NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
OSNOVNO DELANJE MONAHA
 
Osnovno delanje monaha je molitva, jer to delanje sjedinjuje čoveka sa Bogom. Sva ostala delanja su ili pripremna ili pomoćna sredstva za molitvu, ili se pak daju onima koji zbog moralne slabosti ili zbog nedostatka umnih moći ne mogu da se potpuno predaju molitvi.
Prepodobni Marko Podvižnik govori: „Za one koji ne mogu da izdrže u molitvi dobro je da budu u služenju (mislimo na trudove i rukodelje u poslušanju) da se ne bi lišili i jednog i drugog; ali onima koji mogu bolje je da ne budu nemarni u boljem.“[1]
Objašnjavajući reči Gospodnje: Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego zajelo koje ostaje za život vječni,[2] prepodobni Marko uči da se njihovo značenje sastoji u tome da molitvom ištemo Carstvo nebesko, koje je unutra u vama[3], kako je rekao Gospod, i obećao onima koji ištu Carstvo nebesko da će im svojim Božijim promislom dodati sve potrebno za telo.[4]
Objašnjavajući reči svetog apostola Pavla: I ne saobražavajte se ovome vijeku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija,[5] prepodobni Marko govori: „Apostol nas uči da izvršavamo savršenu volju Božiju, jer želi da nikada ne budemo osuđeni. Apostol zna da molitva potpomaže izvršenje svih zapovesti, i zato mnogo puta i na mnoge načine zapoveda da se molimo i govori: I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću i moljenjem.[6] Iz ovoga znamo da se molitve razlikuju jedna od druge; jedno je sabranom mišlju moliti se Bogu, a drugo je stajati na molitvi telom, a mislima biti u oblacima. Jedno je, opet, moliti se u određenom vremenu, i pristupati molitvi po završetku ovosvetskih razgovora i poslova, a drugo je davati prednost molitvi i pretpostavljati je, koliko se može, brigama ovoga sveta po savetu istog tog apostola: Gospod je blizu. Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše.[7] Slično ovome govori i blaženi apostol Petar: Budite, dakle, cjelomudreni u molitvama. Sve svoje brige položite na Nje!a,jer se On stara za vas.[8] Pre svega, i sam Gospod, znajući da molitva sve utvrđuje, govori: Ne brinite se, dakle, tvoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[9] Možda nas Gospod ovim poziva i na veću veru: jer ko neće poverovati u Boga i Njegova večna blaga ako odbaci brige o privremenom a zbog toga ne podnosi oskudicu? Upravo to Gospod je objašnjavao kad je govorio: Koji je vjeran u najmanjem, i u mnogom je vjeran.[10] No i u toj okolnosti Gospod je sišao nama čovekoljubivo: znajući da su svakodnevne brige o telu neizbežne, On nije odsekao svakodnevne brige, nego je, dopustivši brigu o današnjem danu, zapovedio da ne brinemo o sutrašnjem. Zapovedio je to onako kako čoveku i dolikuje, kako priliči i čovekoljubivo, zato što ljudi, obučeni u telo, ne mogu da ne brinu o onome što se odnosi na život tela. Mnogo se može skratiti u malo posredstvom molitve i uzdržanja, no, svakako, ne može se prezreti sve što se tiče tela. Zato onaj koji, po Pismu, želi da dostigne u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove[11] ne sme da dozvoli da mu razna služenja budu važnija od molitve, ili da ih, bez preke potrebe, tek tako preuzima na sebe, niti da ih, pod izgovorom da se moli, odbacuje kada ona naiđu po nužnosti i proviđenju Božijem, već treba da razmatra, razlikuje i služi proviđenju Božijem bez proveravanja. Mudrijaš drukčije ne priznaje da jedna zapovest može biti iznad i važnija od druge, što se vidi iz Pisma, i neće da se upravlja po svima zapovestima[12] Božijim koje na njega nailaze po proviđenju, kako to zapoveda prorok. Čovek ne može da izbegne ono na šta nailazi po nužnosti i po proviđenju, a preuranjena zanimanja mora da odbacuje, pošto molitvu voli više nego njih, mora da odbacuje naročito ona zanimanja koja nas bacaju u mnogo trošenje i sticanje suvišnih stvari. Koliko ko ograniči takva zanimanja i odbaci njihove predmete, toliko će sačuvati svoju misao pribranom, a koliko sačuva misao pribranom, toliko će dati mesta čistoj molitvi i dokazati da veruje u Hrista. Ako neko zbog malovernosti ili kakve druge slabosti ne može da postupa tako, neka onda bar prizna istinu i podvizava se onoliko koliko može, i neka za to okrivljuje svoju detinjsku slabost. Bolje je izložiti sebe odgovornosti zbog oskudne molitve, nego zbog prelesti i preuznošenja: u ovo neka te uveri priča Gospodnja o cariniku i fariseju, u kojoj carinik predstavlja prvo, a farisej drugo.[13] Potrudimo se da svaku brigu o ovom svetu odagnamo od sebe nadom i molitvom. Ako ovo ne možemo da učinimo kako valja, onda prinosimo Bogu to svoje oskudno ispovedanje, no ne dopustimo sebi da odstupimo od vežbanja u molitvi. Bol>e je da nas ukore zbog delimičnog propusta nego zbog potpunog ostavljanja. Zbog svega što nam je rečeno o molitvi i neizbežnom služenju, mnogo nam je potrebno da nas Gospod pouči kako da rasuđujemo, da bismo znali kada i kakvo zanimanje moramo voleti više od molitve, jer svako predajući se svom omiljenom zanimanju misli da izvršava baš ono služenje koje treba, ne znajući da je smisao služenja u ugađanju Bogu, a ne u ugađanju sebi. Stvar postaje još teža zato što redosled izvršenja tih preko potrebnih i neizbežnih zapovesti nije uvek isti, pa jednu treba izvršiti nekad pre, a nekad posle druge. Ne može se svako služenje činiti baš uvek, jer i ono ima svoje vreme, ali Zakon određuje da se molimo uvek, neprestano – zato molitvu moramo voleti više od zanimanja za kojima nema preke potrebe. Tom razlikovanju učili su svi apostoli. Zato su narodu koji je želeo da ih zadobije za službu rekli: Ne dolikuje nama da ostavivši riječ Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvjedočenih ljudi, koje ćemo postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i službi riječi prilježno ostati. I riječ ova bi ugodna svemu narodu.[14]“
„Pređimo na stvar: napredujući postepeno, naći ćemo da molitva daje verujućima i nadu u Boga, ali i osvedočenu veru, i nelicemernu ljubav, i nezlopamćenje, i bratoljublje, i uzdržanje, i trpljenje, i dubinu razumevanja, i izbavljenje iz iskušenja, i darivanje darova, i srdačno ispovedanje, i revnosne suze. Naći ćemo, osim ovoga, da molitva daje verujućima i trpljenje nevolja koje dolaze, i čistu ljubav prema bližnjima, i poznanje duhovnog zakona, i nalaženje pravde Božije, i silazak Svetog Duha, i davanje duhovnih blaga, rečju, sve što je Bog obećao da će dati verujućima u ovom i budućem veku. Duša može da vaspostavi u sebi lik Božiji jedino posredstvom Božije blagodati i čovekove vere, i to onda kada čovek obitava umom u sabranoj molitvi i velikom smirenoumlju.“[15]
Slično prepodobnom Marku razmišlja i prepodobni Makarije Veliki: „Suština svakog dobrog staranja i vrhunac dobrih dela je neprestano prebivanje u molitvi: kroz nju stičemo i druge vrline; ona pomaže upravo Onome koji nam pruža ruku i poziva nas na ovo. Zajedničarenje tajanstvenih sila i združivanje misli namerenih da se predaju svetosti, dakle Bogu, i prilepljivanje same duše koja upravo kroz molitvu plamti ljubavlju prema Bogu daju se dostojnima neiskazivo u molitvi. Onaj ko se toga udostojio govori: Dao si veselje u srcu mome.[16] I sam Gospod govori: Carstvo Božije unutra je u vama[17]2″
Sveti Jovan Lestvičnik naziva molitvu majkom svih vrlina.[18]
Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori o pažljivoj molitvi: „Kada su sveti oci naši čuli reči Gospodnje u svetom Jevanđelju da iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule, i da to pogani čovjeka,[19] i kada su na drugom mestu u Jevanđelju opet čuli da nam Gospod zapoveda da očistimo najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste,[20] tada su ostavili svako drugo delo i podvizavali su se u tom delanju, to jest u čuvanju srca, jer su dobro znali da će ujedno sa tim delanjem zgodno steći sve ostale vrline, da se bez tog delanja nijedna vrlina ne može ni sticati ni čuvati. Neki oci su nazvali to delanje tihovanjem srca, drugi su ga nazvali paženjem, treći trezvenošću i protivurečjem, neki, opet, ispitivanjem misli i uzdržavanjem uma, zato što su se svi bavili tim delanjem i pomoću njega bili udostojeni Božijih darova. O tom delanju propovednik govori: Raduj se mladiću, za mladosti svoje, i hodi putem srca svoga neporočan i čist, iudalji srce svoje od pomisli;[21] na drugom mestu propovednik o njemu govori: Ako se podigne na te gnjev onoga koji vlada (napad đavola), ne ostavljaj mjesta svojega,[22] to jest ne dopusti mu da uđe u tvoje mesto, a pod mestom razumemo srce; o njemu govori i Gospod naš u svetom Jevanđelju: ne uznemiravajte se,[23] to jest ne rasipajte svoj um tamo i ovamo; opet, na drugom mestu govori: blaženi siromašni duhom,[24] to jest blaženi su oni koji nisu sticali u svoje srce nijednu misao ovoga sveta, već, siromašni, nemaju nikakve zemaljske pomisli. I svi naši sveti oci mnogo su napisali o tome. Ko hoće da pročita njihova dela, taj će videti šta je napisao podvižnik Marko, šta je rekao sveti Jovan Lestvičnik, prepodobni Isihije, i Sinait Filotej, i ava Isaija, i veliki Varsanufije, i mnogi drugi. Kratko rečeno: ko ne čuva svoj um, taj ne može biti čist srcem, taj neće biti udostojen da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne može biti siromašan duhom, ne može plakati i ridati, ni biti krotak i smiren, ni biti gladan i žedan pravde, ni biti milostiv i mirotvorac, ni prognan pravde radi. Uopšteno ću reći: nijedna druga vrlina ne može se sticati drukčije do paženjem. Zato moraš da se pobrineš za paženje više nego za bilo šta drugo da bi stvarno sticao to o čemu ti govorim.“ Prepodobni zatim predlaže da neprestano tvorimo Isusovu molitvu i da pri tome sjedinimo um i srce, pri čemu podvižnik može stalno da ostaje u trezvenosti i da Isusovim imenom odgoni svaku grešnu pomisao, odakle god ona dolazila, da je odgoni pre nego što ona uđe i ispolji se. Tim delanjem stičemo opitno i suštinsko poznavanje palih duhova; a kada ih poznamo, stičemo prema njima mržnju i zlopamćenje, ulazimo u neprestanu bitku protiv njih, podižemo protiv njih prirodnu revnost, gonimo ih, pobeđujemo, uništavamo.[25]
Blaženi[26] Nikifor određuje paženje ovako: „Neki svetitelji nazvali su paženje čuvanjem uma, neki držanjem straže kraj srca, neki trezvenošću, neki unutrašnjim tihovanjem, neki, opet, nekako drukčije. Svim ovim iskazuje se jedno te isto: ovo su samo različiti izrazi za isto. Šta je paženje i kakva su njegova svojstva, tome se nauči savesno. Paženje je poznanje čistog pokajanja, paženje je poziv duše, mržnja prema svetu, ushođenje Bogu; paženje je odbacivanje greha i prihvatanje vrline; paženje je potvrda praštanja grehova; paženje je početak mišljenja, pravilnije, uzrok mišljenja, jer Bog posredstvom njega silazi i javlja mu se. Pažnja je nepomućenost uma, ili, pravilnije, njegova čvrstina, koju je Božija milost darovala duši; pažnja je svrgavanje pomisli, hram sećanja na Boga, riznica i čuvar trpljenja iskušenja koja nailaze; paženje je uzrok vere, nade, ljubavi.“[27] Blaženi Nikifor, baš kao i prepodobni Simeon Novi Bogoslov, i ostali sveti oci, predlaže da paženje bude sredstvo za neprestano zanimanje Isusovom molitvom, uz sjedinjenje uma i srca. Pozivajući sve monahe koji dragovoljno žele da zadobijaju istinsko napredovanje na podvig paženja i sa njim sjedinjenu neprestanu molitvu, Nikifor govori: „Vi koji želite da budete udostojeni pojave veličanstvene božanske svetlosti Spasitelja našeg Isusa Hrista, vi koji se trudite da dobijete suštinsko pomirenje sa Bogom, vi koji ste ostavili sve ovoga sveta da biste zadobili i stekli blago skriveno u polju vaših srca, vi koji hoćete da svetiljke duše od sada zasvetle vidno, i stoga se odrekli svega prolaznog, vi, koji hoćete da razumom i opitom poznate i primite Carstvo nebesko, koje je unutra u vama – priđite, i otkriću vam nauku i umetnost večnog, nebeskog života, jer jedino one, bez truda i znoja, uvode svog delatelja u pristanište bestrašća, i pri tome nemaju straha ni od pada ni od demonske sablazni, a padaju jedino tada kada zbog neposlušnosti ostajemo izvan tog života, negde u dalekoj zemlji, kao stari Adam, koji je prezreo Božiju zapovest, sklopio prijateljstvo sa zmijom, smatrao je vernom, a onda se prezasitio ploda prelesti i povukao jadno u dubinu smrti, tame i propadljivosti i sebe i sve svoje potomke. Ne možemo dobiti pomirenje i sjedinjenje sa Bogom ako se, prvo, ne vratimo, koliko možemo, sebi, ako ne uđemo u sebe. Preslavno je odvlačiti sebe od opštenja sa svetom i od sujetnih briga, i uvek jednako budno čuvati Carstvo nebesko, koje je unutra u nama. Zato je monaški život nazvan naukom nad naukama i umetnošću nad umetnostima: taj prepodobni život ne donosi neke propadljive predmete u koje bismo pohranili naš um i tako ga odvukli od najboljeg – ne, on obećava strašna i neiskazana blaga, koja oko još nije videlo, koja uho još nije čulo, koja su srcu potpuno nepoznata.[28] I zato ne ratujemo protiv krvi tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta.[29] Ako je ovaj vek tama, onda mi bežimo od njega, bežimo jer mislimo da nemamo ničeg zajedničkog sa neprijateljem Božijim. Ako čovek hoće da bude njegov prijatelj, onda on postaje neprijatelj Božiji,[30] a ko može da pomogne neprijatelju Božijem? Zato ćemo se ugledati na naše oce, i zauzećemo se, kao i oni, traženjem blaga skrivenog u polju našeg srca, i kada ga nađemo čvrsto ćemo ga držati, gajiti i čuvati: takvo je naše određenje od samog početka.“[31]
Onima koji žele da se vežbaju u tihovanju srca prepodobni Nil Sorski savetuje da se odreknu svih pomisli i da ih zamene prizivanjem imena Gospoda Isusa, to jest Isusovom molitvom. „Moramo“, govori prepodobni Nil, „da nateramo sebe da ćutimo mislima i da, odvraćajući svoj pogled od prividno pravednih misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.'“[32] Takvo delanje je toliko žarko željeno, toliko veliko i preispunjeno duhovnim obiljem da je sveti apostol Pavle prebivanje uma u njemu pretpostavio svim ostalim pomislima i razmišljanjima: Ja rasudih da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[33]
Blaženi starac Serafim Sarovski govori: „Oni koji su istinski odlučili da služe Gospodu Bogu moraju da se vežbaju u sećanju na Boga i u neprestanoj molitvi Isusu Hristu i da govore umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.'[34] Blagodatne darove dobijaju jedino oni koji imaju unutrašnje delanje i stražare nad svojim dušama.“[35]
Prepodobni Marko Podvižnik je u svom Četvrtom slovu nazvao molitvu najvažnijim delanjem monaha, i rekao da ono mora da obuhvata sva monahova posebna delanja, sav njegov život, a u svom Prvom slovu glavnim i jedinim delanjem monaha naziva pokajanje, a zapovest o pokajanju najvažnijom zapovešću, koja obuhvata sve ostale zapovesti. Ovo može izgledati protivurečno samo ako se posmatra spolja. To znači da delanje pokajanja mora biti sjedinjeno sa delanjem molitve u jedno delanje. Gospod ih je sjedinio: neka ih čovek ne razdvaja. A zar Bog neće – govori Sin Božiji – odbraniti izabranike svoje, koji mu vapiju dan i noć.[36] Ovde je ukazano na delanje izabranih, na njihovu neprestanu molitvu: ona je nazvana vapajem, to jest izrazom plača i pokajanja. „Mislim da pokajanje“, govori prepodobni Marko, „nije ograničeno ni vremenom ni bilo kakvim poslovima: ono se savršava ispunjenjem Hristovih zapovesti i srazmerno tom ispunjenju. Neke zapovesti, one opšte, sadrže u sebi mnogo posebnih, i odmah odsecaju mnoge delove poročnosti. Na primer, u Pismu je rečeno: Svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti[37] i: Koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu[38] to su posebne zapovesti. A opšte ih sadrže u sebi: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima,[39] uzmi krst svoj i hajde za mnom,[40] a pod krstom shvati trpljenje nevolja na koje nailazimo. Ako si dao sve što imaš siromasima i uzeo krst svoj, ti si odjednom ispunio sve pomenute zapovesti. I na drugom mestu: Hoću – govori Pismo – da se muževi mole na svakom mjestu, podižući svete ruke[41] a opšte: Uđi u klijet svoju, pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti,[42] i još: Molite se bez prestanka.[43] Ako si ušao u svoju klet i moliš se bez prestanka, u tome si obuhvatio prinošenje molitava na svakom mestu. Na drugom mestu je rečeno: ne bludniči; ne učini preljubu; ne ubij, i tome slično; a opštije od ovih je: …obarajući pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega.[44] Ako obaraš pomisli, postavio si pregradu svim pomenutim vrstama greha. Zato bogoljubivi i verni primoravaju sebe na opšte zapovesti i ne propuštaju da ispunjavaju posebne kada to okolnosti nalažu. Iz svega ovoga zaključujem da se delo pokajanja savršava pomoću sledeće tri vrline: očišćenja pomisli, neprestane molitve i trpljenja nevolja na koje nailazimo. Ove tri vrline moraju se savršavati i umnim delanjem, a ne samo spolja, da bi oni koji oklevaju u njima postali bestrasni. A pošto delo pokajanja ne može biti učinjeno bez ove tri vrline, onda ja mislim da pokajanje priliči uvek i svima onima kojima je stalo do spasenja, i grešnicima i pravednicima, zato što ne postoji taj stepen savršenstva za koji ne bi bilo potrebno delanje tih triju pomenutih vrlina. Posredstvom njih početnici zadobijaju uvođenje u pobožnost, srednji napredovanje, a savršeni utvrđivanje i ostajanje u savršenstvu.“ I ostali pomenuti oci, kao i prepodobni Marko u svom Četvrtom slovu, svedoče da molitva donosi trpljenje svih nevolja koje nailaze i uspešno odbijanje pomisli; oni nazivaju molitvu izvorom pokajanja. Ona je i majka pokajanja i njena kćerka. Ono što je sveti Jovan Lestvičnik rekao o molitvi i sećanju na smrt može se s punim pravom reći i o molitvi i pokajanju: „Ja slavim dve suštine u jednoj ipostasi (u jednoj ličnosti).“[45] Delanje pokajanja i molitve je jedno – ono ne sadrži u sebi dva različita vida vrline.
