NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 5
 
Mladi poslušnici su se u potpunosti predali podvižničkom životu: držali su se samoće, izbegavali su mnoštvo ljudi, čuvali su se od utisaka iz spoljašnje sredine koji su štetni za bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvišna poznanstva, kako bi držali sebe u strogom ćutanju i čuvanju uma. Sve njihove duševne sile bile su usmerene na bogomislije i molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omogućavala im je željeni mir: mladi podvižnici su se radovali svom otšelništvu. Tako su oni proveli zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovič, prirodno obdaren sposobnošću književnog stvaralaštva, voleo je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadržaje svoje bogomisli, koje je izražavao svojim veštim perom. Tu je on napisao svoj „Vrt u vreme zime“. Toj vrsti književnog stvaralaštva pripada i drugo njegovo delo: „Drvo zimi, pred prozorom kelije“, koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U ta dva dela iskazane su misli i osećanja bogomislene duše, koja se predala religioznom sozercavanju, pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici. Ali ubrzo se dogodilo da mladi podvižnici treba da izvuku korist od smirenog utočišta u Plošćanskoj pustinji: pripremalo im se teško iskušenje. Između osnivača pustinje, jeromonaha Markela i starca o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Plošćansku pustinju i preseli se u skit Optinske vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kaluškoj guberniji. Brjančaninov i Čihačov su takođe dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu „bilo kuda“. Manastirska bratija se ražalostila zbog bezrazložnog proterivanja smernih mladih poslušnika koji nikoga ničim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa osećanjem dubokog sažaljenja i poštovanja njihovog tihog i strogog života, davši im pet rubalja za put, koje su zajednički prikupili. Bilo je teško dvojici drugova da sa mršavim novčanikom putuju po nepoznatoj zemlji, nemajući u vidu određeno mesto; oni su se trudili, koliko je moguće, da skrate svoje putovanje i uputili su se u Bjeloberešku pustinju, iste te Orlovske gubernije. Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvorništvu, podvizavao jeromonah Atanasije, jedan od učenika ranije pomenutog moldavskog starca Pajsija Veličkovskog. Dimitrije Aleksandrovič je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio dušekorisni razgovor o blagotvornosti plača, što pominje u svojim „Asketskim ogledima“, navodeći reči zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu dušu: „Onog dana kada ne plačem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti.“ Ni Bjelobereška pustinja nije dala utočište za život sirotim putnicima, i oni su, produživši dalje, stigli u Optinsku pustinju, gde se nastanio o. Leonid sa učenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod sebe, ali se starija bratija sažalila nad očajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjančaninov i Čihačov su se smestili u Optinskoj pustinji, držeći se poretka života koji im je bio određen u plošćanskoj obitelji.
Boravak Dimitrija Aleksandroviča i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio onakav kao u Plošćanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija se baš nisu odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljeničkog načina života; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom posnom maslu, štetno je delovala na slabi i bolešljivi organizam Dimitrija Aleksandroviča. Oni su odlučili da sami sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa su kuvali čorbu u svojoj keliji; umesto noža su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao Čihačov. Tako teška i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije Aleksandrovič, toliko da se nije mogao držati na nogama; o njemu se starao Čihačov, koji je po telesnom sastavu bio snažniji od njega; ali ubrzo je i on zanemoćao, zahvaćen groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovič; i mada ga je usrdno služio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.
Majka Dimitrija Aleksandroviča bila je bolesna. Bolest – kao vesnik smrti – obično menja raspoloženje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u duši je oprostila postupak svoga sina; materinsko osećanje je progovorilo u njoj; ona je poželela da se vidi sa sinom. Aleksandar Semjonovič, pod uticajem tih okolnosti i sam je smekšao i napisao je sinu da on neće ometati njegove namere, i da on dođe majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i pokrivena kola. Dimitrije Aleksandrovič je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa bolesnim drugom Čihačovim, jer je Aleksandar Semjonovič bio toliko pažljiv da nije zaboravio da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav kako je obećano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjančaninova se unekoliko popravilo, i pomirljivo osećanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije – bolesti žene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je bila i srdačna, ponašala se suzdržano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, težak položaj u poslednjem, bolest majke i njena posledica – trenutni izliv roditeljskih osećanja – sve je to poslužilo samo da bi izvuklo mlade ljude iz utočišta svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u lice sa svetovnim iskušenjima. Za neprijatelja čovekovog spasenja nema pogodnije zamke nego što je napuštanje zidina manastira, od strane poslušnika, pod bilo kakvim, naizgled dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira – uvek je njegova zamisao.
Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kuće, u nameri da nastave svoje monaške podvige, i za svoje duhovne potrebe su se obraćali mesnom seoskom svešteniku, smatrajući svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio Aleksandar Semjonovič. On se okrenuo svojoj ranijoj misli da vrati sina svetovnom životu, i na sve načine je pokušao da ga nagovori da stupi u državnu službu; rodbina i poznanici su mu upućivali poglede sa istom tom mišlju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova učenja o spasenju duše i drugim uzvišenim istinama hrišćanskog života, nije imala toliko samostalnosti da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kružile pred očima, zbunjivale su podvižnike, šum mnoštva je narušavao njihovo bezmolvije. Mladim ljudima počeo je teško da pada boravak među mirjanima, i razmišljali su o tome kako da se, što pre, sklone iz svetovnog društva, koje je nespojivo sa monaštvom, i da se ponovo smeste negde u manastir. Pošto su početak zime 1829. godine proživeli u selu Pokrovsko, sledeće 1830. godine, u februaru mesecu, oba druga su krenula da traže podesno utočište u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo-novojezerski manastir. U to vreme, tamo je u miru boravio arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom životu i primernom rukovođenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak učenik i podražavalac njegovog načina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je prepoznao u dvojici mladih pridošlica duh istinskog monaštva, i sa ljubavlju ih je primio u svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda im je dokazala da se čovek ne sastoji samo iz duše, nego i iz tela. Novojezerski manastir nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlažna klima od isparenja vode izaziva žestoku groznicu kod nenaviknutih i slabih organizama. Ubrzo je njen štetni uticaj osetio Dimitrije Aleksandrovič; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mučne simptome, bez ikakve medicinske pomoći. Na kraju su počele da mu otiču noge, tako da više nije mogao da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo naročito besni, roditelji su poslali kočije po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Teško je bilo to vreme za Dimitrija Aleksandroviča: on je bio prinuđen ponovo da se vrati tamo odakle je hteo da se spase bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovič se smestio kod svojih roditelja, i počeo je da koristi medicinska sredstva za groznicu koja ga je mučila, koja je tako duboko pronikla u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na čitav njegov dalji život. Čihačov, koji je takođe postradao od klime novojezerske obitelji, otišao je u Pskovsku guberniju, radi susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi su se rastali kako bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog života.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *