NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O ISUSOVOJ MOLITVI.
Razgovor Starca sa učenikom
 
PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE
 
Učenik: – Mogu li se sva bratija u manastiru baviti Isusovom molitvom?
 
Starac: – Ne samo da mogu nego i moraju. Pri postrigu u monaštvo, kada se novopostriženom uručuju brojanice, koje se pri tom nazivaju mačem duhovnim, njemu se zaveštava neprestana, danonoćna molitva Isusovom molitvom.[2] Dakle, vežbanje u Isusovoj molitvi je zavet monaha. Ispunjenje zaveta je obaveza, koja se ne može odbaciti.
Meni su govorili stariji monasi da je još početkom ovog veka, u Sarovskoj pustinji – verovatno i u drugim dobro uređenim ruskim manastirima – svakome ko je stupao u manastir smesta predavana Isusova molitva. Blaženi starac Serafim, koji se podvizavao u toj pustinji i dostigao veliki napredak u molitvi, neprekidno je savetovao svim monasima da vode trezven život i bave se Isusovom molitvom.[3] Njega je posetio neki mladić, koji je završio bogosloviju, i otkrio je starcu o svojoj nameri da stupi u monaštvo. Starac mu je preneo pouke spasonosne za dušu. Među njima je bilo zaveštanje da se uči Isusovoj molitvi. Govoreći o njoj, starac je dodao: „Samo spoljašnja molitva je nedovoljna. Bog pazi na um, i zato oni monasi koji ne spajaju spoljašnju molitvu sa unutrašnjom, nisu monasi.“[4] Veoma tačno određenje! Monah znači sam: ko se nije osamio u samom sebi, taj još nije usamljen, taj još nije monah, čak i ako živi u najusamljenijem manastiru. Um podvižnika koji se nije osamio i zaključao u sebe neizbežno se nalazi usred buke i meteža koje stvaraju bezbrojne pomisli, koje imaju uvek slobodan pristup ka njemu i on sam nemoćno, bez ikakve potrebe i koristi, škodeći sebi, luta po vasioni. Usamljenost čoveka u samom sebi ne može se ostvariti drugačije nego posredstvom Pažljive molitve, prvenstveno posredstvom pažljive Isusove molitve.
 
Učenik: – Rasuđivanje starca Serafima deluje mi previše strogo.
 
Starac: – Ono tako izgleda samo pri površnom posmatranju; ono tako izgleda pri nedovoljnom razumevanju velikih duhovnih blaga, skrivenih u hrišćanstvu. Blaženi Serafim nije izneo svoje sopstveno mišljenje: on je izneo mišljenje koje pripada svetim ocima uopšte, koje pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sveti Isihije Jerusalimski kaže: „Ko se odrekao svega što je svetovno, žene, imanja i tome sličnog, učinio je monahom samo spoljašnjeg čoveka, ali ne i unutarnjeg, koji je – um. Onaj je istinski monah koji se odrekao pristrasnih pomisli: on lako može učiniti monahom i spoljašnjeg čoveka, kad bude hteo. Nije mali podvig učiniti unutrašnjeg čoveka monahom. Postoji li u savremenom pokolenju monah koji se potpuno izbavio od strasnih pomisli i udostojio se čiste, netvarne, neprestane molitve, što čini oznake unutrašnjeg monaha.2 Prepodobni Agaton, monah egipatskog Skita, kada su ga pitali šta je važnije – telesni podvig ili pak unutrašnji podvig, odgovorio je: „Čovek je sličan drvetu; telesni podvig je sličan listu drveta, a unutrašnji plodu. Ali kako je rečeno u Pismu, da svako drvo koje dobra roda ne rađa siječe se i u oganj baca (Lk. 3,9), iz toga se vidi da sve naše staranje treba da se odnosi na plod, to jest, na čuvanje uma. Potrebno je i to da to drvo bude pokriveno i ukrašeno listovima, čime se prikazuje telesni podvig.“[5] „O, čuda!“ – uzvikuje blaženi Nikifor Atonski, navodeći reči prepodobnog Agatona u svom delu o duhovnom podvigu – „kakve reči je izrekao taj sveti protiv svih koji ne čuvaju um nego se nadaju samo na telesno dela&e! Svako drvo koje dobra roda ne rađa, to jest čuvanje uma, a ima samo jedan list, to jest, telesni podvig, siječe se iuotnj baca. Strašne su, Oče, tvoje reči!“[6]
Čuvanje uma, straženje nad umom, trezvenje, pažnja, umno delanje, umna molitva, to su različita imena jednog i istog duševnog podviga, u njegovim različitim vidovima. Duševni podvig, u svoje vreme, prelazi u duhovni. Duhovni podvig je takođe i duševni, ali je osenjen Božijom blagodaću. Taj duševni ili duhovni podvig oci tako određuju. „Pažnja je srdačno, neprestano bezmolvije, koje svagda i neprekidno priziva Hrista Isusa, Sina Božijeg i Boga, koje diše Njime, sa Njim se hrabro suprotstavlja neprijateljima, ispoveda se Njemu, koji jedini ima vlast da otpušta grehe.“[7] Jednostavnije rečeno – unutrašnjim delanjem, umnim duševnim delanjem, umnom molitvom, trezvenjem, čuvanjem i straženjem nad umom, pažnjom, naziva se jedno isto: brižljivo vežbanje u Isusovoj molitvi, u strahopoštovanju. Blaženi Nikifor Atonski je uporedio te nazive sa odrezanim komadom hleba, koji prema svom obliku, može biti nazvan i odrezak, i kriška, i odlomak.[8] Sveto pismo Starog zaveta određuje: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Pr. 4,23). Čuvaj se da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvom (Ponz 15,9).[9] Bdenje nad srcem i njegovo očišćenje zapoveda se naročito u Novom zavetu. Na to su usmerene sve zapovesti Gospoda. Očisti najprije, govori Gospod, iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste (Mt 23, 26). Ovde je Gospod ljude nazvao sasudima od krhkog stakla i bezvredne gline. Što izlazi iz čovjeka ono pogani čovjeka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čovjeka (Mk 7,20-23). Sveti Varsanufije Veliki kaže: „Ako unutrašnje delanje sa Bogom, to jest, osenjeno Božijom blagodaću, ne pomogne čoveku: uzalud se on onda podvizava spoljnim, to jest, telesnim podvigom.“[10] Sveti Isak Sirijski: „Onaj koji nema duševno delanje, lišava se duhovnih darova:[11] U drugoj pouci, taj veliki učitelj hrišćanskog podvižništva upoređuje telesne podvige bez podviga očišćenja uma sa besplodnim matericama i presušenim dojkama: „Oni“, rekao je sveti, „ne mogu da se približe Božijem razumu.“[12] Sveti Isihije Jerusalimski: „Onaj koji nema molitvu čistu od pomisli, nema oružje za borbu: govorim o molitvi koja neprestano deluje u unutrašnjosti duše, o molitvi u kojoj se prizivanjem Hrista poražava i pogađa neprijatelj koji tajno ratuje.“[13] „Nemoguće je očistiti srce, i odagnati od njega neprijateljske duhove, bez čestog prizivanja Isusa Hrista.“[14] „Kao što je nemoguće provoditi zemaljski život bez hrane i pića: tako je nemoguće bez čuvanja uma i čistote srca, od čega se sastoji trezvenje i što se naziva trezvenjem, dostići dušom bilo šta duhovno ili se osloboditi od mislenog greha, čak i ako bi neko zbog straha od večnih muka i prinudio sebe da ne sagreši.“[15] „Ako hoćeš ispravno da posramiš pomisli koje te uznemiravaju, da upražnjavaš bezmolvije u duševnom miru, da slobodno bdiš srcem: neka se Isusova molitva sjedini sa tvojim disanjem – uvidećeš kako se to događa posle nekoliko dana.“[16] „Lađa ne može da plovi bez vode: i čuvanje uma ne može se ostvariti bez trezvenja, sjedinjenog sa smirenjem i neprekidnom molitvom Isusovom.“[17] „Ako imaš želju ne samo da Gospodu izgledaš kao monah, kao dobar, i krotak, i stalno sjedinjen sa Bogom, ako imaš želju da zaista budeš takav monah: svim silama upražnjavaj vrlinu pažnje, koja se sastoji u čuvanju i straženju nad umom, u izvršavanju bezmolvija srca, u blaženom stanju duše, stranom maštarenju, što se ne nalazi kod mnogih.“[18] „Istinski i suštinski monah je onaj koji se upravlja trezvenjem: i onaj se istinski upravlja trezvenjem, ko je u srcu – monah (sam)“[19]. Temelj za takvo učenje svetih otaca, kao krajeugaoni kamen za građevinu, jeste učenje samog Gospoda. Gospod je objavio: Istinski bogomoljci će se klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjajy (Jn 4,23-24).
Sećam se: savremenici moje mladosti, neki blagočestivi hrišćani, čak i plemići, vodeći vrlo jednostavan život, bavili su se Isusovom molitvom. Taj dragoceni običaj se sada, pri opštem slabljenju hrišćanstva i monaštva, gotovo izgubio. Molitva imenom Gospoda Isusa Hrista traži trezven, strog moralni život, život tuđina, traži napuštanje strasti, a nama je postala neophodna rasejanost, široka poznanstva, udovoljavanje našim mnogobrojnim prohtevima, dobrotvori i dobrotvorke. Isus se bješe udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu (Jn 5,13).
 
Učenik: – Zar neće posledica svega što je rečeno biti zaključak, da se bez upražnjavanja Isusove molitve ne dobija spasenje?
 
Starac: – Oci to ne govore. Naprotiv, prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na sveštenomučenika Petra Damaskina, tvrdi da su se mnogi ne dostižući bestrašće udostojili da dobiju oproštaj grehova i spasenje.[20] Sveti Isihije, rekavši da je bez trezvenja nemoguće izbeći greh u mislima, nazvao je blaženima i one koji se uzdržavaju od greha na delu. On je njih nazvao nasilnicima radi Carstva nebeskog.[21] Dostizanje pak bestrašća, osvećenja ili, što je isto, hrišćanskog savršenstva, bez sticanja umne molitve, nije moguće: u tom su saglasni svi oci. Cilj monaškog života ne sastoji se samo u dostizanju spasenja, nego, prevashodno, u dostizanju hrišćanskog savršenstva. Taj cilj je predodređen od Gospoda: Ako hoćeš savršen da budeš, rekao je Gospod, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i dođi, uzmi krst svoj i hajde za Mnom (Mt 19,21;Mk 10,21). Oci, upoređujući podvig molitve imenom Gospoda Isusa sa ostalim monaškim podvizima,kažu sledeće: „Iako postoje i drugi putevi i načini života, ili ako hoćeš da ih nazovemo dobra delanja, koji vode spasenju i donose ga onima koji se njima bave; iako postoje podvizi i vežbanja, koji dovode u stanje roba i najamnika (kako je Spasitelj i rekao: U kući Oca mojega stanovi su mnogi (Jn14,2)), put umne molitve je put carski, izabrani. On je toliko uzvišeniji i prefinjeniji od svih drugih podviga, koliko je duša pretežnija od tela: on uzvodi iz zemlje i pepela u usinovljenje Bogu.“[22]
 
Učenik: – Usmerenje savremenog monaštva, pri kom se vežbanje u Isusovoj molitvi sreće veoma retko, može li biti za mene izvinjenje i opravdanje, ako se ne budem bavio njome?
 
Starac: – Dug ostaje dug i obaveza obaveza, čak i ako se broj onih koji ih ne ispunjavaju još više poveća. Zavet izgovaraju svi. Ni mnoštvo onih koji narušavaju zavet, ni običaj narušavanja, ne čine narušavanje zakonitim. Malo je stado kojem je Otac nebeski blagovoleo da podari Carstvo (Lk 12,32). Uvek tesni put ima malo putnika, a široki mnogo (Mt 7,13n). U poslednja vremena, tesni put napuštaju skoro svi, skoro svi polaze širokim. Iz toga ne sledi da široki gubi osobinu da vodi u pogibao, da tesni postaje suvišan, nepotreban za spasenje. Onaj koji želi da se spase, neizostavno mora da se drži tesnog puta, upravo kao što je Spasitelj zaveštao.
 
Učenik: – Zašto ti tesnim putem nazivaš bavljenje Isusovom molitvom?
 
Starac: – Kako nije tesan put? Tesan put, u pravom smislu reči! Onaj koji želi da se uspešno bavi Isusovom molitvom mora se ograditi, i izvan i iznutra, najblagorazumnijim vladanjem, najopreznijim: naša pala priroda nas svakog časa vara, izdaje nas; pali duhovi sa posebnim besom i lukavstvom napadaju bavljenje Isusovom molitvom. Neretko zbog ništavne očigledne neopreznosti, zbog nebrige i uobraženosti onih koji ne znaju, nastaju značajne posledice, koje imaju uticaj na život, na večnu sudbinu podvižnika: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu. Pokliznu se noga moja, milost Tvoja, Gospode,pomože mi (Ps 93,17-18).
Osnova za bavljenje Isusovom molitvom je blagorazumno i oprezno vladanje. Prvo je potrebno udaljiti od sebe razmaženost i telesne naslade, u svim oblicima. Potrebno je postojano se zadovoljavati umerenom hranom i snom, srazmerno sa snagom i zdravljem, kako bi hrana i san davali telu potrebno osnaženje, ne stvarajući neprilične pokrete, koji nastaju zbog suviška, ne stvarajući iznemoglost koja nastaje zbog nedostatka. Odeća, kuća, i uopšte sva materijalna svojina treba da je skromna, radi podražavanja Hrista, radi podražavanja Njegovih apostola, radi sledovanja njihovom duhu, radi opštenja sa njihovim duhom. Sveti apostoli i njihovi istinski učenici nisu prinosili nikakve žrtve taštini i sujeti, po običajima sveta, ni u čemu nisu ulazili u opštenje sa duhom sveta. Pravilno, blagodatno dejstvo Isusove molitve može iznići jedino iz Duha Hristovog: ono niče i izrasta jedino na tom tlu.
Vid, sluh i ostala čula, moraju biti strogo čuvana, kako kroz njih, kao kroz vrata, ne bi u dušu provalili neprijatelji. Usta i jezik moraju biti zauzdani, kao da su okovani ćutanjem: praznoslovlje, mnogoslovlje, naročito osmesi, ogovaranje i zlorečivost jesu najgori neprijatelji molitve. Treba se odreći primanja bratije u keliju, i odlaska u njihove kelije: treba strpljivo prebivati u svojoj keliji, kao u grobu, sa mrtvacem svojim – sa svojom dušom, iskidanom, ubijenom grehom – i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba – kelije – molitva uzlazi na nebo: u onom grobu, u kojem se sakriva telo posle smrti, i u adskom grobu u koji se baca duša grešnika, nema više mesta za molitvu^JU manastiru treba prebivati kao tuđin, ne ulazeći u manastirske poslove po samovolji, ne stvarajući ni sa kim blisko poznanstvo, ograđujući se ćutanjem pri obavljanju manastirskih poslova, ne propuštajući posećivati hram Božiji, u slučaju nužde posećivati keliju duhovnog oca, promišljajući svaki izlazak iz svoje kelije, izlaziti iz nje samo kada se ukaže suštinska potreba. Potrebno je odlučno se odreći ljubopitljivosti i radoznalosti sujetnih, preokrenuvši svako ljubopitstvo i sva istraživanja na ispitivanje i izučavanje molitvenog puta. Taj put zahteva najpažljivije ispitivanje i izučavanje: on nije samo tesni put nego i put što vodi u život (v.Mt 7,14); On je nauka nad naukama, i umetnost nad umetnostima. Tako ga nazivaju oci.[23]
Put istinske molitve postaje daleko tešnji kada podvižnik stupi na njega delanjem unutrašnjeg čoveka. Kada pak on stupi u te tesnace, i oseti išravnost, spasonosnost, neophodnost takvog položaja; kada trud u unutrašnjoj keliji postane za njega ono što želi: tada i pritešnjenost u spoljašnjem životu postaje željena, služi kao prebivalište i skrovište unutrašnje delatnosti. Ulazeći umom u podvig molitve, on se mora odreći svih pomisli i osećanja palog bića, kao i svih pomisli i osećanja što dolaze od palih duhova, ma koliko prijatno delovale te i druge pomisli i osećanja: on mora postojano ići tesnim putem najpažljivije molitve, ne skrećući ni ulevo ni udesno. Skretanjem ulevo nazivam napuštanje molitve umom radi razgovora sa sujetnim i grehovnim pomislima; skretanjem udesno nazivam napuštanje molitve umom radi razgovora sa pomislima koje su naizgled dobre. Četiri vrste pomisli deluju na onoga koji se moli: jedne nastaju iz blagodati Božije, koja je usađena u svakog pravoslavnog hrišćanina svetim krštenjem, druge dolaze od anđela čuvara, neke nastaju iz pale prirode, i na kraju, neke donose pali duhovi. Prve dve vrste pomisli, ili pravilnije, sećanja i osećanja, pomažu molitvu, oživljavaju je, osnažuju pažnju i osećaj pokajanja, proizvode umiljenje, plač srca, suze – pred očima molitvenika otkrivaju veličinu njegove grehovnosti i dubinu pada čovečanstva, objavljuju neminovnu pobedu smrti, neizvesnost vremena njenog dolaska, o nepristrasnom i strašnom sudu Božijem, o večnoj muci, koja po svojoj surovosti prevazilazi ljudska shvatanja. U pomislima i osećanjima palog bića dobro je pomešano sa zlom, a kod demona se zlo često krije iza dobra, uostalom, ponekad i otvoreno deluje kao zlo. Poslednje dve vrste pomisli i osećanja javljaju se zajedno, zbog povezanosti i opštenja palih duhova sa palom ljudskom prirodom, i kao prvi plod njihovog delovanja javlja se visokoumlje, rasejanost u molitvi. Demoni donose prividno duhovna i uzvišena razmišljanja, njima odvlače od molitve, stvaraju sujetnu radost, nasladu, samodovoljnost – tobože zbog otkrivanja najtajanstvenijeg hrišćanskog učenja. Odmah za demonskim bogoslovljem i filosofijom, duša se ushićuje sujetnim i strasnim pomislima i maštanjima, koje potkradaju, uništavaju molitvu, narušavaju dobro nastrojenje duše. Po plodovima se razlikuju istinski dobre pomisli i osećanja od prividno dobrih pomisli i osećanja.
O, kako je opravdano to što oci bavljenje Isusovom molitvom nazivaju tesnim putem i samoodbacivanjem i odricanjem od sveta![24] Te vrline pripadaju svakoj pažljivoj i pobožnoj molitvi, a prvenstveno Isusovoj molitvi, kojoj je strana raznolikost forme i ono mnogomislije koji su svojstveni psalmopojanju i drugim molitvoslovljima.[25]
 
Učenik: – Iz kojih reči se sastoji Isusova molitva?
 
Starac: – Ona se sastoji iz sledećih reči: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.“ Neki oci[26] za početnike dele molitvu na dve polovine, i nalažu da se od jutra, na primer, do obeda, govori: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“, a posle obeda: „Sine Božiji, pomiluj me“: To je najstarije predanje. Ali bolje je naučiti se, ako je moguće, izgovaranju cele molitve. Deljenje je po snishođenju dopušteno slabima i početnicima.
 
Učenik: – Da li se u Svetom pismu pominje Isusova molitva?
 
Starac: – O njoj se govori u svetom Jevanđelju. Nemoj pomisliti da je ona ustanovljena od ljudi, ona je ustanovljena od Boga. Najsvetiju molitvu Isusovu je ustanovio i zapovedio sam Gospod naš Isus Hristos. Posle Tajne večere, na kojoj je stvorena najveća od hrišćanskih tajni – sveta evharistija, Gospod je u oproštajnoj besedi sa Svojim učenicima, pre polaska na strašna stradanja i krsnu smrt, kako bi njima iskupio palo čovečanstvo, predao najuzvišenije učenje i najvažnije, završne zapovesti. Među tim zapovestima, On je darovao dozvolu i zapovest za molitvu Njegovim imenom.[27] Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam (Jn 16,23). Što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn 14,13-14). Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn 16,24). Veličinu imena Gospoda Isusa Hrista objavili su proroci. Ukazujući na iskupljenje ljudi koje treba da se dogodi kroz Bogočoveka, Isaija uzvikuje: Gospod Bog, on mi bi spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu sa izvora ovoš spasenja. I tada ćete reći: hvalite Gospoda, Glasite ime njegovo, napominjite da je visoko ime njegovo (Is 12,24). I na putu sudova tvojih, Gospode, čekamo te; tvoje ime i tvoj spomen žudi duša (Is 26,8). Saglasno sa Isaijom, David proriče: Obradovaćemo se spasenju tvome, i Imenom Gospoda Boga našega veličaćemo se. Mi ćemo ime Gospoda Boga našeg prizvati (Ps 19,6,8).[28] Blažen je narod (tj. ljudi) koji zna klicanje (Tebi) – koji je usvojio umnu molitvu – Gospode, u svetlosti lica Tvoga hodiće, i Imenom Tvojim obradovaće se sav dan, i pravdom Tvojom uzvicunece (ne 88.1617).
 
Učenik: – U čemu je sila Isusove molitve?
 
Starac: – U božanskom imenu Bogočoveka, Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista. Apostoli, kao što vidimo iz knjige Dela i iz Jevanđelja, činili su velika čuda imenom Gospoda Isusa Hrista: lečili su nemoći koje se ne mogu izlečiti ljudskim sredstvima, vaskrsavali su mrtve, zapovedali su demonima, isterivali su ih iz ljudi koji su bili obuzeti njima. Jednom, ubrzo posle vaznesenja Gospodnjeg na nebo, kada su svih dvanaest apostola još bili u Jerusalimu, dvojica od njih, Petar i Jovan, pošli su radi molitve u jerusalimski hram. Na vrata hrama, koja su se zvala krasna, svakodnevno su iznosili hromog od rođenja, i polagali ga na pod: hromi nije mogao ni da hoda ni da stoji. Okrenut prema vratima, stradalnik je od onih koji su ulazili u hram tražio milostinju, kojom se, kako izgleda, hranio. Kada su se apostoli približili krasnim vratima, hromi je uputio pogled ka njima, očekujući da će dobiti milostinju. Tada je sveti Petar njemu rekao: Srebra i zlata nemam, nego što imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi (Dap Z.6). Bogalj, izlečen istog trenutka, ušao je u hram sa apostolima, i glasno je proslavljao Boga. Narod, zadivljen, nagrnuo je prema apostolima. Ljudi Izrailjci, rekao je apostol Petar Okupljenom narodu, što se čudite ovome ili šta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da ovaj hodi? Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina svojega Isusa I radi vjere u ime njegovo, ovoga koha vidite i poznajete utvrdi ime njegovo (dap z, 1213,16). Vest o čudu ubrzo se pronela do Sinedriona,[29] koji je bio neprijatelj Gospoda Isusa. Sinedrion, uznemiren vešću, uhvatio je apostole, stavio ih pod stražu, a sledećeg dana ih je pozvao na sud, pred svoje puno sabranje. Bio je pozvan i hromi koji je isceljen. Kada su apostoli stali usred sudnice bogoubica, koji su nedavno sebe žigosali kaznom Bogočoveka, u čije ime je sada izvršeno apsolutno najneobičnije čudo, pred mnoštvom očevidaca – svedoka, apostolima je postavljeno pitanje: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo? (Dap 4, 7) Petar, ispunivši se Svetog Duha, odgovorio im je rečima Svetog Duha, koje su se sastojale u sledećem: Neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav; nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap 4, 10,12). Usta neprijatelja Božijih zapečatila su se ćutanjem pred nepobedivom silom reči nebeske istine; sudnica mnogobrojnih mudrih i silnih nije našla šta da kaže i kako da prigovori na svedočanstvo Svetog Duha, koje su objavila dva nepismena ribara, i koje je zapečaćeno nebeskim pečatom – Božijim čudom. Sinedrion pribegava svojoj vlasti, nasilju. Ne obazirući se na javno čudo, ne obazirući se na svedočanstvo, koje je istini dao sam Bog, Sinedrion strogo zabranjuje apostolima da uče o imenu Isusa, čak i da izgovaraju to ime. Ali apostoli su drsko odgovarali: Sudite, je li pravo pred Bohoi da slušamo vas više nego Boga? Jer mi ne možemo da ne govorimo ono što vidjesmo i čusmo (Dap 4,19, 20). Sinedrion opet ne nalazi kako da se izrazi, opet pribegava isključivo svojoj vlasti, ponavlja strogu pretnju. On je otpustio apostole ne učinivši im ništa, iako je želeo da izlije na njih izbezumljenu zlobu: i njegovo raspoloženje i delanje bilo je povezano sa svenarodnim čudom. Petar i Jovan, vrativši se svojima, preneli su im pretnje i zabrane vrhovnog suda. Tada su, dvanaest apostola i svi članovi novorođene Jerusalimske crkve, jednodušno izlili vatrenu molitvu Bogu: molitvu su suprotstavili sili i mržnji svetodržaca – ljudi i demona. Ta molitva se sastojala u sledećoj molbi: Gospode, pogledaj na njihove prijetnje, i daj slugama tvojim da sa svakom smjelošću govore riječ tvoju, pružajući i ti ruku svoju na iscjeljivanje, da bivaju znaci i čudesa imenom Svetoga Sina tvojega Isusa (Dap 4,29-30).
 
Učenik: – Neki tvrde da zbog bavljenja Isusovom molitvom, uvek ili gotovo uvek, nastaje prelest, i veoma zabranjuju bavljenje tom molitvom.
 
Starac: – U prihvatanju takve misli i u takvoj zabrani leži strašno bogohulstvo, leži prelest dostojna sažaljenja. Gospod naš Isus Hristos je jedinstveni izvor našeg spasenja, jedinstveno sredstvo našeg spasenja; Njegovo ljudsko ime je pozajmilo od Njegovog Božanstva neograničenu, svesvetu silu da nas spasava: kako pak ta sila, koja deluje na spasenje, ta jedinstvena sila, može da se izokrene i deluje na pogibao? To je daleko od smisla! To je najgora, bogohulna, dušepogubna besmislica! Upravo oni koji prihvataju takav način mišljenja nalaze se u demonskoj prelesti, obmanuti lažno imenovanim razumom, koji dolazi od satane. Satana je podmuklo ustao protiv svesvetog i velelepnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista, i kao svoje oružje koristi ljudsko slepilo i neznanje, i oklevetao je ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Flp 2,9-10). Onima koji brane da se moli Isusovom molitvom možemo odgovoriti rečima apostola Petra i Jovana na sličnu zabranu, koju je učinio judejski Sinedrion: Sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boš. Gospod Isus nam je zapovedio molitvu Svojim svesvetim imenom; On nam je dao neprocenjivi dar: kakav značaj može imati ljudsko učenje koje protivureči učenju Boga, Ljudska zabrana koja se trudi da ukine i naruši zapovest Božiju, da oduzme neprocenjivi dar? Opasno je, veoma opasno, propovedati učenje koje je suprotno učenju koje propoveda Jevanđelje. Takav poduhvat je proizvoljno odvajanje sebe od blagodati Božije, po svedočanstvu apostola (Gal 1,8).
 
Učenik: – Ali starci čije sam mišljenje naveo naročito su poznati, mnogi ih smatraju za iskusne učitelje duhovnog života.
 
Starac: – Apostol je zapovedao – ili pravilnije – ustima apostola, zapovedao je Sveti Duh da se odbacuje svako učenje koje nije saglasno sa učenjem koje su blšovestili apostoli – da se odbaci i onda, kada bi anđeli sa neba, blagovestili učenje, koje nije u saglasju (Gal 1,89).[30] Tako je rečeno u Svetom pismu ne zato što bi neki od apostola pokušao da protivureči učenju Hristovom, nego zato što je učenje Hristovo, učenje Božije, koje su propovedali apostoli, potpuno verodostojno, potpuno sveto i ne podleže nikakvim izmenama, kako se nedovoljnom, izopačenom znanju i telesnom mudrovanju te izmene ne bi učinile osnovanim. Hristovo učenje, budući da premašuje sudove i ljudi i anđela, prima se jedino smirenom verom, i samo služi kao kamen temeljac, prema kom se premeravaju sva druga učenja.
Mišljenje ljudske zajednice o učitelju monaštva nema nikakvog značaja ako učenje tog učitelja protivureči Svetom pismu i spisima svetih otaca, ako ono u sebi sadrži bogohulstvo. Monaštvo je nauka nad naukama: potrebno je poznavati je kako bi se mogao dobro oceniti onaj koji je prenosi. Prepodobni Makarije Veliki je rekao: „Mnoge koji se po spoljašnjosti predstavljaju kao pravedno smatraju istinskim hrišćanima; ali među njima samo umetnici koji zaista poznaju umetnost mogu prepoznati da li baš ti pravednici imaju znanje i lik Cara, ili je pak možda na njih stavljeno i ispisano krivotvoreno znamenje od strane nedobronamernih ljudi? Da li ih prihvataju ili odbacuju iskusni umetnici? Ako se pak ne nalaze iskusni umetnici, neka onda neko ispita zlohitre delatelje, zato što su i oni spolja obučeni u monahe i hrišćane.“[31] Blaženi Teofilakt Ohridski, objašnjavajući reči arhangela Gavrila o Jovanu, preteči Gospodnjem, da će on biti veliki pred Gospodom (Lk 1,15), kaže: „Anđeo objavljuje da će Jovan biti veliki, ali pred Gospodom: zato što se mnogi nazivaju veliki pred ljudima, a ne pred Bogom, i oni su – licemeri.“ Ako svet ne može da prepozna poročan život i zlonamernost, koji su prikriveni licemerjem, nego ih smatra vrlinom: oni su još nedostupniji njegovom nedovoljnom znanju, površnom znanju, izopačenom znanju. Svet visoko ceni telesne podvige i lišavanja, ne rasuđujući da li se oni pravilno, da li se korisno upotrebljavaju, ili pak pogrešno i teško povređuju dušu; svet naročito uvažava ono što usrećuje telesna čula, što odgovara shvatanjima sveta o vrlini i o monaštvu; svet voli ono što mu laska i ugađa; svet svoje ljubi, rekao je Spasitelj (Jn 15,18-25). Pre mržnja sveta, pogrda od sveta, progon od sveta mogu biti znaci istinskog sluge Božijeg: i to je posvedočio Spasitelj (Jn 15,18-25). Sveti oci su zaveštali biranje učitelja koji nije u prelesti, čija se neprelešćenost mora prepoznati po saglasnosti njegovog učenja i života sa Svetim pismom i sa učenjem duhonosnih otaca.[32] Oni upozoravaju na neiskusne učitelje, kako se ne bi zarazili njihovim lažnim učenjem.[33] Oni zapovedaju da se učiteljevo učenje upoređuje sa učenjem Svetog pisma i svetih otaca, i da se ono što je saglasno prima, a ono što nije odbaci.[34] Oni tvrde da oni koji nemaju očišćeno duhovno oko i ne mogu poznati drvo po plodu, priznaju za učitelje i duhovnike sujetne, prazne i licemere, a na istinski svete ne obraćaju nikakvu pažnju, smatrajući da ne znaju ništa – kada ćute, a da su gordi i surovi – kada govore.[35] Pregledaj čitavo Sveto pismo: uvidećeš da je u njemu, svuda, uzveličano i proslavljeno ime Gospodnje, da se uzdiže njegova sila, spasonosna za ljude. Razmotri spise otaca: uvidećeš da svi oni, bez izuzetka, savetuju i zapovedaju bavljenje Isusovom molitvom, nazivaju je oružjem, od kog nema jačeg ni na nebu ni na zemlji,[36] nazivaju je Bogom danim, neodvojivim nasleđem, jednim od poslednjih i najviših zaveštanja Bogočoveka, utehom koja izobiluje ljubavlju, i najslađim verodostojnim zalogom.[37] Na kraju, okreni se zakonu koji je postavila Pravoslavna Istočna Crkva: uvidećeš da je ona, za sva svoja nedoučena čeda, i monahe i mirjane, odredila da se psalmopojanje i molitvoslovlje u kelijnom pravilu zameni Isusovom molitvom.[38] A kakav značaj pak ima, pred jednoglasnim svedočanstvom Svetog pisma i svih svetih otaca, pred zakonskim propisima vaseljenske Crkve o Isusovoj molitvi, protivrečno učenje nekoliko slepaca, i slepaca sličnih njima, preko kojih su proslavljeni i proslavljani.
Moldavski starac, shimonah Vasilije, koji je živeo krajem prošlog veka, izložio je učenje o Isusovoj molitvi u primedbama na dela prepodobnih Grigorija Sinaita, Isihija Jerusalimskog i Filoteja Sinajskog, na izuzetno zadovoljavajući način. Shimonah je svoje primedbe nazvao uvodima ili predgovorima. Veoma ispravan naziv! Čitanje primedbi je priprema za čitanje pomenutih otaca, čija dela se najviše odnose na monahe koji su već znatno napredovali. Primedbe su izdate od strane Optinske pustinje, zajedno sa delima Pajsija Njamckog, čiji je Vasilije bio učitelj, sapodvižnik i drug.[39] U predgovoru za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita, starac Vasilije govori: „Neki koji nisu kroz iskustvo upoznati sa umnim delanjem i misle za sebe da imaju dar rasuđivanja, opravdavaju sebe, ili bolje reći, sklanjaju se od obučavanja u ovom sveštenom delanju iz tri razloga ili izgovora: prvo, prepuštaju to delanje svetim i bestrasnim muževima, misleći da ono pripada njima, a ne i strasnima; drugo, ističu potpunu oskudicu nastavnika i učitelja za takav život i put; treće – zbog prelesti, koja biva posledica tog delanja. Od tih razloga i izgovora prvi je – nepotreban i neopravdan; zato što se prvi stepen napredovanja monaha početnika sastoji u umanjivanju strasti trezvenjem uma i pažnjom srca, to jest, umnom molitvom koja priliči delateljima. Drugi – nerazuman i neosnovan: zato što nam je u nedostatku nastavnika i učitelja, Sveto pismo – učitelj. Treći sadrži samoobmanu u sebi: oni koji ga navode, čitajući spise o prelesti, istim tim spisima spotiču sebe, krivo ih tumačeći. Umesto da iz spisa upoznaju prelest i njene opasnosti, oni izokreću te spise, i uzimaju ih kao osnovu za udaljavanje od umnog delanja. Ako se ti plašiš tog delanja i obučavanja u njemu iz jednog strahopoštovanja i prostote srca: onda se i ja, na toj osnovi, plašim, ali ne na osnovu pustih basni, po kojima: „Bojati se vuka, pa u šumu ne ulaziti! I Boga se treba bojati, ali ne treba pobeći i udaljiti se od Njega zbog tog straha.“ Dalje, shimonah objašnjava razliku između molitve koja se vrši umom uz osećaj srca i priliči svim blagočestivim monasima i hrišćanima, i blagodatne molitve, koja se vrši umom u srcu ili iz srca, i predstavlja vrlinu naprednih monaha. Onima koji su dobili i prihvatili nečasne predrasude protiv Isusove molitve, potpuno neupoznati sa njom kroz ispravno i dugotrajno vežbanje u njoj, bilo bi daleko blagorazumnije i daleko bezopasnije da se uzdržavaju od suđenja o njoj, da shvate svoje nesumnjivo nepoznavanje tog najsveštenijeg podviga, nego da primaju na sebe obavezu da propovedaju protiv bavljenja Isusovom molitvom: da objavljuju kako je ta svesveta molitva uzrok demonske prelesti i pogibli duše. Nalazim da je neophodno da im kažem, kao upozorenje, da je hula na molitvu Isusovim imenom i pripisivanje štetnog dejstva tom imenu, ravno huli koju su izgovarali fariseji u vezi čuda koja je izvršio Gospod (Mt 12,31,34,36). Neznanje daleko lakše može biti oprošteno na sudu Božijem nego uporne predrasude i uzvici i delanje zasnovano na njima. Setimo se da ćemo na Božijem sudu dati odgovor za svaku praznu reč[40]; utoliko je strašnije odgovarati za reči i hulne reči u odnosu na osnovni dogmat hrišćanske vere. Učenje o božanskoj sili Isusovog imena ima puno dostojanstvo osnovnog dogmata, i pripada svesvetom broju i sastavu tih dogmata. Neupućeno bogohulno umovanje protiv Isusove molitve ima sav karakter jeretičkog umovanja.
 
Učenik: – Ipak, sveti oci veoma upozoravaju one koji se bave Isusovom molitvom na prelest.
 
Starac: – Da, upozoravaju. Oni upozoravaju na prelest i onoga koji se nalazi u poslušanju, i bezmolvnika, i onoga koji posti – jednom rečju, svakoga koji se bavi bilo kakvom dobrodetelji. Izvor prelesti, kao i svakog zla je đavo, a ne neka dobrodetelj. „Sa svom obazrivošću treba paziti – kaže sveti Makarije Veliki – „na kazne, obmane i podmukla dejstva koja đavo priprema sa svih strana. Kao što Sveti Duh kroz Pavla svima služi radi svih (1 Kor 9,22): tako se i lukavi duh trudi u zlu da bude svima sve, kako bi sve odveo u pogibao. Sa onim koji se moli i on se pretvara kao da se moli, kako bi ga zbog molitve odveo u visokoumlje; sa onima koji poste on posti, kako bi ih zaveo samomnjenjem i doveo do poremećenog uma; sa onim koji izučava Sveto pismo, i on se usmerava na izučavanje Pisma, prividno tražeći znanje, a u stvari, trudi se da ih privede izopačenom shvatanju Pisma; sa onima koji su se udostojili osenjivanja svetlošću, i on se predstavlja kao da ima taj dar, kako kaže Pavle: Sam satana se pretvara u anđela svjetlosti (2KorP,14), kako bi ih, obmanuvši ih viđenjem tobožnjeg svetla, privukao sebi. Jednostavno rečeno: on na sebe, radi svih, uzima svaki vid, kako bi delovanjem, koje nalikuje na delovanje dobra, podvižnika porobio sebi, i prikrivajući se pod izgledom dobra, bacio ga u pogibao.“[41] Događalo mi se da vidim starce koji su se bavili isključivo napornim telesnim podvigom, i koji su zbog njega dospeli u najveće samomnjenje, najveću samoobmanu. Njihove duševne strasti, gnev, gordost, lukavstvo, neposlušnost, neobično su se razvili. Samoživost i samovolja su konačno preovladali u njima. Oni su sa rešenošću i žestinom odbacivali sve savete, spasonosne za dušu, i upozorenja duhovnika, nastojatelja, čak i svetitelja: oni, gazeći pravila, ne samo smirenja nego i skromnosti i same pristojnosti, nisu se zadržavali u izražavanju nipodaštavanja tih lica, na najbestidniji način.
Neki egipatski monah, početkom četvrtog veka, postao je žrtva najužasnije demonske prelesti. Prvobitno, on je upao u visokoumlje, a zatim je zbog visokoumlja potpao pod naročit uticaj lukavog duha. Đavo, oslanjajući se na proizvoljno visokoumlje monaha, trudio se da u njemu razvije tu slabost, kako bi preko sazrelog i osnaženog visokoumlja konačno monaha potčinio sebi, uvukao ga u pogibao duše. Potpomognut demonom, monah je dostigao samo do nesrećnog napretka, da je mogao bosim nogama stajati na usijanom uglju, i stojeći na njemu, izgovarati čitavu molitvu Gospodnju Oče naš. Podrazumeva se: ljudi koji nisu imali duhovno rasuđivanje videli su u tom delu čudo Božije, izuzetnu svetost monaha, silu Molitve Gospodnje, i pohvalama su proslavljali monaha, razvijajući u njemu gordost i pomažući mu da se uništi. Tu nije bilo ni čuda Božijeg ni svetosti monaha: sila Molitve Gospodnje tu nije delovala: tu je delovao satana, oslanjajući se na samoobmanu čoveka, na njegovu pogrešno usmerenu volju; tu je delovala demonska prelest. Pitaćeš kakav je pak značaj imala Molitva Gospodnja u demonskom delanju? Pa, prelešćeni ju je izgovarao i njoj pripisivao čudo koje se događalo. Očigledno: Molitva Gospodnja nije imala tu nikakvog udela: prelešćeni je, zbog sopstvenog proizvoljenja, zbog sopstvene samoobmane i zbog demonske obmane, upotrebio protiv sebe duhovni mač koji je ljudima dat na spasenje. Zablude i samoobmane jeretika uvek su se krile iza zloupotrebe reči Božije, krile su se sa prefinjenim lukavstvom: i u događaju koji smo pripovedali, ljudska zabluda i demonska prelest su se podmuklo prikrivale iza molitve Gospodnje, sa istim tim ciljem. Nesrećni monah je smatrao da bosim nogama stoji na usijanom uglju dejstvom Molitve Gospodnje, zbog čistote i uzvišenosti svog podvižničkog života, a on je na njemu stajao pomoću demonskog dejstva. Upravo na taj način, samoobmana i demonska prelest se ponekad prikrivaju, tobože pod dejstvom Isusove molitve, a neznanje dejstvu te najsvetije molitve pripisuje ono što treba pripisivati zajedničkom dejstvu satane i čoveka, čoveka koji se predao rukovođenju satane. Pomenuti egipatski monah je iz uobražene svetosti prešao u neobuzdano sladostrašće, a zatim u potpuni poremećaj uma, i bacivši se u razbuktanu peć zajedničkog kupatila, izgoreo je. Kako izgleda: ili ga je obuzelo očajanje, ili mu se u peći ukazalo nekakvo prevarno priviđenje.[42]
 
Učenik: – Šta je to u čoveku, koji su to uslovi u njemu samom, 1’oji ga čine sposobnim za prelest?
 
Starac: – Prepodobni Grigorije Sinait kaže: „Uopšte, jedan je razlog prelesti – gordost.“[43] U ljudskoj gordosti koja je samoobmana, đavo nalazi sebi pogodno pristanište, i svoju samoobmanu prisajedinjuje ljudskoj samoobmani. Svaki čovek je, više ili manje, sklon prelesti: zato što sama čista ljudska priroda ima u sebi nešto gordeljivo.[44]
Upozorenja otaca su osnovana! Treba biti oprezan, treba se veoma čuvati samoobmane i prelesti. U naše vreme, pri potpunoj oskudici bogonadahnutih učitelja, potrebna je posebna opreznost, posebna pažnja nad sobom. One su potrebne pri svim monaškim podvizima: najviše su potrebne pri molitvenom podvigu, koji je od svih podviga – najuzvišeniji, najspasonosniji za dušu, najizloženiji napadima neprijatelja.[45] Provodite u strahu vrijeme vašega stranstvovanja (1 Pt 1,17), zaveštao je apostol. Bavljenje Isusovom molitvom ima svoj početak, svoju postepenost, svoj beskrajni kraj. Neophodno je to bavljenje početi od početka, a ne od sredine i ne od kraja. Njegova svetost Kalist, konstantinopoljski patrijarh, oslikavajući duhovne plodove te molitve, kaže: „Niko, od neupućenih u tajne ili od onih kojima je još potrebna mlečna hrana, koji čuje uzvišeno učenje o blagodatnom dejstvu molitve, da se ne usudi da mu se približi. Takav neblagovremeni pokušaj je zabranjen. One koji posegnu za njim, i koji prevremeno traže ono što dolazi u svoje vreme, koji se trude da uđu u pristanište bestrašća iz okruženja koje mu ne priliči, oci posmatraju, ne drugačije, nego kao poremećene umom. Nemoguće je da čita knjigu onaj koji još nije naučio slova.“[46]
 
Učenik: – Šta znači početi bavljenje Isusovom molitvom od sredine i kraja, a šta znači početi to bavljenje od početka?
 
Starac: – Od sredine počinju oni početnici koji pročitavši u otačkim spisima uputstvo za bavljenje Isusovom molitvom, koje su oci predali bezmolvnicima, to jest, monasima koji su već veoma napredovali u monaškom podvigu, nepromišljeno primaju to uputstvo kao rukovođenje u svom delanju. Od sredine počinju oni koji se bez ikakve prethodne pripreme trude da uđu umom u hram srca, i odatle da uznose molitvu. Od kraja počinju oni koji traže da odmah otkriju u sebi blagodatnu sladost molitve i ostala njena blagodatna dejstva. Potrebno je početi od početka, to jest, vršiti molitvu sa pažnjom i strahopoštovanjem, u cilju pokajanja, starajući se jedino o tome da ta tri svojstva neprekidno budu prisutna u molitvi. Tako i sveti Jovan Lestvičnik, taj veliki delatelj blagodatne molitve srca, određuje onima koji se nalaze u poslušanju pažljivu molitvu, a onima koji su sazreli za bezmolvije molitvu srca. On smatra da je za prve nemoguća molitva kojoj je strana rasejanost, a od drugih on traži takvu molitvu.[47] U društvu ljudi, treba se moliti samo umom, a pojedinačno – i umom i ustima, donekle naglas sam sa sobom.[48] Naročita briga, najsavesnija briga treba da se preduzme u vezi blagoustrojenja moralnog života prema učenju Jevanđelja. Iskustvo neće usporiti otkrivanje najtešnje veze između zapovesti Jevanđelja i Isusove molitve umu onoga koji se moli. Te zapovesti su za tu molitvu ono što je ulje za svetiljku koja gori; bez ulja, svetiljka se ne može upaliti, u nedostatku ulja, ona ne može goreti: ona se gasi, šireći oko sebe smradni dim. Moralnost po učenju Jevanđelja lako se stvara obavljanjem manastirskih poslušanja, kada se ta poslušanja obavljaju sa onim razumom sa kojim su sveti oci zapovedili da se obavljaju. Istinsko poslušanje je osnova i zakonita vrata istinskog bezmolvija.[49] Istinsko bezmolvije se sastoji u usvajanju Isusove molitve srcem – i neki od svetih otaca su izvršili veliki podvig bezmolvija srca i zatvorništva, okruženi ljudskim žamorom.[50] Jedino na moralnosti, koja je blagoustrojena po zapovestima jevanđelja, jedino na tom tvrdom jevanđelskom kamenu, može biti podignut veličanstveni, svešteni, netvarni hram bogougodne molitve. Uzaludan je trud onoga koji zida na pesku: na lakoj, prevrtljivoj moralnosti (Mt 7,26). Moral, doveden u harmoničan, pristojan red, čvrsto povezan sa navikom ispunjavanja jevanđelskih zapovesti, može se uporediti sa nelomljivim srebrnim ili zlatnim sudom, koji je, jedan jedini, sposoban da dostojno primi i pouzdano sačuva u sebi neprocenjivo duhovno miro: molitvu.
Sveti Simeon Novi Bogoslov, rasuđujući o neuspehu molitvenog podviga koji se događa i o korovu prelesti, koji iz njega niče, uzrok neuspeha molitve i prelesti pripisuje nedržanju ispravnosti i postepenosti u podvigu. „Onaj koji hoće da uziđe“ – govori Bogoslov – „na visine molitvenog napredovanja, neka ne počinje da ide odozgo nadole, nego da se uspinje odozdo nagore, prvo na prvu stepenicu lestvice, zatim na drugu, dalje na treću, i na kraju na četvrtu. Na taj način, svako može ustati sa zemlje i uzići na nebo. Prvo, on je dužan da se podvizava, kako bi ukrotio i umanjio strasti. Drugo, on je dužan da se vežba u psalmopojanju, to jest, u molitvi usta: kada se umanje strasti, tada se molitva, koja prirodno donosi veselje i sladost jeziku, smatra blagougodnom Bogu. Treće, on je dužan da se bavi umnom molitvom.“ Ovde se podrazumeva molitva koja se vrši umom u srcu: pažljivu molitvu početnika, uz saosećanje srca, oci retko udostojavaju naziva umne molitve, radije je ubrajaju u usne. „Četvrto, on je dužan da uzlazi ka viđenju. Prvo pripada početnicima, drugo – onima koji uzrastaju u napredovanju, treće – onima koji su dostigli krajnje napredovanje, četvrto – savršenima.“ Dalje, Bogoslov govori da su i oni koji se podvizavaju radi umanjivanja strasti dužni da se obučavaju u čuvanju srca i pažljivoj Isusovoj molitvi, saglasno njihovom ustrojstvu.[51] U opštežićima Pahomija Velikog, koja su stvarala najuzvišenije delatelje umne molitve, svako ko je tek stupio u manastir, prvo se bavio telesnim trudovima, pod rukovođenjem starca, tokom tri godine. Telesnim trudovima, čestim upućivanjem od starca, svakodnevnom ispovešću spoljašnje i unutrašnje delatnosti, odsecanjem volje, obuzdavale su se strasti, moćno i brzo, donoseći i umu i srcu znatnu čistotu. Pri vežbanju u trudovima početniku se davao poredak molitve, kakav njemu odgovara. Po isteku tri godine, od početnika se tražilo da napamet nauče čitavo Jevanđelje i Psaltir, a od sposobnih i čitavo Sveto pismo, što neobično razvija pažljivu usnu molitvu. Već posle toga, počinjalo je tajno učenje umne molitve: ono je izobilno tumačeno i Novim i Starim zavetom.[52] Na taj način monasi su uvođeni u pravilno shvatanje umne molitve i pravilno vežbanje u njoj. Zbog pouzdanog temelja i ispravnosti u vežbanju – dolazilo je do zadivljujućeg napredovanja.[53]
 
Učenik: – Postoji li neko pouzdano sredstvo da se sačuvaš od prelesti uopšte, pri svim monaškim podvizima, a najviše, pri bavljenju Isusovom molitvom?
 
Starac: – Kao što je gordost uopšte uzrok prelesti: tako smirenje – vrlina, koja je direktno suprotna gordosti – služi kao pouzdana predostrožnost i zaštita od prelesti. Sveti Jovan Lestvičnik je nazvao smirenje pogubljenjem strasti.[54] Očigledno da, kod onog kod kog ne deluju strasti, kod koga su obuzdane strasti, ne može delovati ni prelest: zato što je prelest strasna i pristrasna naklonost duše ka laži na osnovu gordosti.
Pri bavljenju Isusovom molitvom i molitvom uopšte, potpuna i sasvim pouzdana zaštita je vid smirenja, koji se naziva plač. Plač je iskreno osećanje pokajanja, spasonosne tuge zbog grehovnosti i raznolikih, mnogobrojnih slabosti čoveka. Plač je duh skrušen, srce skrušeno i uniženo, koje Bog neće odbaciti (Ps 50,19), to jest, neće ga predati u vlast i porugu demona, kao što im se predaje srce gordo, ispunjeno samomnjenjem, uobraženošću, sujetom. Plač je ta jedinstvena žrtva koju Bog prima od palog ljudskog duha, pre obnove ljudskog duha Svetim Božijim Duhrm. Neka naša molitva bude prožeta osećanjem pokajanja, neka se sjedini sa plačem – i prelest nikada neće delovati u nama. Sveti Grigorije Sinait, u poslednjem članku svog dela,[55] u kom je za podvižnike izložio molitvu predostrožnosti od prelesti pogubne za dušu, kaže: „Nije mali trud – dostići pravu istinu, i postati čist od svega što se protivi blagodati: zato što đavo obično pokazuje, posebno pred početnicima, svoju prelest u vidu istine, dajući nečastivome duhovni izgled. Iz tog razloga, onaj koji se podvizava u bezmolviju kako bi dostigao čistu molitvu, dužan je da ide mislenim putem molitve, sa velikim trepetom i plačem, tražeći pouke od iskusnih, da uvek plače zbog svojih grehova, tuguje i strahuje, kako ne bi bio podvrgnut mukama, ili otpao od Boga, kako se ne bi odvojio od Njega u ovom ili budućem veku. Ako đavo uvidi da podvižnik živi u plaču: tada on neće prebivati sa njim, ne trpeći smirenje koje dolazi od plača… Veliko oružje je imati pri molitvi i plač. Neprelesna molitva sastoji se u toplini pri Isusovoj molitvi, koja (Isusova molitva) i polaže oganj na tlo našeg srca, u toplini koja spaljuje strasti kao trnje, stvarajući u duši radost i mir. Ta toplina ne dolazi ni zdesna ni sleva, ni odozgo, nego prebiva u samom srcu, kao izvor vode Životvornog Duha.[56] Zaželi da nađeš i u srcu stekneš jedino nju, čuvaj svoj um uvek bez maštanja, daleko od razmišljanja i pomisli, i nemoj se bojati. Onaj koji je rekao: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! (Mt 14,27), On je sa nama. On je Onaj koga mi tražimo. On nas uvek štiti, i mi ne treba nikada da se plašimo ili uzdišemo kada prizivamo Boga. Ako su neki i otišli stranputicom, podvrgavši se oštećenju uma, znaj da su se oni tome podvrgli zbog samovolje i visokoumlja.“ Sada, zbog potpunog nedostatka duhonosnih učitelja, podvižnik molitve je prinuđen da se rukovodi isključivo Svetim pismom i delima otaca.[57] To je daleko teže. Novi razlog za dvostruki plač!
 


 
NAPOMENE:

  1. Starcem se naziva monah u manastiru koji rukovodi i poučava druge monahe.
  2. Predgovor shimonaha Vasilija Poljanomerulskog na poglavlja blaženog Filoteja Sinajskog. Život i spisi moldavskog starca, Pajsija Veličkovskog, izdanje Optinske pustinje, Moskva 1847. godine.
  3. Pouka 32. Izdanje 1844. godine, Moskva. Starac Serafim je rođen 1759.godine, stupio je u bratstvo Sarovske pustinje 1778. godine, upokojio se 1833.godine , 2. janyapa.
  4. Ovo svedočanstvo je dobijeno od samog lica koje je bilo savetovano, sada arhimandrita Nikona, nastojatelja prvoklasnog Georgijevskog Balaklavskog manastira (1866. godine).
  5. Skitski paterik.
  6. Pouka o trezvenju Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.
  7. Sveti Isihije Jerusalimski, Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.
  8. Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.
  9. Po tumačenju svetog Isihija, Pouka o trezvenju, glava 2.
  10. Odgovor 210.
  11. Pouka 56.
  12. Pouka 58.
  13. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 21, 28, 109, 182, 168.
  14. Isto.
  15. Isto.
  16. Isto.
  17. Isto.
  18. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 115,159.
  19. Isto.
  20. Skitski ustav, Pouka 1.
  21. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 110, slično sa gl. 109.
  22. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 98. Dobrotoljublje, tom 2.
  23. Prepodobni Kasijan Rimljanin, Drugi razgovor o rasuđivanju; blaženi Nikifor Atonski, Dobrotoljublje, tom 2, i mnogi drugi oci.
  24. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, glave 17,18, 142, Dobrotoljublje, tom 4.
  25. Lestvica, Pouka 28, gl. 10.
  26. Prepodobni ava Dorotej, Žitije prepodobnog Doroteja, prepodobni Grigorije Sinait, Dobrotoljublje, tom 1.
  27. O bezmolviju, Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl 10, Dobrotoljublje, tom 2.
  28. Mi ćemo ime Gospoda Boga našeg prizvati – ova rečenica nije preuzeta iz prevoda ep. Atanasija (Jevtića), već je prevedena sa crkvenoslovenskog teksta. Nalazi se u crkvenoslovenskoj Bibliji, Ps 19, 8.
  29. Sinedrion je naziv za vrhovni duhovni sud Judeja.
  30. Ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, k sada opet velim: ako vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatemada bude.
  31. Beseda 38, gl. 1.
  32. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, O bezmolviju i molitvi, Dobrotoljublje,tom 1.
  33. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 32, Dobrotoljublje, tom 1.
  34. Isto.
  35. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 70,71,72, Dobrotoljublje, tom 1.
  36. Lestvica, Pouka 21. gl 7, Pouka 15, gl. 55. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 28, 39, 62 i dr. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, O bludnim pomislima.
  37. Prepodobni Kalist i Ignjatije, gl. 10, Dobrotoljublje, tom 2.
  38. Psaltir sa posledovanjem.
  39. Optinska pustinja je učinila najveću uslugu domaćem monaštvu prevođenjem mnogih otačkih spisa o monaškom duhovnom podvigu sa grčkog na ruski, koji su delom izdavani na slovenskom jeziku. Ovde treba da pomenemo, između blagoslova, ime počivšeg, blaženog starca pomenute pustinje, shijeromonaha Makarija, koji se nalazio na čelu tog dela.
  40. Isto.
  41. Pouka 7, glava 9
  42. Četi minej,Žitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.
  43. 131. glava, Dobrotoljublje, tom 1.
  44. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 4.
  45. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 3, glava 2.
  46. Glave o molitvi, gl. 8, Dobrotoljublje, tom 2.
  47. Lestvica, Pouka 4, gl. 93, Pouka 27, gl. 6,46,60,61,62.
  48. Njegova svetost Kalist, O molitvi ukratko, Dobrotoljublje, tom 4.
  49. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 15, Dobrotoljublje, tom 2.
  50. Takvi su bili: Aleksej Čovek Božiji (17/30. marta), sveti Jovan Kušnik (15/28. januara), prepodobni Vitalije monah i drugi. Lestvica, Pouka 4,gl. 36.
  51. Pouka o tri vida pažnje i molitve, u delu o trećem vidu, na kraju pouke. – Lestvica, Pouka 27, gl. 33.
  52. Ovo saznajemo iz spisa prepodobnog Kasijana Rimljanina, prepodobnog Orsisija, prepodobnog Isaije Otšelnika i drugih svetih monaha koji su dobili monaško obrazovanje u egipatskim manastirima.
  53. Pozajmljeno iz pripovedanja prepodobnog Kasijana Rimljanina.
  54. Lestvica, zaglavlje 25. Pouke.
  55. Dobrotoljublje, tom 1.
  56. Duhovna toplina je svojstvo samo veoma naprednih monaha, koji se podvizavaju u bezmolviju, za koje je i napisana čitava knjiga svetog Grigorija Sinaita, a nikako nije svojstvo početnika. Početnici treba da budu zadovoljni ako se budu molili sa pažnjom i umiljenjem. O toplini pogleda; u „Pouci o Isusovoj molitvi“, Asketski ogledi, tom 2.
  57. Prepodobni Nil Sorski, predgovor predanju.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *