Onoga koji se smirio do smrti, do krsne smrti. On je seo sa desne strane Oca. On je Novi Adam, Rodonačelnik svetog naroda izabranih. Vera u Njega uključuje u izabrane, izbor prihvata sveto smirenje, pečati sveta ljubav. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kol 2,18.
  2. Flp 2. 5-8.
  3. Beseda 7, gl. 4.
  4. Beseda 8, gl. 5.
  5. 2 Kop 11, 13-15.
  6. Lk 6, 21, 25.
  7. Podražavanje, knjiga III, gl. 2.
  8. Jn 19, 24.
  9. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.
  10. Jov 42, 5, 6.
  11. Lk 23, 41, 42.
  12. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.
  13. Mt 27, 34.
  14. Jn 7, 24 i Mt 7, 16.
  15. 1 Cam 17, 28.
  16. Ps 88, 21.
  17. 1 Car 16, 7.
  18. Azbučni paterik, O avi Pimenu Velikom.
  19. Lk 4, 7.
  20. Lestvica, Pouka 22, gl. 22.
  21. Jn 19,10.
  22. Knjiga o Jestiri, gl. 47. Aman, Makedonac, bio je miljenik i prvi velmoža persijskog cara Artakserksa. Marhodej je bio Judejac, dvoranin, i, kao duboko pobožan, nije dozvoljavao sebi čovekougađanje, nije puzao pred vladarevim miljenikom. Takvo Marhodejevo ponašanje dovelo je Amana do mahnitosti; pripremio je visoka vešala da bi na njima pogubio njemu mrski izuzetak izopšteg niskopoklonstva. Prevrtljive zemaljske okolnosti su se promenile, iAman je obešen na vešalima koja je bio pripremio za Marhodeja.
  23. Sveti Isak Sirijski, Slovo 33.
  24. Mt 16, 24

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *