NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O JEVANĐELSKIM ZAPOVESTIMA
 
Spasitelj sveta, Gospod naš Isus Hristos, pristupajući izlaganju svojih svesvetih zapovesti, rekao je: Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim.[1]
Kako je Gospod ispunio Zakon i Proroke? Tako što je zapečatio žrtve praslike prinošenjem sebe na žrtvu za čovečanstvo; tako što je umesto senke i zagonetke Starog zaveta doneo blagodat i istinu Novog zaveta; tako što je proročka predskazanja ispunio; tako što je moralni zakon dopunio toliko uzvišenim pravilima da se taj zakon, ostajući nepromenjiv, ujedno i izmenio zbog visine novih pravila. Tako se menja dete: i kad dostigne zreli uzrast, ono ostaje jedan i isti čovek.
Odnos Starog zaveta prema čoveku možemo da uporedimo sa duhovnim zaveštanjem o nasledstvu, uz koje se obično prilaže detaljan opis sa navodima šta sve spada u nasledstvo, koliko je ono, koliko vredi, zatim plan staranja, crteži građevina; odnos Novog zaveta možemo da uporedimo sa uvođenjem uupravljanje nasledstvom. Tamo je sve izneto i prikazano na papiru: ovde je sve dato suštinski, na delu.
Čime se jevanđelske zapovesti razlikuju od zapovesti Mojsijevog dekaloga? Poslednje nisu dopuštale palom čoveku da upadne u potpuno protivprirodno stanje, ali nisu mogle da uznesu ka onom stanju neporočnosti u kojem je čovek bio stvoren. Zapovesti dekaloga su sačuvale čovekovu sposobnost da primi zapovesti Jevanđelja.[2] Jevanđelske zapovesti uznose u neporočnost višu od one u kojoj smo rođeni: one utrađuju hrišćanina u hram Božiji;[3] kada ga učine hramom Božijim, one ga drže u tom blagodatnom, natprirodnom stanju.[4]
Sveti apostoli Petar i Pavle bili su pravi izvršitelji Mojsijevog zakona zbog naročite ljubavi prema Bogu.[5] Čistota usmerenja i neporočnost života učinili su ih sposobnim da poveruju u Iskupitelja i budu Njegovi apostoli. Često se ispostavljalo da su za veru sposobni i nesumnjivi grešnici, koji su svojim grehovima toliko pali da su se izjednačili sa stokom i zverima, ali su priznali svoje grehove i odlučili da ih prinesu na pokajanje. Najmanje sposobnima pokazali su se oni grešnici koji su zbog svoje sujete i gordosti postali slični demonima: oni, kao i demoni, nisu hteli ni da priznaju da su grešni ni da se pokaju.[6]
Sve svoje učenje, svu reč svoju i sve reči svoje Gospod je nazvao zapovijestima.[7] Riječi – rekao je On – koje vam ja govorim duh su i život su.[8] On telesnog čoveka pretvara u duhovnog, mrtvog vaskrsava, potomka starog Adama čini potomkom Novog Adama, sina čovečijeg po prirodi čini sinom Božijim po blagodati.
Zapovest Novog zaveta, koja obuhvata sve ostale pojedinačne zapovesti, jeste Jevanđelje. Ispunilo se vrijeme i približilo se Carstvo Božije; pokajte se i vjerujte u jevanđelje[9]
Gospod je nazvao svoje pojedinačne zapovesti najmanjima zbog jednostavnosti i kratkoće izlaganja – zato su one lako dostupne svakom čoveku. A kad ih je nazvao najmanjima, Gospod je, ipak, objavio: koji ukine jednu od takvih zapovesti nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskome[10] tj. lišiće se toga Carstva.[11]
Uplašimo se odluke Gospodnje! Razmotrimo Jevanđelje; zapazimo u njemu sve zapovesti Gospoda našega, usadimo ih u pamćenje da bismo ih brižno i bez propuštanja ispunjavali; poverujmo živom verom u Jevanđelje.
Prva zapovest koju je očovečeni Bog dao ljudskom rodu jeste zapovest o pokajanju. Sveti oci tvrde da pokajanje mora da bude početak pobožnog života i duša pobožnog života tokom celog njegovog trajanja.[12] Bez pokajanja nije moguće ni priznati Iskupitelja ni ostajati u ispovedanju Iskupitelja. Pokajanje je priznanje svog pada: zbog tog pada čovekova priroda je postala nepotrebna, oskrnavljena; zbog njega joj je stalno potreban Iskupitelj. Svesavršeni i svesveti Iskupitelj zamenjuje palog čoveka koji ispoveda Iskupitelja.
Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima,[13] rekao je Gospod svojim učenicima kada im je ujedno zapovedio da sve vrline čine u tajnosti, i predskazao da će ih ljudi omrznuti i vređati.[14]
A kako da ispunimo tu zapovest Gospodnju a da svoja dobra dela činimo u tajnosti?
Mi nalazimo mogućnost da je ispunimo upravo tada kada se odreknemo traženja sopstvene slave, kada se odreknemo prividno dobrih delatnosti iz svoje pale prirode, iz sebe, a kada delujemo radi slave Božije, iz Jevanđelja.[15] Svaki kao što je primio blagodatni dar – govori sveti apostol Petar – njime služite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije. Ako neko govori, neka govori kao riječi Božije; ako neko služi, neka služi kao po moći koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista, kome je slava i sila u vijekove vijekova.[16]
Bog proslavlja one koji, zaboravivši svoju slavu, jedino traže da se proslavi Bog, i da ljudi Njega poznaju. One ću poštovati koji mene poštuju;[17] ko meni služi tome će dati počast Otac moj,[18] rekao je Gospod. Onaj koji č^ši svoja dela u tajnosti, isključivo s ciljem da ugodi Bogu, biće proslavljen radi poučavanja bližnjih po uređenju Božijeg promisla o njemu.
Ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko.[19] Pravda književnika i fariseja zadovoljavala se izučavanjem zakona Božijeg po slovu, a pošto nakon tog izučavanja nije sledilo izučavanje zakona životom, onda je nakon toga, suprotno izučavanju životom, sledio život protivan zakonu Božijem. Koji ostaju kod samog izučavanja Božijeg zakona po slovu, takvi, zbog takvog površnog znanja, upadaju u gordost i sujetu – napominje prepodobni Marko Podvižnik,[20] što se i desilo književnicima i farisejima. Božije zapovesti suštinski razumevamo tek kada ih ispunjavamo:[21] zato su one ostale skrivene farisejima. Ispunjavanje zapovesti prosvetljuje duševne oči: zato su farisejske oči ostale neprosvetljene. Postupajući protivno Zakonu Božijem fariseji su sticali izopačeno mišljenje o Zakonu Božijem, a onda su se, zbog Zakona Božijeg, koji je morao da ih približi Bogu i navikne na Njega, udaljili od Boga, postali neprijatelji Boga. Svaka Božija zapovest je sveta tajna: nju otkrivamo tako što je ispunjavamo, i onolikokoliko je ispunjavamo.
Stari zavet je zabranjivao grube posledice gneva: Gospod je zabranio i samo dejstvo strasti.[22] Zabranu je izgovorio Gospod, i zato ona ima izuzetnu silu. Od samog zapamćivanja kratkih i jednostavnih reči zapovesti strast gubi snagu. Takvo dejstvo zapaža se u svim jevanđelskim zapovestima. Gospod je prve svoje reči usmerio protiv gneva, kao glavne duhovne rane, glavne strasti, suprotne dvema osnovnim vrlinama: ljubavi prema bližnjem i smirenju. Na tim dvema vrlinama utemeljeno je celokupno zdanje hrišćanske delatnosti. Čim strast gneva dotiče čoveka, ona mu oduzima celokupnu mogućnost duhovnog napredovanja.
Gospod je zapovedio da svim snagama čuvamo mir sa bližnjima,[23] kako je apostol rekao: Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.[24] Ne trudi se da raspraviš ko je prav, a ko kriv: ti, ili bližnji tvoj – potrudi se da okriviš sebe i sačuvaš mir sa bližnjim posredstvom smirenja.
Mojsijev zakon je zabranjivao preljubu: Gospod je zabranio telesnu želju.[25] Kako snažno deluje ova zabrana na palu prirodu! Hoćeš li da se uzdržiš od nečistih pogleda, pomisli i maštanja? Seti se, čim one počnu da deluju, reči Gospodnjih: Svaki koji pogleda na ženu, telesnim očima, ili umom, na njen lik u mašti, većje učinio preljubu sa njom u srcu svome.
Između tela dvaju polova postoji prirodna težnja jednog prema drugome. Ta težnja nije prema svima ista. Prema nekim telima drugog pola čovek skoro uopšte ne oseća težnju, prema nekim oseća slabu težnju, a prema nekima veoma snažnu. Gospod je zapovedio da se ne zbližavamo sa osobama prema kojima osećamo posebnu prirodnu težnju, koliko god te osobe bile dostojne našeg prijateljstva po svojim hvale vrednim duševnim osobinama, koliko god nam te osobe bile potrebne. Takvo značenje ima zapovest da iskopamo i bacimo od sebe desno oko, ako nas sablažnjava, da odsečemo i bacimo od sebe desnu ruku, ako nas ona sablažnjava.[26]
Gospod je zabranio razvod, koji je Mojsijev zakon dopuštao, osim u slučaju kada je brak već nezakonito raskinut preljubom bilo kojeg bračnog druga.[27] Raskidanje braka je bilo dozvoljeno paloj ljudskoj prirodi; nakon obnove čovečanstva posredstvom Bogočoveka, ponovo je uspostavljen zakon neporočne prirode.[28]
Gospod je vaspostavio devstvenost, prepustivši je na čuvanje onima koji mogu i hoće.[29]
Gospod je rekao: „Ne kunite se nikako.“ Sa pravom opominju oci da najmanje treba verovati onome koji se često kune; i suprotno: najviše treba verovati onome koji stalno govori istinu, čak i ako se nikako ne kune. Govori istinu, i nećeš imati potrebe da se kuneš Bogom, jer zaklinjanje Bogom narušava strahopoštovanje prema Bogu i spada u satanska dela.[30]
Mojsijev zakon je ustanovio osvetu: zlo se vraćalo istim zlom; Gospod je zabranio osvetu. Oružje koje je Gospod dao protiv zla zove se smirenje. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.[31]
Gospod nam je ostavio zaveštanje da ljubimo neprijatelje svoje, i za nalaženje te ljubavi zapovedio da blagoslovimo one koji nas kunu, da činimo dobro onima koji nas mrze, i da se molimo za one koji nas vređaju i gone.[32] Ljubav prema neprijateljima donosi srcu punoću ljubavi. U takvom srcu uopšte nema mesta za zlo, i ono svojom blagošću postaje slično sveblagom Bogu. U to divno moralno stanje apostol poziva hrišćane kada govori: Obucite se, dakpe, kao izabranici Božiji, sveti i ljubnjeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost. Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi.[33] Kroz savršenu ljubav prema bližnjem postajemo sinovi Božiji,[34] to jest blagodat Svetog Duha privlači se u srce, i u njega se izliva svesveta ljubav prema Bogu.
Srce zaraženo zlobom i nesposobno za ljubav prema neprijatelju, ljubav zapoveđenu u Jevanđelju, treba da lečimo onim sredstvima na koja je Gospod ukazao: da se obavezno molimo za neprijatelje, da ih ni na koji način ne vređamo, ne kudimo, da govorimo o njima dobro, da im, po mogućnosti, činimo dobro. Takva dela gase mržnju razbuktalu u srcu, obuzdavaju je i znatno oslabljuju. Ali zlobu potpuno iskorenjuje dejstvo Božije blagodati.
Ako dajemo milostinju, Gospod je zapovedio da je dajemo u tajnosti; ako se predajemo molitvi, zapovedio je da se molimo u osami zatvorene kleti; ako postimo, zapovedio je da skrivamo svoj post.[35] Jedini cilj zbog kojeg činimo te vrline mora da bude utađanje Bogu, korist bližnjeg i sopstvene duše. Naše duhovno blago mora da bude sakriveno i od ljudskih očiju, ali i od naše vlastite ljevice.[36]
Pohvala koju nam upućuju drugi krade naše vrline kada ih izvršavamo javno, kada ih ne skrivamo – tako se neprimetno povlačimo prema čovekougađanju, lukavstvu, licemerju. Uzrok toga je ozleda koju nam je naneo greh, dakle bolesno stanje naše duše. Kao što zdravo telo treba čuvati od vetra, hladnoće, raznih jela i pića, tako i zdravu dušu treba čuvati od mnogo čega. Dok štitimo naše vrline od ozleda, čiji su uzrok ljudske pohvale, moramo da čuvamo vrline i od zla u nama, te naše levice, ne smemo da se predamo slavoljubivim mislima i maštanjima, slavoljubivoj radosti i slavoljubivim nasladama, koje se javljaju u nama čim izvršimo vrlinu, i njen plod otimaju od nas.
Gospod nam je zapovedio da našim bližnjima opraštamo njihova sagrešenja: Jer ako oprostite ljudima sšrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima strešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša[37]. Iz ovih reči Gospodnjih sam po sebi sledi zaključak: pouzdan znak da su nam oprošteni gresi je kada osetimo u svom srcu da smo stvarno oprostili bližnjima sva njihova sagrešenja protiv nas. U takvo stanje nas dovodi, i može da nas dovede, jedino blagodat Božija. Ono je dar Božiji. Dok se ne udostojimo tog dara, mi ćemo, po zaveštanju samog Gospoda, pre svake naše molitve preispitivati svoju savest, i, ako nađemo u njoj zlopamćenje, iskorenjivaćemo ga gorepomenutim sredstvima: molićemo se za neprijatelje i blagosloviti ih.[38] Kad god se setimo našeg neprijatelja, ne dopustimo sebi nikakvu pomisao o njemu osim molitve i blagoslova.
Svojim najbližim učenicima i sledbenicima Gospod je zapovedio da ne budu gramzivi. Ne sabirajte sebi blaha na zemlji.[39] Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti, gdje se lopov ne približava, niti moljac kvari. Jer gdje je blago vaše ondje će biti i srce vaše.[40] Da bismo sticali ljubav prema duhovnom i nebeskom, moramo odbaciti ljubav prema zemaljskom; da bismo zavoleli otadžbinu, moramo odbaciti bolesnu ljubav prema zemlji izgnanstva.
Gospod je zapovedio da čuvamo um, no o toj zapovesti ljudi obično ne vode računa, čak ne znaju da ona postoji, da je neophodna i posebno važna.[41] No Gospod je nazvao um okom duše, i onda objavio: Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, i sve tijelo tvoje biće svijetlo; ako li oko tvoje bude kvarno, i tijelo će tvoje biti tamno.[42] Telom je ovde nazvan život. Osnovno svojstvo života zavisi od načina mišljenja koji krmani životom. Mi zadobijamo pravilan način mišljenja samo ako je naš um zdrav, celovit ili jednostavan, ako potpuno sledi Istinu i ne dopušta sebi da primi nikakvu primesu laži. Drugim rečima: zdravim možemo da nazovemo jedino onaj um koji uz pomoć i dejstvo Svetog Duha potpuno i nepokolebivo sledi Hristovo učenje. Veće ili manje odstupanje od Hristovog učenja otkriva veću ili manju bolest uma, koji je izgubio jednostavnost i dopustio sebi komplikovanost. Potpuno odstupanje uma od Hristovog učenja ujedno je i smrt uma. Tada smatramo da se ta svetlost ugasila, da je prestala da bude svetlost, da je postala tama. Čovekova delatnost potpuno zavisi od stanja u kome se nalazi njegov um: delatnost koja proizilazi iz zdravog uma potpuno je utodna Bogu; delatnost proistekla iz uma koji je dopustio sebi primese delom je bogougodna, a delom protivna Bogu; delatnost uma koji je odbacio Hristovo učenje i postao pomračen učenjem laži potpuno je nepotrebna i gadna. Akoje, dakle, svjetlost koja jeutebi tama, kolikaje tek tama.[43]
Gospod je zapovedio da ne brinemo o nevažnom, da nas to ne bi rasejavalo i slabilo suštinski važno staranje o zadobijanju Carstva nebeskog.[44] Briga o nevažnom nije ništa drugo do bolest duše, izraz njenog neverovanja. Upravo zato Gospod je rekao: Malovjerni! Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; niti tijelom svojim u šta ćete se odjenuti.[45] Zamrzi Bogu mrsku lenjost, zavoli Bogu omiljeni rad, ali svoju dušu ne slabi praznom brigom, uvek beskorisnom i nepotrebnom. Da bi ti bio čvrst dušom i revnostan u delu Božijem, u delu svog spasenja, Gospod je obećao da će ti svojom svemogućom desnicom, to jest svojim božanskim promislom, dodati sve što ti je potrebno za prolazni život.[46]
Gospod je zabranio i da osuđujemo bližnje, i da im sudimo,[47] ako nema preke potrebe za donošenjem pravilnog suda radi svoje i društvene koristi. Pravilan sud je pretežnije u Zakonu,[48] kaže Gospod; bez takvog suda dobro ne može biti razdvojeno od zla, naša delatnost ne može biti pravilna i ugodna Bogu. Takav sud se retko sreće među ljudima; no sudom i suđenjem, koje je Gospod zabranio, oni se bave neprestano. Zašto? Zato što uopšte ne paze na sebe, zato što su zaboravili svoj greh, zato što su potpuno zanemarili pokajanje, zato što su uobraženi i gordi. Gospod je došao na zedovu da spase grešnike, i zato se od svih ljudi neizostavno traži da priznaju da su grešni; suditi bližnjima i osuđivati bližnje znači odbacivati to priznanje i svojevoljno pripisivati sebi nesvojstvenu pravednost; upravo iz nje nastaje suđenje i osuđivanje: zato je licemer najprikladnije ime za svakog koji sudi i osuđuje bližnje.[49]
Gospod je zapovedio da se u svako doba, to jest veoma često, neprestano molimo. Nije On rekao da se jednokratno pomolimo, pa da onda prestanemo da se molimo: Gospod je zapovedio da se molimo uporno, neumorno, a uz zapovest da se molimo dao je i obećanje da će uslišiti i ispuniti molitvu.[50] Ištite, idaće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.[51] Iskaćemo strpljivo i uporno, odričući se svoje volje i svog razuma, prepuštajući svesvetoj volji Božijoj i vreme, i način ispunjenja, i samo ispunjenje toga za šta smo molili. I nećemo se postideti: A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati?[52] – zar neko misli da će zakasniti da ispuni njihove molitve? Danonoćni vapaj izabranih Gospodu izobražava njihovu stalnu, neumornu, upornu molitvu.
Po posledicama molitve, koje kao njen uspešan završetak dolaze od Boga, može se i mora zaključivati o njenim predmetima. Jevanđelist Luka govori da će Bog odbraniti izabranike svoje, to jest oslobodiće ih iz robovanja u kome nas drže naše strasti i demoni. Jevanđelist Marko govori da će Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu[53] To dobro oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe.[54] Opet jevanđelist Luka govori da će Otac vaš nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu od njega.[55] Predmeti naše molitve moraju biti duhovni i večni, a ne prolazni i materijalni. Osnovna i prva molitva mora da se sastoji iz traženja oproštaja grehova.[56]
Podižući nas ka ispunjenju dobrote, izgoneći iz nas zlo, Gospod, koji je zapovedio da ne sudimo bližnjima i da ne osuđujemo bližnje, da oprostimo bližnjima sva njihova sagrešenja, unosi u Zakon i ovo: Sve, dakle, što hoćete da čine vama njudi, tako činite i vi njima.[57] Mi volimo da su naši bližnji popustljivi prema našim slabostima i nedostacima, da velikodušno podnose od nas uvrede i poniženja, da nam čine sve moguće usluge i pomoći – budimo zato i mi takvi prema bližnjima. Tada ćemo dostići potpunu dobrotu, a saobrazno njoj posebnu silu dobiće i naša molitva; njena sila uvek je upravo onolika kolika je i naša dobrota. Opraštajte i oprostiće vam se; dajite i daće vam se; mjeru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom mjerom mjerite onakvom će vam mjeriti[58] milostivi i u milosti svojoj pravedni Bog.
Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu.[59] Široka vrata i širok put – to je delatnost po volji i razumu naše pale prirode. Uska vrata – to je delatnost po jevanđelskim zapovestima. Jednako gledajući na sadašnjost i budućnost, Gospod je video da će malo ljudi slediti Njegovu svetu volju, otkrivenu u jevanđelskim zapovestima, da će više voleti da ugađaju sebi nego toj volji, i zato je rekao da uska vrata i tijesan put vode u život, i malo ih je koji ih nalaze.[60] Bodreći i tešeći svoje sledbenike, On dopunjuje: Ne boj se, malo stado,jer bi vonja Oca vašega da vam dade Carstvo.[61]
Gospod je zapovedio da provodimo trezven život, da neprestano stražimo nad sobom i pazimo na sebe zato što, s jedne strane, ne znamo čas Hristovog dolaska, a ni čas naše smrti, čas u kome ćemo biti pozvani na sud BožiM, ne znamo kakvo iskušenje i kakva nevolja mogu neočekivano da iskrsnu i sruče se na nas; sa druge strane, ne znamo kakva grešna strast može da se pojavi u našoj paloj prirodi, kakvu zasedu i kakvu mrežu mogu da nam postave demoni, uvek budni neprijatelji našeg spasenja. Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore.[62] A što vama govorim, svima govorim: Stražite![63]
Čuvajte se – zaveštava Gospod – lažnih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivci. Po plodovima njihovim poznaćete ih.[64] Lažni proroci su uvek lukavi, i zato Gospod zapoveda da se njih posebno čuvamo, da prema njima budemo naročito oprezni.[65] Lažni proroci se poznaju po svojim plodovima: po svom životu, po svojim delima, po posledicama njihove delatnosti. Neka te ne zanese krasnorečivost i slatkorečivost licemera, njihov tihi glas, naizgled izraz krotosti, smirenja i ljubavi; neka te ne zanese onaj slatki osmeh koji igra na njihovim usnama i licu, ona ljubaznost i predusretljivost koja sija iz očiju: neka te ne sablazni ona priča koju oni vešto puštaju o sebi među ljudima – ona odobravanja, pohvale, zvučna imena kojima ih svet veliča: pažljivo pogledaj u njihove plodove.
O onima koji paze na učenje Jevanđelja i nastoje da ispunjavajujevanđelske zapovesti Gospod je rekao: To su oni koji, čuvši riječ, u dobrome i čistom srcu držeje, i rod donose u trpljenju.[66] On je predskazao svojim učenicima mržnju, gonjenja i nevolje od sveta, obećao da će sam neumorno bdeti nad njima i štititi ih, zabranio bojažljivost i malodušnost, i zapovedio: Trpnjenjem svojim spasavajte duše svoje.[67] U stalnom uzdanju u Boga treba velikodušno trpeti nevolje od strasti, koje se javljaju u paloj prirodi, od braće – ljudi, od neprijatelja – demona, jer: Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti.[68]
Vas koji ste u teškom ropstvu greha, pod vlašću surovog, kamenosrdnog faraona, pod neprestanim i mučnim udarcima ljutih čuvara, u pometnji koju zapodeva gordost sveta, vas priziva Spasitelj na duhovnu slobodu. Hodite k meni – govori On – svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako.[69] Jaram i breme Hristovo – to su jevanđelske zapovesti. One traže samopožrtvovanje, i zato su nazvane jarmom, ali oslobađaju i oživljavaju dušu, ispunjavajuje neiskazivim mirom i naslađivanjem, i zato su nazvane jarmom blagim i lakim. Svaka od njih miomiriše krotošću i smirenjem, prenosi te vrline izvršiocu zapovesti. Navika ispunjavanja jevanđelskih zapovesti čini da krotost i smirenje postaju svojstva duše. Tada Božija blagodat uvodi u dušu duhovnu krotost i duhovno smirenje dejstvom nadumnog mira Hristovog.
Sve svoje zapovesti Gospod je spojio u dve najveće: u zapovest ljubavi prema Bogu i u zapovest ljubavi prema bližnjem. Te zapovesti Gospod je izrazio ovako: Čuj Izrailju, Gospod Bog naš je Gospod jedini; i ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom sntom svojom. Ovo je prva zapovijest. I druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.[70] O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci[71] Kroz ispunjavanje ljubavi prema bližnjemu čovek postaje sposoban za ljubav Božiju, a u stanje stremljenja celim bićem prema Bogu uznosi molitva.
Kruna ispunjenja jevanđelskih zapovesti je sjedinjenje čoveka sa Bogom. Kada se Hristov učenik isceli od zlobe prema bližnjem, i dejstvom molitve uma i srca upravi sve sile duše i tela prema Bogu, tada on ljubi Boga. A koji mene ljubi govori Spasitelj – toga će ljubiti Otac moj; ija ću Ga ljubiti i javiću mu se sam. Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.[72]
Uslov da ostanemo u ljubavi Božijoj i u jedinstvu sa Bogom je da držimo jevanđelske zapovesti. Narušimo li njih, poništili smo uslov: narušitelj se izbacuje iz zagrljaja ljubavi i od lica Božijeg u tamu najkrajnju – u oblast strasti i demona. Ako zapovijesti moje održite – rekao je Gospod ostaćete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja ću u vama. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje.[73]
Braćo, izučimo svemoguće i životvorne zapovesti velikog Boga našega, Sazdatelja i Iskupitelja; izučimo ih dvostruko: u knjizi i životom. U svetom Jevanđelju ih čitamo, ali ih razumevamo onoliko koliko ih izvršavamo na delu.
Povedimo bitku protiv naše pale prirode kada se ona usprotivi i pomahnita, pošto ne želi da se pokori Jevanđelju. Ne uplašimo se ako ta bitka bude teška i uporna. Time ćemo se još više potruditi da odnesemo pobedu. Pobeda mora da usledi neizbežno: Gospod je bitku zapovedio, Gospod je obećao pobedu. Carstvo nebesko – rekao je On – s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju.[74] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 5, 17.
  2. Jn 3, 21.
  3. Jn 14, 23.
  4. Jn 15, 10.
  5. Dap 10, 14 i ostalo; Flp 3, 5, 6.
  6. Mt 21, 31-32.
  7. Jn 14, 21,23
  8. Jn 6, 63.
  9. Mk 1, 15
  10. Mt 5, 19.
  11. Blagovesnik.
  12. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo 1, O pokajanju
  13. Mt 5, 16.
  14. Mt 6, 119; Lk 21, 17.
  15. Blagovesnik.
  16. 1 Pt 4, 10, 11.
  17. 1 Cam 2, 30.
  18. Jn 12, 26.
  19. Mt 5, 20.
  20. Slovo 4.
  21. Prepodobni Marko Podvižnik, O zakonu duhovnom, gl. 32, Dobrotoljublje,tom 1.
  22. Mt 5, 21, 22.
  23. Mt 5,23.
  24. Pim 12, 18.
  25. Mt 5,27, 28.
  26. Mt 5, 29, 30. Blagovesnik.
  27. Mt 5, 31, 32.
  28. Mt 19,49.
  29. Mt 19, 11, 12.
  30. Mt 5, 33-37. Blagovesnik.
  31. Mt 5, 38-40.
  32. Mt 5, 44.
  33. Kol 3, 12, 13.
  34. Mt 5, 45.
  35. Mt 6, 18.
  36. Mt 6, 3.
  37. Mt 6,14,15.
  38. Mk 11,25.
  39. Mt 6, 19.
  40. Lk 12, 33-34.
  41. Mt 6.22.23 i Lk. 11.34-36.
  42. Lk 11.34.
  43. Mt 6,23.
  44. Mt 6, 24-34
  45. Mt 6,30,25.
  46. Mt 6, 33.
  47. Lk 6, 37 i Mt 7. l.
  48. Mt 23, 23.
  49. Mt 7,5.
  50. Blagovesnik.
  51. Mt 7, 7, 8.
  52. Lk 18,7.
  53. Mt 7,11.
  54. 1 Kor 2, 9. Po objašnjenju prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Slovo 10.
  55. Lk 11, 13.
  56. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
  57. Mt 7, 12.
  58. Lk 6, 37, 38.
  59. Mt 7, 13.
  60. Mt 7, 14.
  61. Lk 12, 32.
  62. Lk 12, 35, 36.
  63. Mk 13, 37.
  64. Mt 7, 15, 16.
  65. Blagovesnik.
  66. Lk 8,15.
  67. Lk 21, 19.
  68. Mt 24,13.
  69. Mt 11, 28-30.
  70. Mk 12, 29-31.
  71. Mt 22,40.
  72. Jn 14,21,23.
  73. Jn 15, 10,4,6.
  74. Mt 11, 12.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *