NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O SPASENJU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU
 
Mnogi govore o spasenju, mnogi žele da se spasu, ali ako ih upitate u čemu se sastoji spasenje, teško da će umeti da daju odgovor. Nije nimalo strašno kada bi se stvar završila samo time što ne umeju da nađu odgovor. Ne: štetna posledica koja proizilazi iz ovoga veoma je važna. Neznanje u čemu se sastoji spasenje daje našim dejstvima na poprištu vrline neodređenost, nepravilnost. Mi verovatno činimo mnogo dobrih dela, ali u suštini činimo veoma malo dela spasenja. Zašto? Odgovor je veoma jednostavan: zato što ne znamo u čemu se sastoji naše spasenje.
Da bismo znali u čemu se sastoji naše spasenje, treba unapred da znamo u čemu se sastoji naša propast, zato što je spasenje neophodno jedino onima koji su propali. Onaj ko traži spasenje samim tim nužno priznaje da je propao: da je drutačije, zbog čega bi tražio spasenje?
Propali smo tako što smo uništili naše zajedničarenje sa Bogom i stupili u opštenje sa palim i odbačenim duhovima. Naše spasenje se sastoji u raskidanju opštenja sa satanom i u obnavljanju zajedničarenja sa Bogom.[1]
 
PRVI DEO
 
Celokupni ljudski rod nalazi se u propadanju, u padu. Lišili smo se zajedničarenja sa Bogom, u samom našem korenu i izvoru: u našim praroditeljima, posredstvom njihovog dragovoljnog sagrešenja. Oni su bili stvoreni neporočni, nepričasni grehu i propadljivosti; od samog svog stvaranja postali su pričasnici Svetog Duha; kada Šo dobili ljudsku prirodu, ujedno smo dobili i ono natprirodno zbog sjedinjenja sa Božijom prirodom. Kada su dragovoljno odbacili da se potčine Bogu, kada su dragovoljno krenuli da se pokore đavolu, oni su izgubili zajedničarenje sa Bogom, svoju slobodu i dostojanstvo, predali su sebe u potčinjenost i robovanje palom duhu. Dragovoljno su odbacili život, prizvali u sebe smrt; dragovoljno su narušili celinu onoga što im je darovano prilikom stvaranja dobra, otrovali su sebe grehom.[2] Kao počeci ljudskog roda, preneli su, i ne prestaju da prenose svoju zarazu, svoju propast, svoju smrt celom čovečanstvu. Adam je stvoren po svesvetom liku i obličju Božijem, i imao je obavezu da stvori odgovarajuće potomstvo, ali je oskrnavio lik, uništio obličje, stvorio potomstvo po meri tog oskrnavljenog lika i uništenog obličja. Sveto pismo, koje je posvedočilo da je čovek stvoren po liku Božijem,[3] već lišava tog svedočanstva Adamovu decu. Pismo govori da su se rodili po Adamovom obličju,[4] to jest onakvi kakav je Adam postao nakon pada. Zbog gubitka obličja lik je postao nepotreban.[5] Od svakog čoveka, koji ulazi u život pada, Pismo donosi žalosnu ispovest: U bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja.[6] Ljudi su postali neprijatelji Boga, svog Tvorca.[7]
Bog je, po neizrecivoj milosti Svojoj, ponovo prizvao ljudski rod u zajedničarenje sa Sobom. To je učinio na najčudesniji i potpuno nepojmljiv način. Jednim od svoja tri Lica, svesvetom Rečju, On je primio čovečanstvo tako što se začeo u utrobi Presvete Djeve dejstvom Svesvetog Duha, bez uobičajenog ljudskog začeća od muškog semena, bez začeća koje je svim ljudima prenelo grešnu zarazu. Tako se pojavio u ljudskom rodu neporočni čovek, a takvim je sazdan i praotac. Taj neporočni čovek je, kao i prvosazdani, bio pričasnik Božije prirode, ali u neuporedivo većoj meri: prvosazdani je bio sveti čovek po blagodati, a očovečeni Bog je postao Bogočovek. Sve ljudske grehove On je uzeo na sebe. On je mogao to da učini zato što je, iako čovek, bio i svemogući, svesavršeni Bog. Uzevši sve čovečije grehe na sebe, On je prineo sebe na iskupiteljsku žrtvu pravednosti Božijoj za grešno čovečanstvo: On je učinio iskupljenje zato što je mogao to da učini. Neograničeno i beskonačno Sveti iskupio je svojim stradanjima i smrću mnogobrojne, ali ograničene ljudske grehove – i Sveto pismo potpuno opravdano svedoči o Njemu: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta.[8] Bogočovek zamenjuje pred Bogom ceo svet i svakog čoveka. I društvene i pojedinačne vrline pale ljudske prirode izgubile su značenje u očovečenju Boga: zamenilo ih je veliko delo Božije – da vjerujete u Onoga koga On posla.[9] U tom velikom Božijem delu sastoji se i spasenje, što je posvedočio sam Spasitelj: A ovo je vječni život (spasenje) da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.[10] Vrline hrišćanina moraju da proizilaze iz Hrista, iz čovečije prirode koju je On obnovio, a ne iz pale prirode. Pošto naš pad nije sadržan u istrebljenju dobra iz naše prirode – to je karakteristična odlika pada odbačenih anđela – nego u mešanju našeg prirodnog dobra sa neprirodnim zlom u nama, onda naša pala priroda ima njoj svojstvena dobra dela i vrline. Ta dobra dela čine i neznabošci, i muslimani, i svi koji su daleko od Hrista. Ta dobra dela i vrline, oskrnavljeni primesom zla, nedostojni Boga, sprečavaju zajedničarenje sa Bogom, sprečavaju naše spasenje. Odbacimo to prividno dobro, ili, pravilnije, to najveće zlo! Odbacimo delatnost pale prirode! Predajmo se delatnosti koju nam nalaže vera u Hrista! Prestanimo da provodimo život po uputama našeg palog razuma, po težnjama našeg palog srca! Počnimo da provodimo život po jevanđelskim zapovestima, po zahtevima Božije volje. Ako budemo tako živeli, bićemo spaseni.
Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluženo visoku cenu, ti upadaju u najveću i po dušu štetnu grešku. Oni upadaju, ne shvatajući to, u ponižavanje i odbacivanje Hrista. Često pitaju: „Zašto ne bi bili spaseni neznabošci, muslimani, luterani, i svi slični, otvoreni i skriveni neprijatelji hrišćanstva? Pa i među njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.“ Očigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u čemu se i sastoji ljudska propast i spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Kraće rečeno: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hrišćanstvo. Vrline pale čovečije prirode imale su svoju cenu, kao i starozavetna pravila, do Hristovog dolaska, jer su privodile čoveka u stanje u kome on postaje sposoban da primi Spasitelja. Svjetlost je došla na svijet, rekao je Bogočovek o svom dolasku ljudima, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,jer su Bogu učinjena.[11] Onima koji su zavoleli greh svojstveno je da odbacuju Hrista zato što Hristos zapoveda grešnicima da ostave greh koji su zavoleli. Ljubiteljima vrline je svojstveno da pritiču Hristu i prilepljuju se uz Hrista zato što je Hristos ispunjenje (punoća) dobra kojeg vole.
Bog ne gleda koje ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.[12] Ove reči izgovorio je sveti apostol Petar o neznabošcu, kapetanu Korniliju, kojeg je Bog prizvao ka veri. Težnja ka istinskoj vrlini pripremila je Kornilija i učinila ga sposobnim da primi spasenje.
Tako treba razumeti reč mio, objašnjava sveti Jovan Zlatousti, veliki učitelj Crkve;[13] tako tu reč objašnjava i sveti jevanđelista Luka u Delima apostolskim. Kornilije jeste bio neznabožac, ali je ostavio idole i molio se priležno jedinom istinitom Bogu, i činio mnoge milostinje narodu. Jednom prilikom, za vreme molitve, javio mu se anđeo Gospodnji i rekao mu: Kornilije! Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom. I sad pošalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanoga Petra (apostola); on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.[14] Kornilijeve molitve i milostinje bile su toliko uverljive da je milosrdni Gospod pogledao na njih, ali one same po sebi nisu donele spasenje Korniliju. One su ga osposobile da poveruje u Hrista, a spasenje mu je donela vera u Hrista. To je tačna ocena dobra pale prirode! To dobro ima cenu onda kada privodi Hristu. A kada se ono zadovoljava sobom i time odvaja od Hrista, tada ono postaje najveće zlo, oduzima od nas spasenje, dakle, ono što daruje Hristos, i što to dobro samo po sebi nikako ne može doneti.
Dejstvu prirodnog dobra slično je dejstvo Starog zaveta. Do Hristovog dolaska odvajanje od prirodnog dobra smatrano je odstupanjem od Boga, a nakon Hristovog dolaska, želja da se ostane uz njega postala je odstupanje od Boga.[15] Stari zavet je bio služitelj spasenja, jer je pripremao ljude za veru u Hrista, koja daruje spasenje, ali za Judejce, koji su hteli da zauvek ostanu pri Starom zavetu, on je postao posrednik, oruđe propasti. Kobna greška Judejaca sastoji se u tome što su, zbog svoje gordosti i uobraženosti, Starom zavetu, njima od Boga datom zavetu, dali potpuno drukčije značenje od onoga koje mu je dao Bog, i tako, radi Starog zaveta, te izražajne senke Istine – Novog zaveta, odbacili Novi zavet, što su radi senke odbacili ono što je ta senka predizobražavala, što su radi privremenog rukovodstva ka spasenju odbacili samo spasenje, i time odbacili Iskupljenje i Iskupitelja.
Jednako pogubna je i greška onih koji, zaslepljeni zbog svoje gordosti i uobraženosti, daju svojim dobrim delima, delima pale prirode, vrednost koju ta dela realno nemaju. Prepodobni Makarije Veliki govori: „Razbojnik i lopov je onaj koji ne ulazi na vrata, nego prelazi na drugom mjestu,[16] takav je i onaj koji sam sebe opravdava, bez Hrista, jedinog koji opravdava.[17] Svi sveti su ostavljali svoju pravdu, tražili Božiju pravdu, i u njoj zadobili (svetu) ljubav, skrivenu od prirode,“[18] oskrnavljene padom. A pošto pad zaista jeste oskrnavio prirodu, onda to znači da priroda ima oskrnavljenu pravdu. Svi bijasmo kao nečisti, i sva naša pravda kao nečista haljina.[19] Od pete do glave na palom čoveku nema ničega zdravog.[20] Objašnjavajući ove reči proroka, sveti oci kažu da zlo koje nas je pogodilo nije zahvatilo samo jedan deo: ne, ono je zahvatilo celo telo, obuzelo celu dušu, ovladalo svim njenim silama.[21] Nije ostao u našoj prirodi nijedan delić kojeg greh nije ozledio, zarazio: sve što činimo ima u sebi primese zla. Kada je voda pomešana sa vinom ili sirćetom, onda svaka njena kap sadrži u sebi primesu; tako i naša priroda, zaražena zlom, sadrži primese zla u svemu što čini. Celokupno naše nasledstvo i dostojanstvo je u Iskupitelju.[22] Čovjek se ne opravdava djelima zakona nego vjerom u Isusa Hrista.[23] Da bismo usvojili Iskupitelja živom verom, moramo potpuno da se odreknemo svog života,[24] to jest, ne samo grešnosti nego i pravednosti naše prirode. Težnja da se zadrži pravda naše grehom oskrnavljene prirode u suštini je delatno odbacivanje Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista (otuđili ste se od Hrista) vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate, i od blagodati otpadoste,[25] govori apostol. Ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije.[26] To znači da u mišljenju (mudrovanju) koje dopušta da nakon pojave hrišćanstva čovečija pravda ima vrednost pred Bogom sigurno postoji bogohulni stav koji kvari celo to mišljenje, kvari stav da je Hristos neophodan za spasenje, a takvo mišljenje je jednako odbacivanju Hrista. Kada je video fariseje kako se naprežu da zadrže svoju pravdu, Gospod im je rekao: A sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje.[27] Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[28] To znači: oni koji ne smatraju svoje grehe gresima, a svoju pravdu dronjcima, isprljanim i iscepanim kroz opštenje sa grehom i satanom, otuđuju se od Iskupitelja, jer i kada ga ispovedaju, možda ustima, oni ga svojom delatnošću i u svom duhu odbacuju. Sveti apostol Pavle, neporočan i pravedan po prirodnom i Mojsijevom zakonu, smatrao je da njegova pravednost nije ništa drugo do šteta prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda. On se odrekao svoje pravednosti: Sve za trice smatrah, da bih Hrista dobio, govori veliki Pavle, ne sa svojom pravednošću, koja je od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednošću od Boga na osnovu vjere.[29] Tražimo da se opravdamo u Hristu, a nađe se da smo i sami grješnici:[30] ne možemo da pristupimo Hristu ni da ga usvojimo ako iskrenog srca ne priznamo da smo grešnici, propali grešnici, koji nemaju nikakvog ličnog opravdanja, nikakvog ličnog dostojanstva. Jer djelima zakona nijedno tijelo neće se opravdati pred Njim. A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka. I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije. A opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje, koje je u Hristu Isusu.[31]
Po neizmenljivom zakonu podvižništva, obilno saznanje i osećanje svoje grešnosti, darovano od strane Božije blagodati, prethodi svim ostalim blagodatnim darovima. Ono priprema dušu za primanje tih darova. Duša nije sposobna da ih primi ako pre toga ne dođe u stanje blaženog siromaštva duhom. „Kada um uvidi svoja sagrešenja i shvati da ih ima onoliko koliko ima zrna peska u moru, onda je to znak da je duša počela da se prosvetljuje, da je zdrava.“[32] Kada je došao u to stanje, sveti Tihon Voronješki je rekao: „Poznajem svoje grehe: to je početak pokajanja.[33] Pokajmo se, priznajmo da ničega nismo dostojni. Blagi i milosrdni Bog udostojava Božije ugodnike onoliko koliko shvate da su nedostojni.[34] Šta je, zaista, naše? Slabost, truležnost, tama, zloba, grehovi.“[35] Čuvajmo se smrtonosne zablude! Plašimo se odricanja od Hrista, i ne zaboravimo da je ono obično spojeno sa zabludom! Plašimo se sigurnog gubitka spasenja zbog usvajanja lažnog, veri neprijateljskog mišljenja! Opreznost je danas još potrebnija zato što se danas neobično snažno širi propoved o visini vrlina i uspeha palog čovečanstva, i pri tome se uopšte ne skriva cilj da se svi primame na poprište tih vrlina i tog napredovanja. Ta propoved ismejava svesveto dobro hrišćanstva i nastoji da prema njemu ulije prezir i mržnju.
Dela spasenja su dela vere, dela Novog zaveta. Tim delima ne ispunjavamo svoje shvatanje, svoju volju, već volju svesvetog Boga, koja nam je otkrivena u jevanđelskim zapovestima. Ako želi da nasledi spasenje, hrišćanin mora da učini sledeća dela:
1. Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da prihvati od Boga otkriveno učenje o Bogu, da prihvati hrišćanstvo i da zna da se ono čuva u svoj čistoti i punoći u okrilju Pravoslavne crkve, da je tu Crkvu Bog zasadio na istoku, da se ona proširila sa istoka po celom svetu, ali da do sada prebiva u celosti samo na istoku, i da sadrži od Boga predano hrišćansko učenje u neizopačenom obliku, bez izmena i bez primesa ljudskih i demonskih učenja.[36] Onaj koji prilazi Bogu, govori apostol, taj treba da vjeruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže.[37] Hrišćansko učenje je objavljeno celom svetu kroz propoved, a primljeno je verom. Ono je božansko učenje, bogootkriveno učenje, ono prevazilazi ljudski razum i zato i ne može biti prihvaćeno drugačije nego osećanjem srca, verom. Vera je po svom prirodnom svojstvu sposobna da u um primi i u srcu usvoji ono što je za um nepojmljivo i što uobičajena ljudska moć rasuđivanja nije u stanju da primi. Koji povjeruje i krsti se, rekao je Gospod, biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.[38]
2. Kada čovek poveruje, on mora da prinese pokajanje za svoj prethodni dragovoljno grešni život, i čvrsto da reši da provodi bogougodni život. Po Svetome koji vas je pozvao, zapoveda sveti apostol Petar hrišćanima, budite i sami sveti u svome življenju, kao čeda poslušnosti ne povodite se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja.[39] Niko ne može ni usvojiti Boga, ni prebivati u usvajanju Boga, a pri tome dragovoljno ostajati i prebivati u grešnom životu. Svima koji pristupaju Bogu Novi zavet javlja da je pokajanje prvi uslov pristupa Bogu. Propovednik koji je počeo propoved Novog zaveta, veliki Jovan Preteča, preteča Gospodnji, počeo je svoju propoved pozivom na pokajanje. Pokajte se, govorio je on odbačenim ljudima, ponovo pozvanim na zajedničarenje sa Bogom, približilo se Carstvo nebesko.[40] Ovim rečima počeo je svoju propoved sam Bogočovek: Od tada poče Isus propovijedati i Govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.[41] Reč Božija je zapovedala svojim svetim apostolima da tim rečima počinju propoved kada ih je poslala da idu najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, odavno zaostalim u propasti, iako im je darovana praslika zajedničarenja sa Bogom. I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo Carstvo nebesko.[42] Bog nas poziva na veru i pokajanje. Taj poziv moramo poslušati radi spasenja: takva poslušnost je ispunjenje svesvete Božije volje.
3. Oni koji su poverovali u Boga i odbacili grešni život radi stupanja u zajedničarenje sa Bogom stupaju u to zajedničarenje kroz prvu hrišćansku tajnu, kroz sveto krštenje. Krštenje je rođenje za Božiji život. Ne možemo ući u prirodno postojanje ako se ne rodimo po zakonu prirode; ne možemo stupiti u zajedničarenje sa Bogom – a u tome se i sastoji naš istinski život, ili naše spasenje – ako ne stupimo u hrišćanstvo kroz sveto krštenje. Takva je Božija uredba. Krštenjem stupamo u banju novoga rođenja,[43] to jest u onaj sveti život koji je Adam dobio prilikom stvaranja, i padom izgubio, a Gospod naš Isus Hristos nama vratio. Ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.[44] Mi se rađamo u telu i time smo potomci našeg praoca po telu, Adama, koji nam daje život zajedno sa večnom smrću, no posredstvom svetog krštenja mi prelazimo u duhovno potomstvo Bogočoveka, a po svedočenju proroka On je BOG silni, otac vječni, knez mirni,[45] On nas rađa duhovno i uništava u nama početak smrti, zasađen rođenjem po telu, i daruje nam večni život, spasenje, blaženstvo u Bogu. O onima koji su poverovali u Boga i onima koji su preporođeni svetim krštenjem sveti Jovan Bogoslov govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo, koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga.[46] Sveto krštenje nas čini decom Božijom, i time vaspostavlja našu slobodu (koja nam je data prilikom stvaranja, ali smo je izgubili prilikom pada), vaspostavlja snagu volje, prepušta našoj vlasti da ostanemo deca Božija ili da odbacimo usinovljenje.[47] Tako je u raju Gospod prepustio slobodnoj volji naših praroditelja da večno prebivaju u blaženstvu ili da ga izgube. Zbog toga moramo veoma paziti, to jest moramo veoma revnosno paziti na sebe, da ne skrenemo.[48] Sveto krštenje pečati druga sveta tajna, koja sledi neposredno posle njega, a to je sveto miropomazanje. Sa razlogom smo rekli da se ta tajna pečati, zato što sveto krštenje sa pravom možemo nazvati uslovom, zavetom između Boga i čoveka. Miropomazanje je pečat koji pečati taj uslov.
4. Prebivanje u usinovljenju Bogu, dobijenom na svetom krštenju, održavamo životom po jevanđelskim zapovestima;prebivanje u usinovljenju gubimo odstupanjem od života po jevanđelskim zapovestima. I jedno i drugo posvedočio je sam Gospod: Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.[49] Da bi bio spasen, neophodno je da onaj koji je kršten u Hrista živi po Hristovim zakonima.
5. Kada nas Bogočovek svetim krštenjem rodi za spasenje,On nas zatim uvodi u veoma blisko zajedničarenje sa Sobom posredstvom druge velike, nedokučive tajne, tajne Evharistije, a posredstvom nje sjedinjujemo i mešamo[50] svoje telo i svoju krv sa telom i krvlju Bogočoveka. Koji jede moje tijelo, rekao je Gospod, i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni. Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.[51] Posredstvom ove tajne Bogočovek nas je potpuno otrgnuo od srodstva sa starim Adamom i uveo u najbliže srodstvo, u jedinstvo sa Sobom. Kako neće biti spaseni oni koji sa Bogočovekom čine jedno? Gdje je trup ondje će se i orlovi sabrati,[52] koji se hrane tim telom, svedoči sveto Jevanđelje. Dostojnim i učestalim uzimanjem duhovne hrane, koja je sišla sa neba i daje život svetu, postaćemo duhovni orlovi, vinućemo se iz nizija telesnog stanja u visine duhovnog stanja, uzletećemo tamo gde je svoju čovečiju prirodu i svoje telo vazneo Bogočovek, koji je po svojoj Božijoj prirodi odiskona bio u Bogu Ocu, i nakon iskupljenja ljudskog roda svojom čovečijom prirodom seo sa desne strane Oca.
6. Da bi nam pomogao u našoj nemoći, da bi izlečio rane greha dobijene posle krštenja, da bi podržao svetinju kojom smo u celosti zapečaćeni na svetom krštenju, Bog nam je darovao tajnu ispovesti. Ova tajna obnavlja i vaspostavlja stanje dobijeno na svetom krštenju.[53] Tajni ispovesti treba da pribegavamo često, ako je to moguće: duša čoveka koji ima običaj da često ispoveda svoja sagrešenja uzdržava se od greha zato što stalno misli na predstojeću ispovest. Suprotno od ovoga, grehove koje ne ispovedamo lako ponavljamo, bez ikakve bojazni.[54]
 


 
NAPOMENE:

  1. Trebnik, Poredak svetog krštenja.
  2. Poslanica svetog Grigorija Palame monahinji Kseniji.
  3. Post 1,27.
  4. Post 5, 3.
  5. O razlici između lika i obličja Božijeg u čoveku vidi delo sv. Dimitrija Rostovskog, Letopis, tom 4, str. 15, izd. 1840. god.
  6. Ps 50, 7.
  7. Pim 5,10.
  8. Jn 1, 29.
  9. Jn 6, 29.
  10. Jn 17,3.
  11. Jn 3, 19-21.
  12. Dap 10, 34, 35.
  13. Beseda dvadeset treća, na Dela apostolska.
  14. Dap 10, 36.
  15. Gal 5,4.
  16. Jn 10,l.
  17. Beseda 31, gl . 4.
  18. Beseda 37, gl . 2.
  19. Ic 64,6.
  20. Ic 1,6.
  21. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.
  22. Prepodobni Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, pogl. 4.
  23. Gal 2,16.
  24. Lk 14, 26. Ovaj zahtev potvrđuju svi jevanđelisti.
  25. Gal 5, 4.
  26. Gal 2,21.
  27. Jn 9,41.
  28. Mt 9,13.
  29. Flp 3,49.
  30. Gal 2, 17.
  31. Pim 3,20-24.
  32. Sveti Petar Damaskin, knjiga 1, članak 2, Dobrotoljublje, tom 3.
  33. Kelijska pisma, tom 15, pismo 73.
  34. Kelijska pisma, tom 15, pismo 70.
  35. Kelijska pisma, tom 15, pismo 11.
  36. Trebnik, Poredak ispovesti.
  37. Jev 11,6.
  38. Mk 16, 16.
  39. 1 Pt 1, 15, 14.
  40. Mt 3, 2.
  41. Mt 4, 17.
  42. Mt 10, 7.
  43. Tit 3, 5.
  44. Jn 3, 3, 5.
  45. Ic 9, 6.
  46. Jn 1,12,13.
  47. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.
  48. Jev 2,1.
  49. Jn 15,10,6.
  50. „Pomešaj Sebe sa nama, i zamešaj Svoje telo u nama.“ Ove reči svetog Jovana Zlatoustog navode sveta braća Ksantopul u 92. glavi svog dela o tihovanju i molitvi. Dobrotoljublje, tom 2.
  51. Jn 6, 56, 54, 53.
  52. Lk 17, 37.
  53. Trebnik, Poredak ispovesti.
  54. Lestvica, Pouka 4, gl. 53.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *