NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O MONAŠTVU
 
RAZGOVOR IZMEĐU PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA MIRJANINA I MONAHA
 
Mirjanin: Oče moj, smatram da sam srećan što sam kroz poznanstvo sa vama našao u vama ličnost pred kojom mogu da otkrivam svoje srce i od koje čujem iskren govor. Želim, želim svim srcem i potpuno da pripadam Pravoslavnoj crkvi, da sledim njeno dogmatsko i moralno predanje. Sa tim ciljem nastojim da o svim predmetima predanja imam određeno mišljenje. Pogrešna mišljenja vode ka pogrešnim postupcima, a pogrešan postupak je izvor štete, pojedinačne i opšte. Objasnite mi, molim vas, značaj monaštva u Crkvi Hristovoj.
 
Monah: Bog neka blagoslovi vašu želju. Iz tačnog i pravilnog mišljenja nastaje sve dobro; iz izopačenog i lažnog nastaju sve nesreće. Ova misao pripada Jevanđelju. Ono nam nudi istinu kao početni razlog spasenja, a na laž ukazuje kao na početni razlog pogibije.[1] Zašto hoćete da danas predmet našeg razgovora bude upravo monaštvo?
 
Mirjanin: U društvu koje ja posećujem često se povede razgovor o monaštvu, iznose se različita savremena mišljenja o njemu. Moji poznanici se skoro uvek obraćaju meni zato što sam uspostavio odnos sa duhovnim licima, i iznose želju da i ja iznesem svoje mišljenje. Želim da bližnjima dostavljam tačne podatke, i zato vas molim da mi ih saopštite.
 
Monah: Ne znam u kojoj meri sam sposoban da vam udovoljim; u svakom slučaju želim da budem iskren pred vama i izložim ono što sam imao priliku da saznam iz Svetog pisma i od svetih otaca, iz beseda sa monasima dostojnim uvažavanja i poverenja, i, najzad, iz sopstvenih zapažanja i iskustava. Ugaoni kamen se polaže u osnovu zgrade, a ja ću u osnovu naše besede položiti reči da je monaštvo uredba Božija, ni u kom slučaju čovečija.
 
Mirjanin: Zamislite! Misao da je monaštvo uredba Božija ja nisam ni čuo u društvu.
 
Monah: Znam da niste. Upravo zato, kada u svetovnom društvu otpočne razgovor o monaštvu, jedan kaže: „Meni izgleda tako!“ drugi: „A meni se čini ovako!“, treći: „A ja bih učinio ovo,“ četvrti: „A ja bih učinio ono!“ Čuje se hiljadu protivurečnih mišljenja i pretpostavki, iznose ih ljudi koji nemaju nikakve predstave o monaštvu, ali su spremni da postanu pisci pravila za monaštvo i da upravljaju monaštvom po svom premudrom nahođenju, bez ikakvih obaveštenja. Neki ponavljaju čak i hule koje su o monaštvu izgovorili protestanti i bezbožnici. Osećaj žalosti i straha zahvata srce od takvih povika i sudova, u kojima neznanje gazi svojim papcima dragocene bisere svetog predanja i Božije uredbe.
 
Mirjanin: Da! Uzrok toga je neznanje, kako rekoste, oče.
 
Monah: Ne mislite da je neznanje malo zlo. Sveti oci nazivaju neznanje velikim, glavnim zlom, od koga zlo počinje u punoći obilja. Prepodobni Marko Podvižnik govori da je neznanje prvi, glavni junak zlobe.[2] „Neznanje nije svesno svog neznanja, neznanje je zadovoljno svojim znanjem“ – rekao je drugi otac.[3] Ono je sposobno da počini mnogo zla, uopšte ne naslućujući da ga čini. Govorim ovo iz osećanja sastradanja sa ljudima koji ne shvataju u čemu je čovekova vrednost, sa hrišćanima koji ne znaju u čemu se sastoji hrišćanstvo, koji zbog svog neznanja rade protiv sebe. Ne pomislite da sam imao nameru da u Božijoj uredbi prikrivam ljudske zloupotrebe i ljudsku nemoć. Ne! Izobličavanje i otklanjanje ljudskih zloupotreba u Božijoj uredbi znak je strahopoštovanja prema toj uredbi, sredstvo očuvanja svetosti uredbe koju je Bog darovao i stavio ljudima na raspolaganje.
 
Mirjanin: I poslednja misao za mene je nova. Sa tog gledišta nikad nisam gledao monaštvo, niti sam kod drugih sretao takvo mišljenje.
 
Monah: Ovo što sam rekao odnosi i se na monaštvo ali i na celokupnu Crkvu: i starozavetnu, i novozavetnu. Da je starozavetnu Crkvu osnovao Bog, da ju je predao poslenicima – judejskom narodu, to je Gospod izobrazio u priči o zlim vinogradarima, u 21. glavi Jevanđelja po Mateju.[4] Da je novozavetnu Crkvu osnovao Bogočovek, da ju je predao drugom narodu, sastavljenom od svih naroda, dakle hrišćanima, to jasno proizilazi iz Jevanđelja i iz celokupnog Svetog pisma.[5] Judejci su morali da podnesu račun Bogu o tome jesu li sačuvali dar Božiji, kako su upravljali i raspolagali darom Božijim. Pošto se pokazalo da je njihovo postupanje zločinačko, oni su otpali – oni su, uostalom, dobrovoljno otpali u duhu – i podvrgnuti su kazni. I hrišćani isto tako moraju da podnesu račun o tome kako su koristili Božiju uredbu – novozavetnu Crkvu – i kako monaštvo, kao zasebnu uredbu u njoj.
 
Mirjanin: Postoji li mogućnost da se iz Svetog pisma vidi u čemu se sastoji sudbina novozavetne Crkve na zemlji?
 
Monah: Sveto pismo svedoči da hrišćani, slično Judejcima, počinju postepeno da se hlade prema otkrivenom učenju Božijem, da počinju da ostavljaju bez pažnje obnavljanje čovečije prirode kroz Bogočoveka, da zaboravljaju na večnost, da svu pažnju usmeravaju na svoj zemaljski život; da se u tom raspoloženju i usmerenju bacaju na poboljšanje svog položaja na zemlji kao da je večan i razvijanje svoje pale prirode, a sve da bi zadovoljili svaku ozleđenu i izopačenu potrebu i želju duše i tela. Razume se: takav pravac je tuđ Iskupitelju, jer je blažena večnost ono radi čega je On iskupio čoveka. Otpadništvo od hrišćanstva i jeste svojstvo takvog pravca. Otpadništvo će doći, proriče Pismo.[6] Monaštvo će učestvovati u slabljenju hrišćanstva: deo tela ne može da ne učestvuje u bolesti koja je pogodila celo telo. Predskazali su to sveti monasi drevnih vremena jer im je Sveti Duh koji je u njima obitavao to došapnuo.[7] Kada se hrišćanstvo do krajnosti umanji na zemlji, tada će se završiti život sveta.[8]
 
Mirjanin: Kakav je značaj monaštva u Hristovoj Crkvi?
 
Monah: Monasi su oni hrišćani koji ostavljaju, koliko se može, sva zemaljska zanimanja da bi se zanimali molitvom – vrlinom višom od svih vrlina, da bi se pomoću nje sjedinili sa Bogom i postali jedno sa Njim, kako je rekao apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.[9] A pošto molitva posuđuje svoju silu od svih ostalih vrlina i od celokupnog Hristovog učenja, onda monasi ulažu posebnu revnost u ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, i to tako što ispunjavanje zapovesti, obavezno za sve hrišćane, prilažu ispunjenju dvaju Hristovih saveta: saveta o negramzivosti i saveta o bezbračnosti.[10] Monasi svojim životom teže da se upodobe zemaljskom životu Bogočoveka: zato svete monahe nazivaju prepodobnima.
 
Mirjanin: Odakle su monasi dobili svoj naziv?
 
Monah: Reči monah, manastir, monaštvo proizašle su od grčke reči ?????, što znači: sam. Monah znači – usamljenik, onaj koji živi u osami; manastir – usamljeno, odvojeno obitalište; monaštvo – usamljeni život. Taj život se razlikuje od običnog, svima zajedničkog života – postoji ini život, i zato je za njega u ruskom jeziku nastao naziv inočestvo.
Monah se na ruskom kaže inok. Reči: opštežiće, skit, bezmolvije, otšelništvo, zatvor, pustinožiće označavaju razne vidove monaškog života. Monaškim opštežićem naziva se zajedničko življenje više ili manje brojne zajednice monaha: oni imaju zajedničko bogosluženje, zajedničku hranu i odeću; vodi ih isti nastojatelj. Bezmolvijem ili tihovanjem naziva se zajedničko življenje dvojice ili trojice monaha u zasebnoj keliji: oni žive po uzajamnoj saglasnosti, ili po savetu starijeg; imaju zajedničku hranu i odeću, pet dana bogosluženje vrše u keliji, a u subotu i nedelju dolaze na zajedničku službu u crkvu. Otšelništvom se naziva življenje monaha nasamo. Kada otšelnik prebiva u manastirskoj keliji ne izlazeći iz nje, onda se on naziva zatvornikom, a njegovo življenje zatvorom; kada pak živi u bezljudnoj pustinji, onda se on naziva pustinjakom, a njegovo življenje pustinožićem.
 
Mirjanin: Od kada postoji monaštvo?
 
Monah: Od vremena apostola, po tvrđenju prepodobnog Kasijana.[11] Prepodobni Kasijan, monah četvrtog veka, pisac koji je, između ostalog, pisao i o monaškim obiteljima Egipta, u kome je monaštvo tada posebno procvetalo, čovek koji proveo prilično vremena među monasima egipatskog Skita i predao kasnijim naraštajima tipike i učenje egipatskih monaha, govori da suu prvim vremenima hrišćanstva naziv monaha dobijali izabrani učenici svetog apostola i jevanđeliste Marka, prvog episkopa Aleksandrije. Oni su se udaljili u najzabačenija prigradska mesta i tamo provodili najuzvišeniji život po pravilima koja im je jevanđelist predao.[12] U žitiju prepodobne mučenice Evgenije kazuje se da je za vreme vladavine rimskog cara Komoda (Komod je stupio na presto 180. godine posle Hristovog rođenja) rimski velikaš Filip određen da upravlja Egiptom. U to vreme u aleksandrijskom predgrađu postojao je manastir; o svetom Eliju, episkopu tog vremena, navodi se da je još u mladosti stupio u monaštvo.[13] Judejski istoričar Filon, savremenik apostola, građanin Aleksandrije, opisuje život terapevta, koji su se udaljili u predgrađa Aleksandrije, upravo onakvim kakvim je prepodobni Kasijan prikazao život prvih aleksandrijskih monaha i nazvao njihove stanove manastirima.[14] Iz Filonovog opisa ne vidi se da li su terapevti bili hrišćani; ali Filon je svetovni pisac, i zato je taj njegov opis površan; sem toga, mnogi tada nisu razlikovali hrišćanstvo i judejstvo, jer su smatrali da je prvo sekta drugog. U žitiju prepodobnog Antonija Velikog, koje je napisao njegov savremenik sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, pominje se da su u to vreme, kada je sveti Antonije stupio u monaštvo – Antoniju je tada bilo oko 20 godina – egipatski monasi provodili usamljenički život u okolini gradova i sela. Prepodobni Antonije Veliki se prestavio 356. godine posle Hristovog rođenja, u sto petoj godini života.[15] Postoji fakt koji dokazuje da je u Siriji monaštvo postojalo od apostolskih vremena. Prepodobnu mučenicu Evdokiju, koja je živela u sirijskom gradu Iliopolju, za vreme vladavine rimskog cara Trajana, obratio je u hrišćanstvo prepodobni German, nastojatelj muškog manastira, u kome je bilo 70 monaha. Evdokija je primila hrišćanstvo i stupila u ženski manastir, u kome je bilo 30 monahinja.[16] Trajan je počeo da vlada 96. godine posle Hristovog rođenja. Poslednjih godina III veka prepodobni Antonije Veliki je postavio temelje pustinožića; krajem prve polovine IV veka prepodobni Pahomije Veliki je osnovao tavenisiotska opštežića u Tivaidskoj pustinji, a prepodobni Makarije Veliki je osnovao obitalište tihovatelja u divljoj pustinji Skit, blizu Aleksandrije, zbog čega je takav život dobio naziv skitski, a manastiri uređivani za takav život dobili su naziv skitovi. Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, koji je živeo u drugoj polovini IV veka, izučio je monaški život među egipatskim monasima; kada se vratio u svoj rodni grad, Kapadokiju, provodio je tamo, u pustinji, monaški život do svog stupanja u služenje Crkvi, i napisao pravila za monahe: neka od njih cela Istočna crkva kasnije je prihvatila kao rukovodstvo, a neka kao pouku. Tako se monaštvo, koje se prikrivalo u okolini gradova i sela, u IV veku većim svojim delom premestilo u nenastanjene pustinje. U njima se ono razvilo i razraslo: one su tlo njemu najsvojstvenije. Uostalom, i u gradovima i u okolini gradova manastiri su i ostali i nanovo su podizani. Prepodobni Kasijan je izvestio da je monaštvo osnovao sveti jevanđelist Marko, i to u Aleksandriji, a onima koji traže detaljnije podatke o monaštvu on prepušta da se obrate crkvenoj istoriji. Ta istorija nije došla do nas – skoro sve pisane dokumente Egipta uništili su muhamedanci u VII veku; to isto, doduše u manjem obimu, oni su učinili i u drugim hrišćanskim zemljama koje su pokorili.
 
Mirjanin: Koji je bio razlog preseljenja monaštva u mesta udaljenija od gradova i naselja?
 
Monah: To preseljenje se desilo upravo tada kada je prekinut podvig mučeništva, i kada su hrišćansku veru počeli da primaju i oni koji nisu izabrani, i oni bez naročitog prizvanja, bez spremnosti na najveće nevolje i smrt – dakle, svi uopšte, i to kao vladajuću veru, koju širi vlast, kao njen pokrovitelj. Hrišćanstvo je postalo sveopšte, ali nije sačuvalo prethodno samopožrtvovanje. U gradovima i selima hrišćani su počeli da se daju u mnoge životne brige, da dozvoljavaju sebi raskoš, telesne naslade, učestvovanje u narodnim veseljima i druge slabosti kojih su se prvobitni ispovednici klonili jer je to odricanje od Hrista u duhu. Hrišćanima koji su želeli da u sebi sačuvaju i razviju hrišćanstvo u svoj njegovoj sili pustinja je pružila prirodno utočište i pristanište, neuznemireno sablaznima. „Pustinja je“ – govori sveti Isak Sirijski – „korisna i nemoćnima i jakima: udaljavanjem od tvari ne dozvoljava strastima da se razviju i umnože u prvima, a snažni dostižu borbu protiv lukavih duhova baš tada kada budu izvan tvari.“[17]
Razlog odlaska svetog Gordija u pustinju sveti Vasilije Veliki i Dimitrije Rostovski opisuju ovako: „Od zlih jezika gradskih pobeže Gordije, od poklika trgovačkih i veličanja kneževskih pobeže, od mišljenja opadača, prodavaca, kupaca, zaklinjača, lažova, besramnika, pobeže od igara, i zbijanja šala, i ismejavanja, kojeg ima u gradu, a sam čist sluh imaše, čiste oči, i pre svega srce očišćeno, koje može Boga da gleda, da se udostoji božanskih otkrivenja, i velikim tajnama nauči, ne od čoveka, ni od ljudi, no od Duha, velikoga učitelja istine, kojeg zadobi.“[18] Sa preseljenjem monaštva u pustinju pojavila se posebna monaška odeća, sa ciljem da se ono konačno odvoji od mirjana. U doba progona i klir i monasi nosili su odeću veoma sličnu odeći svih ljudi: to ih je u znatnoj meri skrivalo od progonitelja.
 
Mirjanin: Visoko učenje kojeg je bio udostojen sveti Gordije isključivo je svojstvo veoma retkih. U novije vreme.hrišćanska vera se dovoljno i detaljno predaje na bogoslovijama, a više znanje o njoj stiče se na duhovnim akademijama.
 
Monah: Između učenja koje se predaje u duhovnim školama i učenja koje se predaje ili mora da se predaje u manastirima postoji veoma velika razlika, iako je predmet i jednog drugog učenja isti: hrišćanstvo. Kada je Spasitelj sveta slao svoje svete apostole da propovedaju celom svetu, On im je zapovedio da nauče sve narode veri u istinitog Boga i životu po Njegovim zapovestima. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovijedio.[19] Učenje veri mora da prethodi krštenju; učenje životu po zapovestima mora da dođe posle krštenja. Prvo učenje je teorijsko, a drugo je praktično. Sveti apostol Pavle je o prvom rekao: Da nisam izostavio ništa što je korisno da vam ne objavim i da vas poučim javno i po domovima, svjedočeći i Judejcima i Jelinima pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda našega Isusa Hrista;[20] o drugom: Hristosu vama, nada slave, kojega mi propovijedamo urazumljujući svakoga čovjeka i učeći svakoga čovjeka svakoj mudrosti, da bismo pokazali svakoga čovjeka savršena u Isusu Hristu.[21] Bog je dao dva učenja o Sebi: učenje rečju, koje se prima verom, i učenje životom, koje se prima postupanjem po jevanđelskim zapovestima. Prvo učenje možemo uporediti sa temeljom zgrade, a drugo sa samom zgradom, podignutom na tom temelju. Kao što zgrada ne može da se gradi bez temelja, tako ni sam temelj neće ničemu poslužiti ako ne bude na njemu podignuta zgrada. Vjera bez djela je mrtva.[22]
Sveti apostol Pavle ovako opisuje neophodnost prvoga: Vjera biva od propovijedi, a propovijed od riječi Božije. Kako li će povjerovati u Onoga za koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika?[23] Eto načela katihiziskog učenja. Onima koji stupaju u hrišćanstvo apostoli i njihovi sledbenici izlagali su osnovno učenje hrišćanstva o Bogu, o Bogočoveku, o čoveku, o njegovom smislu u vremenu, o njegovom smislu u večnosti, o tajnama, o rajskom blaženstvu, o mukama u paklu,[24] i o ostalom što čini osnovno, dogmatsko hrišćansko učenje, čemu je prilagano i teorijsko učenje o životu po jevanđelskim zapovestima.[25] Eto načela dogmatskog i moralnog bogoslovlja, te najuzvišenije, najsvetije nauke. Od samih apostolskih vremena počela su da nastaju u Hristovoj Crkvi jeretička učenja, to jest učenja o otkrivenju Božijem iz ljudskog znanja, lažno nazvanog znanjem. U otkrivenom učenju Božijem nema mesta za ljudska umovanja: tamo je sve Božije, od početka do kraja. Sveta vaseljenska Crkva se brižno starala da sačuva njoj povereno besceno duhovno blago – otkriveno učenje Božije: ona je izobličavala svoje otvorene neprijatelje – idolopoklonike, neznabožačke filosofe i Judejce, odbijala njihove napade; ona je izobličavala svoje unutrašnje neprijatelje – jeretike, obarala njihovo učenje, izbacivala ih iz svojih nedara, odvraćala od njih svoju decu.
To je razlog zbog koga je bogoslovlje vremenom postajalo sve opširnije. Pojavila se potreba da se ono uči u školama. Najstarija i najveća škola bila je u Aleksandriji; ta škola je posebno procvetala u II i III veku posle Hristovog rođenja. Učenja neprijateljska Božijem učenju stalno su se umnožavala, i to tako što su se pojavljivala u različitim oblicima: preka potreba za školama, za njihovom sistemskom organizacijom, postajala je sve primetnija. Udaljivši se od Istoka padom u jeres, Zapad je prihvatio obrazovanost i život neznabožaca: od tada su se učenja neprijateljska Pravoslavnoj crkvi, učenja najlukavija, najdrskija, najnakaznija, bogohulna, umnožila do beskonačnosti. Duhovne škole su postale suštinska potreba Pravoslavne crkve, kao što je disanje potreba života. Sudite sami: treba jasno predstaviti pravoslavnom hrišćaninu, posebno onome koji se priprema da bude pastir, i istinsko učenje Pravoslavne crkve i svu njenu pobedonosnu borbu protiv tajnih i javnih, prikrivenih i otvorenih neprijatelja, borbu koja traje 18 stoleća, i koja se sve više razbuktava. Treba izložiti zablude i Arija, i Makedonija, i Nestorija, i Evtihija, i ikonoboraca, i papizma, i protestantizma, i njihovih nebrojenih grana, i ateizam i najnoviju filosofiju kao njihovu krunu; treba izneti valjane dokaze koji obaraju sva ta učenja. Upoznavanje bogoslovlja zahtevalo je malo vremena u prvim vremenima hrišćanstva – danas ono zahteva dosta vremena; pre je ono moglo biti preneto u poukama izgovorenim u hramu Božijem – danas je potrebno sistematsko predavanje u trajanju od nekoliko godina. Omogućavanje potpunog upoznavanja – to je cilj naših bogoslovija i duhovnih akademija: o hrišćanstvu one prenose osnovna, uvodna znanja, kako ih je nazvao prepodobni Marko Podvižnik,[26] prenose ih omladini, još neuvedenoj u služenje zajednici, pripremljenoj za njega samo teorijski, neupoznatoj sa znanjima koja donosi životno iskustvo. Na teorijskim znanjima o veri moraju biti učvršćena delatna, živa, blagodatna znanja. Za sticanje tih znanja čoveku je dat zemaljski život.
Hrišćanin koji živi u svetu po jevanđelskim zapovestima neizostavno će se obogatiti iskustvenim, a u određenoj meri i blagodatnim znanjima. Neuporedivo više dužan je da se obogati njima onaj koji, ostavljajući sve zemaljske brige, upotrebi sve svoje vreme, sve sile tela i duše na bogougađanje, to jest monah. Upravo on je u Jevanđelju nazvan onim koji ima zapovesti Božije, zato što zapovesti Gospodnje čine celokupno njegovo nasledstvo. Ko ima zapovijesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam.[27] Najrevnosniji hrišćani svih vekova, po završetku svog obrazovanja u školama, stupali su i do sada stupaju u monaštvo da bi stekli ono obrazovanje koje pruža monaštvo. Ko su bili veliki učitelji Crkve svih vremena? Monasi. Ko je detaljno objasnio njeno učenje, ko je sačuvao njeno ^redanje za potomstvo, ko je izobličio i satro jeresi? Monasi. Ko je svojom krvlju pečatio pravoslavno ispovedanje vere? Monasi. To je sasvim prirodno. Hrišćani koji žive u svetu, zapleteni u njegove mreže, zauzeti raznim brigama, voljnim i nevoljnim, ne mogu da poklanjaju mnogo vremena, ne mogu da se svom svojom ljubavlju posvete Bogu. Koje neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a koje oženjen brine se za ovosvjetsko:[28] oženjeni ne može neprestano i pojačano da se prilepljuje uz Gospoda molitvom oslobođenom od svega zemaljskog i da se sjedini u jedan duh s Njime[29] kako je to moguće i svojstveno monahu.
Za lično hrišćansko napredovanje nije potrebna ona ljudska učenost koja je potrebna za crkvene učitelje: mnogi neškolovani hrišćani, između ostalih i prepodobni Antonije Veliki, stupivši u monaštvo dostigli su hrišćansko savršenstvo, lili duhovnu svetlost na savremenike primerom, usmenim učenjem, blagodatnim darovima svojim. „Koji je mirjanin“ – govori sveti Jovan Lestvičnik – „bio čudotvorac? Koji je vaskrsavao mrtve? Koji je izgonio demone? Niko; sve su to trofeji monaha, koje svet ne može da primi.“[30]
 
Mirjanin: Ne dostižu svi monasi tako visoko stanje, ne ispunjavaju svi svoje pozvanje. Ispunjavaju ga retki.
 
Monah: Oni monasi koji provode život po monaškim pravilima obavezno nalaze blagodat po obećanju Božijem. Božije obećanje ne može da ostane neispunjeno zbog samog svojstva reči Božije i jevanđelskih zapovesti, svojstva da svojim delatnicima prenosi Duh Božiji. Suprotno ovome, monasi koji prenebregavaju od Boga predata monaška pravila i provode svojevoljni, rasejani, slastoljubivi i miroljubivi život, lišavaju se duhovnog napredovanja. Slično se dešava sa svim hrišćanima.
Spasavaju se oni hrišćani koji provode hrišćanski život; propadaju oni koji se nazivaju hrišćanima, a provode neznabožački život. Ranije je među monasima bilo mnogo više svetih i među hrišćanima mnogo više onih koji se spasavaju nego danas. Uzrok toga je opšte oslabljenje u veri i moralnosti. No i danas ima istinskih monaha i istinskih hrišćana. Ponavljam vam: ima monaha nedostojnih svog imena i priziva, ali to je zloupotreba uredbe Božije. Božija uredba ne prestaje da bude Božija uredba bez obzira na to što je ljudi zloupotrebljavaju. Tako se i hrišćanstvo ne lišava svoje velike vrednosti iako neki ili mnogi hrišćani provode život suprotan Hristovom učenju. I o hrišćanstvu i o monaštvu mora se suditi po istinskim hrišćanima i monasima. To nije lako: pobožnost i vrlina, kao celomudrene devojke, uvek su pod velom i kelije i nepoznatosti, kao da su pod velom tkanine; suprotno ovome, bludnice nastoje da se poluobnažene izlažu sramoti. Često se visoki život monaha otkriva tek pri njegovom prestavljenju ili posle prestavljenja. Često monaha, pričasnika Božije blagodati, svet zasipa ogovaranjem i klevetama, zato što svet gaji mržnju prema Duhu Božijem.[31] Samo napredovanje ima razne stepene: manastirsko osamljivanje, kako smo već rekli, korisno jakim hrišćanima u jednom smislu, u isti mah je korisno i nemoćnima u drugom smislu. Drugih je, razume se, uvek bilo više nego prvih.
 
Mirjanin: Posle svega što ste rekli postaje neophodno pouzdano objašnjenje i dokaz da monaštvo jeste uredba Božija. Ovo što ste rekli već u znatnoj meri dovodi do takvog zaključka.
 
Monah: Spasitelj sveta je onima koji veruju u Njega pokazao dva puta, dva načina života: put ili život koji donosi spasenje, i put ili život koji donosi savršenstvo. Poslednji put i život označen je rečima ići ću za Tobom: one su najverniji izraz nauke kojoj nas je Gospod poučio, i našoj snazi srazmernog podražavanja onog načina života koji je provodio Gospod za vreme svog zemaljskog stranstvovanja. Uslovi spasenja sadržani su u veri u Hrista,[32] u življenju po Božijim zapovestima,[33] u lečenju nedostataka ispunjenja zapovesti pokajanjem:[34] dakle, spasenje je dato na raspolaganje, i ono je moguće svima, uz obaveze i služenje u svetu koji nisu protivni Božijem zakonu. Neke je sam Gospod pozvao da idu za Njim: to su apostoli; Gospod je svakome prepustio da sam odluči hoće li ići za Njim,[35] što je jasno iz svih mesta u Jevanđelju u kojima Gospod govori o tome. Ako ko hoće za mnom ići,[36] ako hoćeš savršen da budeš,[37] ako neko dođe meni,[38] govori Gospod o tome kako se ide za Njim i o hrišćanskom savršenstvu. Svakome je prepušteno da sam odluči kakav način života će da prihvati, ali uslove života propisao je Gospod; bez ispunjenja tih uslova ne može se ići za Gospodom. Uslove kojima se ide za Gospodom, ili puteve i živote koji vode ka savršenstvu, Gospod je ovako opisao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[39] Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom,[40] uzmi krst svoj.[41] Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik. Svaki od vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik.[42] Ovde su propisani upravo oni uslovi od kojih se sastoje suštinski zaveti monaštva; monaštvo, kako smo rekli, u svom početku nije bilo ništa drugo do osamljivanje, od javnog mnjenja odvojeni život hrišćana koji teže ka hrišćanskom savršenstvu. Hrišćani mnogoljudne i bogate Aleksandrije udaljili su se u njena predgrađa po savetu svetog jevanđeliste Marka; isti takav savet daje sveti apostol Pavle i svim hrišćanima koji žele da stupe u najbliže zajedničarenje sa Bogom. Jer vi ste – govori on – hram Boga živoga, kao što reče Bog Useliću se u njih, i živjeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod. Zato iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, Govori Gospod Svedržitelj.[43] Sveti Jovan Lestvičnik pripisuje to prizvanje upravo monasima.[44] Maločas navedene reči Gospodnje shvatane su u ranoj Crkvi upravo ovako kako su ovde objašnjene. Sveti Atanasije Veliki u žitiju prepodobnog Antonija Velikog govori da je Antonije kao mladić ušao u crkvu da se pomoli Bogu. Toga dana čitalo se Jevanđelje po Mateju[45], priča o bogatom mladiću koji je pitao Gospoda o spasenju i savršenstvu. Kada su pročitane reči: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima i ostalo, Antonije je, sav u duši preokupiran pitanjem koju vrstu života da izabere, osetio posebnu blagonaklonost prema tim rečima: smatrao je da ih je sam Gospod rekao upravo njemu – zato je odmah prodao sve što je imao i stupio u monaštvo.[46] Te reči Gospodnje sveta Crkva i danas smatra osnovnim za monaštvo – zato se one čitaju svaki put pri postriženju u monaštvo.[47]
Nastanjivanje monaštva daleko od naselja, u pustinjama, učinjeno je po otkrivenju i zapovesti Božijoj. Prepodobnog Antonija Velikog Bog je prizvao da živi u nedostupnoj pustinji; prepodobnom Makariju Velikom anđeo je zapovedio da se nastani u Skitskoj pustinji,[48] prepodobnom Pahomiju Velikom anđeo je isto tako zapovedio da osnuje monaško opštežiće u pustinji, i predao mu pisana pravila o monaškom životu.[49] Pomenuti prepodobni su bili muževi ispunjeni Svetim Duhom; prebivali su neprestano u opštenju sa Bogom, služili za monaštvo rečju Božijom, kao što je Mojsije služio za Izrailjce. Sveti Duh je neprestano, kroz sve vekove hrišćanstva slao svoju svetlost na monaštvo. Učenje Svetog Duha, učenje Hristovo, učenje Božije o monaštvu, o toj nauci nad naukama,[50] kako su sveti oci zvali tu božansku nauku, izložili su prepodobni monasi sasvim jasno i potpuno u svojim bogonadahnutim delima. Svi oni svedoče da monaštvo, taj natprirodni život, ni u kom slučaju nije čovečije delo: ono je Božije delo. Budući da je natprirodno, ono ne može biti čovečije delo, ne može da ne bude delo Božije.
 
Mirjanin: Osnovni razlog nastanka monaštva neki vide u činjenici da su idolopoklonici proganjali hrišćane cela prva tri veka postojanja hrišćanstva.
 
Monah: Telesna mudrost uvek pogrešno rasuđuje o duhovnim muževima. Duhovni muževi, a takvi su bili monasi prvih vekova, čeznuli su za mučeništvom: mnogi od njih završili su život sa vencem mučenika, kao prepodobni mučenici Nikon,[51] Julijan,[52] prepodobne mučenice Evdokija,[53] Evgenija,[54] Tevronija[55] i druge. Kada se u Kesariji kapadokijskoj pojavio podvig mučeništva, gorepomenuti sveti pustinožitelj Gordije došao je u taj grad za vreme narodne svetkovine, izobličio zablude idolopoklonstva, ispovedao Hrista, i pečatio ispovedanje mučenikom smrću. Kada je car Dioklecijan pokrenuo žestoki progon hrišćana, prepodobni Antonije Veliki je već bio monah i pustinožitelj. Čim je čuo da hrišćane podvrgavaju mučenjima i kažnjavanjima zato što ispovedaju Hrista, Antonije je ostavio pećinu i pustinju, pohitao u Aleksandriju, pridružio se mučenicima, pred čitavim narodom ispovedao Hrista, samim delom dokazao da želi mučeništvo. „Prepodobni je“ – govori pisac njegovog žitija – „zaista postao mučenik po svojoj ljubavi i sopstvenoj volji: iako je želeo da postrada za ime Gospoda, Gospod mu nije dao mučeništvo.“ Umesto žetve svetinje izvršavane izobilnim trudom mučenika koji su ispovedali Boga pred idolopoklonicima Gospod je određivao drugu obilnu žetvu: nju su morali da izvrše monasi na poprištu drugog mučeništva. Čim su mučenja prestajala, i čim je hrišćanska krv prestajala da se lije gradskim ulicama i pozorištima, hiljade hrišćana se preselilo u nenaseljene pustinje, da bi tamo raspeli telo sa strastima i željama,[56] da bi ispovedali Hrista pred licem samih gospodara ovoga sveta, poglavarstava i duhova zlobe.[57] Razlog udaljavanja u pustinju prepodobnog Pavla Tivejskog bila je želja da izbegne zločinačku nameru skovanu protiv njega za vreme gonjenja koje je pokrenuo car Dekije. Možda su se još neki udaljili u pustinju iz istog razloga. Drugi su se udaljili u pustinju zbog drugih okolnosti. No to su pojedinačni slučajevi, i na osnovu njih se ne može uopšteno zaključivati o nastanku monaštva.
Osnovni uzrok nastanka monaštva nije ljudska nemoć, nego sila Hristovog učenja. Prepodobni Jovan Kolov, pisac životopisa prepodobnog Pajsija Velikog, u predgovoru tom životopisu govori: „Večna nebeska blaga izazivaju bezmernu želju prema sebi u svima koji se uzdaju da će ih dobiti, nasićuju njihova srca nekom nenasitom božanskom sladošću, primoravaju ih da se uvek sećaju tamošnjeg blaženstva, te nagrade za trudove, tog svetlog trijumfa podvižnika, i podstrekavaju ih da im toliko teže da preziru prolazno i sujetno, i da, što je još važnije, ne štede svoj život, jer žele, po rečima Jevanđelja, da Hrista radi polože svoju voljenu dušu. Smrt za Hrista oni vole više od svih naslada i prelesti. No kako danas nema gonitelja, i kako se željena smrt ne nalazi brzo, oni se staraju da je pretrpe na drugi način: određuju da dugotrajno i nasilno umrtvljavaju sami sebe. Oni svakoga dana podnose hiljade bolesti postom, podvizavanjem na razne načine, borbom protiv nevidljivih demona, neprestanim primoravanjem svoje prirode obučene u telo da se protivi bestelesnim neprijateljima.“[58]
 
Mirjanin: Monaški podvig vi izjednačavate sa podvigom mučeništva.
 
Monah: To je jedan te isti podvig, u raznim oblicima. I mučeništvo i monaštvo zasnovani su na jednim te istim jevanđelskim izrekama; ni jedno ni drugo ni u kom slučaju nije izumeo čovek, već ih je Gospod darovao čovečanstvu; ni jedno ni drugo ne može biti učinjeno nikako drukčije nego svesilnom pomoći Božijom, dejstvom Božije blagodati. U ovo ćete se uveriti ako pročitate žitija prepodobnih Antonija Velikog, Makarija Velikog, Teodora Studita, Marija Egipatskog, Jovana Mnogostradalnog, Nikona Suvog i drugih monaha čiji su podvig i stradanje bili natprirodni. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da se njegov učitelj Simeon Pobožni, monah Studitskog manastira, telesnim nevoljama i stradanjima upodobio mnogim mučenicima.[59]
 
Mirjanin: Objasnite, oče moj, kakav značaj imaju bezbračni život i negramzivost u monaškom podvigu? To nije jasno onima koji žive u svetu, koji rade na korist društva, obilno daju milostinju i čine mnoga dobra dela, koja je Jevanđelje pokazalo i odredilo. U nedostatku objašnjenja monaški život se predstavlja kao prazan život, lišen delatnosti i koristi.
 
Monah: Delatnost mirjana koju ste spominjali, sadržana u ispunjavanju jevanđelskih zapovesti dejstvima tela, jeste neophodna za spasenje, i nije dovoljna za savršenstvo. Ništa ne sprečava da se takvom delatnošću bavimo i u brigama i obavezama sveta. Čak zemaljsko napredovanje pruža mogućnost da se čini više dobrih dela: tako bogataš može mnogo da pomaže braći time što im daje milostinju, a velmoža može da im pomaže time što ih štiti od nasilja i zauzima se za njih na sudskim raspravama. U toj delatnosti treba se čuvati postupanja iz sebe,[60] kako je postupao farisej pomenut u Jevanđelju:[61] on je zaista činio mnoga dobra dela, ali je imao pogrešan pogled na svoje postupke. Zbog toga je upao u pogrešno mišljenje o sebi i o bližnjima; njegova dobra delatnost postala je neblagougodna Bogu. Apostol govori da dobra dela moramo činiti kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije.[62] Bogat neka daje milostinju od imanja ne smećući s uma da daje od onoga što mu je Bog dao, a ne od imanja koje je on sam stekao. Velmoža neka čini dobra dela sa visokog položaja ne smećući s uma da daje sa položaja kojeg mu je poslao Bog, a ne sa položaja do kojeg je on sam došao. Tada se uništava pogled prezira na delatnost bližnjih, makar ona bila i slaba; tada u svesti počinje da se javlja pitanje o sopstvenoj delatnosti, kao što je to bilo sa pravednim Jovom[63]: činimo li ono što Bog hoće, ima li u tom našem činjenju većih ili manjih nedostataka? Tada postepeno počinjemo da formiramo mišljenje o savršenijem životu. Složićete se da monaški život izgleda nedelatan i nekoristan upravo onima koji visoko, to jest pogrešno, cene svoju delatnost. Znak pravilne hrišćanske delatnosti, po zapovesti samog Gospoda, jeste osećanje nedostojnosti: gordost i uobraženost su pouzdan znak nepravilne delatnosti. Vaše izneto mišljenje pokazuje nepoznavanje hrišćanstva, to jest iskrivljeno, izopačeno razumevanje. Hrišćansko savršenstvo zadao je sam Bogočovek svojim izabranim učenicima. Savršenstvo počinje tamo gde su dobra dela, propisana mirjanima da ih dostignu u svoj njihovoj punoći. Izučite hrišćanstvo, saznajte u čemu je njegovo savršenstvo – i shvatićete značaj monaštva, razumećete da je potpuno besmisleno i bogohulno optuživati za lenjost one ljude koji nastoje da ispune najuzvišenije, mirjanima nedostupne jevanđelske zapovesti. Zasipati monaštvo prekorima i hulama, znači samim tim huliti i na samo hrišćansko, Gospodom ustanovljeno savršenstvo.
 
Mirjanin: Slažem se, slažem se! Iznesite mi jasno značaj negramzivosti i bezbračnog života na putu ka hrišćanskom savršenstvu.
 
Monah: Njihov značaj je izuzetno veliki. Potrudiću se, shodno mojim snagama, da vam on postane jasan. Ako si razdao siromasima sve što si imao da bi pokazao potpunu poslušnost Spasitelju, i da bi Njega potpuno sledio, ako si sam postao siromah da bi sebe podredio lišavanjima koja donose siromaštvo i obilno pružaju smirenje, onda ti time uništavaš svu svoju nadu u svet, usredsređuješ je u Bogu. Tada se tvoje srce preseljava sa zemlje na nebo,[64] i počinješ da ideš po vodi mora života, jer te drži vera. Tada su tvoje brige položene na Gospoda, jer je On, zapovedivši svojim najbližim učenicima da razdaju što imaju,[65] i da ne brinu kako će ispuniti svoje telesne potrebe, obećao da će promisao Oca nebeskog dodati sve te potrebe onima koji ištu Carstvo Božije i pravdu njegovu.[66] Razne nevolje dopuštaju se na sluge Božije: kao da se u tim nevoljama Božiji promisao
O tim slugama skriva, a uticaj sveta dobija naročitu snagu ali to je jedini način da se njihova živa vera u Boga pouči, pošto ona tek kroz opite neprestano raste i jača. Opiti izobličavaju neverovanje, koje boravi u paloj prirodi, oni izobličavaju odricanje i udaljavanje od Boga, koje takođe boravi u paloj prirodi, zato što srce, čim nadzor nad njim malo oslabi, žalosno i slepo juri da prebaci svu nadu na sebe, na svet, na tvar, i da odstupi od uzdanja u Boga.[67] Izgleda da iz ovog kratkog objašnjenja postaje jasno da ostavljanje imovine uznosi Hristovog podvižnika u uzvišeno duhovno stanje, i time ga odvaja od braće koja žive u svetu i ne mogu opitno da saznaju to stanje. Međutim, to uzvišeno stanje je ujedno stanje neprestanog stradanja za telo i za celu palu prirodu: Gospod je to stanje nazvao krstom.
U duhovnom smislu negramzivosti je sličan i bezbračni život. Nastojanje da se pobedi svojstvo prirode, makar i pale, uznosi ka podvigu nezamislivom za one koji ga nisu iskusili. Tim podvigom odricanja od prirode upotpunjavamo raspeće i krst zadobijene negramzivošću, kojom se samo odričemo imovine. Taj podvig spušta u dubinu smirenja, dovodi do žive vere, uznosi u blagodatno stanje. Pri tom podvigu, kako se vidi iz životopisa prepodobnih Antonija Velikog, Jovana Mnogostradalnog i drugih, paloj prirodi pritiču u pomoć pali duhovi, nastoje da zadrže čoveka u oblasti pada. Ako su teškoće borbe velike, pobeda donosi mnogo plodova:[68] nju donosi i nakon nje sledi obnova prirode od onog osećanja u srcu koje su sveti oci nazvali duhovnim osećanjem.[69] Priroda je i dalje ista ona čovečija priroda, ali njeno osećanje (svetovni čovek bi rekao: njen stil) se menja:[70] tako papir natopljen uljem ne prima više u sebe vodu, ne zato što se priroda papira promenila, nego zato što je njegovu moć upijanja zasitila druga materija koja nema fizičke sličnosti sa vodom.[71]
 
Mirjanin: Mnogi danas tvrde da je bezbračni život neprirodan čoveku, nemoguć za čoveka, da zaključavanje zakonskih vrata pred prirodom samo primorava prirodu da traži nezakonita vrata.
 
Monah: Svakom čoveku je svojstveno da sudi na osnovu sopstvenog iskustva. Nepoznato i nedoživljeno smatra se nemogućim, a poznato i doživljeno smatra se vlasništvom svih. Sveti oci su pisali o tome, i slažu se da bezbračni život jeste neprirodan paloj prirodi, da je on bio prirodan čoveku do njegovog pada,[72] da je nakon obnavljanja prirode sposobnost za devstvenost i bezbračni život vraćena prirodi, da su devstvenost i bezbračni život poštovani više od braka, mada je i bračni život hrišćanstvo uzdiglo na stepen viši od onoga na kome se on nalazio do hrišćanstva.[73] Bogočovek je provodio devstveni život; presveta Majka Božija bila je i ostala Djeva; sveti apostoli Jovan Bogoslov, Pavle, Varnava i, nesumnjivo, mnogi drugi bili su devstvenici. Pojavom hrišćanstva pojavilo se mnoštvo devstvenika i devstvenica. Taj podvig je bio krajnje redak do obnove prirode kroz Iskupitelja. Posredstvom Iskupitelja milost Božija izlila se na čoveka, kako su opravdano pevali anđeli,[74] i blagoslovila ljude mnogorazličnim darovima blagodati. Blagodatno obilje hrišćana slikovito je opisano u pouci koju je, po crkvenom tipiku, jerej dužan da čita mladencima po završetku čina venčanja. „Velika njiva Crkve velikog Posednika, Boga, obrađuje se na tri načina, trostruko se ukrašava žetvom i plodom. Prvi deo te njive obrađuju oni koji su zavoleli devstvenost i čuvaju tu devstvenost nepokvarenom do kraja života: i taj deo donosi u žitnicu Gospodnju rod vrlina; drugi deo njive obrađuje uzdržano udovištvo: i on donosi rod; treći deo obrađuje se kroz zajednički život supružnika: ako oni provode život pobožno, u strahu Božijem, tada i taj deo njive donosi rod. Svaki, dakle, deo njive donosi u žitnicu Gospodnju rod vrlina: prvi po sto, drugi po šezdeset, treći po trideset. Na istoj njivi nalaze se različiti delovi, sa različitim rodom, no svaki je blažen i hvale dostojan, saobrazno svom pozvanju. Bogomudri Amvrosije govori: ‘Devstvenost propovedajmo tako da ni udovice ne odbacujemo; tako poštujmo udovice da i supružništvo sačuva svoju čast.'“[75]
 
Mirjanin: Kako hrišćanin može da zna da li je sposoban ili nije sposoban za bezbračni život? Ovo pitanje, po mom mišljenju, mora da zada posla svakome koji namerava da stupi u monaštvo.
 
Monah: Sposoban je svaki koji to želi po svojoj dobroj volji.[76] Kao što je u čovekovom neporočnom stanju bilo prepušteno njegovoj volji da obitava u tom stanju ili da iziđe iz njega, tako je i nakon obnovljenja prirode prepušteno njegovoj slobodnoj volji da usvoji obnovljenu prirodu u svom njenom razvoju ili da je koristi samo u određenoj meri, potrebnoj za spasenje, ili pak da ostaje u stanju pada i razvije u sebi palu prirodu. Obnavljanje prirode je dar Iskupitelja. Zato se svaka jevanđelska vrlina izabira na osnovu dobre volje, ali je Hristos daruje onome koji ima dobru volju. Dobra volja se dokazuje primoravanjem sebe na vrlinu, a vrlina se umoljava od Boga revnosnom i strpljivom molitvom. Nijedna jevanđelska vrlina nije svojstvena paloj prirodi; na svaku od njih podvižnik mora da primorava sebe; svaku mora da izmoli od Boga poniznom molitvom, sjedinjenom sa plačem u srcu.[77] Kao i ostale jevanđelske vrline, bezbračni život izabiramo svojom dobrom voljom; iskrenost dobre volje dokazujemo borbom protiv težnji pale prirode, obuzdavanjem tela kroz podvige; dar čistote izmoljavamo od Boga saznanjem da je pala priroda nesposobna za čistotu[78] i prinošenjem najtoplije molitve, ispunjene duhom milosti;[79] dar nam se šalje tako što nas oseni Božija blagodat, koja menja, obnavlja prirodu. Svoje objašnjenje čovekove sposobnosti za bezbračni život,[80] blaženi Teofilakt Ohridski završava sledećim rečima Gospodnjim: Svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi.[81] Razmotrite ona žitija svetih u kojima je opisan njihov podvig protiv pale prirode: videćete da su svi sveti tek posle uporne borbe protiv želja i težnji pale prirode uspeli da iz običnog stanja, u kome je čovek nesposoban za bezbračni život, pređu u stanje kome je bezbračnost svojstvena; videćete da su molitva i plač njihovo najvažnije oružje; videćete: nisu se samo devstvenici udaljili od braka, ni samo udovci od ponavljanja braka – i najrazvratniji ljudi, preispunjeni strastima, ukaljani zlodelima, sputani i okovani grešnim navikama kao okovima, krenuli su i uzleteli prema nepropadljivoj čistoti i svetosti. Ponavljam vam: u novozavetnoj Crkvi hiljade hiljada devstvenika i devstvenica, neporočnih udovaca i udovica, preljubnika i bludnica presazdanih u sasud celomudrenosti i blagodati nepobitno dokazuju da podvig celomudrenosti nije toliko nemoguć, a ni toliko težak, koliko to izgleda teoretičarima koji rasuđuju o njemu bez iskustvenog znanja, bez znanja kao ploda moralnog predanja Crkve, teoretičarima koji rasuđuju i zaključuju – reći ću otvoreno – iz svog razvrata, iz slepog i upornog predubeđenja, iz mržnje prema monaštvu i uopšte prema pravoslavnom hrišćanstvu. Pravilno je pisao prepodobni Isidor Pelusiot svetom Kirilu, patrijarhu aleksandrijskom: „Predubeđenje ne vidi jasno, a mržnja je potpuno slepa.“[82]
 
Mirjanin: Treba priznati da su i sablazni, koje se iznose često i oštro, uzrok glasina protiv manastira i monaha.
 
Monah: Sa tim se slažem. Nemojte da pomislite da sam hteo da prikrivam zlo, koje jeste štetno za sve. Naprotiv, iskreno želim da zlo bude iskorenjeno iz Hristove njive, da plod te njive bude samo čista i zrela pšenica. Ponavljam vam: moramo potpuno tačno da odredimo šta je Božija uredba, da je odvojimo od ljudskih zloupotreba, da bi se uspešno delovalo protiv zloupotreba. Neophodan je pravilan pogled na zlo da bi se protiv zla uključila prava sredstva, da zlo ne bi zamenilo zlo, zabluda zabludu, zloupotreba zloupotrebu, da ne bismo pogazili, odbacili, izopačili Božiju uredbu, kako su postupili protestanti prema Rimskoj crkvi. Moramo poznavati same načine i veštinu lečenja da bismo upotrebili korisne i delotvorne lekove, da nepravilno lečenje ne bi donelo bolesniku smrt umesto izlečenja bolesti.
Mišljenje savremenih mirjana o monasima veoma je pogrešno upravo zato što prvi previše odvajaju monahe od sebe, u moralnom i duhovnom smislu. Između hrišćana u manastirima i hrišćana u svetu postoji veoma tesna moralna veza. Žitelji manastira nisu sleteli tamo sa Marsa, niti sa neke druge planete; oni su došli iz zemaljskog, grešnog sveta. Moral koji u manastirima osuđuju nastao je u svetu: njega hrane i drže odnosi sa svetom. Slabljenje morala monaha veoma je tesno povezano sa slabljenjem morala mirjana;,opadanje morala u manastirima direktna je posledica opadanja morala i religije među mirjanima. Monaštvo je utemeljeno na hrišćanstvu, zasniva se i drži na njemu, napreduje i slabi saobrazno napredovanju ili slabljenju hrišćanstva. Suština stvari je hrišćanstvo: monaštvo je njegov oblik, posebna projava. Bolest je opšta! Zaplačimo zbog nje zajedno, i zajedno se pobrinimo da je izlečimo! Pokažimo da sastradavamo sa čovečanstvom, pokažimo ljubav! Ostavimo žestoke uzajamne osude – taj izraz mržnje i farisejstva – koje teže da unište bolest u bolesnima tako što će ih udarati balvanima!
 
Mirjanin: Vaše mišljenje da je moral monaha povezan sa moralom mirjana za mene je opet novost. Razumem da ste do njega došli kroz opite. Bez toga ono ne bi bilo tako duboko, ne bi se tako oštro razlikovalo od površnih teorijskih pogleda: izložite ga, molim vas, detaljnije.
 
Monah: Tačno je to što ste rekli. Mišljenje koje sam izneo delom jeste plod mojih sopstvenih promatranja, a delom sam ga usvojio od ličnosti dostojnih punog poverenja. Mitropolit sanktpeterburški Serafim, u razgovoru o tada sve većem broju brakorazvodnih postupaka u eparhijskoj upravi, rekao mi je da je u vremenu u kome je on bio episkopski vikar u Moskvi godišnje u moskovskoj eparhijskoj upravi vođen jedan, najviše dva brakorazvodna postupka; a starci arhijereji tog vremena govorili su mu da u njihovoj mladosti brakorazvodnih postupaka uopšte nije bilo. Eto činjenice koja živo opisuje moral prethodnog vremena i njegov tok ka današnjim prilikama, brzi, neutešni tok. Kazivanja drugih staraca monaha potvrđuju zaključak koji proizilazi iz kazivanja mitropolita Serafima. Još početkom ovog veka u manastire su stupali mnogi devstvenici, mnogi ljudi koji nisu znali ukus vina, nisu uopšte učestvovali u svetovnim uveseljavanjima, nisu čitali nikakve svetske knjige – obrazovani obilnim čitanjem Svetog pisma i dela otačkih, imali su izgrađenu naviku da redovno posećuju Crkvu Božiju, i bili preispunjeni i ostalim pobožnim navikama. Oni su u manastir donosili onaj monolitni moral J^ojeg nisu mogle da pokolebaju ostale navike; oni su donosili u manastir zloupotrebom neoštećeno zdravlje, sposobno za podnošenje podviga, trudova, lišavanja. Čista pobožnost sveta vaspitavala je i pripremala čiste i snažne monahe po duši i telu.
Današnje oslabljeno hrišćanstvo, saobrazno svome stanju, priprema i daje slabe monahe. Danas je stupanje devstvenika u manastir najveća retkost! Danas je stupanje lica bez poročnih navika retkost! Danas je stupanje zdravog, sposobnog za manastirski podvig retkost! Najviše stupaju slabi, ozleđeni u telu i duši: stupaju oni koji su i pamet i maštu napunili sadržajem romana i drugih sličnih knjižica, stupaju prezasićeni čulnim nasladama, skloni svim sablaznima, a takvih je danas pun svet, stupaju oni sa već ukorenjenim poročnim navikama, oni sa otupelom i umrtvljenom savešću, tim plodom njihovog prethodnog načina života koji je dozvoljavao sva bezakonja i sve obmane za prikrivanje bezakonja. Za te ličnosti borba sa sobom je veoma teška. Teška je ona i zbog poročnih navika ukorenjenih u njima, i zbog gubitka iskrenosti, zbog nesposobnosti za nju. Iz istog razloga teško je takve ljude i poučavati. Stupili su oni u manastir, skinuli odeću ovoga sveta, obukli crne monaške odežde, ali navike i želje stečene u svetovnom životu ostale su sa njima: one čak stiču novu snagu upravo zato što nisu zadovoljene. Grešne navike i želje mogu da oslabe tek onda kada njihov posednik dejstvuje protiv njih tako što ih ispoveda i što se bori protiv njih po zapovesti reči Božije. U protivnom, čim se ogladneloj navici koja je očuvala svu vlast nad čovekom ukaže zgodna prilika da zadovolji sebe – ona to čini proždrljivo, pomamno. Mnoga pristaništa, ranije sigurna pristaništa za one koji pate od moralnih bolesti, vremenom su se izmenila, izgubila svoje dobro svojstvo. Pristaništima nazivam manastire. Mnogi manastiri, podignuti u zabačenoj, ili barem od sveta udaljenoj pustinji, danas se, zbog stalnog porasta broja stanovnika, već nalaze svetu, usred bezbrojnih sablazni. Izgleda da nije dovoljno to što se čovek nedužan, nesposoban da stoji pred sablazni licem u lice nužno susreće sa svetom čim prekorači manastirsku kapiju – sada i sama sablazan nasilno i pomahnitalo upada u manastir, vrši moralna pustošenja i zlodela. Duh mržnje prema monaštvu smatra svojim trijumfom uvođenje sablazni u manastir. Uspeh izaziva gromki smeh, pljesak, kao da je odneta znamenita pobeda, dok su greh i nevolja zajednički. Zbog savremenog morala i usmerenja sveta manastiri više nego ikad moraju da budu dalje od sveta. Kada je život sveta bio sjedinjen sa životom Crkve, kada je svet živeo životom Crkve, kada su brak i imanje bili jedini spoljašnji znaci na osnovu kojih se mogla uočiti razlika između pobožnosti mirjana i monaha, tada je manastirima bilo svojstveno da se nalaze usred gradova: gradski manastiri su to i dokazali time što su vaspitali mnoge svete monahe. Danas se mora obratiti naročita pažnja na gorenavedenu pouku apostola,[83] mora se uložiti posebna revnost da ona bude ispunjena.
 
Mirjanin: Mnogi misle da bi smanjenju sablazni znatno doprinelo donošenje zakona koji bi zabranjivao da u manastir stupe mladi ljudi, zato što na njih sablazni izvana deluju posebno snažno, zato što u njima strasti ključaju, dakle zakona koji bi odobravao monaški život isključivo ljudima zrelog uzrasta i starcima.
 
Monah: Mera, spolja gledano toliko razumna, koja bi teorijski, sa stanovišta ljudske mudrosti, morala da ogradi i uzvisi monaštvo, u suštini nije ništa drugo do snažna i odlučna mera na uništavanju monaštva. Monaštvo je nauka nad naukama. U njoj teorija i praksa idu ruku pod ruku. Celokupni taj put blagoslovilo je Jevanđelje; tim putem, pomoću nebeske svetlosti, prelazi se sa spoljašnje delatnosti na posmatranje samog sebe. Pravilnost samoposmatranja koju daje Jevanđelje neosporno dokazuju unutrašnji opiti. Dokazana, ona ubedljivo dokazuje jevanđelsku istinu. Nauka nad naukama, monaštvo, pruža – izrazićemo se jezikom naučnika ovoga sveta – najpodrobnija, najutemeljenija, najdublja i najviša znanja u eksperimentalnoj psihologiji i bogoslovlju, to jest delatno, živo znanje o čoveku i Bogu, ukoliko je to znanje čoveku uopšte dostupno. Ljudskim naukama treba pristupati sa svežim sposobnostima, sa izoštrenim osećajem za njih, sa neistrošenom duševnom energijom: još više je to neophodno za uspešno izučavanje monaštva, te nauke nad naukama. Monaha čeka borba protiv prirode. Najpovoljniji uzrast za stupanje u tu borbu je mladost. Nju još nisu okovale navike; u njoj dobra volja ima mnogo slobode! Iskustvo potvrđuje da su najbolji monasi oni koji su stupili u monaštvo u nežnoj mladosti. Većina današnjih monaha stupila je u monaštvo još u svojoj mladosti. U zrelom dobu malo ko stupa u monaštvo, a u starosti veoma retki. A ti retki koji su stupili u manastir u zrelim ili poodmaklim godinama veoma često ne izdrže manastirski život, i vraćaju se u svet čak ne shvativši šta monaštvo jeste. U onima pak koji su se zadržali u manastiru primećuje se skoro samo spoljašnja pobožnost i tačno ispunjavanje spoljašnjih monaških pravila koja se veoma dopadaju mirjanima i potpuno ih zadovoljavaju: u takvima nema suštinskog monaštva, ili se ono sreće veoma retko, kao izuzetak od opšteg pravila.
Pređimo na pouku koju nam daje sveta Crkva. Sine moj – govori premudri od Boga darovanom premudrošću – od svoje mladosti predaj se učenju, i do starosti svoje naći ćeš premudrost. Pristupaj joj kao orač i sijač, i očekuj dobre plodove njene.[84] Raduj se, mladiću, za mladosti svoje…, i hodi kuda te tvoje srce vodi i kuda oči tvoje gledaju.[85] Premudrost zavoljeh, i nju tražih od mladosti moje, i poželjeh da je uzmem sebi za nevjestu, i postah ljubitelj ljepote njene. Njena blagorodnost je još veća zato što zajedno sa Bogom živi, i Gospod svih zavoli je: ona je tajnica uma Božijega i biračica djela Njegovih.[86] Ove izreke Svetog pisma, po svetim ocima, tiču se monaštva, te nauke nad naukama. Uostalom, svakome je jasno da one nisu plod mudrosti koja se predaje po načelima sveta i gospodara ovoga sveta. Šesti vaseljenski sabor je rekao u četrdesetoj odluci da je veoma spasonosno prilepiti se uz Boga kroz ostavljanje svetskih mišljenja, a ipak je zapovedio da se postriženje vrši tek nakon obaveznog razmatranja i mišljenja, i ne pre deset godina, kada umne sposobnosti budu dovoljno razvijene. Iz životopisa prepodobnih monaha vidi se da je većina od njih stupila u manastir u periodu od dvadesete do tridesete godine svog života. Sveti oci su smatrali da starost nije sposobna za monaški život. Starost nije sposobna za taj život! Ona je postala samo žilavija u navikama, u načinu mišljenja; otupele su njene sposobnosti! Mladalački podvig njoj nije svojstven! Prepodobni Antonije Veliki najpre je odbio da primi u monaštvo šezdesetogodišnjeg Pavla Preprostog tako što mu je rekao da ga upravo zbog starosti smatra nesposobnim za monaški život. Suprotno tome, mnogi oci su stupili u manastir u dečijem uzrastu, i postigli su veliki duhovni napredak zbog celovitosti želje, neporočnosti, iskrenog stremljenja prema dobru, i osetljivosti, toliko svojstvenih dečijem uzrastu.[87]
 
Mirjanin: Jaka volja, želja, odlučno usmerene prema svome cilju, neophodne su za duhovno napredovanje. Upravo njih treba blagovremeno uočiti i odrediti u čoveku koji želi da primi monaštvo.
 
Monah: U pravu ste! Prilikom primanja u manastir odvajkada je bila primetna opreznost; danas je ona još primetnija: naročito razne formalnosti prilikom stupanja lica izvan duhovnog staleža čine proces stupanja veoma dugotrajnim i često veoma teškim. Ali jačina volje ili istinska želja otkrivaju se ponekad tek nakon veoma dugog vremena, veoma često nam nakon prvih iskustava izgledaju ovako, a kasnije onako. Jedni, stupajući u manastir, isprva pokazuju pobožnost, samopožrtvovanje, a kasnije slabost. Suprotno ovima, drugi isprva pokazuju lakomislenost, no posle počinju sve više da usvajaju monaški život, i posle svega postaju strogi i revnosni monasi.[88] Sveti Isak Sirijski govori: Često se dešava da je čovek nevaljao, uvek ranjiv, i sklon padu zbog nedovoljnog opitnog znanja u monaškom životu, da se stalno nalazi u duševnoj slabosti, ali da nakon toga neočekivano otima barjak iz ruku vojske sinova gorostasovih, i njegovo ime se uznosi i veliča mnogo više od imena podvižnika poznatih po svojim pobedama; on prima venac i obilje dragocenih darova pred svim svojim prijateljima. Zato ne dopusti sebi očaj, ma ko ti bio; samo ne zanemarimo molitvu, ne budimo lenji da zamolimo Gospoda da nas odbrani.“[89] Često su se najveći grešnici pretvarali u najveće pravednike. Manastir i jeste mesto pokajanja. Ako neko želi i traži pokajanje, onda on i ne može da odbije pokajanje – makar i ne mogao, kao onaj besomučnik, da vlada sobom – kada je pokajanje dao Bog, i kada manastir, to njegovo utočište i pristanište, Bog nije oduzeo.
Sveti Jovan Lestvičnik, koji je živeo u VI veku posle Hristovog rođenja, navodeći motive stupanja u tihovateljski život, mnogo više ukazuje na želju da se greh izbegne i svoja nemoć udalji od sablazni kojima ona ne može da se suprotstavlja, nego na želju za hrišćanskim savršenstvom, jer je takva želja vodila retke.[90] Sada, kada je u svetu sve više sablazni i grehopada, kada se čovečija snaga iscrpla pred snagom sablazni koje su se rasprostranile i obuzele svet, kada svest o grešnosti i želja za oslobađanjem od nje još nisu ugašene u svim ljudima – većina onih koji stupaju u manastir stupa da bi skinula sa sebe breme greha, da bi ispomogla svoju nemoć, da bi obuzdala sebe. Još je sveti Jovan Lestvičnik nazvao manastir bolnicom:[91] tim više su danas manastiri dobili taj karakter. Zar ćemo čovečanstvo lišiti pomoći, čovečanstvo koje strada od moralnih bolesti? Ako se usrdno brinemo o prihvatilištima za telesno ozleđene, iznemogle, bolesne, zašto ne postoji prihvatilište za bolesti, ozlede, slabosti duše? Oni koji sude o manastirima na osnovu svojih pogrešnih mišljenja zahtevaju da u tim bolnicama vlada potpuno zdravlje, da tu ne bude ni traga bolesti. Tu tražite uspešno lečenje! Tada će vaš zahtev biti opravdaniji. Ostvarenje tog mišljenja morao sam da upoznam opitno.
U Kaluškoj eparhiji, blizu grada Kozeljska, nalazi se opštežiteljna Optinska pustinja. U nju je 1829. godine stigao da provodi život jeroshimonah Leonid, poznat po poznavanju delatnog monaškog života; kasnije mu se pridružio njegov najbliži učenik, jeroshimonah Makarije. Oba starca su bila napojena otačkim delima o monaškom životu, sami su se rukovodili tim delima, vodili su njima i druge koji su im se obraćali zbog pouke ili saveta. Takav vid života i ponašanja oni su uzeli od svojih učitelja; takav vid života počeo je od prvih monaha, dospeo je po nasledstvu do naših dana, i čini dragoceno nasledstvo i udeoništvo monaha dostojnih svog imena i pozvanja. Bratstvo Optinske pustinje počelo je odmah da se znatno uvećava i usavršava u moralnom smislu. Revnosnoj braći starci su objasnili pravilni i podesni način podvižništva; kolebljive su podržali i osokolili, slabe učvrstili; pale u sagrešenja i grešne navike priveli pokajanju, i iscelili. Prema skromnim kolibama shimonaha počele su da se slivaju reke svetovnih ljudi svih slojeva: oni su pred njima otkrivali duševne muke, tražili lek, utehu, okrepljenje, isceljenje. Hiljade njih ima njima da zahvali za svoje pobožno usmerenje i mir srca. Sastradalno su gledali oni na stradalni rod ljudski; olakšavali su pred njima značaj greha tako što su objašnjavali značaj Iskupitelja, i iz značaja Iskupitelja objašnjavali obavezu hrišćanina da ostavi grešni život; bili su popustljivi prema ljudskoj slabosti, i zajedno snažno lečili tu slabost! Takav je duh Pravoslavne crkve; takvi su bili njeni sveti svih vremena. Prepodobnom Sisoju Velikom, monahu IV veka, neki brat je ispovedao svoje neprestane padove. Prepodobni ga je ohrabrio, posavetovao da svaki pad leči pokajanjem, i da prebiva u podvigu.[92] Da li je razuman ovaj savet? Kako bi trebalo tu postupiti po mišljenju najnovijih teoretičara? Verovatno već nekako drukčije. Posetio sam Optinsku pustinju prvi put 1828. godine, a poslednji put 1856. To je bilo vreme njenog procvata; njeno bratstvo brojalo je do 200 ljudi. Jeroshimonah Leonid pominjan je zajedno sa blaženopočivšima, sedamdesetogodišnji jeroshimonah Makarije bavio se duhovnim vođenjem bratstva i poučavanjem mnogobrojnih posetilaca manastira. Bez obzira na duhovno napredovanje i mnogobrojnost bratstva, malo njih, veoma malo njih ispoljavalo je sposobnost da budu lekari, da vode druge, za šta su potrebni i urođena sposobnost i duh, odgajani istinskim monaškim podvigom. Takvo je opšte svojstvo bolnica: tamo je lekara malo, a bolesnih mnogo. Danas se broj lekara postepeno smanjuje, a broj bolesnika stalno raste. Opet je svet uzrok toga. Pogledajte koga on odvaja u manastire? To nisu izabrani hrišćani, kako je to bilo u početku hrišćanstva i monaštva; to nisu članovi koji pripadaju obrazovanim slojevima sveta. Danas manastire ispunjavaju skoro isključivo članovi nižih slojeva – i to kakvi članovi? za služenje najnesposobniji u tom sloju koji ih otpušta u manastir. Mnogi iz nižih slojeva stupaju u manastir sa navikama na poroke, svojstvene sloju iz kojeg dolaze, naročito sa navikom na onu slabost koju je još ravnoapostolni knez Vladimir smatrao narodnom. Zaraženi tom bolešću idu u manastir s namerom da sačuvaju sebe od nje, makar nasilno; no navika uzima svoje, i vremenom pokazuje vlast nad onima koji su joj se neoprezno i nerazumno pokorili. Mnogi ljudi, predivnih osobina, veoma pobožni, izloženi su toj slabosti: svoje padove oni gorko oplakuju, staraju se da zaglade pokajanjem. Plač u tajnosti kelije i pokajanje u tajnosti srca ljudi ne vide onoliko koliko vide padove. O te padove sablažnjava se sloj obrazovanih, a prvenstveno se obrazovani sablažnjavaju o manastire; oni imaju svoje slabosti koje lako opraštaju i koje bi oprostili kada bi ih našli u manastiru; ali kada stupe unutar manastirske ograde sa svojim običajima i svojim pogledom, kada tamo susretnu slabost ljudi neprivilegovanog staleža, oni se sablažnjavaju o nju ne shvativši da su stupili u stan ljudi neprivilegovanog staleža. Oni vide monahe – bića potpuno odvojena od mirjana; prvi, svi, bez izuzetka, moraju biti obrasci savršenstva; drugima je sve dozvoljeno i dopušteno. Ljudi neprivilegovanog staleža drukčije gledaju na svoju stalešku nemoć. U jednoj obitelji, udaljenoj od sveta, živeo je početkom ovog stoleća starac koji je poučavao bližnje. Ostavio je pismenu pouku onima koje je obuzela strast pijanstva. Starac je poticao iz običnog načina života, i, sa potpunim saosećanjem prema braći koja stradaju, piše da onaj koji je izgubio vlast nad sobom ne može da se isceli, čak ni da se uzdrži od strasti sve dok se nalazi u sablazni, i predlaže bolesnima da se nastane u njegovoj obitelji zato što je potpuno udaljena od sablazni. Savet je i veoma dobar i veoma zdrav. Udaljene od svetovnih naselja, pustinje mogu da služe kao istinska pristaništa i lečilišta za one koji boluju od bolesti duše, i ujedno mogu da skriju predmete sablazni od onih koji ne boluju od umnih sablazni.
 
Mirjanin: Iz svega što smo rekli nesumnjivo proizilazi, ipak, da današnje stanje manastira, u najmanju ruku mnogih, ne odgovara njihovom pozvanju, te da su mere ispravljanja i korisne i nužne.
 
Monah: Da! U naše vreme, kada se svetovno obrazovanje brzo razvija, kada se građanski život odvojio od crkvenog života, kada mnoštvo učenja neprijateljskih Crkvi silom prodire ovamo sa Zapada, kada religija i moral primetno slabe u svim slojevima, dovođenje manastira u potrebni red neophodno je iz dva razloga: prvo, radi očuvanja samog monaštva, suštinski nužnog i potrebnog Crkvi, a drugo, radi zaštite naroda od sablazni. Sablažnjavajući se redovno i nedopušteno, narod sam sve više i više slabi u veri. Ali ovde nije potrebno površno, nego tačno poznavanje monaštva – potrebno je temeljno, opitno poznavanje pravila svete Crkve i svetih otaca o monaštvu, potrebno je saznanje iz srca o važnosti i svetosti tih pravila. Mere ispravljanja monaštva preduzete na osnovu površnog mišljenja o njemu, iz smrdljivih riznica telesnog mudrovanja, uvek su bile Krajnje štetne po njega. Pribegavajući takvim merama, gazeći najsvetija pravila, na koja je nadahnuo i koja je preneo Sveti Duh, gordi i pomračeni svet može potpuno da upropasti monaštvo, a sa njime i hrišćanstvo.
 
Mirjanin: Navedite, radi primera, pravila o monaštvu nekog svetog oca, na osnovu kojih bi se moglo sklopiti mišljenje o merama ispravljanja, tako potrebnim u našim manastirima, čija bi primena u manastirima bila suštinski korisna.
 
Monah: Predlažem vam da obratite pažnju na Predanje ili Tipik prepodobnog Nila Sorskog, našeg sunarodnika iz XV veka, možda poslednjeg svetog pisca o monaškom životu. To delo, bez obzira na činjenicu da je kratko, ima dovoljnu punoću; to delo je duboko, duhovno. Izdato je 1852. godine po odluci Svetog sinoda u hiljadama primeraka, i razaslano po manastirima. Prepodobni Nil je stupio u monaštvo i ostajao je u njemu sa ciljem da po predanju drevnih svetih otaca izučava i u sebi razvija duhovni monaški podvig. Da bi se bliže upoznao sa predanjem otaca, on je putovao na Istok; prilično vremena je proveo na Atonskoj gori besedeći sa učenicima sv. Grigorija Sinaita i sv. Grigorija Palame; takođe je održavao odnose sa monasima koji su provodili život u okolini Konstantinopolja. Kada se vratio u Rusiju, nastanio se u gustoj šumi, na rečici Sori, i osnovao skitski način života u našoj domovini. Pomenuti Tipik, ili Predanje, napisao je pre nego što se nastanio u skitu. Tipik prepodobnog Nila dragocen je naročito zato što je potpuno primenjiv na savremeno monaštvo, koje, zbog oskudnosti duhovnih učitelja, ne može da prolazi ono bezuslovno poslušanje koje su prolazili drevni monasi. Prepodobni Nil, umesto bezuslovnog poslušanja duhonosnom učitelju, predlaže monahu savremenog doba da mu vođstvo budu Sveto pismo i dela svetih otaca, da sluša savete uznapredovale braće, ali da oprezno i razborito proveri ima li taj savet uporišta u Pismu. Izučivši istinski monaški podvig, prepodobni Nil je davao svoj smireni glas protiv svih onih skretanja sa istinskog monaškog pravca u koja se tadašnje rusko monaštvo upustilo zbog svoje naivnosti i neznanja. Na taj glas nije bila obraćena pažnja. Zanetost novim prešla je u običaj, zatim je postala opšta, a onda dobila nesavladivu snagu: ona je poslužila kao povod za onaj udarac koji je manastirima zadat u XVIII veku. Ta zanetost sastojala se u nastojanju da se steknu imanja velikih razmera.
 
Mirjanin: Šta se naročito korisno za savremeno monaštvo može izvući iz dela prepodobnog Nila?
 
Monah: Pre svega, njegov primer je neobično poučan. On je upoznao Sveto pismo i dela svetih otaca o monaškom životu, upoznao ne samo po slovu nego i sopstvenim opitima. Ne zadovoljivši se time, on je hteo da vidi kako provode život sveti atonski i vizantijski monasi, da iz njihovih pouka i načina života dopuni svoje znanje i delatnost. Kada je dostigao izuzetno duhovno napredovanje, on nije smatrao da ga je dostigao, nije tražio da bude učitelj bližnjima. Molili su ga da im ne uskrati poučne besede: posle upornih molbi on se povinovao želji braće i prihvatio zvanje učitelja i nastojatelja, kao poslušanje koje je položeno na njega. Iz tog ponašanja prepodobnog Nila vidi se da je za utvrđivanje, podržavanje, ispravljanje manastira potrebno da na njihovo čelo dođu i da ih vode dostojni muževi, koji su upoznali Sveto pismo i dela otačka, sebe oblikovali po njima, stekli delatno, živo znanje, i njime privukli u sebe Božiju blagodat. Treba moliti Boga da pošalje takve ličnosti zato što sveta monaška pravila mogu dolično da ispune samo oni muževi koji ih razumeju suštinski, iz svih svojih opita. Prepodobni Kasijan pripoveda da su egipatski manastiri prvi u svetu u kojima je nastojateljstvo davano isključivo onim monasima koji su sami bili poslušni i opitno upoznali predanje otaca.[93] Prvo mesto među pravilima prepodobnog Nila treba dati malopre pomenutom, koje kaže da naše vođstvo treba da budu Sveto pismo i dela otačka. Sveti Jovan Lestvičnik ovako određuje monaha: „Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu.“[94] Prepodobni Nil se rukovodio ovim pravilom, a predao ga je i svojim učenicima. „Odlučili smo“ – govori ugodnik Božiji – „ako je već takva volja Božija, da primamo one koji dolaze nama, uz uslov da drže predanje svetih otaca i čuvaju Božije zapovesti, da ne donose opravdanja, da ne opravdavaju grehove govoreći: ‘Ne može se danas živeti po Pismu, ne mogu se danas slediti sveti oci.’ Ne! Iako smo slabi, dužni smo da se, prema snagama, upodobljujemo tim ocima, blaženim i dostojnim svagdanjeg pominjanja, i da ih sledimo, čak i ako ne možemo da dostignemo stepenik koji su oni dostigli.“[95] Dobri poznavaoci današnjeg stanja ruskog monaštva posvedočiće, na osnovu svog potpunog ubeđenja, da u moralnom i duhovnom smislu cvetaju jedino oni manastiri u kojima je razvijeno sveto čitanje, da monaško ime dostojno nose jedino oni monasi koje je odgojilo, othranilo sveto čitanje. Prepodobni Nil nikada nije davao pouke ili savete direktno iz sebe: onima koji su ga pitali on je predlagao ili učenje Pisma, ili učenje otaca.[96] „A kada“ – govori prepodobni u jednom svom pismu – „nisam mogao da se prisetim svetog mišljenja o tome o čemu smo besedili, odlagao sam odgovor ili ispunjenje sve dotle dok ne nađem pouku u Pismu.“ Taj metod je očigledan iz dela svetog mučenika Petra Damaskina, prepodobnog Grigorija Sinaita, svetih Ksantopula i drugih otaca, naročito poznijih. Njega su se držali pomenuti jeroshimonasi Optinske pustinje Leonid i Makarije. Njihovo pamćenje bilo je bogato ukrašeno svetim mislima. Nikada oni nisu davali savete iz sebe: uvek su kao savet iznosili izreku Pisma ili otaca. To je njihovim savetima davalo snagu: oni koji bi hteli da iznesu neku zamerku na ljudsku reč pobožno su slušali Božiju reč i nalazili da je pravedno da njoj podrede svoje umovanje. Takav način postupanja znači da je savet prožet osećanjem najveće nedostojnosti samog davaoca tog saveta: to je jasno iz predanja prepodobnog Nila – on ne daje svoje, već Božije. On postaje svedok, organ svete Istine, i u njegovoj savesti iskrsava pitanje: ispunjava li on svoje odgovorno služenje sa potrebnim blagougađanjem Bogu? „Božansko Pismo i reči svetih otaca“ – piše prepodobni Nil u svom Predanju – „niko nije istražio, kao ni pesak morski; mi ih istražujemo bez lenjosti, i prenosimo onima koji nam dolaze i traže pouku. Tačnije, ne prenosimo ih mi – mi toga nismo dostojni nego blaženi sveti oci iz božanskog Pisma.“ Svi sveti asketski pisci poslednjih vekova hrišćanstva tvrde da zbog opšte oskudice bogonadahnutih učitelja izučavanje Svetog pisma, prvenstveno Novog zaveta, i dela otačkih, kao i brižno i nepokolebivo nastojanje da oni budu naš vodič kroz život i u poučavanju bližnjih, predstavlja jedini kasnijem monaštvu od Boga podareni put duhovnog napredovanja. Prepodobni Nil izjavljuje da odbija su život sa onom braćom koja ne žele da provode život po ovome pravilu1 – tako je ono važno, tako je suštinsko!
Drugo moralno pravilo koje predlaže prepodobni Nil sastoji se u tome da braća svakoga dana ispovedaju starcu2 – starcem se u manastirima naziva monah koji je uznapredovao u duhovnom životu i zato mu se poverava poučavanje braće – svoja sagrešenja, i najsitnija, čak grešne pomisli i osećanja, da bi kroz njih razmatrao njihove nedoumice. To donosi neobičnu korist duši: nijedan podvig ne umrtvljava strasti tako lako i tako snažno kao taj. Strasti odstupaju od onoga koji ih bespoštedno ispoveda. Telesna želja slabi od ispovesti više nego od posta i bdenja. Ako monasi na početku svog monaškog življenja izgrade naviku da se ispovedaju svakog dana, onda oni i u zrelom dobu nastoje da što češće pribegavaju tom isceljenju, jer su iz opita saznali kakvu slobodu ispovest daje duši. Kroz taj podvig oni na sopstvenom primeru detaljno i jasno upoznaju da je ljudski rod pao. A dok kroz ispovedanje isceljuju svoje grehove, oni stiču znanje i veštinu da pomažu bližnjima u njihovim duhovnim zabunama. Gorepomenuti jeroshimonasi Optinske pustinje imali u pod svojim rukovodstvom mnogo učenika koji su im svakog dana, posle večernjeg pravila, otvarali svoju savest. Ti učenici su se izrazito razlikovali od onih koji su živeli svojevoljno. Pomisao o predstojećoj ispovesti bila je stalni čuvar njihovog ponašanja, postepeno ih je naučila da budno paze na sebe, a sama ispovest učinila je da budu usredsređeni u sebi, neprestano zadubljeni u Pismo, takoreći sistematski monasi. Svakodnevno ispovedanje, ili svakodnevno otvaranje i preispitivanje savesti, drevno je monaško predanje i delanje. Ono je bilo sveopšte u ranijem monaštvu, što je potpuno jasno iz dela prepodobnih Kasijana, Jovana Lestvičnika, Varsanufija Velikog, ave Isaije, ave Doroteja – rečju, iz svih dela otačkih o monaštvu. Njega su, najverovatnije, ustanovili sami apostoli.[97] Monahe vaspitane na osnovu dva ovde izložena moralna pravila možemo da uporedimo sa ljudima koji imaju vid, život, a monahe lišene tog vaspitanja, sa slepcima, mrtvacima.Ta dva pravila, uvedena u bilo koji manastir, mogu značajno da doprinesu da i moralni i duhovni pravac bratstva bude bolji – opitno je to dokazano – ništa ne menjajući u manastiru po pitanju spoljašnjosti. Za ostvarenje drugog pravila potreban je monah koji je uznapredovao u duhovnom životu, koji je vaspitan po tom pravilu. Ovde je opitno znanje potpuno nužno. Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: „Korisno je da otkrivamo svoje pomisli ocima, ali ne bilo kakvim, nego starcima, duhovnim, koji imaju razmišljanje, starcima ne po telesnom uzrastu i sedoj kosi. Mnogi su zaneti spoljašnjim izgledom starosti izneli svoje pomisli, ali su umesto isceljenja dobili štetu zbog neopitnosti onih koje slušaju.“[98]
 
Mirjanin: Vidim da ste ukazali na najosnovnija načela moralno dobrog uređenja manastira. Navedite, molim vas, i druga pravila i predanja svetih otaca koja bi mogla da doprinesu da manastiri dostignu njima svojstveno stanje.
 
Monah: Čovekovo obrazovanje zavisi od spoljnjih uticaja: oni su njegovi odrednici. Drukčije i ne može da bude: mi smo tako stvoreni. Sveti oci su svojim čistim umovima proniknuli u tu tajnu, a onda su, u svom svetom predanju, okružili monaha takvim uticajima od kojih ga svaki, sveukupnim silama i dejstvom, vodi prema cilju, a uz to su uklonili od njega sve uticaje koji odvlače od cilja, makar njihova spoljašnjost i bila dolična. Da bismo ovo objasnili, ponovo ćemo se okrenuti dragocenoj knjižici prepodobnog Nila Sorskog. Prepodobni govori da hram Božiji u manastiru mora biti sagrađen veoma jednostavno. On se u tome poziva na prepodobnog Pahomija Velikog, koji nije hteo da crkva u njegovom opštežiću bude arhitektonski otmena. Veliki je govorio da uklanja neimarsku otmenost iz monaške obitelji sa ciljem da se um monaha ne spotakne zbog pohvala koje ljudi upućuju crkvenom zdanju, i da ne postane plen đavola, čije je lukavstvo mnogoliko. Ovome prepodobni Nil dodaje: „Ako je sveti Veliki tako govorio i postupao, tim više mi moramo da se pazimo zato što smo slabi i strasni, zato što se naš um lako spotakne.“[99]
Prepodobni Nil zaveštava da kelije i ostale manastirske zgrade moraju biti veoma jednostavne, ne skupe, bez ukrasa.[100] Veliki ugodnik Božiji Jovan Prorok, zatvornik, koji je tihovao u gaskom opštežiću, dao je pred svoju smrt veoma poučna uputstva novopostavljenom igumanu opštežića, svom duhovnom sinu. Između ostalog, on je zapovedao igumanu da uređuje kelije tako da one ne budu suvišne udobne, da imaju samo najnužnije, da budu prilično tesne, kao da se ima u vidu preseljenje, a sve zato što zdanja ovoga veka u odnosu na večnost nisu ništa više no šatorčići.[101]
Na osnovu učenja i ponašanja drevnih svetih otaca, prepodobni Nil uzakonjuje da crkvena riznica i utvari u manastiru budu jednostavne, ne skupe, skromne. Isto tako on zapoveda da celokupna manastirska imovina bude jednostavna, bez suviška, samo za nužne potrebe, da ne bi pobuđivala u monasima praznu slavu i privlačila pristrasnost i posebnu monahovu brigu, jer sve njegove duševne snage moraju biti upućene Bogu.[102]
Prepodobni Nil je zabranio ženskom polu da ulazi u njegov skit. U stara vremena bio je zabranjen, a na Atonskoj gori zabranjen je i danas, ulazak ženskom polu u sve muške manastire. Pravilo suštinski važno za one koji žele da pobede svojstvo prirode! Takvima je potrebno da potpuno izbegnu dejstvo tog svojstva; ako ostanu pod njegovim uticajem, oni ne mogu da se ne kolebaju. Pri današnjem slabljenju morala korist i neophodnost te mere postaje očigledna.[103]
U Rusiji je suštinski potrebno ukloniti vino iz manastira. To su shvatali razboriti i pobožni nastojatelji, od kojih možemo da ukažemo na Teofana, nedavno počivšeg pravednog muža, koji je bio nastojatelj i obnovitelj Kirilonovojezerskog manastira. On se sa posebnom revnošću starao o iskorenjivanju pijenja vina u njemu poverenom manastiru, ali uzalud. Uzaludni će ostati svi napori, ma čiji oni bili, ako pravila svetih otaca o manastirima ne budu potpuno obnovljena.
Prepodobni Nil je sagledao monaški život u kolevci monaštva – na Istoku – vratio se u Rusiju, i onda izabrao da provodi život u nedostupnoj pustinji. Bio je zadovoljan mestom koje je izabrao. Uzrok zadovoljstva on iznosi u jednom svom pismu: „Blagodaću Božijom“ – govori on – „nađoh mesto ugodno mome razumu, jer mirjani ovamo malo dolaze.“ Upotrebićemo ovde silogizam prepodobnog Nila: „Ako je za toliko svetog muža mesto življenja koje je izabrao bilo prijatno zato što su svetovni ljudi malo posećivali to mesto, onda mi, slabe volje i slabog razuma, lako skloni svim grehovima, tim više moramo da izabiramo za provođenje svog života usamljena mesta, udaljena od svetovnih naselja, koja ne privlače gomile mirjana, a sa njima i mnoštvo sablazni.“
Prepodobni Nil je želeo da se monasi njegovog manastira izdržavaju radom svojih ruku, a ako bi iskrsla potreba da mirjani daju pomoć u milostinji, izmolili bi je u umerenoj količini.
To su načelna pravila koja su sveti oci dali monaštvu, i koja je priznala sveta Crkva. Ostala pravila, koja se odnose na pojedinosti, imaju isti karakter i isti cilj.
 
Mirjanin: Od pravila koja ste nabrojali mnogi manastiri su manje ili više odstupili. Odstupanja moraju biti kadtad ispravljena. Obrazovanost i duh našeg vremena zahtevaju, kako vam je poznato, da se ispravljanje ne odlaže. O tome se priča u društvu. Želeli bismo da se usred glasova koje pušta neznanje začuje glas istinskog znanja. Recite nam, molim vas, šta bi, po vašem mišljenju, moglo da doprinese tome da se manastiri dovedu u stanje koje je njima svojstveno.
 
Monah: Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, bez obzira na činjenicu da sam ga skoro dao. Setio sam se sada Spasiteljevih reči o polju na kome je bilo zasejano dobro seme: nakon nicanja tog semena, pojavilo se mnoštvo kukolja. Anđeli su, a ne ljudi, predložili gospodaru polja da počupa kukolj. Gospod im je rekao: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje do žetve.[104] Verovatno je i za manastire to najbolja mera. U svakom slučaju, na nju treba obratiti posebnu pažnju. Prilikom popravljanja veoma starih zgrada potrebna je opreznost. Razboriti lekari ne pristaju da leče zapuštene bolesti, koje su se potpuno srodile sa samom telesnom građom, upravo zato što dodirivanje tih bolesti znači dodirivanje života. Monaštvo i manastire utemeljio je Sveti Duh kroz prepodobne oce, kao svoje izabrane sasude; obnova manastira i njihove prethodne duhovne lepote, ako ta obnova spada u Božija predodređenja, može da usledi tek posle dejstva naročite Božije blagodati, posredstvom istih takvih dostojnih oruđa. To je sve što mogu da kažem o ispravljanju i poboljšanju manastira. Međutim, iz onoga što sam rekao jasno sledi da ispravljanje i poboljšanje manastira nikako ne može biti delo svetovnih ljudi: svetovni ljudi će postupiti ozbiljno i pobožno ako se to delo poveri onima kojima ga je poverio Božiji promisao, i od koga će se ono potražiti na sudu Božijem.
Smatram svojim svetim dugom da vam prenesem mudri savet koji sam čuo od opitnih, uvažavanja dostojnih staraca. Oni su govorili i mirjanima i monasima koji su iskreno tražili spasenje: „U našem vremenu, u kome su se sablazni tako namnožile, moramo posebno da pazimo na sebe, ne obraćajući pažnju na život i dela bližnjih, i ne osuđujući sablažnjene, jer smrtonosno dejstvo sablazni lako prelazi sa onih koje je ona zanela na onoga koji ih osuđuje.“ Pomenuti starci su savetovali mirjane da za svoje rukovodstvo kroz život uzmu Jevanđelje i one svete oce koji su napisali pouke uopšte za hrišćane, kako je to učinio sveti Tihon Zadonski. Monasima su savetovali da za svoje rukovodstvo uzmu takođe Jevanđelje i svete oce koji su napisali dela upravo za monahe. Ako se monah rukovodi otačkim delima, on će u svakom manastiru naći spasenje; ako živi po svojoj volji i po svome razumu, izgubiće ga, makar živeo i u nedostupnoj pustinji.
Teško svijetu od sablazni,[105] predskazao je Gospod, zato što će se umnožiti bezakonje, ohladnjeće ljubav mnogih.[106] Dolazak sablazni spada u nama nedokučivo predodređenje Božije: jer potrebno je da dođu sablazni,[107] rekao je Gospod. Čoveku je nakon njegovog iskupljenja data sloboda izbora između dobra i zla, kao što mu je bila data nakon stvaranja. Kao što je nakon stvaranja izabrao, tako i nakon iskupljenja čovek češće bira zlo. U raju se zlo pojavilo zaodeveno u masku dobra da bi zgodnije sablaznilo: u naručju svete Crkve ono se pojavljuje prikriveno i iskićeno, u primamljivoj mnogolikosti sablazni, i te sablazni naziva bezazlenim zabavama i uveseljavanjima, a razvoj telesnog života i ponižavanje Svetog Duha naziva napredovanjem i razvojem čovečanstva. Ljudi će biti izopačenog uma jer zavoleše nepravdu,[108] nepouzdani u vjeri, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli.[109] Oni koji su tu silu dobili, a onda se dobrovoljno odrekli nje, teško se vraćaju njoj[110] zato što su izgubili samu dobru volju, a to neminovno sledi nakon namernog prenebregavanja dara Božijeg. Ljudska prepredenost može nekako, brzo i površno, da smandrlja izgled pobožnosti, ali vaspostavljanje sile pobožnosti pripada onome koji oblači čoveka u silu s visine.[111] Gusto zeleno lišće često pokriva i ukrašava potpuno ostarelo, trošno drvo, debelo stablo još pokazuje čvrstinu i zdravlje, ali njegova unutrašnjost je već istrunula – prva oluja će ga slomiti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn 8, 32 i 44.
  2. Slovo monahu Nikolaju, Dobrotoljublje, tom 1.
  3. Sveti mučenik Petar Damaskin, knjiga 1, Dobrotoljublje, tom 3.
  4. Ctih 33. i dalje.
  5. Ef 1, 22 i 23; 2, 10, 11 i dalje.
  6. 2 Col 2, 3.
  7. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Ishirionu.
  8. Lk 18, 8.
  9. 1 Kor 6, 17. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo 4.
  10. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.
  11. Cassiani Collatio XVIII, cap. V.
  12. Lib. 11. De Nocturnis orationibus, caput. V.
  13. Četi minej, 24. decembar.
  14. Histoire du Christianisme, par Fleury, livre 2, chap. 6.
  15. Vies des peres des deserts dOrient.
  16. Četi minej, 1. mart.
  17. Slovo 55.
  18. Stradanje svetog mučenika Gordija, Četi minej, 3. januar.
  19. Mt 28, 19 i 20.
  20. Dap 20, 20 i 21.
  21. Kol 1,27 i 28.
  22. Jak 2, 26.
  23. Pim 10, 17 i 14.
  24. Jev 6, 1 i 2.
  25. Jev,glave 11,12 i 13.
  26. Slovo 4.
  27. Jn 14,21.
  28. 1 Kop 7, 32 i 33.
  29. 1 Kop 6, 17.
  30. Pouka 2, gl. 9.
  31. Jn 15, 18, 19.
  32. Jn 3,36; 17, 3.
  33. Mt19,17;Mk 10, 19.
  34. Lk 13, 3,5.
  35. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.
  36. Mt 16, 24.
  37. Mt 19,2l.
  38. Lk 14, 26.
  39. Mt 16, 24.
  40. Mt 19,21.
  41. Mk 10,21.
  42. Lk 14, 26, 27, 33.
  43. 2 Kop 6, 16-18.
  44. Lestvica, Pouka 2, gl. 9.
  45. Mt 19.
  46. Četi minej, Žitije prepodobnog Antonija Velikog, 17.januar.
  47. Trebnik, Čin male shime.
  48. Četi minej, 19. januar.
  49. Četi minej, 15. maj.
  50. Prepodobni Kasijan, Slovo o rasuđivanju, Dobrotoljublje, tom 4.
  51. Četi minej, 23. mart.
  52. Četi minej, 8. januar.
  53. Četi minej, 1.mart.
  54. Četi minej, 24. decembar.
  55. Četi minej, 25. jun.
  56. Gal 5, 24.
  57. Ef 6. 12.
  58. Četi minej, 19. jun.
  59. Slovo 2.
  60. Po objašnjenju blaženog Teofilakta Ohridskog.
  61. Lk 18.
  62. 1 Pt 4,10.
  63. Jov 1, 5.
  64. Mt. 6,21
  65. Lk. 12,33
  66. Mt. 6, 24-33
  67. Mt 14, 22, 33.
  68. Lestvica, Pouka 4, glava 43.
  69. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 7, glava 5.
  70. Sveti Isak Sirijski, Slovo 43. i Slovo 48.
  71. Pri iskazivanju odnosa papira, vode i ulja ovde su upotrebljeni tehnički izrazi iz fizike.
  72. Post 2, 25.
  73. Ef 5, 32.
  74. Lk 2,14.
  75. Trebnik, Čin venčanja.
  76. Blagovesnik. Mt 19, 12.
  77. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, gl. 13
  78. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga IV, gl. V.
  79. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 255.
  80. Mt 19, 12.
  81. Blagovesnik. MT 7, 8.
  82. Histoire du Chrisfianisme, Fleury, livre 26, chap. 5.
  83. 2 Kop 6, 16-18.
  84. Sip 6,18-19.
  85. Prop. 11,9.
  86. Prem 8, 24.
  87. Takvi su bili Sava Osvećeni (5. decembra), Simeon Divnogorac (24. maja), i mnogi drugi.
  88. Tako se desilo sa prepodobnim Siluanom. Četi minej, Žitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.
  89. Slovo 47.
  90. Lestvica, Pouka 27, gl. 29.
  91. Lestvica, Pouka 1, gl. 18. i 19.
  92. Azbučni paterik.
  93. Knjiga 11, gl. 3.
  94. Lestvica, Pouka 1, gl. 4.
  95. Predanje.
  96. Predanje.
  97. Jak 5, 16.
  98. Dobrotoljublje, tom 4, O svetim ocima u Skitu i o rasuđivanju.
  99. Predanje.
  100. Predanje.
  101. Odgovor 603.
  102. Predanje.
  103. Predanje.
  104. Mt 13, 29-30
  105. Mt 18, 7.
  106. Mt 24, 12.
  107. Mt 18, 7
  108. 2 Sol 2, 12.
  109. 2 Tim 3, 8, 5.
  110. Jev 10, 26.
  111. Lk 24, 49.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *