NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
FARISEJ
 
PRVI DEO
 
Braćo! Pažljivo razmotrimo narav Gospoda Boga, Spasitelja našeg Isusa Hrista. Videćemo da se On nikada ne sablažnjava o grešnike, koliko god bili teški njihovi grehovi. Nema, takođe, primera u celom Jevanđelju da su se sveti apostoli sablaznili o bilo koga. Suprotno ovome, fariseji se neprestano sablažnjuju, sablažnjuju se o samog Svesavršenog, o očovečenog Boga; sablažnjuju se dotle da osuđuju Njega kao prestupnika, da ga predaju sramnoj smrti; Spasitelja raspinju na krstu, između dvojice razbojnika! Iz ovoga prirodno sledi zaključak da sklonost ka sablažnjavanju jeste teška bolest duše, osobina fariseja. Treba brižljivo paziti na srce i umrtvljavati u njemu osećanje sablažnjavanja o bližnjega duhovnim rasuđivanjem crpljenim iz Jevanđelja.
Jevanđelje je svezavetna i svesveta knjiga! Kao što se sunce odražava u čistim vodama, tako je u Jevanđelju izobražen Hristos. Ako želiš da ugledaš Hrista, očisti um i srce pokajanjem! Tada ćeš ugledati u Jevanđelju Hrista, istinitog Boga, Spasitelja palih ljudi; ugledaćeš u Jevanđelju koje osobine mora da ima Isusov učenik, prizvan da se nauči krotosti i smirenju kod samog Gospoda. U tim bogopodražateljskim vrlinama naći ćeš blaženi počinak svojoj duši.
 
PRVI DEO
 
Ušao je jednom prilikom Gospod u dom carinika Mateja: pretvarajući carinika u apostola, seo je ovaploćeni Bog za trpezu sa grešnicima. Videvši to, fariseji su se sablaznili. Zašto, – govorili su oni Isusovim učenicima – zašto sa carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije?[1]
Recite, najpre, fariseji, zašto nazivate te ljude grešnicima? Nije li tačnije nazvati ih srećnicima i blaženima, anđelima, heruvimima, zato što je Bog blagovoleo da sedne u njihovo društvo? Zar nije bolje da kažete: „I mi smo grešnici! I nas primi, milosrdni Isuse, kraj nogu Tvojih. Onim Grešnicima Ti, Srcevicu i istiniti Sudijo, dao si prednost u odnosu na nas time što si nas mimoišao i seo sa njiMa. Naši su grehovi očito teži od njihovih. Sa njima sediš: nama dozvoli bar da se priljubimo uz Tvoje noge.“
Nema svetog mirisa smirenja u mračnim pravednicima, bogatim istinom pale čovekove prirode, istinom lažnog sveta, demonskom istinom. Oni osuđuju svakog grešnika kojeg Gospod prima i ne vide da on tako postaje istinski pravednik, oni drsko osuđuju Gospoda, odbacuju Gospoda, i govore: Učitelj vaš. Daju onima da shvate da oni Njega ne priznaju za svog Učitelja.
Odgovor Gospodnji je odgovor na svaki uzrok skrivene bolesti fariseja, na celokupno stanje njihove duše. Taj odgovor sadrži u sebi strašnu osudu i odbacivanje od lika Božijeg svake ljudske prividne pravednosti, sjedinjene sa osuđivanjem bližnjega. Ne trebaju – rekao je Gospod – zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje. Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.[2]
Jednom prilikom, u subotu, išao je Gospod sa svetim svojim učenicima i apostolima kroz polja zasejana usevima. Učenici su osetili glad i počeli da kidaju klasje; trljali su ih rukama, čistili zrna, i jeli zrnevlje. Fariseji su, videvši to, rekli Gospodu: Gle, učenici tvoji čine što ne valja činiti u subotu.[3] Gospod im je spomenuo Davida i sveštenike i objasnio: David je narušio obredni zakon kada je ogladnio, a drugi narušavaju zakon zato što im to dozvoljava jedna odredba zakona[4], a onda je opet počeo da ponavlja farisejima strašnu zamerku: Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje, ne biste osuđivali nevine.[5]
Kako sitničavo, kako zlonamerno osećanje sablazni! Pretvara se da se do detalja tačno drži forme zakona, a gazi suštinu zakona. Mračni i slepi fariseju! Počuj šta ti Gospod govori: Milost hoću. Kada uvidiš nedostatak bližnjega, umilostivi se nad bližnjim svojim: to je ud tvoj! Slabost koju danas vidiš u njemu sutra može da postane tvoja slabost. Sablažnjavaš se jedino zbog toga što si gord i slep! Ispunjavaš neka spoljašnja pravila zakona, i zato se diviš samom sebi; prezireš, osuđuješ bližnje, u kojima zapažaš narušavanje nekih sitnica, a ne primećuješ ispunjenje velikih, skrivenih vrlina koje Bog voli, nepoznatih tvom nadmenom, okrutnom srcu. Nisi dovoljno gledao u sebe; nisi video sebe: samo zbog toga ne priznaješ da si grešnik. Zbog toga i nije omekšalo tvoje srce, nije se ispunilo pokajanjem i smirenjem, zato nisi shvatio da ti je jednako kao i svim ostalim ljudima potrebna Božija milost, spasenje. Strašno je ne priznati da si grešnik! Isus se odriče onoga koji ne priznaje da je grešnik: Nisam došao – govori On – da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. Kakvo je blaženstvo priznati da si grešnik! Koji prizna da je grešnik, taj dobija pristup ~Isusu. Kakvo je blaženstvo ugledati svoje grehove! Kakvo je blaženstvo gledati u svoje srce! Ako se zagledaš u svoje srce, zaboravićeš da na zemlji ima grešnika osim tebe samog. Ako nekad i pogledaš na bližnje, svi će ti izgledati neporočni, prekrasni, kao anđeli. Gledajući u sebe, razgledajući svoje grešne mrlje, postaješ uveren da je milost Božija jedino sredstvo tvog spasenja, da si nedostojni sluga i zbog narušavanja, ali i zbog nedovoljnog ispunjavanja Božijih zapovesti, zbog ispunjavanja koje je sličnije iskrivljivanju nego ispunjavanju. Pošto je samom tebi potrebna milost, ti nju obilno izlivaš na bližnje, imaš za njih jedino milost. Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću a ne žrtvoprinošenje, ne biste osuđivali nevine. Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.[6]
Milosrdni Spasitelj naš Gospod Isus Hristos nije odbacio pokajane carinike i bludnice, nije prezreo ni fariseje: On je došao da isceli čoveka od svih njegovih bolesti, između ostalih i od farisejstva, a ta bolest je posebno teško izlečiva samo zato što smatra i proglašava da je upravo ona zdravlje u procvatu, što odbacuje lekara i lečenje, što sama hoće Da leči bolesti drugih, i to tako što jedva primetno zrnce vadi iz nežnog oka udarajući u njega teškim brvnima.
Pozvao je jedan farisej Gospoda da sa njim obeduje. Ušavši u kuću farisejevu, sede za trpezu[7] – pripoveda Jevanđelje
O milostivom Gospodu. Možda je farisej i imao dobru volju i neku veru prema Gospodu, ali je, primajući Hrista, i proračunavao koji stepen dobrodošlice da ukaže gostu. Da nije bilo tog proračunavanja, zasnovanog na mišljenju o svojoj pravednosti i vrednosti, šta bi sprečilo fariseja da istrči u susret božanskom posetiocu, da sa strahopoštovanjem padne pred Njegove svete noge, da prostre pod Njegove noge dušu, srce. Nije to učinio – farisej je propustio blaženu priliku da ukaže poštovanje Spasitelju kao Spasitelju. Propušteno je zgrabila jedna žena iz tog grada, poznata grešnica: pohitala je u farisejev dom sa sudom miomirisnog mira, ušla u kuću, tamo gde je bila trpeza, i počela da kvasi noge Spasiteljeve suzama, i svojom kosom da ih otire, da noge Spasiteljeve celiva i maže mirisom.
Ne vidi slepi farisej vrlinu koja se dešava pred njegovim očima i izobličava hladnoću, mrtvilo njegovog srca. Sablazan i osuda narastaju u njegovoj duši. On pomišlja: Daje on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče; jer je grešnica.[8] A zašto umanjuješ Boga kad ga nazivaš prorokom? Zašto nazivaš grešnicom onu koja više od tebe poštuje Boga? Zadrhti, umukni: prisustvuje Sazdatelj! Njemu pripada sud nad Njegovim tvarima; Njemu je jednako da oprosti i pet stotina dinara i pedeset dinara greha tj. duga: On je svemoguć i bogat beskrajno. To farisej obično ispušta iz svog proračuna! Kada vidi da je bližnji dužan pet stotina dinara, on ne obraća pažnju na svojih pedeset, čak ih ne smatra dugom – dok odluka Božijeg suda obznanjuje da ni jedan ni drugi nemaju šta da vrate, da je obojici podjednako potreban oproštaj duga. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici.[9] Nedostatak smirenja, od koga i nastaje bolest farisejstva, najviše sprečava duhovno napredovanje. Dok oni koji su pali u teške grehove sa žarkom revnošću i skrušenog duha prinose pokajanje, zaboravljaju ceo svet, vide neprestano svoj greh i oplakuju ga pred Bogom, dotle pogledi fariseja postaju dvostruki. Njegov greh, za njega beznačajan, ne privlači na sebe svu njegovu pažnju. On pamti, zna neka svoja dobra dela, i na njih polaže nadu. On vidi nedostatke bližnjih, no kad ih upoređuje sa svojim, smatra da su njegovi laki, oprostivi. Što više izrasta u njegovim očima sopstvena pravednost, tim više se umanjuje blagodatna pravednost, u tim slučajevima uzalud darovana pokajnicima. To slabi, uništava osećanje pokajanja. Umanjivanjem osećanja pokajanja hod prema duhovnom napredovanju postaje teži; uništavanjem osećanja pokajanja čovek skreće sa spasonosnog puta na put uobraženosti ~i samoobmane. On postaje tuđ svetoj ljubavi prema Bogu i bližnjima. Opraštaju joj se grijesi mnogi – rekao je Gospod o blaženoj grešnici – jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima.[10]
Onaj ko je zaražen bolešću farisejstva lišava se duhovnog napredovanja. Pretvrdo je tlo njive njegovog srca, i nema na njemu žetve: za duhovno donošenje ploda neophodno je srce obrađeno pokajanjem, omekšano, ovlaženo duhom milosti i suzama. Lišiti se napredovanja – to već znači naneti sebi najveću štetu! No šteta koju nanosi farisejstvo ne ograničava se na besplodnost duše: smrtonosna zaraza farisejstvom najčešće ima veoma pogubne posledice. Farisejstvo čini čovekova dobra dela neplodnim, i, što je još gore, usmerava ih ka tome da upravo ona donesu zlo njegovoj duši i osudu pred Bogom. Gospod je to izložio u priči o fariseju i cariniku, koji su se zajedno molili u hramu Božijem.[11] Procenjujući sebe, farisej nije nalazio razloga za pokajanje, za osećanje iskrene skrušenosti, već je, suprotno ovome, nalazio razloga da bude zadovoljan sobom, da se divi sebi. On je video u sebi post, davanje milostinje, ali nije video one poroke koje je video, ili je nameravao da vidi kod drugih, i o koje se sablaznio. Kažem nameravao da vidi, zato što su kod sablazni oči velike; on vidi u bližnjem i takve grehove kojih u tom bližnjem uopšte nema, koje je pronašla farisejska mašta, vođena lukavstvom. U svojoj samoobmani farisej prinosi za svoje duševno stanje hvalu Bogu. On skriva svoje preuznošenje, i ono se skriva od njega, pod maskom blagodarenja Bogu. Pri površnom pogledu na Zakon, njemu se učinilo da je on Bogu ugodni izvršilac Zakona. On je zaboravio da je zapovest Gospodnja, po rečima psalmiste, veoma široka[12] da pred Bogom ni nebesa nisu čista,[13] da Bogu nisu po volji žrtve, čak ni svespaljenice, ako ih ne prati skrušenost i uniženost duha,[14] da Zakon Božiji treba usaditi u samo srce radi dostizanja istinske, blažene, duhovne pravednosti. Ta pravednost počinje da se pojavljuje u čoveku sa osećanjem siromaštva duhom[15]. Slavoljubivi farisej misli da blagodari, da proslavlja Boga: Bože, hvala ti – govori on – što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici.[16] On nabraja neskrivena sagrešenja, koja mogu da vide svi; ali o duševnim strastima, o gordosti, lukavstvu, mržnji, zavisti, licemerju, ne govori ni reči. A upravo one čine fariseja! Upravo one pomračuju, umrtvljuju dušu, čine je nesposobnom za pokajanje! Upravo one uništavaju ljubav prema bližnjem, i rađaju sablazan, punu hladnoće, gordosti i mržnje! Slavoljubivi farisej misli da blagodari Bogu za svoja dobra dela, no Bog se okreće od njega, Bog iznosi protiv njega strašnu osudu: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se.[17]
Kada se farisejstvo poveća, kada sazri i ovlada dušom, tada su njegovi plodovi užasni. Nema bezakonja pred kojim bi ono zadrhtalo, na koje se ne bi odlučilo. Fariseji su se usudili da hule na Svetog Duha. Fariseji su se usudili da nazovu Sina Božijeg demonom. Fariseji su dozvolili sebi da tvrde da je očovečeni Bog, Spasitelj, koji je došao na zemlju, opasan po društveno blagostanje, po građanski život Judejaca. I čemu služe sve te zapetljane izmišljotine? Da pod izgovorom spoljašnje pravednosti, pod maskom zaštite naroda, zakona, religije zasite svoju nezasitu zlobu krvlju, da prinesu krv na žrtvu zavisti i slavoljublju, da izvrše bogoubistvo. Farisejstvo je strašan otrov; farisejstvo je užasna duševna bolest.
Potrudićemo se da nacrtamo lik fariseja tako što ćemo uzimati slikovite opise iz Jevanđelja, da bi svaki koji pažljivo pogleda u taj strašni, čudovišni lik mogao brižno da se, po zapovesti Gospoda, čuva od kvasca farisejskog:[18] od načina mišljenja, od pravila, od nastrojenosti fariseja.
Farisej se zadovoljava ispunjavanjem spoljašnjih religijskih obreda i izvršavanjem nekih vidljivih, dobrih, čak i neznabošcima bliskih dela, i zato ulizički služi strastima, i pri tome stalno nastoji da ih prikriva, mada mnoge od njih i ne vidi u sebi i ne razume da baš one stvaraju u njemu potpuno slepilo prema Bogu i celokupnom božanskom učenju. Do poznanja, pa stoga i viđenja da u nama deluju duševne strasti može nas dovesti pokajanje, no farisej je nedostupan za osećanje pokajanja. Kako može da omekša, da se ispuni duhom milosti, kako da se unizi srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije sposoban da gleda svetlost Božijih zapovesti, koje prosvetljuju oči uma. Mada i čita Pismo, mada vidi u njemu te zapovesti, on se u svojoj pomračenosti ne zaustavlja na njima: one nekako neprimetno nestaju iz njegovog vidokruga, i on ih nadomešta svojim besmislenim, nakaznim umovanjima. Može li šta, zaista, biti čudnije, nesuvislije od farisejskih umovanja pomenutih u Jevanđelju! Ako se ko kune hramom – tvrdili su fariseji – to nije ništa; a ako se kune zlatom hramovnim, kriv je.[19] Farisej ostavlja ispunjavanje Božijih zapovesti, dakle samu suštinu Zakona, i teži prefinjenom ispunjavanju spoljašnjih sitnica, čak i po cenu očiglednog narušavanja zapovesti. Svete Božije zapovesti, u kojima je večni život, farisej ostavlja bez ikakve pažnje, potpuno ih zaboravlja! Dajete desetak – govorio im je Gospod – od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i vjeru… Vođi slijepi, koji ocijeđujete komarca a kamilu proždirete.[20]
Od svih duševnih strasti slavoljublje je najskrivenija strast. Ta strast se više od svih drugih maskira pred ljudskim srcem, pruža mu zadovoljstvo koje se često uzima kao tešenje savesti, kao božanska uteha. Upravo je slavoljublje kvasac koji je stavljen u fariseja. On sve čini da bi ga ljudi pohvalili, on voli da i njegova milostinja, i njegov post, i njegova molitva imaju svedoke. On ne može da bude učenik Gospoda Isusa, koji zapoveda svojim sledbenicima da preziru ljudsku slavu, da idu putem uniženja, lišavanja, stradanja. Krst Isusov za fariseja je sablazan. Njemu je potreban Mesija sličan Aleksandru Makedonskom ili Napoleonu I, sa gromoglasnom slavom osvajača, sa trofejima, sa plenom! Misao o nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Božijoj, večnoj, o samoj večnosti nedostupna je za njegovu dušu koja puže po zemlji, u zemaljskom prahu i truleži. Farisej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je njegova vera, tamo su njegova osećanja, tamo je nada, tamo je ljubav! Samo usnama, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Nikad on ne oseća Božije prisustvo, ne vidi promisao Božiji, ne zna iskustveno šta znači strah Božiji. Za njegovo srce nema Boga, nema ni bližnjih. On je sav zemaljski, sav telesni, sav u vlasti duševnih strasti; one ga pokreću, one ga vode, vuku u svako bezakonje; on živi i radi jedino radi samoljublja. U toj duši podignut je idol ;a. Idol se neprestano kadi tamjanom, neprestano se kolju žrtve. Kako mogu u toj duši da se sjedine služenje svesvetom Bogu i služenje mrskom kumiru? Ta duša je u strašnoj zapuštenosti, u strašnom mraku, u strašnom mrtvilu. To je mračna pećina, u kojoj žive jedino ljute zveri, ili, još bolje, ljuti razbojnici. To je grob, ukrašen spolja za čovečije čulne oči, tako lako obmanljive, a iznutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svime nečistim, Bogu mrskim.
Farisej, dalek od Boga, ima potrebu da se pokaže pred ljudima koji služe Bogu; ispunjen svakim bezakonjem, on ima potrebu da pred ljudima stvori utisak da je pun vrlina; nastojeći da ugodi svojim strastima, on ima potrebu da svojim postupcima da privid čestitosti. Fariseju je preko potrebna maska. Farisej uopšte ne želi da bude istinski pobožan i vrlinski: sve što želi je da ljudi misle da on zaista jeste takav, i zato se oblači u licemerje. Sve je u njemu izmišljotina, ,^v1e je tvorevina mašte! Dela, reči, sav život njegov – sve je to neprestana laž. Njegovo srce, kao mračni pakao, prepuno je svih strasti, svih poroka, neprestanog mučenja. I upravo to pakleno srce odaje prema bližnjem neljudsko, ubistveno osećanje sablazni i osude. Farisej – uvek pun brige o tome da izgleda pravedan pred ljudima, a u duši čedo satane – hvata iz Božijeg zakona neke crte, ukrašava se njima, ali sve zato da neiskusno oko ne bi u njemu prepoznalo Božijeg neprijatelja, da bi mu, kao prijatelju Božijem, poverovalo i tako postalo njegova žrtva. Farisej ne osuđuje u bližnjem zlo, ni porok, ni narušavanje Zakona. Ne! Kako on može da osuđuje zlo kad je upravo on njegov prijatelj i naprsnik? Njegove strele upućene su u vrlinu. No da bi udarci bili precizniji, on kleveće vrlinu, pripisuje joj zlo, sablažnjuje se o to zlo, i, ostavljajući utisak da pogađa to zlo, on u stvari ubija njemu mrskog slugu Hristovog. Fariseju! Ti vodiš na pogubljenje nedužnog, i to za zločin koji si ti sam za njega izmislio. Tebi pripada pogubljenje, baš kao i zločin. Zar te čini radosnim to što učenik Hristov, podražavajući Hrista, bez reči ispija čašu stradanja koju si mu ti pripremio? Nesrećniče! Uplaši se samog ćutanja, velikodušnog i tajanstvenog. Kao što sada, Isusa radi, ćuti sledbenik Isusov, tako će na strašnom, sveopštem sudu progovoriti za njega Isus, izobličiće bezakonika kojeg ljudi nisu prepoznali i poslaće ga u večnu muku. Fariseji su izmislili zločine za samog Bogočoveka, oni su priredili za Njega mučenje, oni su kupili Njegovu krv, oni su se licemerno pravili da Njega nisu razumeli.
Najveći zločin na zemlji počinili su fariseji. Uvek su oni bili odani, i do sada su odani svom paklenom pozivu. Oni su glavni neprijatelji i gonitelji istinske, hrišćanske vrline i pobožnosti, oni se ne zaustavljaju ni pred kakvim sredstvom, ni pred kakvim zločinom. Protiv njih grmi određenje Gospodnje: Zmije, porodi aspidini, kako ćete pobjeći od osude za pakao? Zato, evo,ja ću vam poslati proroke i mudrace i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a druge šibati po sinagogama svojim, i goniti od grada do grada; da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije, sina Varahijina, kojega ubiste između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem da će sve ovo doći narod ovaj.[21] Ispunile su se reči Gospodnje, i do sada se ispunjavaju: zaraženi farisejskim kvascem u nepomirljivom neprijateljstvu sa istinskim Isusovim učenicima, oni ih gone, čas javno, čas prikrivajući se iza klevete i sablazni; žedno, neutoljivo traže njihovu krv.
„Gospode Isuse Hriste, pomozi slugama svojim! Daruj im da Te razumeju, i da slede Tebe, Tebe koji kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih.[22] Daruj im da čistim okom uma gledaju Tebe, i da se, stradajući u blaženom ćutanju, kao da su pred Tvojim očima, obogaćuju blagodatnim darovima, da osećaju u sebi mirotvorno strujanje Svetog Duha, koji javlja slugi Tvome da može biti Tvoj jedino ako se pričešćuje čašom stradanja koju si Ti izabrao da bude sudbina prebivanja na zemlji i Tvoja i Tebi bliskih.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 9,11.
  2. Mt 9,12,13.
  3. Mt 12,2.
  4. Ponz 23, 5.
  5. Mt 12, 7
  6. Mt12, 7, 9, 13.
  7. Lk 7, 36.
  8. Lk 7, 39.
  9. Lk 7, 42.
  10. Lk 7, 47.
  11. Lk 18.
  12. Ps 118,96.
  13. Jov 15,15.
  14. Ps 50.
  15. Ps 39, 9 i Mt 5, 3.
  16. Lk 18,11.
  17. Lk 18,14.
  18. Mt 16, 6.
  19. Mt 23,16.
  20. Mt 23,23 i 24.
  21. Mt 23, 33-36.
  22. Ic 53, 7.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *