NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O ČISTOTI
 
Blud je smatran grehom i kada je vladao Stari zavet; smatran je grehom jer nije ništa drugo do sramoćenje prirode, zloupotreba važnog prirodnog svojstva, narušavanje prirodnog zakona. Taj prestup je smatran toliko važnim da je vinovnik kažnjavan smrtnom kaznom. U Novom zavetu taj greh je dobio novu težinu zato što su ljudska tela dobila novo dostojanstvo. Ljudska tela su postala udovi Hristovog tela, i narušilac čistote već nanosi sramotu Hristu, raskida jedinstvo s Njim, udove Hristove pretvara u udove bludnice.[1] Bludniku sledi kazna: duševna smrt. Od palog u greh bluda odstupa Sveti Duh; smatra se da je takav grešnik pao u smrtni greh, u greh koji oduzima spasenje, u greh koji je zalog neumitce pogibije i večnih muka u paklu, ako se taj greh ne izleči blagovremeno pokajanjem.
Šta je čistota? To je vrlina suprotna bludnoj strasti; to je otuđenost tela od stvarnog upadanja u greh i od svega što vodi grehu, otuđenost uma od bludnih pomisli i maštanja, a srca od bludnih osećanja i strasti, nakon čega sledi i otuđenost tela od telesnih želja.
Neki tvrde da upadanje u greh bluda telom i upadanje u njega umom i srcem predstavlja prestup iste težine i značaja. Takvo svoje mišljenje oni zasnivaju na rečima Spasiteljevim: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome.[2] Kakvo nepravilno mišljenje! To je rečeno kao dopuna starozavetne zapovesti; to je kazano onima koji su grehom smatrali samo telesni blud, ne shvatajući da zle pomisli, u koje spadaju bludne pomisli, iz srca izlaze, pogane čovjeka,[3] odvajaju od Boga,[4] oduzimaju čistotu – sredstvo bogoviđenja. Naslađivanje bludnim pomislima i osećanjima jeste blud srca i poganjenje čoveka: zbog njih on postaje nesposoban za opštenje sa Bogom, a blud tela je promena celog ljudskog bića usled mešanja sa drugim telom,[5] potpuno otuđivanje od Boga, smrt, pogibija. Da bi čovek izašao iz prvog stanja, on mora da se istrezni; da bi izašao iz drugog, mora da vaskrsne, da se ponovo rodi kroz pokajanje.
Neki tvrde da čovek ne može da se oslobodi od robovanja telu, tim više od bludnih pomisli i osećanja, da je takvo stanje neprirodno. Zakone propisuje Bog, i On, više nego mi, zna šta možemo, a šta ne možemo: mi, dakle, možemo da dostignemo čistotu i tela i srca. Zakone propisuje Bog, Tvorac prirode: čistota srca, dakle, nije protivna ljudskoj prirodi. Ona je neprirodna paloj prirodi; ona je bila prirodna prirodi od njenog stvaranja, i može da postane prirodna po obnavljanju. Čistota može da se uzgaja i dobije: žitarice, povrće, voćke ne rastu na zemlji sami od sebe; ali kada se zemlja pripremi kako treba, i kad se korisne biljke posade i zaseju, tada one izrastaju naročito izobilno za čovekovu ishranu i naslađivanje. Neobrađena zemlja daje sami korov, ili samu travu, hranu za stoku, a ne za ljude. Potreban je podvig; predmet podviga je dostojan toga da se radi njega preduzme strogi i teški podvig od strane onih koji su ga izabrali. Čistota je u Pismu nazvana svetošću: Jerje ovo vonja Božija: svetost vaša – govori apostol – i svaki od vas da zna držati svoje tijelo u svetosti i u časti, a ne u strasnoj želji.[6]
Čistota onih koji žive u braku sastoji se u uzajamnoj vernosti supružnika. Čistota devojaka i udovica koje su postale neveste Hristove sastoji se u vernosti Hristu. Upravo njima upućena je moja uboga, utešna, ohrabrujuća, istinita reč – reč pozajmljena iz svesvete reči Božije, koju su sveti oci objasnili svojom svetom rečju i opitom.
Kada je Gospod zabranio ljudima da se razvode po sopstvenom nahođenju, što je po Mojsijevom zakonu bilo dozvoljeno, i objavio da ono što je Bog svezao čovek može da razdreši jedino tako da zbog tog već učinjenog razdrešivanja jedna polovina upadne u blud – tada su Hristovi učenici postavili pitanje o bezbračnom životu. Na to je Gospod rekao: Ne mogu svi primiti tu riječ do oni kojima je dano… Ko može primiti, neka primi.[7] Ko je taj koji može da primi? Na osnovu čega svaki od nas treba da sudi i zaključuje o svojoj sposobnosti i nesposobnosti za bezbračni život? Odgovor uzimamo iz dela svetih otaca: Na osnovu naše slobodne volje. „Sposobnost se daje onima koji je iskrenog srca traže od Boga – govori blaženi Teofilakt Ohridski. Ištite, rekao je Gospod, i daće vam se;jer svaki koji ište, prima“[8] Iskrenost traženja dokazuje se životom, a on mora biti u skladu sa onim što se traži, čak i kad bi se ispunjenje traženja odlagalo duže ili kraće, čak i kad bi razna iskušenja plela zamke našim željama. Sopstveni podvizi, kroz koje se monah napreže da pobedi i izmeni svojstvo pale prirode, samo su svedoci istinske slobodne volje. Pobeda i izmena prirode pripadaju jedino Bogu. „Gde priroda pretrpi poraz“ – govori sveti Jovan Lestvičnik – „tamo se prepoznaje dolazak onoga koji je iznad prirode.“[9] Bog menja prirodnu težnju u onome koji svim njemu dostupnim sredstvima dokaže svoju iskrenu želju da ta težnja bude izmenjena: tada Duh Božiji dotiče čovekov duh, koji se, osetivši da ga Duh Božiji dotiče, sav, sa svim pomislima i osećanjima, ustremljuje prema Bogu, izgubivši osećaj za predmete telesne želje.[10] Tada se ispunjuju reči apostola: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.[11] Tada samo telo teži ka onome ka čemu stremi duh.
Zbog svoje slobodne volje, na delu dokazane i posvedočene, mnoge neznane žene ostale su do kraja života u tom blaženom stanju, ili su očuvale svoju devstvenost; neke su, nakon bračnog života, sačuvale neporočno udovištvo; neke su prešle iz razvratnog života u celomudreni i sveti život; napokon, neke su se, pokolebavši se u slobodnoj volji, ponovo vratile njoj i pokajanjem povratile izgubljenu celomudrenost. Sve su se one najpre uzdržale od upadanja u blud telom, a onda i stupile u borbu protiv strasnih pomisli i osećanja, usprotivile im se, pobedile ih, primile od Boga slobodu čistote, koja je potpuno tuđa opštenju sa grehom čak i kad on ne prestaje zbog napada. Tako se prekida delovanje nevremena na putnika: čim uđe u topli dom, čak i kad se nepogoda nastavlja ili još više besni.
Ljubljena braćo, monasi! Ne padajmo u malodušnost i uninije. Ne obraćajmo pažnju na demone: oni ulažu u nas nepoverenje u put koji smo izabrali; ne obraćajmo pažnju na ljudske sudove i savete koje oni iznose iz neznanja ili iz razvrata i zle namere: poverujmo Gospodu Bogu našem: On je obećao da će nas uslišiti i pomoći nam, ako ostanemo Njemu verni. Tu vernost posvedočimo nepokolebivim stremljenjem ka Njemu i neprestanim kajanjem zbog naših odstupanja od tog stremljenja. Ne može čovek da ne čini veća ili manja odstupanja i zbog svoje nemoći, i zbog ograničene i grehom ozleđene prirode, i zbog zla koje smišljaju naši nevidljivi neprijatelji, i zbog beskrajno namnoženih sablazni. Nećemo se dugo truditi! Nećemo dugo stradati u borbi sa sobom! Ubrzo će nastupiti smrtni čas: on će nas istrgnuti iz muka borbe i iz opasnosti da upadamo u sagrešenja. O, kada bismo u tom času, na ulazu u večnost, ugledali prema nama raširene ruke Oca nebeskoga i čuli Njegov utešni glas: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.[12] Do toga časa podvizavaćemo se hrabro, ne verujući nikako našem telu, ne verujući ni prividnom ni istinskom našem bestrašću. Svi koji su se ponadali u sebe, u umrtvljavanje svoga tela, u svoje bestrašće i blagodatno stanje, izlagali su sebe strašnim iskušenjima.
Sveti Isak Sirijski je rekao: „Ako se dobrovoljno ne udaljuješ od uzroka greha, ti i protiv svoje volje postaješ očarani rob greha.“[13] Ovo pravilo, koje važi za monaški život uopšte, naročito je važno za sve koji su stupili u borbu protiv onog svojstva prirode koje se pojavilo u njoj nakon pada. Korisno je da uopšte ne vidimo drvo čiji plod, po sopstvenom obećanju, nećemo probati. Zato je pravilima svetih otaca zabranjen ulazak ženskom polu u muške manastire; na svetoj Atonskoj gori to se i danas poštuje. U žitiju svetog Jovana Lestvičnika rečeno je da je potpuno ugasio plamen želje tako što je provodio pustinjački život i izbegavao susrete sa ljudima. Svi sveti oci su nastojali da, prema svo jim mogućnostima, izbegavaju poznanstva sa ženama, i takvo ponašanje su predali nama u svojim bogonadahnutim, za dušu spasonosnim delima. Oci su znali da čovek lako sklizne, i zato nisu imali poverenja ni u svoju svetost, ni u duboku starost i njenu nesposobnost za greh. Oni do kraja života nisu prestajali da se udaljuju od uzroka greha: takvo udaljavanje je najmoćnije sredstvo za pobedu nad grehom. Kada je prepodobni Sisoje Veliki veoma ostario, njegov učenik, ava Avram, predložio mu je da njegovo prebivalište bude bliže naselju. Na to je devedesetogodišnji starac odgovorio: „Živećemo tamo gde nema žena.“ Učenik je primetio: „A postoji li mesto u kome nema žena, osim pustinje?“ Starac je rekao: „Živeću u pustinji, čedo.“[14] Dobra čovekova slobodna volja jača kad je daleko od sablazni, dobija neobičnu čvrstinu i snagu; suprotno tome, čim se približi sablaznima, ona počinje postepeno da slabi, i na kraju se potpuno izopačuje. Tako led na mrazu postaje sve čvršći, a izložen dejstvu toplote topi se i nestaje. Nama, braćo, dolikuje da izbegavamo poznanstva sa ženama, naročito bliska poznanstva, česte susrete i razgovore sa njima. Vi koji ste namerili da pobedite prirodu, shvatite da ta pobeda nije moguća ako budemo neprestano podvrgavali sebe dejstvu prirode, i podsticali u sebi njeno dejstvo.
Kada je video da jednog monaha napada bludna strast, prepodobni Pimen Veliki mu je rekao: „Ako monah obuzda utrobu i jezik, i sačuva stranstvovanje, on neće umreti“[15] duševnom smrću, a ona stiže svakoga koji se survava u blud. Pod stranstvovanjem ovde se podrazumeva udaljavanje od rasejanog života, od slobodnog obraćanja, mnogih i kratkotrajnih poznanstava, jer sve to snažno pojačava telesnu želju.
Prepodobni Isaija Otšelnik je govorio da vođenje bitke protiv bluda postaje sve teže zbog sledećih pet razloga: zbog praznoslovlja, slavoljublja, mnogog sna, zbog ukrašavanja odećom i zbog presitosti.[16] Od tih razloga koji pobuđuju bludnu strast posebno snažno i štetno deluju dva: narušavanje stranstvovanja i presitost. Teško je odlučiti koji je od njih pogubniji – kobni su i jedan i drugi. Ko se potčini i pokori jednom od njih, taj ne može da izdrži u borbi protiv svoje prirode. Da bi se čistota dostigla, moraju se odbaciti oba razloga.
Obratili smo naročitu pažnju na to da moramo čuvati sebe od glavnih razloga koji izazivaju požudu: no nećemo ostaviti bez dužne pažnje ni drugostepene: čuvaćemo sebe od njih. I razlog manje snage dobija posebnu snagu ako pređe u naviku, ako smo nemarni prema njemu. Na primer: neki poste, žive osamljeno i negramzivo, usrdno mole Boga za obuzdavanje požuda svoje prirode, ali pri tome dozvoljavaju sebi da kude, prekorevaju, osuđuju bližnje, da im se podruguju – i pomoć Božija odstupa od njih; oni ostaju prepušteni sami sebi i ne nalaze snage da se odupru grešnim pobudama pale prirode.
U jednom opštežiću živeo je zatvornik po imenu Timotej. Jedan brat opštežića pao je u iskušenje. Nastojatelj je to saznao i upitao Timoteja kako da postupi sa palim bratom. Zatvornik ga je posavetovao da istera sablažnjenog. Čim su ga isterali, iskušenje palog brata je prešlo na Timoteja, i dovelo ga u opasnost. Timotej je počeo da vapi sa suzama Bogu za pomoć i pomilovanje. I tada je čuo glas: „Timoteje, znaj da sam ti poslao iskušenje upravo zato što si prezreo svoga brata dok se borio sa svojim iskušenjem.“[17] Prema udovima Hristovim – hrišćanima – valja postupati veoma pažljivo ‘ i razborito: valja sastradavati sa njima u njihovim bolestima, i odsecati jedino one koji, ne dajući nikakve nade da će ozdraviti, svojom bolešću samo zaražavaju druge.
Veoma je važno sačuvati telo od upadanja u blud: ali samo to nije dovoljno za čistotu koju Bog voli i kojom gleda. Mi imamo neizostavnu obavezu da očistimo samu dušu od sladostrasnih pomisli, maštanja i osećanja, kako nam je to zapovedao naš Spasitelj. „Kao što nečistota“ – govori prepodobni Makarije Veliki – „zaražava telo sjedinjavanjem sa drugim telom, tako se i duša razara spajanjem sa zlim i nečistim pomislima i slaganjem sa njima. Ako neko razori dušu i um time što se slaže sa zlom, zaslužio je kaznu. Nije dovoljno čuvati isključivo telo od vidljivog greha: i dušu treba čuvati od nepotrebnih pomisli, jer ona je nevesta Hristova.“[18] Udaljivši od sebe uzroke greha: često opštenje i blisko poznanstvo sa ženskim polom, slobodno obraćanje i rasejan život, presitost i naslađivanje jelima i napicima, raskoš i suvišnost u odeždama i u ostalom što pripada keliji, osuđivanje bližnjih, ogovaranje, smehoslovlje, praznoslovlje i mnogoslovlje, odvažimo se da se odreknemo naslađivanja sladostrasnim pomislima, maštanjima i osećanjima. Ne podstičimo ih sami u sebi, i hrabro ih odbacujmo čim se pojave iz naše pale prirode, ili ih predlože demoni, neprijatelji našeg spasenja. Sveti Isihije Jerusalimski govori: „Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca Mojega.[19] A volja Oca Njegovog je ova: Koji ljubite Gospoda, mrzite na zlo.[20] Vežbajmo se, dakle, neprestano u Isusovoj molitvi, stvarajmo naviku na nju – i omrznimo lukave pomisli. Tako ćemo izvršiti volju Božiju.“[21] Očistimo se se od svake nečistote tijela i duha,[22] zapoveda nam apostol.
Sveti oci zapovedaju da se zmiji na glavu staje,[23] to jest da se zapaža sami početak grešne pomisli, i da se ona odbacuje. To se odnosi na sve grešne pomisli, ali najviše na pomisao o bludu; nju potpomaže pala priroda, koja upravo zato što je pala vrši naročit uticaj na nas. Prepodobni Kasijan Rimljanin zapoveda monahu početniku da pridošlu grešnu pomisao odmah ispoveda starcu.[24] Taj način je izvanredan; on je za početnika najbolji, ali je u nekim slučajevima krajnje potreban i uvek koristan i onome koji je uznapredovao, budući da potpuno raskida druženje sa grehom, ka kome obolela priroda teži. Blažen je koji taj način može da primenjuje na delu! Blažen je početnik koji je našao starca kome može da otkriva svoje pomisli! Monasima koji nemaju mogućnosti da se stalno obraćaju starcu oci zapovedaju da odmah odbace tek začetu grešnu pomisao, da nikako ne ulaze u besedu ili raspravu sa njom jer će zbog njih neizostavno uslediti strasna predanost grehu, i da se, zatim, ustreme ka molitvi. Taj način je upotrebljavala izuzetno uspešno i plodno prepodobna Marija Egipćanka, što se vidi iz njenog žitija.[25] „Ako neko“ – rekao je prepodobni Nil Sorski – „pri svakom iskušenju,i pri svakoj pomisli, pridošloj od neprijatelja, plače i vapi dobroti Božijoj da mu pomogne, taj će ubrzo osetiti spokojstvo, pod uslovom da se moli razumno.“[26] „Kao što je vatri svojstveno da proždire suvo granje, tako je čistim suzama svojstveno da sagorevaju svaku prljavštinu tela i duha“ – rekao je sveti Jovan Lestvičnik.[27] Kada smo sami, a napadnu nas bludne pomisli i maštanja, i telo se neobično raspali,treba padati na kolena i na lice pred svetim ikonama, podražavajući ono što je činila velika Marija Egipćanka,i sa suzama ili plačem usrdno moliti Boga za pomilovanje.Ne treba odgađati opite da se dokaže da je Bog blizu nas i da ima vlast nad našom prirodom: to će nam dati živu veru, a živa vera će nas nadahnuti neobičnom snagom i donosiće nam stalne pobede. Ne čudimo se ako i posle dugotrajne borbe i isto toliko dugotrajnog spokojstva koje dolazi nakon nje, koje je navodilo na misao o uništenju otrova i smrti sklonosti ka bludu u ljudskoj prirodi, ponovo otpočne žestoka bitka i u telu ožive nedolične težnje i pobude.[28] Naš neprijatelj je bestidan; on ne prestaje da upućuje svoje strele protiv najvećih svetitelja Božijih: opiti su mu dokazali da . pokušaj ponekad biva uspešan, da obara i čak razbija sasude Duha, kao što se tome pokorio duhonosac koji je uveče hodao po krovu carskoga dvora.[29] Naše telo je neveran drug: žarko želi drugo telo, i zbog sopstvenih pobuda, ali i zbog tuđe pobude – pobude palog duha, koji u poganjenju tela koje njemu ne pripada nalazi nasladu za sebe. Neočekivano iskrsava tela nedostojna, bezočna, naglašena potreba. Zato je prepodobni Pimen Veliki govorio: „Kao što carski štitonoša uvek stoji pripravan pred carem, tako duša mora biti uvek pripravna protiv demona bluda.“[30]
Životu i delu drevnih monaha u mnogo čemu možemo samo da se divimo, nikako i da podražavamo; možemo samo da ih sozercavamo, kao Božije čudo, i da zbog njih proslavljamo Boga zato što je nemoćnom čoveku darovao nesaznajnu silu i svetost. U takva dela spada način borbe koji su u prvim vekovima monaštva monasi koristili protiv pomisli i maštanja o bludu. Oni se najpre nisu protivili pomisli: dopuštali su joj da počne da deluje, da uđe, kako su oni govorili, a onda su se borili protiv nje.
Prepodobni Pimen Veliki se pre dostizanja savršenstva starao da se poučava savetima i poukama njemu savremenih svetih staraca. Obraćao se za savet i avi Josifu, koji je tihovao u Panetosu. Jednom prilikom Pimen je upitao avu: „Kako da postupim kada mi pristupe požude? Da im se suprotstavljam, ili da dozvolim da uđu?“ Starac je odgovorio: „Dozvoli da uđu, i bori se protiv njih.“ Kada je dobio takav odgovor, Pimen se vratio u Skit, u kome je tihovao. Posle toga došao je u Skit neki monah iz Tivaide – on je pričao braći da je pitao avu Josifa: „Ako mi pristupe požude, da li da im se suprotstavljam, ili da im dozvolim da uđu?“ Ava je rekao: „Nikako ne dopuštaj požudama da uđu, nego ih istog časa odsecaj.“ Čim je čuo da je otac Josif tako rekao tivaidskom monahu, ava Pimen je ponovo krenuo njemu u Panetos, i rekao: „Ava, nisam skrio od tebe moje pomisli, no ti si meni rekao jedno, a tivaidskom monahu drugo.“ Starac mu je odgovorio: „Zar ne znaš da te volim?“ „Znam“ – odgovori Pimen. „Zar mi nisi“ – nastavi starac – „govorio da ti kažem ono što bih rekao samom sebi? Kada ti požude pristupe, i dopustiš im da uđu, i zatim se boriš protiv njih, ti tako postaješ iskusniji. Govorio sam ti to kao sebi. Ali kada požude pristupe početnicima, nije im na korist da ih puste da uđu; oni moraju istog trena da ih odbacuju od sebe.“[31] Iz odgovora samog Pimena Velikog, učitelja monaha, već tada se, upravo iz te okolnosti, vidi da je dopuštanje ulaženja bludnih pomisli u sebe zabranjivano monasima koji su osetili strast, a bilo dozvoljeno monasima koji su provodili nebeski život.[32] Postojanje ovakvog postupanja objašnjava se uzvišenim duhovnim napredovanjem monaštva tog doba: za takav podvig očigledno je neophodno stanje bez strasti. Kasniji oci su zabranili svim monasima takvo postupanje, kao veoma opasno, i, verovatno, zbog nesrećnih iskustava. „Ne dopusti svome umu“ – rekao je sveti Isak Sirijski – „da ga ispituju bludne pomisli ili maštanja ljudi koji imaju uticaja na tebe, ubeđen da te one neće pobediti: tako su premudri postali mračni i bili ismejani.“[33] Mi se moramo držati ove pouke.
Iz žitija svetih Božijih ugodnika vidimo da su neki od njih izdržali veoma snažnu i dugotrajnu borbu protiv bludnih pomisli i osećanja tako što su prelazili iz stanja strasti u stanje bez strasti. Tome su bili podvrgnuti podvižnici koji su pre obraćanja vodili razvratni život, kao što su Mojsije Murin i Marija Egipatska, ali i devstvenici, Simeon, Hrista radi jurodivi, Jovan Mnogostradalni Pečerski i drugi. Žestina borbe uznela ih je u pojačane, natprirodne podvige. A pošto je dar Božije blagodati uvek saobrazan i srazmeran prethodnoj nevolji i prethodnom trudu, to su pomenuti svetitelji, saobrazno neobičnom podvigu i žestini na njih dopuštene bitke, udostojeni neobičnih blagodatnih darova. I njihova borba i njihov podvig bili su osobeni događaji u podvižništvu: oni ne mogu potpuno da služe kao rukovodstvo za sve podvižnike. Samopožrtvovanje tih Božijih ugodnika može se i mora podražavati onoliko kolika je snaga slobodne volje, odlučnosti, vere, ali sam njihov podvig ostaje nešto što ne može da se podražava. Izuzetno razumni oci su smatrali da u borbi protiv pohlepa naše prirode uzdržavanje od hrane i ostali telesni podvizi moraju biti razboriti i umereni, da se tim podvizima telesna požuda samo obuzdava, da se ona pobeđuje smirenjem i molitvenim plačem, jer to dvoje privlači podvižniku Božiju blagodat, te da su pojačani telesni podvizi više štetni nego korisni kada, i suviše slabeći telesne snage, sprečavaju bavljenje molitvom, plačem i delima smirenja.
U Otačniku čitamo sledeću pripovest: „Neki pobožni čovek u Egiptu ostavio je ženu i decu, odrekao se sveta i udaljio se u pustinju. Snažnu bitku protiv njega poveo je demon bluda time što mu je donosio sećanje na njegovu ženu. On je to ispovedio ocima. Kada su oci videli da je on podvižnik, i da ispunjava sve što mu je zapoveđeno, naložili su na njega naročit podvig, preuzet iz raznih žitija svetih otaca. Od tog podviga on je toliko oslabio da je pao na postelju. Po proviđenju Božijem došao je tamo starac iz Skita. U egipatskom Skitu – tako se nazivala neplodna i surova pustinja, nedaleko od Aleksandrije – provodili su život prepodobni monasi koji su posebno obilovali blagodatnim darovima i darom Duhovnog rasuđivanja. Žitelj Skita je posetio obolelog i ipitao ga: ‘Ava! od čega si bolestan?’ On je odgovorio: ‘Bio sam oženjen; nedavno sam došao u ovu pustinju, i neprijatelj je naveo na mene bitku povodom moje žene. Ispovedio sam to ocima. Oni su naložili na mene razne podvige, preuzete iz žitija svetih otaca. Počeo sam da ih izvršavam, no onda sam pao u iznemoglost, a bitka je neobično narasla u mome telu.’ Skitski starac se, čuvši ovo, ožalostio i rekao mu: ‘Oci su snažni, i budući da su takvi, pravilno su ti zapovedili da postupiš tako. Ali ako hoćeš, poslušaj moje smirenje: ostavi ispunjavanje tih podviga i uzimaj umerenu količinu hrane kad treba, izvršavaj umereno pravilo i položi na Gospoda svu svoju tugu – On će pobediti neprijatelja koji te napada. Sopstvenim podvigom nećeš moći da ostvariš pobedu u toj bici.’ Napadnuti brat je počeo da se ponaša po savetu skitskog starca: nakon nekoliko dana osetio je olakšanje od bolesti, i bitka je odstupila od njega.“[34]
Monaha Skita, prepodobnog Agatona, poznatog po neobičnom daru duhovnog rasuđivanja, upitali su o bludnoj strasti. Na to pitanje on je odgovorio: „Idi, sruši svoju snagu u prah pred Bogom, i naći ćeš počinak.“[35] Sličan odgovor na ovo pitanje davali su i drugi veliki oci. Potpuno pravilno i tačno! Ako samo Bog može da izmeni prirodu, onda su saznanje da je ozleđenost prirode posledica prvorodnog greha i smirena molitva da prirodu isceli i obnovi njen Tvorac najmoćnije i najefikasnije oružje u borbi sa prirodom. To oružje slabi zbog uzdanja u sebe, ka čemu vodi suvišni i sa snagama nesrazmerni telesni podvig. Prepodobni Kasijan Rimljanin zapaža da „telesna požuda nužno napada dušu dotle dok duša ne dozna da ne može da pobedi sopstvenim trudom i naprezanjem ako ne bude pomoći i zaštite od Gospoda.“[36] Proveo je taj sveti otac mnogo vremena među skitskim ocima, i bio je nadahnut njihovim učenjem.
Dok besedimo o čistoti, smatramo suštinski važnim da se oskudnom rečju obratimo neznanju našeg vremena, toliko ponosnog zbog znanja, i da pružimo ruku pomoći onima koji se zbog svog neznanja dave i muče u zbunjenosti, uniniju i žalosti. Mnogi koji žele da provode pobožni život zapadaju u potpunu nedoumicu kada se u njima probude pomisli i osećanja telesne požude. Oni na to gledaju kao na nešto neobično, što ne treba da bude, zapadaju od toga u duševnu slabost i rastrojstvo, često odluče da napuste bogougodni život, smatrajući da su nesposobni za njega. Pa to je potpuno pogrešno mišljenje o sebi! Naša priroda je u palom stanju. U palom stanju telesne požude njemu su prirodne, i ne mogu da ne izbiju iz njega. Stoga se ne treba čuditi i zapadati u nedoumicu prilikom pojave pomisli, maštanja, osećanja telesne požude: to je prirodna nužnost. Njoj je potčinjen svaki čovek; potčinjeni su joj bili sveti ljudi.
To nije dovoljno. Za samo napredovanje u duhovnom životu neizostavno je nužno da nastanu, i da se na taj način otkriju naše strasti.[37] Kada se strasti otkriju u podvižniku, tada on stupa u borbu protiv njih. Ako si stupio u borbu, i ako se hrabro boriš, onda možeš da odneseš pobedu i primiš venac pobede, tj. Svetog Duha. Predlažemo ljubljenoj braći da pažljivo razmotre žitija i dela svetih otaca: uvideće da su svi Božiji ugodnici bili podvrgavani mučenju i trudu te borbe, da su prošli kroz oganj strasti i vodu suza i ušli u počinak bestrašća. Prepodobnog avu Doroteja su po njegovom stupanju u manastir veoma kušale telesne želje, i on je u toj borbi pribegavao savetima i poukama prepodobnog Varsanufija Velikog.[38] Odgovori velikog oca sadrže u sebi izvanredno rukovodstvo za hrabro suprotstavljanje bezumnim i pokvarenim zahtevima pale prirode. U jednom od tih odgovora prepodobni Varsanufije govori da ga je strast bluda napadala pet godina. „Bitku koju započinje telo“ – rekao je on – „poništava molitva sa plačem.“[39] Prepodobnog Antonija Velikog su, pripoveda njegovo žitije, pojačano napadale bludne pomisli i maštanja. Mnogi svetitelji su nakon obnovljenja Svetim Duhom i pristizanja u pristanište blaženog bestrašća neočekivano bili izlagani nepristojnim pobudama i težnjama prirode, nailasku nečistih pomisli i maštanja, što se desilo i prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, Joanikiju Velikom i ostalima. Upravo zato sveti oci su rekli da se svom telu može verovati jedino tada kad se ono položi u grob.[40]
Mi i stupamo u manastir da bismo otkrili u sebi skrivene strasti i odnos naše prirode prema duhovima zlobe, kojima se ona dobrovoljno pokorila. Raskidamo okove koji nas vezuju za svet, ostavljamo društvo, rodbinu, imanje da bismo videli naše unutrašnje okove i raskinuli ih desnicom Gospodnjom.[41] Drugo ne postoji, ako se prethodno ne učini prvo. U smirenje duha možemo doći tek tada kada sami u sebi uvidimo pad ljudskog roda, njegovo zarobljeništvo, okrutnu vlast demona i večne smrti nad nama; jedino tada možemo da zavapimo Bogu molitvom i plačem iz dubine srca, iz sve duše, i takvim vapajem, takvim saznanjem svoje pogibije i bespomoćne nemoći privučemo sebi u pomoć Božiju blagodat. Zato bitke koje se podižu u nama doprinose našem duhovnom napredovanju ako se borimo hrabro, ako malodušno ne pokleknemo pre pobede. Prepodobni ava Dorotej pripoveda da se učenik nekog velikog starca izložio telesnoj bici. Starac je video njegov trud i upitao ga: „Hoćeš li da se pomolim Bogu da ti olakša bitku?“ Učenik je odgovorio: „Oče moj! Premda se ja trudim, i vidim u sebi plod truda, bolje je da se pomoliš Bogu da mi da trpljenje u bici.“ „Takav je čovek koji istinski hoće da se spasi!“ – uzvikuje prepodobni Dorotej na kraju pripovesti.[42]
Pričao je prepodobni Pimen Veliki, za pouku i utehu braći, da je veliki ugodnik Božiji, Jovan Kolov, umolio Boga i bio izbavljen od dejstva požude, i bez nje prebivao u nenarušivom miru. Tada je on pošao nekom starcu, veoma opitnom u duhovnom životu, i ispričao mu šta se desilo s njim. Starac je odgovorio: „Idi, pomoli se Bogu da ti se vrate bitke, i ona skrušenost i ono smirenje koje si pre imao zbog bitaka, jer tek pomoću njih duša dolazi u napredovanje.“[43] Ne prepuštajmo se zbunjenosti, uniniju, malodušnosti, slabosti kada se podignu u nama svirepi talasi požuda i pomisli, i napadnu na nas kao silni vetrovi! Usprotivimo se grehu: tom borbom izgradimo živu veru u Boga i živo poznanje Boga.
Mnogo i često nanosimo štetu sebi time što zahtevamo od sebe ono što nam nije svojstveno. Tako: tek su stupili u podvig, prožeti su, takoreći, i preispunjeni požudom, a hoće da u njima već nema sklonosti prema telesnim pomislima, maštanjima i osećanjima. A ta sklonost postoji; ona je prirodna; ona ne može da ne postoji. Nerazumno je tražiti nemoguće. Požuda nužno izbija iz prirode koju je sama zarazila; no čim se ta želja pojavi u bilo kom obliku, moramo joj se odmah, prisiljavajući sebe, suprotstaviti gore pomenutim metodama. Moramo se, suprotno snažnoj volji celokupne prirode, delovanjem nejake volje samog uma,[44] vođenog rečju Božijom, iščupati iz našeg robovanja, iz staroga, iz naše pale prirode. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, rekao im je Gospod, i zadobijaju ga jedino oni koji primoravaju sebe i pobeđuju svoju grešnu volju.[45] Prvi znak da je blagodat Božija već počela otvoreno da nam pomaže jeste neslaganje sa nečistotom pomisli, kako kaže sveti Jovan Lestvičnik:[46] u umu se postepeno pojavljuje neblagonaklonost prema bludnim pomislima i maštanjima umesto prethodne blagonaklonosti, koja je donosila zanos i poraz uvek kada za odupiranje nije bio upotrebljen poseban napor.
Devstvenici, to jest vi koji niste okusili duševnu smrt stvarnim upadanjem tela u blud, čuvajte svoju devstvenost kao dragoceno blago: u pravilnom monaškom životu odmah ćete osetiti duhovno dejstvo,[47] kako su ga nazvali sveti oci, ili dejstvo Svetog Duha na dušu, dejstvo koje duša prenosi telu, i opitno nas uverava da su naša tela stvorena za duhovno naslađivanje, da su se zbog pada srozala do sklonosti prema životinjskim nasladama, no da posredstvom duhovnog pokajanja mogu da se vrate sklonosti prema duhovnim nasladama. Avaj! Ljudi trube da mnogo znaju, a izgubili su čak i znanje da je ljudsko telo sposobno za duhovna osećanja. Propoved o toj sposobnosti slušaju nepoverljivo, kao novo i neobično učenje. Nije ono novo, i nije neobično! Proučite dela svetih otaca: naći ćete u njima to učenje. Naći ćete ga u Svetom pismu, čim ga ukratko izučite. Iskupljenje koje je Bog darovao ljudskom rodu preispunjeno je neiskazivim, suštinskim dobrima: ona svedoče o njemu, ali mi se zadovoljavamo površnim znanjima, zasnovanim na rečima, a ne na delu, i nećemo da stičemo opitna poznanja, koja zahtevaju raspeće,[48] i zato lišavamo sebe živih poznanja. Čim se srce pričesti duhovnim nasladama, njegovo osećanje postaje drukčije. Takvo srce počinje da gaji odvratnost prema sladostrašću, revnosno se protivi težnjama i nagovorima sladostrašća, sa plačem vapi ka Bogu da ga izbavi iz tog smrdljivog blata.
Vi koje je Božiji promisao priveo u stanje udovištva, i koji želite ili morate da nosite jaram toga stanja – ne zaustavite se da pribegnete sa toplom i smirenom molitvom Bogu, i On će vam doneti pobedu i nad vašom prirodom i nad vašom navikom, tom što krepi i podržava snagu i pravo prirode. Ne odrecite da pretrpite kratkotrajnu muku borbe sa sobom: ništa ne znači ta muka u poređenju sa utehom koju donosi pobeda; ništa ne znači ta muka u poređenju sa osećanjem slobode koja nastupa u duši nakon pobede.
Vi u ponoru preljube i razvrata – dočujte glas koji vas poziva na pokajanje, i primite od svemoćnog lekara, Boga, svemoćni lek pokajanja: On vam ga predlaže. Taj lek je već ispitan. On je učinio da preljubnici postanu primeri celomudrenosti, da razvratni postanu sveti i pravedni. On je pretvorio sasude đavola u sasude Svetog Duha – mnogi pokajani grešnici ostavljali su daleko iza sebe na trkalištu duhovnog napredovanja podvižnike koji nisu poznali smrtni greh. Iskupitelj je dostojanstvo svakog hrišćanina: iznad drugih si po svom dostojanstvu samo ako si suštinskije od drugih usvojio Iskupitelja.
Mnogi sveti oci koji su provodili devstveni život nazivali su sebe nečistim i preljubnicima; ni to čak nije dovoljno! Neki od njih, oklevetani za greh bluda, nisu prineli nikakvo opravdanje, mada su to mogli da učine veoma lako, i podvrgli su sebe kazni i mukama, kao da su stvarno krivi. Takvo ponašanje, površno gledano, može izgledati čudno: njega objašnjava svojstvo podviga, koji izrađuje svetu čistotu. Taj podvig tako jasno otkriva pad prirode, tako opipljivo dokazuje podvižniku da bi se i on neizbežno pokorio zahtevima pale prirode da ga iz oblasti prirode nije istrgla desnica Božija – i njemu nema druge nego da prizna da upravo on jeste preljubnik. Njegova čistota je Božije delo u njemu, a nipošto svojstvo prirode i plod njegovih napora. Vremensko trajanje podviga ima važan uticaj na stvaranje i usvajanje takvog mišljenja o sebi. Pouzdano se može tvrditi da sveti ljudi Božiji priznaju da su opoganjeni preljubom neuporedivo više nego oni koji, živeći telesnim životom, neprestano tonu u preljubu. Na osnovu takvog mišljenja o samom sebi sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, čovek ispunjen Svetim Duhom, izgovorio je o sebi sledeće reči: „Nisam poznao ženu, i nisam devstvenik.“[49] Kakav iskreni plač odjekuje u ovim rečima!
Bezgranična milost Božija neka nam podari da se približimo svetoj čistoti svetih ljudi Božijih i njihovom svetom smirenju. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kop 6, 15.
  2. Mt 5,28.
  3. Mt 15, 19 i 20.
  4. Prem. 1,3
  5. 1 Kop 6, 16.
  6. 1 Sol 4, 35.
  7. Mt 19, 11, 12.
  8. Mt 7, 78. – Objašnjenje za gore navedene reči 19. glave Jevanđelja po Mateju.
  9. Pouka 15, gl. 8.
  10. Sveti Isak Sirijski, Slova 43 i 38
  11. 1 Kor 6, 17.
  12. Mt 25,23.
  13. Slovo 57. Isto učenje čitamo i u Slovu 56
  14. Azbučni paterik.
  15. Azbučni paterik.
  16. Izreke prepodobnog, stavljene posle njegovih duhovno-moralnih pouka. Moskva, izdanje iz 1860. godine.
  17. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 70
  18. Beseda 7, gl. 4.
  19. Mt 7,21
  20. Ps 96. 10.
  21. Dobrotoljublje, tom 2, glava 11.
  22. 2 Kor 7, 1.
  23. Post 3,15.
  24. Prepodobni Kasijan, knjiga 4. O pravilima za one koji se odriču sveta, gl. 37.
  25. Četi minej, 1. april.
  26. Slovo 8.
  27. Slovo 7, gl. 31.
  28. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 5, gl. 14.
  29. 2Sam11,2.
  30. Azbučni paterik.
  31. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Josifu iz Panetosa, gl. 3.
  32. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 62.
  33. Slovo 2.
  34. Rukopisni otačnik.
  35. Azbučni paterik.
  36. Knjiga VI, O duhu bluda, gl. 5.
  37. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13.
  38. Pitanje 252. i dalje.
  39. Odgovor 255.
  40. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 27, gl. 2.
  41. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 21.
  42. Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
  43. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Jovanu Kolovu, gl. 12.
  44. Rim 7, 23.
  45. Mt 11, 12.
  46. Slovo 15, gl. 9, po prevodu Pajsija Njameckog.
  47. Vidi: Lestvica monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. Vidi, takođe, glave prepodobnog Grigorija Sinaita, predanje prepodobnog Nila Sorskog, i dela mnogih drugih svetih otaca.
  48. Gal 5, 24.
  49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga VI, O duhu bluda, gl. 19.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *