АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О МОНАШТВУ
 
РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА МИРЈАНИНА И МОНАХА
 
Мирјанин: Оче мој, сматрам да сам срећан што сам кроз познанство са вама нашао у вама личност пред којом могу да откривам своје срце и од које чујем искрен говор. Желим, желим свим срцем и потпуно да припадам Православној цркви, да следим њено догматско и морално предање. Са тим циљем настојим да о свим предметима предања имам одређено мишљење. Погрешна мишљења воде ка погрешним поступцима, а погрешан поступак је извор штете, појединачне и опште. Објасните ми, молим вас, значај монаштва у Цркви Христовој.
 
Монах: Бог нека благослови вашу жељу. Из тачног и правилног мишљења настаје све добро; из изопаченог и лажног настају све несреће. Ова мисао припада Јеванђељу. Оно нам нуди истину као почетни разлог спасења, а на лаж указује као на почетни разлог погибије.[1] Зашто хоћете да данас предмет нашег разговора буде управо монаштво?
 
Мирјанин: У друштву које ја посећујем често се поведе разговор о монаштву, износе се различита савремена мишљења о њему. Моји познаници се скоро увек обраћају мени зато што сам успоставио однос са духовним лицима, и износе жељу да и ја изнесем своје мишљење. Желим да ближњима достављам тачне податке, и зато вас молим да ми их саопштите.
 
Монах: Не знам у којој мери сам способан да вам удовољим; у сваком случају желим да будем искрен пред вама и изложим оно што сам имао прилику да сазнам из Светог писма и од светих отаца, из беседа са монасима достојним уважавања и поверења, и, најзад, из сопствених запажања и искустава. Угаони камен се полаже у основу зграде, а ја ћу у основу наше беседе положити речи да је монаштво уредба Божија, ни у ком случају човечија.
 
Мирјанин: Замислите! Мисао да је монаштво уредба Божија ја нисам ни чуо у друштву.
 
Монах: Знам да нисте. Управо зато, када у световном друштву отпочне разговор о монаштву, један каже: “Мени изгледа тако!” други: “А мени се чини овако!”, трећи: “А ја бих учинио ово,” четврти: “А ја бих учинио оно!” Чује се хиљаду противуречних мишљења и претпоставки, износе их људи који немају никакве представе о монаштву, али су спремни да постану писци правила за монаштво и да управљају монаштвом по свом премудром нахођењу, без икаквих обавештења. Неки понављају чак и хуле које су о монаштву изговорили протестанти и безбожници. Осећај жалости и страха захвата срце од таквих повика и судова, у којима незнање гази својим папцима драгоцене бисере светог предања и Божије уредбе.
 
Мирјанин: Да! Узрок тога је незнање, како рекосте, оче.
 
Монах: Не мислите да је незнање мало зло. Свети оци називају незнање великим, главним злом, од кога зло почиње у пуноћи обиља. Преподобни Марко Подвижник говори да је незнање први, главни јунак злобе.[2] “Незнање није свесно свог незнања, незнање је задовољно својим знањем” – рекао је други отац.[3] Оно је способно да почини много зла, уопште не наслућујући да га чини. Говорим ово из осећања састрадања са људима који не схватају у чему је човекова вредност, са хришћанима који не знају у чему се састоји хришћанство, који због свог незнања раде против себе. Не помислите да сам имао намеру да у Божијој уредби прикривам људске злоупотребе и људску немоћ. Не! Изобличавање и отклањање људских злоупотреба у Божијој уредби знак је страхопоштовања према тој уредби, средство очувања светости уредбе коју је Бог даровао и ставио људима на располагање.
 
Мирјанин: И последња мисао за мене је нова. Са тог гледишта никад нисам гледао монаштво, нити сам код других сретао такво мишљење.
 
Монах: Ово што сам рекао односи и се на монаштво али и на целокупну Цркву: и старозаветну, и новозаветну. Да је старозаветну Цркву основао Бог, да ју је предао посленицима – јудејском народу, то је Господ изобразио у причи о злим виноградарима, у 21. глави Јеванђеља по Матеју.[4] Да је новозаветну Цркву основао Богочовек, да ју је предао другом народу, састављеном од свих народа, дакле хришћанима, то јасно произилази из Јеванђеља и из целокупног Светог писма.[5] Јудејци су морали да поднесу рачун Богу о томе јесу ли сачували дар Божији, како су управљали и располагали даром Божијим. Пошто се показало да је њихово поступање злочиначко, они су отпали – они су, уосталом, добровољно отпали у духу – и подвргнути су казни. И хришћани исто тако морају да поднесу рачун о томе како су користили Божију уредбу – новозаветну Цркву – и како монаштво, као засебну уредбу у њој.
 
Мирјанин: Постоји ли могућност да се из Светог писма види у чему се састоји судбина новозаветне Цркве на земљи?
 
Монах: Свето писмо сведочи да хришћани, слично Јудејцима, почињу постепено да се хладе према откривеном учењу Божијем, да почињу да остављају без пажње обнављање човечије природе кроз Богочовека, да заборављају на вечност, да сву пажњу усмеравају на свој земаљски живот; да се у том расположењу и усмерењу бацају на побољшање свог положаја на земљи као да је вечан и развијање своје пале природе, а све да би задовољили сваку озлеђену и изопачену потребу и жељу душе и тела. Разуме се: такав правац је туђ Искупитељу, јер је блажена вечност оно ради чега је Он искупио човека. Отпадништво од хришћанства и јесте својство таквог правца. Отпадништво ће доћи, прориче Писмо.[6] Монаштво ће учествовати у слабљењу хришћанства: део тела не може да не учествује у болести која је погодила цело тело. Предсказали су то свети монаси древних времена јер им је Свети Дух који је у њима обитавао то дошапнуо.[7] Када се хришћанство до крајности умањи на земљи, тада ће се завршити живот света.[8]
 
Мирјанин: Какав је значај монаштва у Христовој Цркви?
 
Монах: Монаси су они хришћани који остављају, колико се може, сва земаљска занимања да би се занимали молитвом – врлином вишом од свих врлина, да би се помоћу ње сјединили са Богом и постали једно са Њим, како је рекао апостол: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме.[9] А пошто молитва посуђује своју силу од свих осталих врлина и од целокупног Христовог учења, онда монаси улажу посебну ревност у испуњавање јеванђелских заповести, и то тако што испуњавање заповести, обавезно за све хришћане, прилажу испуњењу двају Христових савета: савета о неграмзивости и савета о безбрачности.[10] Монаси својим животом теже да се уподобе земаљском животу Богочовека: зато свете монахе називају преподобнима.
 
Мирјанин: Одакле су монаси добили свој назив?
 
Монах: Речи монах, манастир, монаштво произашле су од грчке речи ?????, што значи: сам. Монах значи – усамљеник, онај који живи у осами; манастир – усамљено, одвојено обиталиште; монаштво – усамљени живот. Тај живот се разликује од обичног, свима заједничког живота – постоји ини живот, и зато је за њега у руском језику настао назив иночество.
Монах се на руском каже инок. Речи: општежиће, скит, безмолвије, отшелништво, затвор, пустиножиће означавају разне видове монашког живота. Монашким општежићем назива се заједничко живљење више или мање бројне заједнице монаха: они имају заједничко богослужење, заједничку храну и одећу; води их исти настојатељ. Безмолвијем или тиховањем назива се заједничко живљење двојице или тројице монаха у засебној келији: они живе по узајамној сагласности, или по савету старијег; имају заједничку храну и одећу, пет дана богослужење врше у келији, а у суботу и недељу долазе на заједничку службу у цркву. Отшелништвом се назива живљење монаха насамо. Када отшелник пребива у манастирској келији не излазећи из ње, онда се он назива затворником, а његово живљење затвором; када пак живи у безљудној пустињи, онда се он назива пустињаком, а његово живљење пустиножићем.
 
Мирјанин: Од када постоји монаштво?
 
Монах: Од времена апостола, по тврђењу преподобног Касијана.[11] Преподобни Касијан, монах четвртог века, писац који је, између осталог, писао и о монашким обитељима Египта, у коме је монаштво тада посебно процветало, човек који провео прилично времена међу монасима египатског Скита и предао каснијим нараштајима типике и учење египатских монаха, говори да суу првим временима хришћанства назив монаха добијали изабрани ученици светог апостола и јеванђелисте Марка, првог епископа Александрије. Они су се удаљили у најзабаченија приградска места и тамо проводили најузвишенији живот по правилима која им је јеванђелист предао.[12] У житију преподобне мученице Евгеније казује се да је за време владавине римског цара Комода (Комод је ступио на престо 180. године после Христовог рођења) римски великаш Филип одређен да управља Египтом. У то време у александријском предграђу постојао је манастир; о светом Елију, епископу тог времена, наводи се да је још у младости ступио у монаштво.[13] Јудејски историчар Филон, савременик апостола, грађанин Александрије, описује живот терапевта, који су се удаљили у предграђа Александрије, управо онаквим каквим је преподобни Касијан приказао живот првих александријских монаха и назвао њихове станове манастирима.[14] Из Филоновог описа не види се да ли су терапевти били хришћани; али Филон је световни писац, и зато је тај његов опис површан; сем тога, многи тада нису разликовали хришћанство и јудејство, јер су сматрали да је прво секта другог. У житију преподобног Антонија Великог, које је написао његов савременик свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, помиње се да су у то време, када је свети Антоније ступио у монаштво – Антонију је тада било око 20 година – египатски монаси проводили усамљенички живот у околини градова и села. Преподобни Антоније Велики се преставио 356. године после Христовог рођења, у сто петој години живота.[15] Постоји факт који доказује да је у Сирији монаштво постојало од апостолских времена. Преподобну мученицу Евдокију, која је живела у сиријском граду Илиопољу, за време владавине римског цара Трајана, обратио је у хришћанство преподобни Герман, настојатељ мушког манастира, у коме је било 70 монаха. Евдокија је примила хришћанство и ступила у женски манастир, у коме је било 30 монахиња.[16] Трајан је почео да влада 96. године после Христовог рођења. Последњих година III века преподобни Антоније Велики је поставио темеље пустиножића; крајем прве половине IV века преподобни Пахомије Велики је основао тавенисиотска општежића у Тиваидској пустињи, а преподобни Макарије Велики је основао обиталиште тиховатеља у дивљој пустињи Скит, близу Александрије, због чега је такав живот добио назив скитски, а манастири уређивани за такав живот добили су назив скитови. Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије кападокијске, који је живео у другој половини IV века, изучио је монашки живот међу египатским монасима; када се вратио у свој родни град, Кападокију, проводио је тамо, у пустињи, монашки живот до свог ступања у служење Цркви, и написао правила за монахе: нека од њих цела Источна црква касније је прихватила као руководство, а нека као поуку. Тако се монаштво, које се прикривало у околини градова и села, у IV веку већим својим делом преместило у ненастањене пустиње. У њима се оно развило и разрасло: оне су тло њему најсвојственије. Уосталом, и у градовима и у околини градова манастири су и остали и наново су подизани. Преподобни Касијан је известио да је монаштво основао свети јеванђелист Марко, и то у Александрији, а онима који траже детаљније податке о монаштву он препушта да се обрате црквеној историји. Та историја није дошла до нас – скоро све писане документе Египта уништили су мухамеданци у VII веку; то исто, додуше у мањем обиму, они су учинили и у другим хришћанским земљама које су покорили.
 
Мирјанин: Који је био разлог пресељења монаштва у места удаљенија од градова и насеља?
 
Монах: То пресељење се десило управо тада када је прекинут подвиг мучеништва, и када су хришћанску веру почели да примају и они који нису изабрани, и они без нарочитог призвања, без спремности на највеће невоље и смрт – дакле, сви уопште, и то као владајућу веру, коју шири власт, као њен покровитељ. Хришћанство је постало свеопште, али није сачувало претходно самопожртвовање. У градовима и селима хришћани су почели да се дају у многе животне бриге, да дозвољавају себи раскош, телесне насладе, учествовање у народним весељима и друге слабости којих су се првобитни исповедници клонили јер је то одрицање од Христа у духу. Хришћанима који су желели да у себи сачувају и развију хришћанство у свој његовој сили пустиња је пружила природно уточиште и пристаниште, неузнемирено саблазнима. “Пустиња је” – говори свети Исак Сиријски – “корисна и немоћнима и јакима: удаљавањем од твари не дозвољава страстима да се развију и умноже у првима, а снажни достижу борбу против лукавих духова баш тада када буду изван твари.”[17]
Разлог одласка светог Гордија у пустињу свети Василије Велики и Димитрије Ростовски описују овако: “Од злих језика градских побеже Гордије, од поклика трговачких и величања кнежевских побеже, од мишљења опадача, продаваца, купаца, заклињача, лажова, бесрамника, побеже од игара, и збијања шала, и исмејавања, којег има у граду, а сам чист слух имаше, чисте очи, и пре свега срце очишћено, које може Бога да гледа, да се удостоји божанских откривења, и великим тајнама научи, не од човека, ни од људи, но од Духа, великога учитеља истине, којег задоби.”[18] Са пресељењем монаштва у пустињу појавила се посебна монашка одећа, са циљем да се оно коначно одвоји од мирјана. У доба прогона и клир и монаси носили су одећу веома сличну одећи свих људи: то их је у знатној мери скривало од прогонитеља.
 
Мирјанин: Високо учење којег је био удостојен свети Гордије искључиво је својство веома ретких. У новије време.хришћанска вера се довољно и детаљно предаје на богословијама, а више знање о њој стиче се на духовним академијама.
 
Монах: Између учења које се предаје у духовним школама и учења које се предаје или мора да се предаје у манастирима постоји веома велика разлика, иако је предмет и једног другог учења исти: хришћанство. Када је Спаситељ света слао своје свете апостоле да проповедају целом свету, Он им је заповедио да науче све народе вери у истинитог Бога и животу по Његовим заповестима. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио.[19] Учење вери мора да претходи крштењу; учење животу по заповестима мора да дође после крштења. Прво учење је теоријско, а друго је практично. Свети апостол Павле је о првом рекао: Да нисам изоставио ништа што је корисно да вам не објавим и да вас поучим јавно и по домовима, свједочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и вјеру у Господа нашега Исуса Христа;[20] о другом: Христосу вама, нада славе, којега ми проповиједамо уразумљујући свакога човјека и учећи свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршена у Исусу Христу.[21] Бог је дао два учења о Себи: учење речју, које се прима вером, и учење животом, које се прима поступањем по јеванђелским заповестима. Прво учење можемо упоредити са темељом зграде, а друго са самом зградом, подигнутом на том темељу. Као што зграда не може да се гради без темеља, тако ни сам темељ неће ничему послужити ако не буде на њему подигнута зграда. Вјера без дјела је мртва.[22]
Свети апостол Павле овако описује неопходност првога: Вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије. Како ли ће повјеровати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?[23] Ето начела катихизиског учења. Онима који ступају у хришћанство апостоли и њихови следбеници излагали су основно учење хришћанства о Богу, о Богочовеку, о човеку, о његовом смислу у времену, о његовом смислу у вечности, о тајнама, о рајском блаженству, о мукама у паклу,[24] и о осталом што чини основно, догматско хришћанско учење, чему је прилагано и теоријско учење о животу по јеванђелским заповестима.[25] Ето начела догматског и моралног богословља, те најузвишеније, најсветије науке. Од самих апостолских времена почела су да настају у Христовој Цркви јеретичка учења, то јест учења о откривењу Божијем из људског знања, лажно названог знањем. У откривеном учењу Божијем нема места за људска умовања: тамо је све Божије, од почетка до краја. Света васељенска Црква се брижно старала да сачува њој поверено бесцено духовно благо – откривено учење Божије: она је изобличавала своје отворене непријатеље – идолопоклонике, незнабожачке философе и Јудејце, одбијала њихове нападе; она је изобличавала своје унутрашње непријатеље – јеретике, обарала њихово учење, избацивала их из својих недара, одвраћала од њих своју децу.
То је разлог због кога је богословље временом постајало све опширније. Појавила се потреба да се оно учи у школама. Најстарија и највећа школа била је у Александрији; та школа је посебно процветала у II и III веку после Христовог рођења. Учења непријатељска Божијем учењу стално су се умножавала, и то тако што су се појављивала у различитим облицима: прека потреба за школама, за њиховом системском организацијом, постајала је све приметнија. Удаљивши се од Истока падом у јерес, Запад је прихватио образованост и живот незнабожаца: од тада су се учења непријатељска Православној цркви, учења најлукавија, најдрскија, најнаказнија, богохулна, умножила до бесконачности. Духовне школе су постале суштинска потреба Православне цркве, као што је дисање потреба живота. Судите сами: треба јасно представити православном хришћанину, посебно ономе који се припрема да буде пастир, и истинско учење Православне цркве и сву њену победоносну борбу против тајних и јавних, прикривених и отворених непријатеља, борбу која траје 18 столећа, и која се све више разбуктава. Треба изложити заблуде и Арија, и Македонија, и Несторија, и Евтихија, и иконобораца, и папизма, и протестантизма, и њихових небројених грана, и атеизам и најновију философију као њихову круну; треба изнети ваљане доказе који обарају сва та учења. Упознавање богословља захтевало је мало времена у првим временима хришћанства – данас оно захтева доста времена; пре је оно могло бити пренето у поукама изговореним у храму Божијем – данас је потребно систематско предавање у трајању од неколико година. Омогућавање потпуног упознавања – то је циљ наших богословија и духовних академија: о хришћанству оне преносе основна, уводна знања, како их је назвао преподобни Марко Подвижник,[26] преносе их омладини, још неуведеној у служење заједници, припремљеној за њега само теоријски, неупознатој са знањима која доноси животно искуство. На теоријским знањима о вери морају бити учвршћена делатна, жива, благодатна знања. За стицање тих знања човеку је дат земаљски живот.
Хришћанин који живи у свету по јеванђелским заповестима неизоставно ће се обогатити искуственим, а у одређеној мери и благодатним знањима. Неупоредиво више дужан је да се обогати њима онај који, остављајући све земаљске бриге, употреби све своје време, све силе тела и душе на богоугађање, то јест монах. Управо он је у Јеванђељу назван оним који има заповести Божије, зато што заповести Господње чине целокупно његово наследство. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.[27] Најревноснији хришћани свих векова, по завршетку свог образовања у школама, ступали су и до сада ступају у монаштво да би стекли оно образовање које пружа монаштво. Ко су били велики учитељи Цркве свих времена? Монаси. Ко је детаљно објаснио њено учење, ко је сачувао њено ^редање за потомство, ко је изобличио и сатро јереси? Монаси. Ко је својом крвљу печатио православно исповедање вере? Монаси. То је сасвим природно. Хришћани који живе у свету, заплетени у његове мреже, заузети разним бригама, вољним и невољним, не могу да поклањају много времена, не могу да се свом својом љубављу посвете Богу. Које неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу, а које ожењен брине се за овосвјетско:[28] ожењени не може непрестано и појачано да се прилепљује уз Господа молитвом ослобођеном од свега земаљског и да се сједини у један дух с Њиме[29] како је то могуће и својствено монаху.
За лично хришћанско напредовање није потребна она људска ученост која је потребна за црквене учитеље: многи нешколовани хришћани, између осталих и преподобни Антоније Велики, ступивши у монаштво достигли су хришћанско савршенство, лили духовну светлост на савременике примером, усменим учењем, благодатним даровима својим. “Који је мирјанин” – говори свети Јован Лествичник – “био чудотворац? Који је васкрсавао мртве? Који је изгонио демоне? Нико; све су то трофеји монаха, које свет не може да прими.”[30]
 
Мирјанин: Не достижу сви монаси тако високо стање, не испуњавају сви своје позвање. Испуњавају га ретки.
 
Монах: Они монаси који проводе живот по монашким правилима обавезно налазе благодат по обећању Божијем. Божије обећање не може да остане неиспуњено због самог својства речи Божије и јеванђелских заповести, својства да својим делатницима преноси Дух Божији. Супротно овоме, монаси који пренебрегавају од Бога предата монашка правила и проводе својевољни, расејани, сластољубиви и мирољубиви живот, лишавају се духовног напредовања. Слично се дешава са свим хришћанима.
Спасавају се они хришћани који проводе хришћански живот; пропадају они који се називају хришћанима, а проводе незнабожачки живот. Раније је међу монасима било много више светих и међу хришћанима много више оних који се спасавају него данас. Узрок тога је опште ослабљење у вери и моралности. Но и данас има истинских монаха и истинских хришћана. Понављам вам: има монаха недостојних свог имена и призива, али то је злоупотреба уредбе Божије. Божија уредба не престаје да буде Божија уредба без обзира на то што је људи злоупотребљавају. Тако се и хришћанство не лишава своје велике вредности иако неки или многи хришћани проводе живот супротан Христовом учењу. И о хришћанству и о монаштву мора се судити по истинским хришћанима и монасима. То није лако: побожност и врлина, као целомудрене девојке, увек су под велом и келије и непознатости, као да су под велом тканине; супротно овоме, блуднице настоје да се полуобнажене излажу срамоти. Често се високи живот монаха открива тек при његовом престављењу или после престављења. Често монаха, причасника Божије благодати, свет засипа оговарањем и клеветама, зато што свет гаји мржњу према Духу Божијем.[31] Само напредовање има разне степене: манастирско осамљивање, како смо већ рекли, корисно јаким хришћанима у једном смислу, у исти мах је корисно и немоћнима у другом смислу. Других је, разуме се, увек било више него првих.
 
Мирјанин: После свега што сте рекли постаје неопходно поуздано објашњење и доказ да монаштво јесте уредба Божија. Ово што сте рекли већ у знатној мери доводи до таквог закључка.
 
Монах: Спаситељ света је онима који верују у Њега показао два пута, два начина живота: пут или живот који доноси спасење, и пут или живот који доноси савршенство. Последњи пут и живот означен је речима ићи ћу за Тобом: оне су највернији израз науке којој нас је Господ поучио, и нашој снази сразмерног подражавања оног начина живота који је проводио Господ за време свог земаљског странствовања. Услови спасења садржани су у вери у Христа,[32] у живљењу по Божијим заповестима,[33] у лечењу недостатака испуњења заповести покајањем:[34] дакле, спасење је дато на располагање, и оно је могуће свима, уз обавезе и служење у свету који нису противни Божијем закону. Неке је сам Господ позвао да иду за Њим: то су апостоли; Господ је свакоме препустио да сам одлучи хоће ли ићи за Њим,[35] што је јасно из свих места у Јеванђељу у којима Господ говори о томе. Ако ко хоће за мном ићи,[36] ако хоћеш савршен да будеш,[37] ако неко дође мени,[38] говори Господ о томе како се иде за Њим и о хришћанском савршенству. Свакоме је препуштено да сам одлучи какав начин живота ће да прихвати, али услове живота прописао је Господ; без испуњења тих услова не може се ићи за Господом. Услове којима се иде за Господом, или путеве и животе који воде ка савршенству, Господ је овако описао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[39] Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном,[40] узми крст свој.[41] Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик. Сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик.[42] Овде су прописани управо они услови од којих се састоје суштински завети монаштва; монаштво, како смо рекли, у свом почетку није било ништа друго до осамљивање, од јавног мњења одвојени живот хришћана који теже ка хришћанском савршенству. Хришћани многољудне и богате Александрије удаљили су се у њена предграђа по савету светог јеванђелисте Марка; исти такав савет даје свети апостол Павле и свим хришћанима који желе да ступе у најближе заједничарење са Богом. Јер ви сте – говори он – храм Бога живога, као што рече Бог Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити. И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, Говори Господ Сведржитељ.[43] Свети Јован Лествичник приписује то призвање управо монасима.[44] Малочас наведене речи Господње схватане су у раној Цркви управо овако како су овде објашњене. Свети Атанасије Велики у житију преподобног Антонија Великог говори да је Антоније као младић ушао у цркву да се помоли Богу. Тога дана читало се Јеванђеље по Матеју[45], прича о богатом младићу који је питао Господа о спасењу и савршенству. Када су прочитане речи: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима и остало, Антоније је, сав у души преокупиран питањем коју врсту живота да изабере, осетио посебну благонаклоност према тим речима: сматрао је да их је сам Господ рекао управо њему – зато је одмах продао све што је имао и ступио у монаштво.[46] Те речи Господње света Црква и данас сматра основним за монаштво – зато се оне читају сваки пут при пострижењу у монаштво.[47]
Настањивање монаштва далеко од насеља, у пустињама, учињено је по откривењу и заповести Божијој. Преподобног Антонија Великог Бог је призвао да живи у недоступној пустињи; преподобном Макарију Великом анђео је заповедио да се настани у Скитској пустињи,[48] преподобном Пахомију Великом анђео је исто тако заповедио да оснује монашко општежиће у пустињи, и предао му писана правила о монашком животу.[49] Поменути преподобни су били мужеви испуњени Светим Духом; пребивали су непрестано у општењу са Богом, служили за монаштво речју Божијом, као што је Мојсије служио за Израиљце. Свети Дух је непрестано, кроз све векове хришћанства слао своју светлост на монаштво. Учење Светог Духа, учење Христово, учење Божије о монаштву, о тој науци над наукама,[50] како су свети оци звали ту божанску науку, изложили су преподобни монаси сасвим јасно и потпуно у својим богонадахнутим делима. Сви они сведоче да монаштво, тај натприродни живот, ни у ком случају није човечије дело: оно је Божије дело. Будући да је натприродно, оно не може бити човечије дело, не може да не буде дело Божије.
 
Мирјанин: Основни разлог настанка монаштва неки виде у чињеници да су идолопоклоници прогањали хришћане цела прва три века постојања хришћанства.
 
Монах: Телесна мудрост увек погрешно расуђује о духовним мужевима. Духовни мужеви, а такви су били монаси првих векова, чезнули су за мучеништвом: многи од њих завршили су живот са венцем мученика, као преподобни мученици Никон,[51] Јулијан,[52] преподобне мученице Евдокија,[53] Евгенија,[54] Тевронија[55] и друге. Када се у Кесарији кападокијској појавио подвиг мучеништва, горепоменути свети пустиножитељ Гордије дошао је у тај град за време народне светковине, изобличио заблуде идолопоклонства, исповедао Христа, и печатио исповедање мучеником смрћу. Када је цар Диоклецијан покренуо жестоки прогон хришћана, преподобни Антоније Велики је већ био монах и пустиножитељ. Чим је чуо да хришћане подвргавају мучењима и кажњавањима зато што исповедају Христа, Антоније је оставио пећину и пустињу, похитао у Александрију, придружио се мученицима, пред читавим народом исповедао Христа, самим делом доказао да жели мучеништво. “Преподобни је” – говори писац његовог житија – “заиста постао мученик по својој љубави и сопственој вољи: иако је желео да пострада за име Господа, Господ му није дао мучеништво.” Уместо жетве светиње извршаване изобилним трудом мученика који су исповедали Бога пред идолопоклоницима Господ је одређивао другу обилну жетву: њу су морали да изврше монаси на попришту другог мучеништва. Чим су мучења престајала, и чим је хришћанска крв престајала да се лије градским улицама и позориштима, хиљаде хришћана се преселило у ненасељене пустиње, да би тамо распели тело са страстима и жељама,[56] да би исповедали Христа пред лицем самих господара овога света, поглаварстава и духова злобе.[57] Разлог удаљавања у пустињу преподобног Павла Тивејског била је жеља да избегне злочиначку намеру сковану против њега за време гоњења које је покренуо цар Декије. Можда су се још неки удаљили у пустињу из истог разлога. Други су се удаљили у пустињу због других околности. Но то су појединачни случајеви, и на основу њих се не може уопштено закључивати о настанку монаштва.
Основни узрок настанка монаштва није људска немоћ, него сила Христовог учења. Преподобни Јован Колов, писац животописа преподобног Пајсија Великог, у предговору том животопису говори: “Вечна небеска блага изазивају безмерну жељу према себи у свима који се уздају да ће их добити, насићују њихова срца неком ненаситом божанском сладошћу, приморавају их да се увек сећају тамошњег блаженства, те награде за трудове, тог светлог тријумфа подвижника, и подстрекавају их да им толико теже да презиру пролазно и сујетно, и да, што је још важније, не штеде свој живот, јер желе, по речима Јеванђеља, да Христа ради положе своју вољену душу. Смрт за Христа они воле више од свих наслада и прелести. Но како данас нема гонитеља, и како се жељена смрт не налази брзо, они се старају да је претрпе на други начин: одређују да дуготрајно и насилно умртвљавају сами себе. Они свакога дана подносе хиљаде болести постом, подвизавањем на разне начине, борбом против невидљивих демона, непрестаним приморавањем своје природе обучене у тело да се противи бестелесним непријатељима.”[58]
 
Мирјанин: Монашки подвиг ви изједначавате са подвигом мучеништва.
 
Монах: То је један те исти подвиг, у разним облицима. И мучеништво и монаштво засновани су на једним те истим јеванђелским изрекама; ни једно ни друго ни у ком случају није изумео човек, већ их је Господ даровао човечанству; ни једно ни друго не може бити учињено никако друкчије него свесилном помоћи Божијом, дејством Божије благодати. У ово ћете се уверити ако прочитате житија преподобних Антонија Великог, Макарија Великог, Теодора Студита, Марија Египатског, Јована Многострадалног, Никона Сувог и других монаха чији су подвиг и страдање били натприродни. Свети Симеон Нови Богослов говори да се његов учитељ Симеон Побожни, монах Студитског манастира, телесним невољама и страдањима уподобио многим мученицима.[59]
 
Мирјанин: Објасните, оче мој, какав значај имају безбрачни живот и неграмзивост у монашком подвигу? То није јасно онима који живе у свету, који раде на корист друштва, обилно дају милостињу и чине многа добра дела, која је Јеванђеље показало и одредило. У недостатку објашњења монашки живот се представља као празан живот, лишен делатности и користи.
 
Монах: Делатност мирјана коју сте спомињали, садржана у испуњавању јеванђелских заповести дејствима тела, јесте неопходна за спасење, и није довољна за савршенство. Ништа не спречава да се таквом делатношћу бавимо и у бригама и обавезама света. Чак земаљско напредовање пружа могућност да се чини више добрих дела: тако богаташ може много да помаже браћи тиме што им даје милостињу, а велможа може да им помаже тиме што их штити од насиља и заузима се за њих на судским расправама. У тој делатности треба се чувати поступања из себе,[60] како је поступао фарисеј поменут у Јеванђељу:[61] он је заиста чинио многа добра дела, али је имао погрешан поглед на своје поступке. Због тога је упао у погрешно мишљење о себи и о ближњима; његова добра делатност постала је неблагоугодна Богу. Апостол говори да добра дела морамо чинити као добри управитељи разноврсне благодати Божије.[62] Богат нека даје милостињу од имања не смећући с ума да даје од онога што му је Бог дао, а не од имања које је он сам стекао. Велможа нека чини добра дела са високог положаја не смећући с ума да даје са положаја којег му је послао Бог, а не са положаја до којег је он сам дошао. Тада се уништава поглед презира на делатност ближњих, макар она била и слаба; тада у свести почиње да се јавља питање о сопственој делатности, као што је то било са праведним Јовом[63]: чинимо ли оно што Бог хоће, има ли у том нашем чињењу већих или мањих недостатака? Тада постепено почињемо да формирамо мишљење о савршенијем животу. Сложићете се да монашки живот изгледа неделатан и некористан управо онима који високо, то јест погрешно, цене своју делатност. Знак правилне хришћанске делатности, по заповести самог Господа, јесте осећање недостојности: гордост и уображеност су поуздан знак неправилне делатности. Ваше изнето мишљење показује непознавање хришћанства, то јест искривљено, изопачено разумевање. Хришћанско савршенство задао је сам Богочовек својим изабраним ученицима. Савршенство почиње тамо где су добра дела, прописана мирјанима да их достигну у свој њиховој пуноћи. Изучите хришћанство, сазнајте у чему је његово савршенство – и схватићете значај монаштва, разумећете да је потпуно бесмислено и богохулно оптуживати за лењост оне људе који настоје да испуне најузвишеније, мирјанима недоступне јеванђелске заповести. Засипати монаштво прекорима и хулама, значи самим тим хулити и на само хришћанско, Господом установљено савршенство.
 
Мирјанин: Слажем се, слажем се! Изнесите ми јасно значај неграмзивости и безбрачног живота на путу ка хришћанском савршенству.
 
Монах: Њихов значај је изузетно велики. Потрудићу се, сходно мојим снагама, да вам он постане јасан. Ако си раздао сиромасима све што си имао да би показао потпуну послушност Спаситељу, и да би Њега потпуно следио, ако си сам постао сиромах да би себе подредио лишавањима која доносе сиромаштво и обилно пружају смирење, онда ти тиме уништаваш сву своју наду у свет, усредсређујеш је у Богу. Тада се твоје срце пресељава са земље на небо,[64] и почињеш да идеш по води мора живота, јер те држи вера. Тада су твоје бриге положене на Господа, јер је Он, заповедивши својим најближим ученицима да раздају што имају,[65] и да не брину како ће испунити своје телесне потребе, обећао да ће промисао Оца небеског додати све те потребе онима који ишту Царство Божије и правду његову.[66] Разне невоље допуштају се на слуге Божије: као да се у тим невољама Божији промисао
О тим слугама скрива, а утицај света добија нарочиту снагу али то је једини начин да се њихова жива вера у Бога поучи, пошто она тек кроз опите непрестано расте и јача. Опити изобличавају неверовање, које борави у палој природи, они изобличавају одрицање и удаљавање од Бога, које такође борави у палој природи, зато што срце, чим надзор над њим мало ослаби, жалосно и слепо јури да пребаци сву наду на себе, на свет, на твар, и да одступи од уздања у Бога.[67] Изгледа да из овог кратког објашњења постаје јасно да остављање имовине узноси Христовог подвижника у узвишено духовно стање, и тиме га одваја од браће која живе у свету и не могу опитно да сазнају то стање. Међутим, то узвишено стање је уједно стање непрестаног страдања за тело и за целу палу природу: Господ је то стање назвао крстом.
У духовном смислу неграмзивости је сличан и безбрачни живот. Настојање да се победи својство природе, макар и пале, узноси ка подвигу незамисливом за оне који га нису искусили. Тим подвигом одрицања од природе употпуњавамо распеће и крст задобијене неграмзивошћу, којом се само одричемо имовине. Тај подвиг спушта у дубину смирења, доводи до живе вере, узноси у благодатно стање. При том подвигу, како се види из животописа преподобних Антонија Великог, Јована Многострадалног и других, палој природи притичу у помоћ пали духови, настоје да задрже човека у области пада. Ако су тешкоће борбе велике, победа доноси много плодова:[68] њу доноси и након ње следи обнова природе од оног осећања у срцу које су свети оци назвали духовним осећањем.[69] Природа је и даље иста она човечија природа, али њено осећање (световни човек би рекао: њен стил) се мења:[70] тако папир натопљен уљем не прима више у себе воду, не зато што се природа папира променила, него зато што је његову моћ упијања заситила друга материја која нема физичке сличности са водом.[71]
 
Мирјанин: Многи данас тврде да је безбрачни живот неприродан човеку, немогућ за човека, да закључавање законских врата пред природом само приморава природу да тражи незаконита врата.
 
Монах: Сваком човеку је својствено да суди на основу сопственог искуства. Непознато и недоживљено сматра се немогућим, а познато и доживљено сматра се власништвом свих. Свети оци су писали о томе, и слажу се да безбрачни живот јесте неприродан палој природи, да је он био природан човеку до његовог пада,[72] да је након обнављања природе способност за девственост и безбрачни живот враћена природи, да су девственост и безбрачни живот поштовани више од брака, мада је и брачни живот хришћанство уздигло на степен виши од онога на коме се он налазио до хришћанства.[73] Богочовек је проводио девствени живот; пресвета Мајка Божија била је и остала Дјева; свети апостоли Јован Богослов, Павле, Варнава и, несумњиво, многи други били су девственици. Појавом хришћанства појавило се мноштво девственика и девственица. Тај подвиг је био крајње редак до обнове природе кроз Искупитеља. Посредством Искупитеља милост Божија излила се на човека, како су оправдано певали анђели,[74] и благословила људе многоразличним даровима благодати. Благодатно обиље хришћана сликовито је описано у поуци коју је, по црквеном типику, јереј дужан да чита младенцима по завршетку чина венчања. “Велика њива Цркве великог Поседника, Бога, обрађује се на три начина, троструко се украшава жетвом и плодом. Први део те њиве обрађују они који су заволели девственост и чувају ту девственост непоквареном до краја живота: и тај део доноси у житницу Господњу род врлина; други део њиве обрађује уздржано удовиштво: и он доноси род; трећи део обрађује се кроз заједнички живот супружника: ако они проводе живот побожно, у страху Божијем, тада и тај део њиве доноси род. Сваки, дакле, део њиве доноси у житницу Господњу род врлина: први по сто, други по шездесет, трећи по тридесет. На истој њиви налазе се различити делови, са различитим родом, но сваки је блажен и хвале достојан, саобразно свом позвању. Богомудри Амвросије говори: ‘Девственост проповедајмо тако да ни удовице не одбацујемо; тако поштујмо удовице да и супружништво сачува своју част.'”[75]
 
Мирјанин: Како хришћанин може да зна да ли је способан или није способан за безбрачни живот? Ово питање, по мом мишљењу, мора да зада посла свакоме који намерава да ступи у монаштво.
 
Монах: Способан је сваки који то жели по својој доброј вољи.[76] Као што је у човековом непорочном стању било препуштено његовој вољи да обитава у том стању или да изиђе из њега, тако је и након обновљења природе препуштено његовој слободној вољи да усвоји обновљену природу у свом њеном развоју или да је користи само у одређеној мери, потребној за спасење, или пак да остаје у стању пада и развије у себи палу природу. Обнављање природе је дар Искупитеља. Зато се свака јеванђелска врлина изабира на основу добре воље, али је Христос дарује ономе који има добру вољу. Добра воља се доказује приморавањем себе на врлину, а врлина се умољава од Бога ревносном и стрпљивом молитвом. Ниједна јеванђелска врлина није својствена палој природи; на сваку од њих подвижник мора да приморава себе; сваку мора да измоли од Бога понизном молитвом, сједињеном са плачем у срцу.[77] Као и остале јеванђелске врлине, безбрачни живот изабирамо својом добром вољом; искреност добре воље доказујемо борбом против тежњи пале природе, обуздавањем тела кроз подвиге; дар чистоте измољавамо од Бога сазнањем да је пала природа неспособна за чистоту[78] и приношењем најтоплије молитве, испуњене духом милости;[79] дар нам се шаље тако што нас осени Божија благодат, која мења, обнавља природу. Своје објашњење човекове способности за безбрачни живот,[80] блажени Теофилакт Охридски завршава следећим речима Господњим: Сваки који иште, прима; и који тражи, налази.[81] Размотрите она житија светих у којима је описан њихов подвиг против пале природе: видећете да су сви свети тек после упорне борбе против жеља и тежњи пале природе успели да из обичног стања, у коме је човек неспособан за безбрачни живот, пређу у стање коме је безбрачност својствена; видећете да су молитва и плач њихово најважније оружје; видећете: нису се само девственици удаљили од брака, ни само удовци од понављања брака – и најразвратнији људи, преиспуњени страстима, укаљани злоделима, спутани и оковани грешним навикама као оковима, кренули су и узлетели према непропадљивој чистоти и светости. Понављам вам: у новозаветној Цркви хиљаде хиљада девственика и девственица, непорочних удоваца и удовица, прељубника и блудница пресазданих у сасуд целомудрености и благодати непобитно доказују да подвиг целомудрености није толико немогућ, а ни толико тежак, колико то изгледа теоретичарима који расуђују о њему без искуственог знања, без знања као плода моралног предања Цркве, теоретичарима који расуђују и закључују – рећи ћу отворено – из свог разврата, из слепог и упорног предубеђења, из мржње према монаштву и уопште према православном хришћанству. Правилно је писао преподобни Исидор Пелусиот светом Кирилу, патријарху александријском: “Предубеђење не види јасно, а мржња је потпуно слепа.”[82]
 
Мирјанин: Треба признати да су и саблазни, које се износе често и оштро, узрок гласина против манастира и монаха.
 
Монах: Са тим се слажем. Немојте да помислите да сам хтео да прикривам зло, које јесте штетно за све. Напротив, искрено желим да зло буде искорењено из Христове њиве, да плод те њиве буде само чиста и зрела пшеница. Понављам вам: морамо потпуно тачно да одредимо шта је Божија уредба, да је одвојимо од људских злоупотреба, да би се успешно деловало против злоупотреба. Неопходан је правилан поглед на зло да би се против зла укључила права средства, да зло не би заменило зло, заблуда заблуду, злоупотреба злоупотребу, да не бисмо погазили, одбацили, изопачили Божију уредбу, како су поступили протестанти према Римској цркви. Морамо познавати саме начине и вештину лечења да бисмо употребили корисне и делотворне лекове, да неправилно лечење не би донело болеснику смрт уместо излечења болести.
Мишљење савремених мирјана о монасима веома је погрешно управо зато што први превише одвајају монахе од себе, у моралном и духовном смислу. Између хришћана у манастирима и хришћана у свету постоји веома тесна морална веза. Житељи манастира нису слетели тамо са Марса, нити са неке друге планете; они су дошли из земаљског, грешног света. Морал који у манастирима осуђују настао је у свету: њега хране и држе односи са светом. Слабљење морала монаха веома је тесно повезано са слабљењем морала мирјана;,опадање морала у манастирима директна је последица опадања морала и религије међу мирјанима. Монаштво је утемељено на хришћанству, заснива се и држи на њему, напредује и слаби саобразно напредовању или слабљењу хришћанства. Суштина ствари је хришћанство: монаштво је његов облик, посебна пројава. Болест је општа! Заплачимо због ње заједно, и заједно се побринимо да је излечимо! Покажимо да састрадавамо са човечанством, покажимо љубав! Оставимо жестоке узајамне осуде – тај израз мржње и фарисејства – које теже да униште болест у болеснима тако што ће их ударати балванима!
 
Мирјанин: Ваше мишљење да је морал монаха повезан са моралом мирјана за мене је опет новост. Разумем да сте до њега дошли кроз опите. Без тога оно не би било тако дубоко, не би се тако оштро разликовало од површних теоријских погледа: изложите га, молим вас, детаљније.
 
Монах: Тачно је то што сте рекли. Мишљење које сам изнео делом јесте плод мојих сопствених проматрања, а делом сам га усвојио од личности достојних пуног поверења. Митрополит санктпетербуршки Серафим, у разговору о тада све већем броју бракоразводних поступака у епархијској управи, рекао ми је да је у времену у коме је он био епископски викар у Москви годишње у московској епархијској управи вођен један, највише два бракоразводна поступка; а старци архијереји тог времена говорили су му да у њиховој младости бракоразводних поступака уопште није било. Ето чињенице која живо описује морал претходног времена и његов ток ка данашњим приликама, брзи, неутешни ток. Казивања других стараца монаха потврђују закључак који произилази из казивања митрополита Серафима. Још почетком овог века у манастире су ступали многи девственици, многи људи који нису знали укус вина, нису уопште учествовали у световним увесељавањима, нису читали никакве светске књиге – образовани обилним читањем Светог писма и дела отачких, имали су изграђену навику да редовно посећују Цркву Божију, и били преиспуњени и осталим побожним навикама. Они су у манастир доносили онај монолитни морал Ј^ојег нису могле да поколебају остале навике; они су доносили у манастир злоупотребом неоштећено здравље, способно за подношење подвига, трудова, лишавања. Чиста побожност света васпитавала је и припремала чисте и снажне монахе по души и телу.
Данашње ослабљено хришћанство, саобразно своме стању, припрема и даје слабе монахе. Данас је ступање девственика у манастир највећа реткост! Данас је ступање лица без порочних навика реткост! Данас је ступање здравог, способног за манастирски подвиг реткост! Највише ступају слаби, озлеђени у телу и души: ступају они који су и памет и машту напунили садржајем романа и других сличних књижица, ступају презасићени чулним насладама, склони свим саблазнима, а таквих је данас пун свет, ступају они са већ укорењеним порочним навикама, они са отупелом и умртвљеном савешћу, тим плодом њиховог претходног начина живота који је дозвољавао сва безакоња и све обмане за прикривање безакоња. За те личности борба са собом је веома тешка. Тешка је она и због порочних навика укорењених у њима, и због губитка искрености, због неспособности за њу. Из истог разлога тешко је такве људе и поучавати. Ступили су они у манастир, скинули одећу овога света, обукли црне монашке одежде, али навике и жеље стечене у световном животу остале су са њима: оне чак стичу нову снагу управо зато што нису задовољене. Грешне навике и жеље могу да ослабе тек онда када њихов поседник дејствује против њих тако што их исповеда и што се бори против њих по заповести речи Божије. У противном, чим се огладнелој навици која је очувала сву власт над човеком укаже згодна прилика да задовољи себе – она то чини прождрљиво, помамно. Многа пристаништа, раније сигурна пристаништа за оне који пате од моралних болести, временом су се изменила, изгубила своје добро својство. Пристаништима називам манастире. Многи манастири, подигнути у забаченој, или барем од света удаљеној пустињи, данас се, због сталног пораста броја становника, већ налазе свету, усред безбројних саблазни. Изгледа да није довољно то што се човек недужан, неспособан да стоји пред саблазни лицем у лице нужно сусреће са светом чим прекорачи манастирску капију – сада и сама саблазан насилно и помахнитало упада у манастир, врши морална пустошења и злодела. Дух мржње према монаштву сматра својим тријумфом увођење саблазни у манастир. Успех изазива громки смех, пљесак, као да је однета знаменита победа, док су грех и невоља заједнички. Због савременог морала и усмерења света манастири више него икад морају да буду даље од света. Када је живот света био сједињен са животом Цркве, када је свет живео животом Цркве, када су брак и имање били једини спољашњи знаци на основу којих се могла уочити разлика између побожности мирјана и монаха, тада је манастирима било својствено да се налазе усред градова: градски манастири су то и доказали тиме што су васпитали многе свете монахе. Данас се мора обратити нарочита пажња на горенаведену поуку апостола,[83] мора се уложити посебна ревност да она буде испуњена.
 
Мирјанин: Многи мисле да би смањењу саблазни знатно допринело доношење закона који би забрањивао да у манастир ступе млади људи, зато што на њих саблазни извана делују посебно снажно, зато што у њима страсти кључају, дакле закона који би одобравао монашки живот искључиво људима зрелог узраста и старцима.
 
Монах: Мера, споља гледано толико разумна, која би теоријски, са становишта људске мудрости, морала да огради и узвиси монаштво, у суштини није ништа друго до снажна и одлучна мера на уништавању монаштва. Монаштво је наука над наукама. У њој теорија и пракса иду руку под руку. Целокупни тај пут благословило је Јеванђеље; тим путем, помоћу небеске светлости, прелази се са спољашње делатности на посматрање самог себе. Правилност самопосматрања коју даје Јеванђеље неоспорно доказују унутрашњи опити. Доказана, она убедљиво доказује јеванђелску истину. Наука над наукама, монаштво, пружа – изразићемо се језиком научника овога света – најподробнија, најутемељенија, најдубља и највиша знања у експерименталној психологији и богословљу, то јест делатно, живо знање о човеку и Богу, уколико је то знање човеку уопште доступно. Људским наукама треба приступати са свежим способностима, са изоштреним осећајем за њих, са неистрошеном душевном енергијом: још више је то неопходно за успешно изучавање монаштва, те науке над наукама. Монаха чека борба против природе. Најповољнији узраст за ступање у ту борбу је младост. Њу још нису оковале навике; у њој добра воља има много слободе! Искуство потврђује да су најбољи монаси они који су ступили у монаштво у нежној младости. Већина данашњих монаха ступила је у монаштво још у својој младости. У зрелом добу мало ко ступа у монаштво, а у старости веома ретки. А ти ретки који су ступили у манастир у зрелим или поодмаклим годинама веома често не издрже манастирски живот, и враћају се у свет чак не схвативши шта монаштво јесте. У онима пак који су се задржали у манастиру примећује се скоро само спољашња побожност и тачно испуњавање спољашњих монашких правила која се веома допадају мирјанима и потпуно их задовољавају: у таквима нема суштинског монаштва, или се оно среће веома ретко, као изузетак од општег правила.
Пређимо на поуку коју нам даје света Црква. Сине мој – говори премудри од Бога дарованом премудрошћу – од своје младости предај се учењу, и до старости своје наћи ћеш премудрост. Приступај јој као орач и сијач, и очекуј добре плодове њене.[84] Радуј се, младићу, за младости своје…, и ходи куда те твоје срце води и куда очи твоје гледају.[85] Премудрост завољех, и њу тражих од младости моје, и пожељех да је узмем себи за невјесту, и постах љубитељ љепоте њене. Њена благородност је још већа зато што заједно са Богом живи, и Господ свих заволи је: она је тајница ума Божијега и бирачица дјела Његових.[86] Ове изреке Светог писма, по светим оцима, тичу се монаштва, те науке над наукама. Уосталом, свакоме је јасно да оне нису плод мудрости која се предаје по начелима света и господара овога света. Шести васељенски сабор је рекао у четрдесетој одлуци да је веома спасоносно прилепити се уз Бога кроз остављање светских мишљења, а ипак је заповедио да се пострижење врши тек након обавезног разматрања и мишљења, и не пре десет година, када умне способности буду довољно развијене. Из животописа преподобних монаха види се да је већина од њих ступила у манастир у периоду од двадесете до тридесете године свог живота. Свети оци су сматрали да старост није способна за монашки живот. Старост није способна за тај живот! Она је постала само жилавија у навикама, у начину мишљења; отупеле су њене способности! Младалачки подвиг њој није својствен! Преподобни Антоније Велики најпре је одбио да прими у монаштво шездесетогодишњег Павла Препростог тако што му је рекао да га управо због старости сматра неспособним за монашки живот. Супротно томе, многи оци су ступили у манастир у дечијем узрасту, и постигли су велики духовни напредак због целовитости жеље, непорочности, искреног стремљења према добру, и осетљивости, толико својствених дечијем узрасту.[87]
 
Мирјанин: Јака воља, жеља, одлучно усмерене према своме циљу, неопходне су за духовно напредовање. Управо њих треба благовремено уочити и одредити у човеку који жели да прими монаштво.
 
Монах: У праву сте! Приликом примања у манастир одвајкада је била приметна опрезност; данас је она још приметнија: нарочито разне формалности приликом ступања лица изван духовног сталежа чине процес ступања веома дуготрајним и често веома тешким. Али јачина воље или истинска жеља откривају се понекад тек након веома дугог времена, веома често нам након првих искустава изгледају овако, а касније онако. Једни, ступајући у манастир, испрва показују побожност, самопожртвовање, а касније слабост. Супротно овима, други испрва показују лакомисленост, но после почињу све више да усвајају монашки живот, и после свега постају строги и ревносни монаси.[88] Свети Исак Сиријски говори: Често се дешава да је човек неваљао, увек рањив, и склон паду због недовољног опитног знања у монашком животу, да се стално налази у душевној слабости, али да након тога неочекивано отима барјак из руку војске синова горостасових, и његово име се узноси и велича много више од имена подвижника познатих по својим победама; он прима венац и обиље драгоцених дарова пред свим својим пријатељима. Зато не допусти себи очај, ма ко ти био; само не занемаримо молитву, не будимо лењи да замолимо Господа да нас одбрани.”[89] Често су се највећи грешници претварали у највеће праведнике. Манастир и јесте место покајања. Ако неко жели и тражи покајање, онда он и не може да одбије покајање – макар и не могао, као онај бесомучник, да влада собом – када је покајање дао Бог, и када манастир, то његово уточиште и пристаниште, Бог није одузео.
Свети Јован Лествичник, који је живео у VI веку после Христовог рођења, наводећи мотиве ступања у тиховатељски живот, много више указује на жељу да се грех избегне и своја немоћ удаљи од саблазни којима она не може да се супротставља, него на жељу за хришћанским савршенством, јер је таква жеља водила ретке.[90] Сада, када је у свету све више саблазни и грехопада, када се човечија снага исцрпла пред снагом саблазни које су се распространиле и обузеле свет, када свест о грешности и жеља за ослобађањем од ње још нису угашене у свим људима – већина оних који ступају у манастир ступа да би скинула са себе бреме греха, да би испомогла своју немоћ, да би обуздала себе. Још је свети Јован Лествичник назвао манастир болницом:[91] тим више су данас манастири добили тај карактер. Зар ћемо човечанство лишити помоћи, човечанство које страда од моралних болести? Ако се усрдно бринемо о прихватилиштима за телесно озлеђене, изнемогле, болесне, зашто не постоји прихватилиште за болести, озледе, слабости душе? Они који суде о манастирима на основу својих погрешних мишљења захтевају да у тим болницама влада потпуно здравље, да ту не буде ни трага болести. Ту тражите успешно лечење! Тада ће ваш захтев бити оправданији. Остварење тог мишљења морао сам да упознам опитно.
У Калушкој епархији, близу града Козељска, налази се општежитељна Оптинска пустиња. У њу је 1829. године стигао да проводи живот јеросхимонах Леонид, познат по познавању делатног монашког живота; касније му се придружио његов најближи ученик, јеросхимонах Макарије. Оба старца су била напојена отачким делима о монашком животу, сами су се руководили тим делима, водили су њима и друге који су им се обраћали због поуке или савета. Такав вид живота и понашања они су узели од својих учитеља; такав вид живота почео је од првих монаха, доспео је по наследству до наших дана, и чини драгоцено наследство и удеоништво монаха достојних свог имена и позвања. Братство Оптинске пустиње почело је одмах да се знатно увећава и усавршава у моралном смислу. Ревносној браћи старци су објаснили правилни и подесни начин подвижништва; колебљиве су подржали и осоколили, слабе учврстили; пале у сагрешења и грешне навике привели покајању, и исцелили. Према скромним колибама схимонаха почеле су да се сливају реке световних људи свих слојева: они су пред њима откривали душевне муке, тражили лек, утеху, окрепљење, исцељење. Хиљаде њих има њима да захвали за своје побожно усмерење и мир срца. Састрадално су гледали они на страдални род људски; олакшавали су пред њима значај греха тако што су објашњавали значај Искупитеља, и из значаја Искупитеља објашњавали обавезу хришћанина да остави грешни живот; били су попустљиви према људској слабости, и заједно снажно лечили ту слабост! Такав је дух Православне цркве; такви су били њени свети свих времена. Преподобном Сисоју Великом, монаху IV века, неки брат је исповедао своје непрестане падове. Преподобни га је охрабрио, посаветовао да сваки пад лечи покајањем, и да пребива у подвигу.[92] Да ли је разуман овај савет? Како би требало ту поступити по мишљењу најновијих теоретичара? Вероватно већ некако друкчије. Посетио сам Оптинску пустињу први пут 1828. године, а последњи пут 1856. То је било време њеног процвата; њено братство бројало је до 200 људи. Јеросхимонах Леонид помињан је заједно са блаженопочившима, седамдесетогодишњи јеросхимонах Макарије бавио се духовним вођењем братства и поучавањем многобројних посетилаца манастира. Без обзира на духовно напредовање и многобројност братства, мало њих, веома мало њих испољавало је способност да буду лекари, да воде друге, за шта су потребни и урођена способност и дух, одгајани истинским монашким подвигом. Такво је опште својство болница: тамо је лекара мало, а болесних много. Данас се број лекара постепено смањује, а број болесника стално расте. Опет је свет узрок тога. Погледајте кога он одваја у манастире? То нису изабрани хришћани, како је то било у почетку хришћанства и монаштва; то нису чланови који припадају образованим слојевима света. Данас манастире испуњавају скоро искључиво чланови нижих слојева – и то какви чланови? за служење најнеспособнији у том слоју који их отпушта у манастир. Многи из нижих слојева ступају у манастир са навикама на пороке, својствене слоју из којег долазе, нарочито са навиком на ону слабост коју је још равноапостолни кнез Владимир сматрао народном. Заражени том болешћу иду у манастир с намером да сачувају себе од ње, макар насилно; но навика узима своје, и временом показује власт над онима који су јој се неопрезно и неразумно покорили. Многи људи, предивних особина, веома побожни, изложени су тој слабости: своје падове они горко оплакују, старају се да загладе покајањем. Плач у тајности келије и покајање у тајности срца људи не виде онолико колико виде падове. О те падове саблажњава се слој образованих, а првенствено се образовани саблажњавају о манастире; они имају своје слабости које лако опраштају и које би опростили када би их нашли у манастиру; али када ступе унутар манастирске ограде са својим обичајима и својим погледом, када тамо сусретну слабост људи непривилегованог сталежа, они се саблажњавају о њу не схвативши да су ступили у стан људи непривилегованог сталежа. Они виде монахе – бића потпуно одвојена од мирјана; први, сви, без изузетка, морају бити обрасци савршенства; другима је све дозвољено и допуштено. Људи непривилегованог сталежа друкчије гледају на своју сталешку немоћ. У једној обитељи, удаљеној од света, живео је почетком овог столећа старац који је поучавао ближње. Оставио је писмену поуку онима које је обузела страст пијанства. Старац је потицао из обичног начина живота, и, са потпуним саосећањем према браћи која страдају, пише да онај који је изгубио власт над собом не може да се исцели, чак ни да се уздржи од страсти све док се налази у саблазни, и предлаже болеснима да се настане у његовој обитељи зато што је потпуно удаљена од саблазни. Савет је и веома добар и веома здрав. Удаљене од световних насеља, пустиње могу да служе као истинска пристаништа и лечилишта за оне који болују од болести душе, и уједно могу да скрију предмете саблазни од оних који не болују од умних саблазни.
 
Мирјанин: Из свега што смо рекли несумњиво произилази, ипак, да данашње стање манастира, у најмању руку многих, не одговара њиховом позвању, те да су мере исправљања и корисне и нужне.
 
Монах: Да! У наше време, када се световно образовање брзо развија, када се грађански живот одвојио од црквеног живота, када мноштво учења непријатељских Цркви силом продире овамо са Запада, када религија и морал приметно слабе у свим слојевима, довођење манастира у потребни ред неопходно је из два разлога: прво, ради очувања самог монаштва, суштински нужног и потребног Цркви, а друго, ради заштите народа од саблазни. Саблажњавајући се редовно и недопуштено, народ сам све више и више слаби у вери. Али овде није потребно површно, него тачно познавање монаштва – потребно је темељно, опитно познавање правила свете Цркве и светих отаца о монаштву, потребно је сазнање из срца о важности и светости тих правила. Мере исправљања монаштва предузете на основу површног мишљења о њему, из смрдљивих ризница телесног мудровања, увек су биле Крајње штетне по њега. Прибегавајући таквим мерама, газећи најсветија правила, на која је надахнуо и која је пренео Свети Дух, горди и помрачени свет може потпуно да упропасти монаштво, а са њиме и хришћанство.
 
Мирјанин: Наведите, ради примера, правила о монаштву неког светог оца, на основу којих би се могло склопити мишљење о мерама исправљања, тако потребним у нашим манастирима, чија би примена у манастирима била суштински корисна.
 
Монах: Предлажем вам да обратите пажњу на Предање или Типик преподобног Нила Сорског, нашег сународника из XV века, можда последњег светог писца о монашком животу. То дело, без обзира на чињеницу да је кратко, има довољну пуноћу; то дело је дубоко, духовно. Издато је 1852. године по одлуци Светог синода у хиљадама примерака, и разаслано по манастирима. Преподобни Нил је ступио у монаштво и остајао је у њему са циљем да по предању древних светих отаца изучава и у себи развија духовни монашки подвиг. Да би се ближе упознао са предањем отаца, он је путовао на Исток; прилично времена је провео на Атонској гори беседећи са ученицима св. Григорија Синаита и св. Григорија Паламе; такође је одржавао односе са монасима који су проводили живот у околини Константинопоља. Када се вратио у Русију, настанио се у густој шуми, на речици Сори, и основао скитски начин живота у нашој домовини. Поменути Типик, или Предање, написао је пре него што се настанио у скиту. Типик преподобног Нила драгоцен је нарочито зато што је потпуно примењив на савремено монаштво, које, због оскудности духовних учитеља, не може да пролази оно безусловно послушање које су пролазили древни монаси. Преподобни Нил, уместо безусловног послушања духоносном учитељу, предлаже монаху савременог доба да му вођство буду Свето писмо и дела светих отаца, да слуша савете узнапредовале браће, али да опрезно и разборито провери има ли тај савет упоришта у Писму. Изучивши истински монашки подвиг, преподобни Нил је давао свој смирени глас против свих оних скретања са истинског монашког правца у која се тадашње руско монаштво упустило због своје наивности и незнања. На тај глас није била обраћена пажња. Занетост новим прешла је у обичај, затим је постала општа, а онда добила несавладиву снагу: она је послужила као повод за онај ударац који је манастирима задат у XVIII веку. Та занетост састојала се у настојању да се стекну имања великих размера.
 
Мирјанин: Шта се нарочито корисно за савремено монаштво може извући из дела преподобног Нила?
 
Монах: Пре свега, његов пример је необично поучан. Он је упознао Свето писмо и дела светих отаца о монашком животу, упознао не само по слову него и сопственим опитима. Не задовољивши се тиме, он је хтео да види како проводе живот свети атонски и византијски монаси, да из њихових поука и начина живота допуни своје знање и делатност. Када је достигао изузетно духовно напредовање, он није сматрао да га је достигао, није тражио да буде учитељ ближњима. Молили су га да им не ускрати поучне беседе: после упорних молби он се повиновао жељи браће и прихватио звање учитеља и настојатеља, као послушање које је положено на њега. Из тог понашања преподобног Нила види се да је за утврђивање, подржавање, исправљање манастира потребно да на њихово чело дођу и да их воде достојни мужеви, који су упознали Свето писмо и дела отачка, себе обликовали по њима, стекли делатно, живо знање, и њиме привукли у себе Божију благодат. Треба молити Бога да пошаље такве личности зато што света монашка правила могу долично да испуне само они мужеви који их разумеју суштински, из свих својих опита. Преподобни Касијан приповеда да су египатски манастири први у свету у којима је настојатељство давано искључиво оним монасима који су сами били послушни и опитно упознали предање отаца.[93] Прво место међу правилима преподобног Нила треба дати малопре поменутом, које каже да наше вођство треба да буду Свето писмо и дела отачка. Свети Јован Лествичник овако одређује монаха: “Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу.”[94] Преподобни Нил се руководио овим правилом, а предао га је и својим ученицима. “Одлучили смо” – говори угодник Божији – “ако је већ таква воља Божија, да примамо оне који долазе нама, уз услов да држе предање светих отаца и чувају Божије заповести, да не доносе оправдања, да не оправдавају грехове говорећи: ‘Не може се данас живети по Писму, не могу се данас следити свети оци.’ Не! Иако смо слаби, дужни смо да се, према снагама, уподобљујемо тим оцима, блаженим и достојним свагдањег помињања, и да их следимо, чак и ако не можемо да достигнемо степеник који су они достигли.”[95] Добри познаваоци данашњег стања руског монаштва посведочиће, на основу свог потпуног убеђења, да у моралном и духовном смислу цветају једино они манастири у којима је развијено свето читање, да монашко име достојно носе једино они монаси које је одгојило, отхранило свето читање. Преподобни Нил никада није давао поуке или савете директно из себе: онима који су га питали он је предлагао или учење Писма, или учење отаца.[96] “А када” – говори преподобни у једном свом писму – “нисам могао да се присетим светог мишљења о томе о чему смо беседили, одлагао сам одговор или испуњење све дотле док не нађем поуку у Писму.” Тај метод је очигледан из дела светог мученика Петра Дамаскина, преподобног Григорија Синаита, светих Ксантопула и других отаца, нарочито познијих. Њега су се држали поменути јеросхимонаси Оптинске пустиње Леонид и Макарије. Њихово памћење било је богато украшено светим мислима. Никада они нису давали савете из себе: увек су као савет износили изреку Писма или отаца. То је њиховим саветима давало снагу: они који би хтели да изнесу неку замерку на људску реч побожно су слушали Божију реч и налазили да је праведно да њој подреде своје умовање. Такав начин поступања значи да је савет прожет осећањем највеће недостојности самог даваоца тог савета: то је јасно из предања преподобног Нила – он не даје своје, већ Божије. Он постаје сведок, орган свете Истине, и у његовој савести искрсава питање: испуњава ли он своје одговорно служење са потребним благоугађањем Богу? “Божанско Писмо и речи светих отаца” – пише преподобни Нил у свом Предању – “нико није истражио, као ни песак морски; ми их истражујемо без лењости, и преносимо онима који нам долазе и траже поуку. Тачније, не преносимо их ми – ми тога нисмо достојни него блажени свети оци из божанског Писма.” Сви свети аскетски писци последњих векова хришћанства тврде да због опште оскудице богонадахнутих учитеља изучавање Светог писма, првенствено Новог завета, и дела отачких, као и брижно и непоколебиво настојање да они буду наш водич кроз живот и у поучавању ближњих, представља једини каснијем монаштву од Бога подарени пут духовног напредовања. Преподобни Нил изјављује да одбија су живот са оном браћом која не желе да проводе живот по овоме правилу1 – тако је оно важно, тако је суштинско!
Друго морално правило које предлаже преподобни Нил састоји се у томе да браћа свакога дана исповедају старцу2 – старцем се у манастирима назива монах који је узнапредовао у духовном животу и зато му се поверава поучавање браће – своја сагрешења, и најситнија, чак грешне помисли и осећања, да би кроз њих разматрао њихове недоумице. То доноси необичну корист души: ниједан подвиг не умртвљава страсти тако лако и тако снажно као тај. Страсти одступају од онога који их беспоштедно исповеда. Телесна жеља слаби од исповести више него од поста и бдења. Ако монаси на почетку свог монашког живљења изграде навику да се исповедају сваког дана, онда они и у зрелом добу настоје да што чешће прибегавају том исцељењу, јер су из опита сазнали какву слободу исповест даје души. Кроз тај подвиг они на сопственом примеру детаљно и јасно упознају да је људски род пао. А док кроз исповедање исцељују своје грехове, они стичу знање и вештину да помажу ближњима у њиховим духовним забунама. Горепоменути јеросхимонаси Оптинске пустиње имали у под својим руководством много ученика који су им сваког дана, после вечерњег правила, отварали своју савест. Ти ученици су се изразито разликовали од оних који су живели својевољно. Помисао о предстојећој исповести била је стални чувар њиховог понашања, постепено их је научила да будно пазе на себе, а сама исповест учинила је да буду усредсређени у себи, непрестано задубљени у Писмо, такорећи систематски монаси. Свакодневно исповедање, или свакодневно отварање и преиспитивање савести, древно је монашко предање и делање. Оно је било свеопште у ранијем монаштву, што је потпуно јасно из дела преподобних Касијана, Јована Лествичника, Варсануфија Великог, аве Исаије, аве Доротеја – речју, из свих дела отачких о монаштву. Њега су, највероватније, установили сами апостоли.[97] Монахе васпитане на основу два овде изложена морална правила можемо да упоредимо са људима који имају вид, живот, а монахе лишене тог васпитања, са слепцима, мртвацима.Та два правила, уведена у било који манастир, могу значајно да допринесу да и морални и духовни правац братства буде бољи – опитно је то доказано – ништа не мењајући у манастиру по питању спољашњости. За остварење другог правила потребан је монах који је узнапредовао у духовном животу, који је васпитан по том правилу. Овде је опитно знање потпуно нужно. Преподобни Касијан Римљанин говори: “Корисно је да откривамо своје помисли оцима, али не било каквим, него старцима, духовним, који имају размишљање, старцима не по телесном узрасту и седој коси. Многи су занети спољашњим изгледом старости изнели своје помисли, али су уместо исцељења добили штету због неопитности оних које слушају.”[98]
 
Мирјанин: Видим да сте указали на најосновнија начела морално доброг уређења манастира. Наведите, молим вас, и друга правила и предања светих отаца која би могла да допринесу да манастири достигну њима својствено стање.
 
Монах: Човеково образовање зависи од спољњих утицаја: они су његови одредници. Друкчије и не може да буде: ми смо тако створени. Свети оци су својим чистим умовима проникнули у ту тајну, а онда су, у свом светом предању, окружили монаха таквим утицајима од којих га сваки, свеукупним силама и дејством, води према циљу, а уз то су уклонили од њега све утицаје који одвлаче од циља, макар њихова спољашњост и била долична. Да бисмо ово објаснили, поново ћемо се окренути драгоценој књижици преподобног Нила Сорског. Преподобни говори да храм Божији у манастиру мора бити саграђен веома једноставно. Он се у томе позива на преподобног Пахомија Великог, који није хтео да црква у његовом општежићу буде архитектонски отмена. Велики је говорио да уклања неимарску отменост из монашке обитељи са циљем да се ум монаха не спотакне због похвала које људи упућују црквеном здању, и да не постане плен ђавола, чије је лукавство многолико. Овоме преподобни Нил додаје: “Ако је свети Велики тако говорио и поступао, тим више ми морамо да се пазимо зато што смо слаби и страсни, зато што се наш ум лако спотакне.”[99]
Преподобни Нил завештава да келије и остале манастирске зграде морају бити веома једноставне, не скупе, без украса.[100] Велики угодник Божији Јован Пророк, затворник, који је тиховао у гаском општежићу, дао је пред своју смрт веома поучна упутства новопостављеном игуману општежића, свом духовном сину. Између осталог, он је заповедао игуману да уређује келије тако да оне не буду сувишне удобне, да имају само најнужније, да буду прилично тесне, као да се има у виду пресељење, а све зато што здања овога века у односу на вечност нису ништа више но шаторчићи.[101]
На основу учења и понашања древних светих отаца, преподобни Нил узакоњује да црквена ризница и утвари у манастиру буду једноставне, не скупе, скромне. Исто тако он заповеда да целокупна манастирска имовина буде једноставна, без сувишка, само за нужне потребе, да не би побуђивала у монасима празну славу и привлачила пристрасност и посебну монахову бригу, јер све његове душевне снаге морају бити упућене Богу.[102]
Преподобни Нил је забранио женском полу да улази у његов скит. У стара времена био је забрањен, а на Атонској гори забрањен је и данас, улазак женском полу у све мушке манастире. Правило суштински важно за оне који желе да победе својство природе! Таквима је потребно да потпуно избегну дејство тог својства; ако остану под његовим утицајем, они не могу да се не колебају. При данашњем слабљењу морала корист и неопходност те мере постаје очигледна.[103]
У Русији је суштински потребно уклонити вино из манастира. То су схватали разборити и побожни настојатељи, од којих можемо да укажемо на Теофана, недавно почившег праведног мужа, који је био настојатељ и обновитељ Кирилоновојезерског манастира. Он се са посебном ревношћу старао о искорењивању пијења вина у њему повереном манастиру, али узалуд. Узалудни ће остати сви напори, ма чији они били, ако правила светих отаца о манастирима не буду потпуно обновљена.
Преподобни Нил је сагледао монашки живот у колевци монаштва – на Истоку – вратио се у Русију, и онда изабрао да проводи живот у недоступној пустињи. Био је задовољан местом које је изабрао. Узрок задовољства он износи у једном свом писму: “Благодаћу Божијом” – говори он – “нађох место угодно моме разуму, јер мирјани овамо мало долазе.” Употребићемо овде силогизам преподобног Нила: “Ако је за толико светог мужа место живљења које је изабрао било пријатно зато што су световни људи мало посећивали то место, онда ми, слабе воље и слабог разума, лако склони свим греховима, тим више морамо да изабирамо за провођење свог живота усамљена места, удаљена од световних насеља, која не привлаче гомиле мирјана, а са њима и мноштво саблазни.”
Преподобни Нил је желео да се монаси његовог манастира издржавају радом својих руку, а ако би искрсла потреба да мирјани дају помоћ у милостињи, измолили би је у умереној количини.
То су начелна правила која су свети оци дали монаштву, и која је признала света Црква. Остала правила, која се односе на појединости, имају исти карактер и исти циљ.
 
Мирјанин: Од правила која сте набројали многи манастири су мање или више одступили. Одступања морају бити кадтад исправљена. Образованост и дух нашег времена захтевају, како вам је познато, да се исправљање не одлаже. О томе се прича у друштву. Желели бисмо да се усред гласова које пушта незнање зачује глас истинског знања. Реците нам, молим вас, шта би, по вашем мишљењу, могло да допринесе томе да се манастири доведу у стање које је њима својствено.
 
Монах: Одговор на ово питање није нимало лак, без обзира на чињеницу да сам га скоро дао. Сетио сам се сада Спаситељевих речи о пољу на коме је било засејано добро семе: након ницања тог семена, појавило се мноштво кукоља. Анђели су, а не људи, предложили господару поља да почупа кукољ. Господ им је рекао: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје до жетве.[104] Вероватно је и за манастире то најбоља мера. У сваком случају, на њу треба обратити посебну пажњу. Приликом поправљања веома старих зграда потребна је опрезност. Разборити лекари не пристају да лече запуштене болести, које су се потпуно сродиле са самом телесном грађом, управо зато што додиривање тих болести значи додиривање живота. Монаштво и манастире утемељио је Свети Дух кроз преподобне оце, као своје изабране сасуде; обнова манастира и њихове претходне духовне лепоте, ако та обнова спада у Божија предодређења, може да уследи тек после дејства нарочите Божије благодати, посредством истих таквих достојних оруђа. То је све што могу да кажем о исправљању и побољшању манастира. Међутим, из онога што сам рекао јасно следи да исправљање и побољшање манастира никако не може бити дело световних људи: световни људи ће поступити озбиљно и побожно ако се то дело повери онима којима га је поверио Божији промисао, и од кога ће се оно потражити на суду Божијем.
Сматрам својим светим дугом да вам пренесем мудри савет који сам чуо од опитних, уважавања достојних стараца. Они су говорили и мирјанима и монасима који су искрено тражили спасење: “У нашем времену, у коме су се саблазни тако намножиле, морамо посебно да пазимо на себе, не обраћајући пажњу на живот и дела ближњих, и не осуђујући саблажњене, јер смртоносно дејство саблазни лако прелази са оних које је она занела на онога који их осуђује.” Поменути старци су саветовали мирјане да за своје руководство кроз живот узму Јеванђеље и оне свете оце који су написали поуке уопште за хришћане, како је то учинио свети Тихон Задонски. Монасима су саветовали да за своје руководство узму такође Јеванђеље и свете оце који су написали дела управо за монахе. Ако се монах руководи отачким делима, он ће у сваком манастиру наћи спасење; ако живи по својој вољи и по своме разуму, изгубиће га, макар живео и у недоступној пустињи.
Тешко свијету од саблазни,[105] предсказао је Господ, зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.[106] Долазак саблазни спада у нама недокучиво предодређење Божије: јер потребно је да дођу саблазни,[107] рекао је Господ. Човеку је након његовог искупљења дата слобода избора између добра и зла, као што му је била дата након стварања. Као што је након стварања изабрао, тако и након искупљења човек чешће бира зло. У рају се зло појавило заодевено у маску добра да би згодније саблазнило: у наручју свете Цркве оно се појављује прикривено и искићено, у примамљивој многоликости саблазни, и те саблазни назива безазленим забавама и увесељавањима, а развој телесног живота и понижавање Светог Духа назива напредовањем и развојем човечанства. Људи ће бити изопаченог ума јер заволеше неправду,[108] непоуздани у вјери, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли.[109] Они који су ту силу добили, а онда се добровољно одрекли ње, тешко се враћају њој[110] зато што су изгубили саму добру вољу, а то неминовно следи након намерног пренебрегавања дара Божијег. Људска препреденост може некако, брзо и површно, да смандрља изглед побожности, али васпостављање силе побожности припада ономе који облачи човека у силу с висине.[111] Густо зелено лишће често покрива и украшава потпуно остарело, трошно дрво, дебело стабло још показује чврстину и здравље, али његова унутрашњост је већ иструнула – прва олуја ће га сломити.
 

1. Jн 8, 32 и 44.
2. Слово монаху Николају, Добротољубље, том 1.
3. Свети мученик Петар Дамаскин, књига 1, Добротољубље, том 3.
4. Cтих 33. и даље.
5. Еф 1, 22 и 23; 2, 10, 11 и даље.
6. 2 Coл 2, 3.
7. Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Исхириону.
8. Лк 18, 8.
9. 1 Кор 6, 17. Преподобни Марко Подвижник, Слово 4.
10. Преподобни ава Доротеј, Поука 1.
11. Cassiani Collatio XVIII, cap. V.
12. Lib. 11. De Nocturnis orationibus, caput. V.
13. Чети минеј, 24. децембар.
14. Histoire du Christianisme, par Fleury, livre 2, chap. 6.
15. Vies des peres des deserts dOrient.
16. Чети минеј, 1. март.
17. Слово 55.
18. Страдање светог мученика Гордија, Чети минеј, 3. јануар.
19. Mт 28, 19 и 20.
20. Дап 20, 20 и 21.
21. Кол 1,27 и 28.
22. Jaк 2, 26.
23. Pим 10, 17 и 14.
24. Jeв 6, 1 и 2.
25. Јев,главе 11,12 и 13.
26. Слово 4.
27. Jн 14,21.
28. 1 Kop 7, 32 и 33.
29. 1 Kop 6, 17.
30. Поука 2, гл. 9.
31. Jн 15, 18, 19.
32. Jн 3,36; 17, 3.
33. Mт19,17;Mк 10, 19.
34. Лк 13, 3,5.
35. Преподобни ава Доротеј, Поука 1.
36. Мт 16, 24.
37. Mт 19,2l.
38. Лк 14, 26.
39. Mт 16, 24.
40. Mт 19,21.
41. Mк 10,21.
42. Лк 14, 26, 27, 33.
43. 2 Kop 6, 16-18.
44. Лествица, Поука 2, гл. 9.
45. Mт 19.
46. Чети минеј, Житије преподобног Антонија Великог, 17.јануар.
47. Требник, Чин мале схиме.
48. Чети минеј, 19. јануар.
49. Чети минеј, 15. мај.
50. Преподобни Касијан, Слово о расуђивању, Добротољубље, том 4.
51. Чети минеј, 23. март.
52. Чети минеј, 8. јануар.
53. Чети минеј, 1.март.
54. Чети минеј, 24. децембар.
55. Чети минеј, 25. јун.
56. Гал 5, 24.
57. Eф 6. 12.
58. Чети минеј, 19. јун.
59. Слово 2.
60. По објашњењу блаженог Теофилакта Охридског.
61. Лк 18.
62. 1 Пт 4,10.
63. Jов 1, 5.
64. Мт. 6,21
65. Лк. 12,33
66. Мт. 6, 24-33
67. Mт 14, 22, 33.
68. Лествица, Поука 4, глава 43.
69. Преподобни Макарије Египатски, Беседа 7, глава 5.
70. Свети Исак Сиријски, Слово 43. и Слово 48.
71. При исказивању односа папира, воде и уља овде су употребљени технички изрази из физике.
72. Пост 2, 25.
73. Еф 5, 32.
74. Лк 2,14.
75. Требник, Чин венчања.
76. Благовесник. Mт 19, 12.
77. Преподобни Макарије Велики, Поука 1, гл. 13
78. Преподобни Касијан Римљанин, књига IV, гл. V.
79. Преподобни Варсануфије Велики, Одговор 255.
80. Mт 19, 12.
81. Благовесник. MT 7, 8.
82. Histoire du Chrisfianisme, Fleury, livre 26, chap. 5.
83. 2 Kop 6, 16-18.
84. Сиp 6,18-19.
85. Проп. 11,9.
86. Прем 8, 24.
87. Такви су били Сава Освећени (5. децембра), Симеон Дивногорац (24. маја), и многи други.
88. Тако се десило са преподобним Силуаном. Чети минеј, Житије преподобног Пахомија Великог, 15. мај.
89. Слово 47.
90. Лествица, Поука 27, гл. 29.
91. Лествица, Поука 1, гл. 18. и 19.
92. Азбучни патерик.
93. Књига 11, гл. 3.
94. Лествица, Поука 1, гл. 4.
95. Предање.
96. Предање.
97. Jaк 5, 16.
98. Добротољубље, том 4, О светим оцима у Скиту и о расуђивању.
99. Предање.
100. Предање.
101. Одговор 603.
102. Предање.
103. Предање.
104. Мт 13, 29-30
105. Mт 18, 7.
106. Mт 24, 12.
107. Mт 18, 7
108. 2 Сол 2, 12.
109. 2 Tим 3, 8, 5.
110. Jeв 10, 26.
111. Лк 24, 49.