Odbijanje grešnih pomisli i osećanja ostvaruje se pomoću molitve: to delanje je sjedinjeno sa molitvom, neodvojivo je od molitve; stalno mu je potrebno sadejstvo i dejstvo molitve. Pozivajući se na prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobni Nil Sorski govori: „Blaženi Grigorije Sinait je neosporno znao da mi, strasni, ne možemo da pobedimo lukave pomisli i zato je rekao sledeće: nijedan početnik ne može da zadrži um i odagna pomisli ako Bog ne zadrži um i ne odagna pomisli. Samo snažni poseduju svojstvo da zadržavaju um i odgone pomisli, no ni oni ne mogu da ih odagnaju sami: oni kreću u bitku protiv njih zato što imaju sa sobom Boga, i zato što su obučeni u blagodat i nose Njegovo sveoružje. A ti, ako ugledaš nečistotu lukavih duhova, to jest uskovitlale pomisli u svom umu, ne užasavaj se, ne začudi se; ako se pojave i dobra shvatanja o raznim stvarima, ne obraćaj pažnju na njih, već zaustavljaj disanje, koliko možeš, i um zaključavaj u srce, i pri tome, umesto oružja, prizivaj Gospoda, često i svesrdno. One će pobeći, jer ih je nevidljivo opalilo ime Božije. A kada pomisli počnu potpuno da sustaju, tada ustani, i pomoli se za njih, a zatim se čvrsto uhvati prethodnog delanja,“[46] to jest Isusove molitve. Sveti Jovan Lestvičnik u Pouci o molitvi govori: „Kada ti priđe pas, teraj ga tim oružjem – oružjem molitve, i koliko god puta te napadao, ne popuštaj pred njim.“[47] Simeon Novi Bogoslov kaže: „Otkako je satana, zajedno sa njemu potčinjenim duhovima, posredstvom neposlušnosti izdejstvovao da čovek bude izgnan iz raja i odlučen od Boga, od tada je on stekao pravo da nevidljivo, i noću i danju, koleba razum svakog čoveka, kod jednog mnogo, kod drugog malo, kod jednog više, kod drugog manje, tako da um nema ničim drugim da se ogradi do neprestanim sećanjem na Boga. Kada sila krsta sačuva u srcu sećanje na Boga, tada ono utvrdi razum u nepokolebivosti. Ka tome vodi misaoni podvig, i svaki hrišćanin se obavezao da će se misaono podvizavati na poprištu Hristove vere; ako pak to ne dostigne, onda je njegov podvig ništavan. Uvod u misaoni podvig su i razni podvizi svakoga ko je Boga radi pretrpeo stradanja da bi priklonio sebi milost Božiju i isposlovao da mu se vrati prethodno dostojanstvo, i tako Hrista sačuvao u umu.“[48]
Stalno obitavanje u molitvi jeste osnovno monahovo delanje, ali ono, ipak, zahteva pripremnu obuku, što se i vidi iz malopre navedene pouke blaženog Nikifora: on podseća na prepodobnog Savu i govori da je taj vođa brojne monaške zajednice – čim bi uvideo da je monah solidno naučio pravila monaškog života, da je postao spreman da se bori protiv neprijateljskih pomisli i čuva svoj um – odobravao takvom monahu da tihuje u keliji. Pripremno obučavanje za neprestanu molitvu vrši se posredstvom poslušnosti i vežbanja u manastirskim trudovima. O tome je prepodobni Filimon rekao: „Bog hoće da svoju revnost prema Njemu pokazujemo najpre u trudovima, zatim u ljubavi i molitvi bez prestanka.“[49] Ništa tako ne doprinosi molitvi kao poslušnost, zato što nas ona umrtvljava za svet i za same sebe. Veliko blago molitve proizilazi iz poslušnosti, rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov.[50] Ako se nalaziš u poslušnosti i zanimaš se monaškim trudovima, nikako ne smeš da misliš da si oslobođen vežbanja u molitvi: bez toga će sami trudovi, čak i poslušnost, biti besplodni, doneće, što je još gore, pogubni plod slavoljublja i drugih grehova, neizbežan u jadno praznoj duši u kojoj ne žive sila i miomiris molitve. Dok se zanimaš manastirskim trudovima i rukodeljem, moli se često, ako još ne možeš da se moliš bez prestanka; vraćaj se molitvi čim se setiš nje: molitva će postepeno preći u naviku, a česta molitva će neprimetno preći u neprestanu. „Podvižnici poslušnosti“, govori sveti Jovan Lestvičnik, „različito koriste noge – jedna kreće ka služenju, a druga ostaje na molitvi.“[51] Pod rečju noge podrazumeva se sva delatnost. Isti svetitelj govori: „Video sam kako monasi koji su kao zvezda zasijali u poslušnosti, i koji, saobrazno svojim silama, nisu prestajali da misle na Boga ovladavaju svojim umom i prolivaju bujicu suza čim stanu na molitvu. Prepodobna poslušnost ih je pripremila za to.“[52] Iz ovoga se vidi da drevni podvižnici u manastirskim trudovima nisu sebi dozvoljavali sujetnu rasejanost, već su, zapošljavajući ruke delom, zapošljavali um molitvom. Zato su – čim bi ušli u crkvu, ili čim bi u keliji počeli da ispunjavaju svoje molitveno pravilo – odmah i bez ikakvih teškoća uspevali da svoj um i svoje srce ustreme prema Bogu. Ako neko, suprotno ovome, u trudovima i u rukodelju dozvoljava sebi sujetne misli i razgovore, onda on ni na molitvi nikako ne može da izađe na kraj sa svojim umom, zato što se um neprestano istrže iz njegove vlasti i neprestano okreće onim stvarima koje su ga privukle pre molitve.
Sine moj! – govori Pismo – od mladosti svoje predaj se učenju, pa ćeš do starosti naći mudrost. Pristupaj joj kao orač i sejač, i očekuj dobar rod njen, jer malo vremena ćeš se truditi daje obrađuješ, i uskoro ćeš jesti plodove njene.[53] Ne gubimo dragoceno, nepovratno vreme; ne gubimo ga prepuštajući se rasejanosti, praznoslovlju i drugim praznim zanimanjima: od samog našeg stupanja u manastir upoznajmo pažljivo monaški život i u mladosti obradimo njivu duše istinskim podvigom da bismo se u starosti i pri preseljenju u večnost obradovali obilju blagodatnih darova, zaloga spasenja, zaloga blaženstva na nebu. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo 4.
  2. Jn 6,27.
  3. Lk 17,21.
  4. Mt 6,33.
  5. Pim 12, 2.
  6. Ef 6,18.
  7. Flp 4, 6.
  8. 1 Pt 4, 7 i 1 Pt 5, 7.
  9. Mt 6, 31, 33.
  10. Lk 16, 10.
  11. Ef 4,13.
  12. Ps 118, 128.
  13. Lk 18.
  14. Dap 6,25.
  15. Slovo 4.
  16. Ps 4,8.
  17. Lk 17,21 i Slovo 3, gl. 1.
  18. Lestvica, zaglavlje Pouke 28.
  19. Mt 15,19,20.
  20. Mt 23,26.
  21. Tako autor navodi Prop 11, 9 (prim. prev.).
  22. Prop 10,4.
  23. Lk 12,29.
  24. Mt 5, 3.
  25. Tri načina moljenja, Dobrotoljublje, tom 1.
  26. Tako su ga nazvala sveta braća Ksantopul.
  27. Monah Nikifor, Slovo, Dobrotoljublje, tom 2
  28. 1 Kop 2,9.
  29. Ef 6,12.
  30. Jak 4,4.
  31. Dobrotoljublje, Tom 2.
  32. Slovo 2.
  33. 1 Kop 2,2.
  34. Pouka 11.
  35. Pouka 4, po izdanju iz 1844. god.
  36. Lk 18, 7.
  37. Lk 6, 30.
  38. Mt 5,42
  39. Mt 19,21
  40. Mk 10,21
  41. 1 Tim 2,8.
  42. Mt 6,6.
  43. 1Col 5,17.
  44. 2 Kop 10,4, 5.
  45. Lestvica, Pouka 28.
  46. Lestvica,Pouka 2.
  47. Lestvica, Pouka 28, gl. 55.
  48. Pouka monaha Nikifora, Dobrotoljublje, tom 2.
  49. Dobrotoljublje, tom 4, O avi Filimonu.
  50. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Treći način paženja i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
  51. Lestvica, Pouka 28, gl. 2.
  52. Lestvica, Pouka 28.
  53. Cir 6.18-20.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *