NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O ISUSOVOJ MOLITVI.
Razgovor Starca sa učenikom
 
TREĆI DEO – O BAVLJENJU ISUSOVOM MOLITVOM
 
Učenik: – Izloži ispravan način bavljenja Isusovom molitvom.
 
Starac: – Pravilno bavljenje Isusovom molitvom proističe, samo po sebi, iz pravilnih shvatanja o Bogu, o svesvetom imenu Gospoda Isusa, i o odnosu čoveka prema Bogu.
Bog je biće neograničeno – veliko, svesavršeno, Sazdatelj i Presazdatelj ljudi, punovlasni Vladika iznad ljudi, anđela, iznad demona, iznad sve tvari, vidljive i nevidljive. To shvatanje o Bogu nas uči da smo mi dužni da stanemo pred Boga molitvom u najdubljoj pobožnosti, u najvećem strahu i trepetu, upućujući mu svu našu pažnju, usredsređujući u pažnji sve sile uma, srca, duše, odbacujući rasejanost i maštarenje, kao narušavanje pažnje i pobožnosti, kao narušavanje ispravnosti u stajanju pred Bogom, ispravnosti, koju uporno zahteva veličina Božija (Jn 4,23-24; Mt 22, 37; Mk. 12,29-30; Lk. 10, 27). Predivno je rekao Isak Sirijski; „Kada pripadneš Bogu molitvom, budi u svojoj pomisli kao mrav, kao zemaljski gmizavci, kao crvić, kao dete koje tepa. Nemoj pred Njim govoriti bilo šta razumno; dečijim načinom misli približi se Bogu.“[1] Oni koji su stekli istinsku molitvu osećaju neizrecivo siromaštvo duha kada stoje pred Bogom, slavosloveći ga, ispovedajući se Njemu, iznoseći pred Njim svoje molbe. Oni se osećaju kao da su ništavni, kao da su nepostojeći. To je prirodno! Kada onaj koji se moli oseti silno prisustvo Božije, prisustvo samoživota, života neobuhvatnog i nedostižnog: tada njegov sopstveni život njemu izgleda kao najsitnija kapljica u poređenju sa beskonačnim okeanom. U takvo stanje je dospeo pravedni mnogostradalni Jov, koji je dostigao najviše duhovno napredovanje. On je osetio sebe kao rastopljenog (Jov 42, 6),[2] kao što se topi i nestaje sneg, kada na njega padnu zraci užarenog sunca.
Ime Gospoda našeg Isusa Hrista je – božansko; sila i dejstvo tog imena su – božanski; oni su svemogući i spasonosni; oni prevazilaze naše shvatanje, nedostupni su za njega. S verom, nadom, usrđem, sjedinjenim sa velikom pobožnošću i strahom, izvršavajmo veliko delo Božije, koje nam je predao Bog: vežbajmo se u molitvi imenom Gospoda našeg Isusa Hrista. „Neprestano prizivanje imena Božijeg“ – kaže Veliki Varsanufije – „jeste lek, koji ne ubija samo strasti, nego i samo njihovo dejstvo. Kao što lekar stavlja lekovita sredstva ili flaster na ranu nastradalog, i oni deluju, pri čemu bolesnik i ne zna kako se to čini: upravo tako i ime Božije, kada se priziva, ubija sve strasti, iako mi i ne znamo kako se to događa.“[3]
Naše uobičajeno stanje, stanje čitavog čovečanstva, stan>e je pada, prelesti, pogibli. Saznajući, i po meri saznanja osećajući to stanje, molitveno ćemo vapiti iz njega, vapiti u skrušenosti duha, vapiti u plaču i jecajima, vapiti za pomilovanjem. Odrecimo se svake duhovne naslade, svih uzvišenih molitvenih stanja, kao nedostojni njih i nesposobni za njih. Nije moguće zapevati pesmu Gospodnju na zemlji tuđoj (Ps 136,4) – u srcu kojim su ovladale strasti. Ako pak poslušamo poziv da je zapevamo: znajmo zasigurno, da će radi tog poziva nas zarobiti (Ps 136,3). Na rekama Vavilonskim moguće je i potrebno samo plakati (Ps 136, 1).
Ta opšta pouka o bavljenju Isusovom molitvom izvučena je iz Svetog pisma i dela svetih otaca, iz veoma malog broja razgovora sa istinskim molitvenicima. Od posebnih pouka, prevashodno za početnike, smatram da je korisno pomenuti sledeće:
Sveti Jovan Lestvičnik savetuje da se um zaključa u reči molitve, i ma koliko puta bi se on udaljio od reči, ponovo ga uvoditi.[4] Taj mehanizam je naročito koristan i naročito pogodan. Kada um, na takav način, bude u pažnji: tada će i srce stupiti u saosećanje umu, umiljenjem – molitva će se izvršavati zajedno umom i srcem. Reči molitve treba izgovarati veoma neužurbano, čak otegnuto, kako bi um imao mogućnost da se zaključa u reči. Bodreći i poučavajući opštežiteljne monahe koji se bave manastirskim poslušanjima, hrabreći ih na usrđe i revnost u molitvenom podvigu, Lestvičnik kaže: „Od monaha koji obavljaju poslušanja Bog ne traži molitvu potpuno čistu, bez rasejanosti. Ne padaj u uninije zato što te je pokrala rasejanost! Budi dobrodušan, i neprestano primoravaj svoj um da se vrati sebi. Savršena sloboda od rasejanosti pripada anđelima.“[5] „Porobljeni strastima! molimo se Gospodu neprestako, uporno: zato što su svi bestrasni prešli“ takvom molitvom, „u stanje bestrašća iz stanja strasnog. Ako ti neprekidno budeš učio svoj um da se on nikuda ne udaljava“ od reči molitve „on će i u vreme dok si za trpezom biti uz tebe. Ako mu pak dopustiš da nesmetano luta svuda: on nikada neće moći da prebiva u tebi. Veliki delatelj velike i savršene molitve je rekao: Volim reći pet rijeni umom svojim… negoli hiljade riječi jezikom (1 Kor 14,19). Takva molitva“ blagodatna molitva uma u srcu, strana zanesenosti „nije svojstvena duhovnim mladencima: i zato mi, kao deca, starajući se o kvalitetu molitve“ – o pažnji posredstvom zaključavanja uma u reči – „molićemo se veoma mnogo. Kvantitet je uzrok kvaliteta. Gospod daje čistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti, mnogo i neprestano, iako je njegova molitva oskvrnjena rasejanošću.“[6] Monasima početnicima potrebno je dugo vremena da se nauče molitvi. Nije moguće odmah po stupanju u manastir, ili po stupanju na podvig, dostići tu najvišu vrlinu. Potrebni su i vreme i postepenost u podvigu, kako bi podvižnik sazreo za molitvu u svakom smislu. Kao što cvetovi i plodovi izrastaju na stablu ili drvetu, koji su ranije morali biti posejani i izrasli: tako i molitva izrasta iz drugih vrlina, i drugačije se ne može pojaviti, osim na njima. Neće brzo monah izaći na kraj sa svojim umom: on neće brzo naučiti svoj um da prebiva u rečima molitve, kao da je pod ključem i u zatvoru. Odvučen strastima, utiscima, uspomenama, brigama koje je usvojio, um početnika neprestano kida uze, koje su za njega spasonosne, napušta uski put, prelazi na široki: on voli slobodno da luta u zemlji podnebesja, u zemlji obmana, sa duhovima koji su zbačeni sa neba – da luta bez cilja, nerazumno, štetno po sebe. Strasti – te moralne slabosti čoveka – jesu osnovni uzrok rasejanosti pri molitvi. Srazmerno slabljenju strasti umanjuje se rasejanost. Strasti se obuzdavaju i umrtvljuju malo-pomalo, istinskim poslušanjem i samoodricanjem i smirenjem, koje proističe iz istinskog poslušanja. Poslušanje, samoodricanje i smirenje su one vrline na kojima se gradi napredovanje u molitvi. Nerasejanost, koja je dostupna čoveku, Bog daruje u svoje vreme takvom podvižniku molitve koji postojanošću i usrdnošću u podvigu dokaže iskrenost svoje želje da stekne molitvu.
Sveštenomonah Dorotej,[7] naš zemljak, veliki učitelj duhovnog podviga, koji po svojoj vrednosti odgovara svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome koji se uči Isusovoj molitvi da je u početku izgovara glasno. On kaže da glasna molitva, sama po sebi prelazi u umnu.[8] „Od učestale glasne molitve“ – kaže sveštenomonah – „proističe umna molitva, a iz umne molitve javlja se srdačna molitva. Isusovu molitvu ne treba izgovarati snažnim glasom, nego tiho naglas samom sebi.“[9] Pri naročitom delovanju rasejanosti, tuge, uninija, lenjosti, veoma je korisno vršiti Isusovu molitvu glasno: glasnom Isusovom molitvom duša se, malopomalo, budi iz teškog moralnog sna, u koji je bacaju tuga i uninije. Veoma je korisno naglas vršiti Isusovu molitvu prilikom pojačanog naleta pomisli i maštanja telesne žudnje i gneva, kada se zbog njihovog dejstva raspaljuje i vri krv, kada se oduzimaju mir i tišina srca, kada se um pokoleba, oslabi i kao da se strmoglavi i sveže mnoštvom nepotrebnih pomisli i maštanja: vazdušni knezovi zla – čije se prisustvo ne otkriva telesnim očima nego se poznaje dušom, po dejstvu koje oni proizvode na nju – kada čuju ime Gospoda Isusa, koje je za njih grozno, dolaze u nedoumicu i zbunjenost, plaše se i žure da odstupe od duše. Način koji predlaže sveštenomonah veoma je prost i pogodan. Treba ga sjediniti sa mehanizmom svetog Jovana Lestvičnika, to jest, proiznositi Isusovu molitvu glasno, ne žureći i zaključavajući um u reči molitve: zaključavanje uma u reči molitve, zaveštava i sam sveštenomonah.[10]
Mehanizam svetog Jovana Lestvičnika neophodno je čuvati i uz način, koji je izložio prepodobni Nil Sorski u Drugoj pouci njegovog Skitskog predanja ili Ustava. Prepodobni Nil je svoj način pozajmio od grčkih otaca, Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita, i unekoliko ga je uprostio. Sveti Nil kaže: „Onome što su rekli ti svetitelji o zadržavanju disanja, to jest da se ne diše često, i iskustvo ubrzo uči, jer je to veoma korisno za sabiranje uma.“ Neki, ne shvativši taj mehanizam, pridaju mu suvišan značaj, te prekomerno zadržavaju disanje i time kvare jednostavnost, a ujedno pričinjavaju štetu duši, usvajajući u njoj to nepravilno shvatanje. Sva raspaljena i previše napregnuta dejstva jesu prepreka napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u krilu mirnog, tihog, pobožnog nastrojenja duše i tela. „Sve neumereno je – od demona“ – govorio je Pimen Veliki.[11]
Početniku u bavljenju Isusovom molitvom u njenom učenju veoma pomaže svakodnevno molitveno pravilo sa određenim brojem zemnih i pojasnih poklona, prema snazi. Pokloni se obavljaju bez žurbe, sa osećanjem pokajanja, i pri svakom poklonu se izgovara Isusova molitva. Obrazac te molitve može se videti u „Reči o veri“, prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.[12] Opisujući svakodnevni večernji molitveni podvig blaženog mladića Georgija, sveti Simeon kaže: „On je pomišljao da stoji pred samim Gospodom, i pripada Njegovim prečistim nogama: on je molio Gospoda sa suzama, kako bi se Gospod smilovao nad njim. Moleći se, stajao je nepokretno, poput nekakvog stuba, ne dopuštajući sebi nikakvo kretanje ni nogama, ni bilo kojim drugim delom tela, ne dozvoljavajući očima da radoznalo lutaju sa strane, on je stajao u velikom strahu i trepetu, ne dozvoljavajući sebi dremanje, uninije, lenjost.“ Broj poklona, za prvi put može biti ograničen na dvanaest. Prema snagama i pogodnostima, koje donose okolnosti, taj broj može neprestano da se povećava. Pri povećavanju broja poklona, treba strogo paziti da se kvalitet molitvenog podviga sačuva, kako nas ono ne bi odvelo u besplodni, štetni kvantitet, zbog telesne raspaljenosti. Poklonima se telo zagreva, u nekoj meri posustaje: takvo stanje tela pomaže pažnju i umiljenje. Pazimo, pazimo da to stanje ne pređe u telesnu raspaljenost, koja je strana duhovnim osećanjima, koja razvija osećanja pale prirode. Kvantitet, koristan samo pri pravilnom nastrojenju i cilju, može biti veoma štetan kada vodi telesnoj raspaljenosti. Telesna raspaljenost se poznaje po svojim plodovima: po njima se ona razlikuje od duhovne toplote. Plodovi telesne raspaljenosti su samomnjenje, uzdanje u sebe, visokoumlje, preuznošenje, gordost, u njenim različitim vidovima, na koje se lako kalemi prelest. Plodovi duhovne topline su pokajanje, smirenje, plač, suze. Pravilo sa poklonima je najpogodnije obavljati prilikom odlaska na spavanje: u to vreme, po okončanju dnevnih briga, pravilo se može vršiti dugotrajnije i usredsređenije. Ali i ujutru i sredinom dana, korisno je, i to naročito mladima, da vrše umeren broj poklona, dvanaest poklona, pa i do dvadeset. Tim poklonima se podstiče molitveno raspoloženje i raspinjanje tela, podstiče se i jača usrđe za molitveni podvig.
Saveti koje sam ponudio su, smatram, dovoljni za početnika koji želi da se nauči Isusovoj molitvi: „Molitva“ – rekao je prepodobni Meletije Ispovednik – „učitelja ne traži, nego brižljivost, i ljubav i naročito usrđe – i njen učitelj biva Bog.“[13] Sveti oci, koji su napisali mnogo dela o molitvi, kako bi delatelju doneli pravilno shvatanje o njoj i ispravno rukovođenje u bavljenju njom, predlažu i podstiču da se stupi u sam podvig, kako bi se dobilo suštinsko poznanje, bez kog je učenje rečju, čak i ako je proisteklo iz iskustva, mrtvo, mračno, nerazumljivo, jer zahteva pojašnjenja i oživljenje iskustvom. I obrnuto: onaj koji se savesno bavi molitvom i već je napredovao u njoj mora često da se okreće spisima svetih otaca o molitvi, da se njima poverava i usmerava, sećajući se da je i veliki Pavle, iako je za svoju blagovest imao svedočanstvo Duha koje prevazilazi sva svedočanstva, ipak išao u Jerusalim, i izneo apostolima koji su tamo bili blagovest koju je objavljivao među neznabošcima, kako bi je razmotrili – da ne trčim ili ne trčah uzalud (Gal 2,2), kaže on.
 
Učenik: – Koje knjige svetih otaca treba da čita onaj koji želi da se bavi Isusovom molitvom pod rukovođenjem bogonadahnutog učenja?
 
Starac: – To zavisi od načina života koji vodi podvižnik molitve. Pogledaj spise Kalista i Ignjatija Ksantopula o bezmolviju i molitvi – i videćeš da su oni napisani za monahe koji prebivaju u zatvorništvu ili vode otšelnički život, sličan životu monaha egipatskog Skita, u kom je svaki starac živeo u posebnoj keliji, imajući jednog, dva ili tri učenika. One koji vode takav način života, sveti oci nazivaju bezmolvnicima.[14] Bezmolvnik raspolaže sobom i svojim vremenom po sopstvenom nahođenju ili po običaju pozajmljenom od svojih učitelja, a monasi koji se nalaze u opštežiću obavezni su da prisustvuju zajedničkom bogosluženju i da se bave manastirskim poslušanjima, nemajući ni prava ni mogućnosti da svojevoljno raspolažu sobom i svojim vremenom: pritom, bezmolvije se dopušta samo onima koji su napredovali u monaškom životu, koji su se prethodno obučili u opštežiću, udostojivši se blagodatnog osenjenja: i zato knjige svetih otaca, napisane za bezmolvnike, nikako ne odgovaraju početnicima, i uopšte monasima koji se podvizavaju u opštežiteljnim manastirima. Ono što je rečeno o knjizi Ksantopula, treba reći i o knjigama Grigorija Sinaita, Isaka Sirijskog, Nila Sorskog i sveštenomonaha Doroteja. Onaj koji se bavi molitvom uz obavljanje manastirskih poslušanja, može se upoznati i sa tim knjigama, ali ne da se rukovodi njima, nego jedino radi znanja, čuvajući se pritom obazrivo, da ga one ne bi prevremeno povukle u usamljenost i zatvorništvo, ili na neodgovarajući podvig. Često se to i drugo događa kao najveća povreda onome koji je obmanut nerazumnom revnošću. Deca i mladi, kada, zbog svoje nerazumnosti i lakomislenosti, pokušaju da ponesu teret koji premašuje njihovu snagu, upropašćuju se, neretko sebe konačno uništavaju – tako se i nezreli u duhovnom uzrastu podvrgavaju velikim nesrećama zbog duhovnog podviga koji ne odgovara njihovom ustrojstvu, i neretko upadaju u nepopravljivo rastrojstvo. Dela svetog Isihija, Filoteja i Teolipta, koja se nalaze u drugom delu Dobrotoljublja, veoma su korisna za opštežiteljne i za usamljene monahe. Naročito su korisni predgovori shimonaha Vasilija: u njima je izloženo učenje o molitvi pokajanja, učenje toliko korisno, toliko potrebno u našem vremenu. Mnogo poučnih uputstava o molitvi nalazi se u knjizi Varsanufija Velikog; treba primetiti da se njena prva polovina sastoji od odgovora bezmolvnicima, a druga od 220 odgovora monasima koji se podvizavaju u opštežiću.
 
Učenik: – Šta znači mesto srca, o kom govore sveti Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i drugi oci?
 
Starac: – To je slovesna sila ili duh čoveka, koji je prisutan u gornjem delu srca, nasuprot leve sise, slično tome kako um prisustvuje u mozgu glave. Pri molitvi je potrebno da se duh sjedini sa umom i da zajedno sa njim proiznosi molitvu, pri čemu um deluje rečima koje se proiznose samo mišlju ili uz učešće glasa, a duh deluje osećajem umiljenja i plača. Sjedinjenje se, u svoje vreme, daruje božanskom blagodaću, a početniku je dovoljno ako duh bude saosećao i pomagao umu. Pri čuvanju pažnje umom, duh će neizostavno osetiti umiljenje. Duh se obično naziva srcem, kao što se i umesto reči um upotrebljava reč glava. Moli se sa pažnjom, u skrušenosti duha, pomažući sebi gore nabrojanim mehanizmima: pritom će se, samo po sebi, otkriti iskustveno poznanje mesta srca. O njemu je dovoljno objašnjeno u predgovorima shimonaha Vasilija.
 
Učenik: – Meni izgleda da si ti nerado odgovorio na moje pitanje o mestu srca, i uputio si me na predgovore shimonaha Vasilija, čime si se uklonio od izlaganja tvojih sopstvenih shvatanja i mišljenja. Molim te: radi koristi mene i drutih, otvoreno odgovori na moje pitanje.
 
Starac: – Tvoje pitanje je donelo tugu u moje srce. To pitanje su mi mnogi postavljali – i ono je često bilo izraz kojim se izražavalo stanje samoobmane, stanje duševne povrede. S mukom se ispravlja duševna povreda koja je stvorena nepravilnim bavljenjem duhovnim podvizima – najvećim delom ostaje nepopravljiva. Ona ostaje nepopravljiva ili zbog gordosti povređenih, ili zbog toga što se povreda već dogodila. Otrov laži je strašan: on sa upornošću opstaje kod onih koji su ga dobrovoljno primili; smrtonosno dejstvo ostavlja na onima koji ga, kada su saznali za njega, nisu odbacili i nieuta izbljuvali iz sebe s odlučnim samoodricanjem. Neimari[15] kula u vazduhu, videći svoje zdanje kako se uzvisuje do nebesa, dive se i zanose tim sablažnjivim prizorom; oni ne vole pominjanje jevanđelske zapovesti koja objavljuje svakome čovjeku, da gradeći kuću iskopa i udubi i položi temelj na kamenu (Lk 6,48). Kamen je Hristos. Hristos stoji pred očima našeg uma u Jevanđelju: On stoji pred očima uma Svojim ponašanjem, stoji pred očima uma Svojim učenjem; stoji pred očima uma Svojim zapovestima, stoji pred očima uma Svojim smirenjem, zbog kog je On bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Flp2,8). Onaj uzima na sebe teški trud kopanja zemlje i udubljuje se u nju, koji se, nasuprot strastima srca, spušta u smirenje, koji se, odbacujući svoju volju i svoj razum, trudi da tačno izuči zapovesti Hristove i predanje Pravoslavne Crkve, da ih tačno sledi; taj u temelj polaže čvrsto kamenje, ko se pre i više od svih drugih podviga stara o tome da ispravi i usmeri svoj način života prema ponašanju, učenju i zaveštanju Gospoda našeg Isusa Hrista. Nema mesta za istinsku molitvu u srcu koje nije ustrojeno i naklonjeno jevanđelskim zapovestima. Naprotiv, prelest je usađena u svakoga od nas padom: „Zbog tog stanja samoobmane – koje je obično neotuđiva svojina uma svakoga od nas,“ – kaže prepodobni Grigorije Sinait – „a naročito lakomislenih ljudi, koji prevremeno teže da usvoje uzvišena molitvena stanja, čime se i malo ustrojenje, koje je dato od Boga, gubi, a delatelja pogađa ravnodušnost prema svemu što je dobro – potrebno je brižljivo sebe ispitivati, kako ne bismo prevremeno tražili ono što dolazi u svoje vreme, i da ne bismo odbacili ono što nam se daje u ruke, dok su one usmerene na traženje nečeg drugog. Umu je svojstveno da u mašti zamišlja uzvišena molitvena stanja, koja još nije dostigao, i da ih izvrće u svojoj mašti ili u svojoj uobrazilji. Postoji velika opasnost da će se takav delatelj lišiti i onoga što mu je dato, da će se podvrgnuti oštećenju uma i silasku sa uma zbog dejstva prelesti.“[16] Prelest je, u većem ili manjem stepenu, neizbežna logična posledica nepravilnog molitvenog podviga.
Monaški život je nauka nad naukama, božanska nauka. To se odnosi na sve monaške podvige – a naročito se odnosi na molitvu. Svaka nauka ima svoj početak, ima svoju postepenost u prenošenju saznanja, ima svoje završne vežbe: tako i učenje molitvi ima svoj poredak, svoj sistem. Savesno sleđenje poretka, ili što je isto – sistema u svakoj nauci, jeste garancija sigurnog uspeha u njoj: tako je i pravilno bavljenje molitvom garancija napredovanja u njoj – onog napredovanja koje Bog daruje podvižniku onda kad je Njemu blagougodno. Odbacivanje sistema pri izučavanju nauka jeste izvor izopačenih shvatanja, izvor znanja koje je gore od neznanja, budući da je nepravilno znanje negativno: takve su i posledice neurednog bavljenja molitvom. Neizbežna, prirodna posledica takvog bavljenja je – prelest. Samovoljno monaštvo – nije monaštvo. To je prelest! To je – karikatura, nakaza monaštva! To je – podsmeh monaštvu! To je – obmana samog sebe! To je – gluma, veoma sposobna da privuče pažnju i pohvale sveta, ali odbačena od Boga, strana plodovima Svetog Duha, bogata plodovima koji dolaze od satane. Mnogi, osetivši raspoloženje i usrdnost za duhovni podvig, pristupaju tom podvigu brzopleto i lakomisleno. Oni mu se predaju sa svom revnošću i vatrenošću, sa svom nerazumnošću, ne shvativši da su ta revnost i vatrenost – najviše krvne i telesne; da su one preispunjene nečistotom i primesama, ne shvativši da je pri izučavanju nauke nad naukama – molitve – potrebno najpouzdanije rukovodstvo, potrebna je najveća razboritost i opreznost. Avaj! Od nas se skrivaju putevi Božiji, pravi; oni se skrivaju od nas zbog slepila koje je u nama nastalo i koje opstaje zbog pada. Mi biramo za rukovodioce prvenstveno one učitelje koje je svet proglasio za svete, i koji se nalaze u dubini prelesti ili u dubini neznanja. Za rukovodioce se biraju knjige koje su pisali nepravoslavni podvižnici koji su se nalazili u najstrašnijoj demonskoj prelesti, u opštenju sa demonima. Za rukovodioce se biraju spisi svetih otaca Pravoslavne Crkve koji su izložili uzvišeni molitveni podvig naprednih monaha, podvig koji je nedostupan i za shvatanje početnika, a ne samo za sleđenje – i kao plod duhovnog podviga, čudovišno, javlja se duševno rastrojstvo, pogibao. Sijaće pšenicu, a trnje će žeti (Jer 12,13), sa bolom govori Sveti Duh ljudima koji dobro preokreću u zlo nepravilnom upotrebom dobra. Žalostan, baš žalostan prizor! U najuzvišenijem delanju uma, u delanju koje vodi ka Bogu onoga koji ide po ustanovljenim stepenicama, nepravilnim delanjem stiče se pomračenje i izopačenje uma, oštećenje uma, poremećenost uma, porobljenost demonima, pogibao. Takav prizor, prizor koji je često bio pred mojim očima, bio je uzrok tuge moga srca, kada si postavio pitanje. Nisam želeo da ga čujem ni od tebe, niti od bilo koga među početnicima. „Nije ti korisno“ – rekli su oci – „da ono što sledi saznaš pre nego što stekneš opitno znanje o onome što prethodi.“[17] Takva radoznalost je – znak ispraznog i razmetljivog razuma (1 Kor 8,1).[18] Ja sam ukazao i na predgovore shimonaha Vasilija, kao na delo istinskog delatelja molitve, delo naročito korisno za ovo vreme. To delo upućuje na nepogrešivo razumevanje otačkih spisa o molitvenom podvigu, spisa koji su sastavljeni za napredne monahe, prvenstveno za bezmolvnike.
Kako bih ispunio tvoju želju, ponoviću, samo drugim rečima, ono što sam već rekao. Bavljenje Isusovom molitvom ima dva najvažnija dela ili perioda, koji se završavaju čistom molitvom koja se ovenčava bestrašćem ili hrišćanskim savršenstvom kod onih podvižnika kojima ga daruje Bog, ako je Njemu blagougodno da im ga da. Sveti Isak Sirijski kaže: „Nisu se mnogi udostojili čiste molitve, nego malobrojni. A od onih pak koji su dostigli tajnu koja dolazi posle nje, i prešli na drugu obalu (Jordana), jedva da se sreće jedan iz pokolenja u pokoljenje, po blagodati i blagovoljenju Božijem.“[19] U prvom periodu, onome koji se moli se dopušta da se moli samo po sopstvenoj snazi; blagodat Božija nesumnjivo pomaže onome ko se moli dobronamerno, ali ne pokazuje svoje prisustvo. U to vreme, strasti koje su skrivene u srcu, počinju da se pokreću, i vode delatelja molitve na mučenički podvig, u kom pobede i porazi neprekidno smenjuju jedni druge,[20] i u kom se slobodna volja čoveka i njegova nemoć jasno ispoljavaju.[21] U drugom periodu, blagodat Božija osetno pokazuje svoje prisustvo i dejstvo, sjedinjujući um sa srcem, omogućujući molitvu bez maštanja ili, što je isto, bez rasejanosti, sa iskrenim plačem i toplinom; pritom, grehovne pomisli gube nasilničku vlast nad umom. Na ta dva stanja ukazuju sveti oci. O njima prepodobni Nil Sorski, upućujući na prepodobnog Grigorija Sinaita, kaže: „Kada nastupi dejstvo molitve: tada ono zadržava um uz sebe, uveseljava ga i oslobađa od rasejanosti.“[22] Kod onih koji nisu stekli blagodatno dejstvo, za najnaporniji, najteži, najnezgodniji podvig prepodobni smatra čuvanje uma od rasejanosti i pažljivu molitvu.[23] Kako bi se dostiglo drugo stanje, neophodno je proći kroz prvo, neophodno je iskazati i dokazati ozbiljnost svog htenja, i rod doneti u trpljenju (Lk 8,15). Prvo stanje onoga koji se moli može se uporediti sa obnaženim drvećem u vreme zime; a drugo – sa istim tim drvećem koje se pokrilo lišćem i cvetovima zbog delovanja prolećne toplote. Snagu za stvaranje lišća i cvetova drvo prikuplja u vreme zime, kada njihovo stanje ima sav izgled stanja stradanja, stanja pod oblašću smrti. Ne dozvolimo sebi da iskušavamo Gospoda! Ne dozvolimo sebi da mu pristupimo lakomisleno, bez straha, dvodušno, u raspoloženju sumnjičave radoznalosti, zbog koje se zabranjuje ulazak u obećanu zemlju (Jev 3, 8-11,18,19). Pristupimo kao pali, kao oni kojima je suštinski potrebno spasenje, koje Bog daruje za istinsko pokajanje. Duša i cilj molitve u tom i u drugom stanju treba da bude pokajanje. Za pokajanje koje se prinosi samo sopstvenim snagama Bog, u svoje vreme, daruje blagodatno pokajanje – i Duh Sveti, uselivši se u čoveka, moli za njega uzdisajima neizrecivim: On posreduje za svete, saglasno volji Božijoj, koja je poznata samo Njemu (Pim 8,26-27).
Iz toga se vidi, sasvim očigledno, da je za početnika traženje mesta srca, to jest, traženje da u sebi nepravovremeno i prevremeno otkrije otvoreno dejstvo blagodati, sasvim pogrešan početak, koji izvrće poredak, sistem nauke. Takav početak je – gordeljivi, bezuman početak! Isto tako, početniku ne priliči da upotrebljava mehanizme koje su sveti oci preporučili naprednim monasima, bezmolvnicima. Početnik, prilikom bavljenja molitvom, treba da se drži samo najpobožnije pažnje, samo zaključavanja uma u reči molitve, izgovarajući reči veoma polako, kako bi um mogao da se zaključa u njih, dišući tiho, ali slobodno. Neki su pomislili da je u samom disanju nešto naročito važno, i ne shvativši da su oci zapovedili usporeno i tiho disanje radi uzdržanja uma od rasejanosti, počeli su prekomerno da zadržavaju disanje i time su narušili telesno zdravlje, koje toliko doprinosi molitvenom podvigu. „Zadržavaj“ – kaže prepodobni Grigorije Sinait – „i disanje, to jest, kretanje uma, zatvorivši donekle usta pri vršenju molitve, a ne disanje nozdrva, to jest, čulno, kako to čine neuki, kako se ne bi povredio, nadimajući se.“[24] Ne samo u procesu disanja nego i u svim telesnim kretanjima treba sačuvati spokojstvo, mir i skromnost. Sve to veoma doprinosi čuvanju uma od rasejanosti. Um koji se pažljivo moli neizostavno privlači srce da saoseća sa njim, da oseća pokajanje. Između saosećanja srca sa umom i sjedinjena uma sa srcem ili spuštanja uma u srce – postoji velika razlika. Sveti Jovan Lestvičnik smatra da je značajan napredak u molitvi to kada um prebiva u njenim rečima.[25] Taj veliki učitelj monaha tvrdi da će molitva onoga koji se neprestano i usrdno moli, zaključavanjem uma u reči molitve, sa osećanjem pokajanja i plača, neizbežno biti osenjena božanskom blagodaću.[26]
Kada molitva bude osenjena božanskom blagodaću: tada, ne samo da će biti otkriveno mesto srca nego će i sva duša pohrliti Bogu, neizmernom duševnom silom, povlačeći sa sobom i telo. Molitva onih koji su u njoj napredovali izgovara se čitavim bićem. Sav čovek kao da se pretvara samo u usta. Ne samo srce obnovljenog čoveka, ne samo duša, nego i telo, ispunjavaju se duhovnom utehom i nasladom: radošću zbog Boga živoga (Ps 83, 3), Boga koji osetno i moćno deluje Svojom blagodaću. Sve će kosti istinskog molitvenika reći: Gospode, Gospode, koje sličan Tebi? Koji izbavljaš siromaha iz ruke jačih od njega, i sirotog i ubogog od grabitelja njegove molitve i nade: od pomisli i osećanja, koji niču iz pale prirode i koje podstiču demoni (Ps 34, 10). Napredovanju u pokajnoj molitvi treba da streme svi hrišćani; na bavljenje pokajnom molitvom i na napredovanje u njoj sveti oci pozivaju sve hrišćane. Nasuprot tome, oni strogo zabranjuju prevremeni napor da se umom uđe u hram srca, radi blagodatne molitve, kada ta molitva još nije data od Boga. Zabrana se povezuje sa strašnom pretnjom. „Umna molitva je“ – kaže prepodobni Nil Sorski, ponavljajući reči prepodobnog Grigorija Sinaita – „iznad svih dela i vrlina – glava, kao ljubav Božija. Onoga koji bestidno i drsko hoće da uziđe Bogu, i čisto da razgovara sa Njim, koji nasilno hoće da ga stekne u sebi, lako pogubljuju demoni.“[27]
Molim, molim da se obrati sva potrebna pažnja na strašnu pretnju otaca. Meni je poznato da neki dobronamerni ljudi koji su, međutim, pali u blud, po nesrećnoj navici, nemoćni da se uzdrže od pada, pokušavaju da se bave srdačnom molitvom. Može li nešto biti nerazumnije, neučtivije, drskije od tog pokušaja? Molitva pokajanja data je svima bez izuzetka, data je i onima kojima su ovladale strasti, i onima koji se prinudno podvrgavaju padovima. Oni imaju sve pravo da vape Gospodu za spasenje; ali ulazak u srce, radi molitvenog sveštenodejstva, za njih je zabranjen: on se dopušta isključivo tajanstvenom arhijereju, koji je zakonito hirotonisan božanskom blagodaću. Shvatite, shvatite da se jedino prstom Božijim otvara taj ulaz: on se otvara tada kada čovek ne samo što odustane od delatnog greha nego od desnice Božije dobije i silu da se suprotstavi strasnim pomislima, da se ne zavodi i ne naslađuje njima. Malo-pomalo, gradi se čistota srca: čistoti se postepeno i duhovno otkriva Bog. Postepeno! Zato što se i strasti umanjuju i dobrodetelji uzrastaju, ne odjednom: za to i za drugo potrebno je znatno vreme.
Evo ti moj savet: ne traži mesto srca. Ne trudi se da sebi iscrpno objasniš šta znači mesto srca: to se na zadovoljavajući način da objasniti jedino iskustvom. Ako je Bogu ugodno da ti da poznanje: On će ti to dati u svoje vreme – i daće ti na takav način, kakav telesni čovek ne može ni da zamisli. Bavi se isključivo i sa svom savesnošću pokajnom molitvom; trudi se da molitvom prineseš pokajanje: uverićeš se u uspeh podviga, kada u sebi osetiš siromaštvo duha, umiljenje, plač. Takvo napredovanje u molitvi želim i sebi i tebi. Dostizanje natprirodnih blagodatnih stanja uvek je bilo retkost. Pimen Veliki, monah egipatskog Skita, koji je poznat po izuzetnom napretku svojih monaha, koji je živeo u 5. veku, kada je naročito procvetalo monaštvo, govorio je: „O savršenom govore mnogi među nama, a savršenstvo su zaista dostigli jedan ili dvojica.“[28] Sveti Jovan Lestvičnik, asketski pisac iz 6. veka, svedoči da se u njegovo vreme veoma smanjio broj sasuda božanske blagodati u odnosu na prethodno vreme, a uzrok tome sveti vidi u izmenjenosti duha ljudskog društva, koje je izgubilo prostotu i zarazilo se lukavstvom.[29] Sveti Grigorije Sinait, pisac 14. veka, odlučio se da kaže da u njegovo vreme uopšte nema blagodatnih muževa, toliko su retki postali; kao uzrok tome, Sinait ukazuje na neobično razvijanje poroka, koje proizilazi od sablazni koje su se umnožile.[30]
Tim pre, u naše vreme delatelj molitve mora biti u najvećem oprezu. Mi nemamo bogonadahnute učitelje! Celomudrenost, prostota, jevanđelska ljubav, udaljili su se sa lica zemlje. Sablazni i poroci su se beskonačno umnožili! Svet je obuzet razvratom! Nad ljudskim društvom gospodari, kao punovlasni tiranin, grešna ljubav u raznoraznim oblicima! Dovoljno je, i više nego dovoljno, ako se udostojimo da Bogu prinesemo jedino delo koje je suštinski potrebno za naše spasenje: pokajanje.
 
Učenik: – Da li je za učenje Isusovoj molitvi pogodniji život u manastiru, među više ili manje brojnom bratijom i galamom, koja je neizbežna u mnogoljudstvu? Zar nije za to pogodniji život u bezmolviju?
 
Starac: – Život u manastiru, naročito u opštežiteljnom, omogućuje početniku da se uspešno i solidno nauči molitvi, samo ako on pravilno živi. Onome ko pravilno živi u opštežiću, neprestano se javljaju prilike za poslušanje i smirenje, a te vrline, više od svih drugih, pripremaju i upućuju dušu na istinsku molitvu. „Od poslušanja – smirenje“, rekli su oci.[31] Smirenje se rađa od poslušanja i podstiče se poslušanjem, kao što naliveno ulje pomaže svetiljci da gori. Smirenjem se u dušu uvodi mir Božiji (Flp 4,7). Mir Božiji je duhovno mesto Božije (Ps 75,3), duhovno nebo; ljudi koji su se uspeli na to nebo postaju ravnoangelni i, poput anđela, neprestano u srcima svojim pevaju duhovnu pesmu Bogu (Ef 5,19), to jest, prinose čistu, svetu molitvu, koja je kod naprednih upravo pesma i pesma nad pesmama. Iz tog razloga, poslušanje, koje donosi neprocenjivu riznicu smirenja, oci[32] jednodušno smatraju za osnovnu monašku vrlinu, za vrata na koja se zakonito i pravilno ulazi u umnu i srdačnu molitvu ili, što je isto, u istinsko svešteno bezmolvije. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže o pažljivoj molitvi: „Kako ja mislim, to blago nam izvire iz poslušanja. Poslušanje koje se ukazuje duhovnom Ocu svakoga čini bezbrižnim. Kakva prolazna stvar njega može poraziti ili porobiti? Kakvu tugu i kakvu brigu može imati takav čovek.“[33] Brige i strasti, koje neprekidno odvlače misli ka sebi, uzrok su rasejanosti pri molitvi; gordost je uzrok ogorčenosti srca; gnev i zlopamćenje, koji se zasnivaju na gordosti, uzrok su uznemirenosti srca. Poslušanje je osnovni uzrok koji uništava rasejanost, zbog koje je molitva besplodna; ono je uzrok smirenja, smirenje uništava ogorčenost, zbog kog je molitva mrtva; isteruje uznemirenost, zbog koje je molitve nepotrebna, srce pomazuje umiljenjem, zbog kog molitva oživljuje, dobija krila, uzleće Bogu. Prema tome: poslušanje ne deluje samo protiv rasejanosti, nego i srce čuva od ogorčenosti i uznemirenosti, održava ga neprestano krotkim, blagim, neprestano sposobnim za umiljenje, neprestano spremnim da se izlije pred Bogom u molitvi i plaču, koji su toliko iskreni da se sa svim pravom mogu nazvati i ispovedanjem (Psalmi 103, 1; 104; 105; 106; po) duše pred Bogom i duhovnim otkrivanjem Boga duši (Psalmi 103,1; 104; 105; 106; 110). Ako se monah bude ponašao u manastiru poput stranca, ne otpočinjući poznanstva unutar i izvan manastira, ne idući po kelijama bratije, i ne primajući bratiju u svoju keliju, ne donoseći u keliju ništa što je suvišno, ne ispunjavajući svoje želje, trudeći se u manastirskim poslušanjima sa smirenjem i dobrom savešću, pribegavajući često ispovedanju sagrešenja, povinujući se nastojatelju i drugim manastirskim vlastima ne ropćući, u prostoti srca: on će, bez sumnje, napredovati u Isusovoj molitvi, to jest, dobiće dar da se bavi njome pažljivo i da dok se bavi njom proliva suze pokajanja. „Ja sam video“ – kaže sveti Jovan Lestvičnik – „one koji su napredovali u poslušanju i koji su se, prema mogućnostima, trudili u sećanju na Boga,[34] koje deluje u umu, i kako su oni, iznenada ustavši na molitvu, brzo savladavali svoj um i prolivali suze u potocima: to im se događalo zato što su bili pripremljeni prepodobnim poslušanjem.“[35] Sveti Simeon Novi Bogoslov, prepodobni Nikita Stitat i mnogi drugi oci obučili su se u Isusovoj molitvi, i bavili su se njome u obiteljima koje su se nalazile u prestonici Istočnog carstva, u prostranom i mnogoljudnom Konstantinopolju. Svjatjejši patrijarh Fotije se obučio u njoj, budući već u činu patrijarha, uz mnogobrojna druga zanimanja, koja su povezana sa tim činom. Svjatjejši patrijarh Kalist se obučio, obavljajući poslušanje kuvara u lavri prepodobnog Atanasija Atonskog na Atonskoj gori.[36] Prepodobni Dorotej[37] i Dositej[38] su se učili njoj u opštežiću svetog Serida, prvi – imajući poslušanje načelnika bolnice, a drugi – prislužitelja u njoj. U aleksandrijskom opštežiću, koje opisuje sveti Jovan Lestvičnik, sva bratija je upražnjavala umnu molitvu.[39] Taj sveti, isto kao i Varsanufije Veliki, zaš/veda onima koji se bore sa strašću bluda naročito pojačanu molitvu imenom Gospoda Isusa.[40] Blaženi starac Serafim Sarovski svedočio je, poučen sopstvenim iskustvom, da je Isusova molitva bič protiv tela i telesnih pohota.[41] Plamen te pohote vene od njenog dejstva. Kada ona deluje u čoveku: tada, od njenog dejstva, telesne pohote gube slobodu u svom delovanju. Tako grabljiva zver, stavljena u lance, zadržavajući sposobnost da umrtvljuje i proždire ljude i životinje, gubi mogućnost da deluje prema svojim snagama.
Sveti Simeon i Andrej, jurodivi radi Hrista, nalazili su se u najosobenijem molitvenom napredovanju, budući da su u njega stupili sa potpunim samoodricanjem i najdubljim smirenjem. Ništa ne daje tako slobodan pristup Bogu, kao odlučno samoodricanje, gaženje svoje gordosti, svog ja. Izobilno dejstvo srdačne molitve svetog Andreja opisao je njegov nastojnik, Nikifor, sveštenik velike crkve carskog Konstantinopolja. To dejstvo, po svojoj posebnosti, zaslužuje da bude zabeleženo. Nikifor kaže: „On je primio takav dar molitve u tajnom hramu svog srca, da je šapat njegovih usta daleko odzvanjao. Kao što kotao vode, pokrenut bezmernim vrenjem, ispušta paru: tako je i kod njega izlazila para iz usta, zbog dejstva Svetog Duha. Neki od onih koji su ga videli su govorili da u njemu živi demon, i zato iz njega izlazi para; drugi su govorili: ‘Ne! Njegovo srce, koje muči neprijateljski duh, proizvodi takvo disanje.’ Ni prvo ni drugo mišljenje nije bilo opravdano: u toj pojavi se odražavala neprestana, bogougodna molitva – i oni kojima je nepoznat duhovni podvig stvorili su mišljenje o svetom Andreju, slično onome koje su nekada imali prema daru znanja stranih jezika koji je iznenada bio otkriven (Dap 2, 13).“[42] Očigledno je da je ugodnik Božiji proiznosio molitvu čitavim svojim bićem, sjedinjujući umnu i srdačnu molitvu sa glasnom. Kada je sveti Andrej bio uznet u raj, tada je, kako je pripovedao svešteniku, izobilna blagodat Božija, koja ispunjava raj, proizvela u njemu ono duhovno dejstvo koje se obično stvara umnom molitvom kod naprednih: ona je dovela do sjedinjenja njegovog uma i srca, pri čemu čovek dolazi u stanje duhovne opijenosti i nekakvog samozaborava.[43] Ta opijenost i samozaborav jesu ujedno osećaj novog života. Sveti Simeon je govorio svom nastojniku, đakonu Jovanu, da i usred najsnažnijih sablazni njegov um ostaje svecelo ustremljen ka Bogu – i sablazni gube svoje uobičajeno dejstvo.[44] Kod onih koji su se udostojili blagodatnog osenjivanja, duša se neprestano uznosi iz okruženja grehovnih i sujetnih pomisli i osećanja, umnom molitvom, kao tajanstvenom nevidljivom rukom, i uznosi se gore: dejstvo greha i sveta ostaje nemoćno i besplodno.[45]
U vreme kada sam bio početnik, neki starac, u iskrenom razgovoru, rekao mi je: „U svetovnom životu, po prostoti vremena koja su prošla i blagočestivom stremljenju koje je tada preovlađivalo, ja sam saznao za Isusovu molitvu, bavio sam se njome, i povremeno sam osećao neobične promeneu sebi i utehu. Stupivši u manastir, ja sam nastavio da se bavim njom, rukovodeći se čitanjem otačkih knjiga i uputstvima nekih monaha, koji su je, kako je izgledalo, shvatali. Kod njih sam i video nisku stoličicu, koju pominje prepodobni Grigorije Sinait, koja je napravljena prema stolica ma koje su se koristile u Moldaviji. Krajem prošlog veka, i početkom sadašnjeg, procvetalo je umno delanje u raznim obiteljima Moldavije, a naročito u Njamckom manastiru. U početku sam bio u poslušanju pri trpezi: vršeći poslušanje, ja sam vršio i molitvu, sjedinjujući je sa smirenoumnim pomislima koje joj doprinose, po uputstvu otaca.[46] Jednom sam stavio tanjir sa hranom na poslednji sto, za kojim su sedeli poslušnici, i mišlju sam govorio: ‘Primite od mene, sluge Božije, ovo ubogo služenje.’ Iznenada je u moje grudi došla takva uteha da sam se čak zanjihao: uteha je potrajala više dana, približno jedan mesec. Drugi put, dogodilo se da odem po prosforu; i ne znam zašto, pod kakvim uticajem, ja sam se poklonio bratiji, koji su se trudili u prosfornici, veoma nisko – i iznenada, u meni je tako počela da dejstvuje molitva da sam požurio da uđem u keliju, i da legnem na postelju zbog slabosti koja je zbog molitvenog dejstva nastala u čitavom telu.“[47]
U opisu smrti svetitelja Dimitrija Rostovskog, pripoveda se da je on pronađen kako je počinuo na molitvi. Nekoliko časova pre njegove smrti, kod njega je bio njegov omiljeni pojac; opraštajući se sa pojcem, svetitelj mu se poklonio gotovo do zemlje. Smirenje i molitva su proistekli samo zbog srčanog nastrojenja. Monaško opštežiće, kao što sam već rekao, pruža najveće mogućnosti za obučavanje u Isusovoj molitvi, u njenim prvim stupnjevima, pružajući početniku neprestane prilike za smirenje. Svaki monah može lako proveriti na sebi, može brzo uvideti, kako poslušanje i smirenje deluju na molitvu. Svakodnevno ispovedanje svojih pomisli duhovnom ocu ili starcu, odricanje od delanja po svom razumu i po svojoj volji, ubrzo počinje da deluje protiv rasejanosti, uništava je, zadržava um u rečima molitve. Smirenje pred starcem i pred svom bratijom odmah počinje da dovodi srce u umiljenje i da ga drži u umiljenju. Nasuprot tome, od delatnosti po svojoj volji i po svom razumu, odmah se javlja briga za sebe, pred umom se pojavljuju različita razmišljanja, pretpostavke, bojazni, maštanja, koji uništavaju pažljivu molitvu. Napuštanje smirenja radi očuvanja svog dostojanstva u odnosu prema bližnjem, oduzima srcu umiljenje, ozlobljuje srce, ubija molitvu, lišavajući je njenih suštinskih svojstava, pažnje i umiljenja. Svaki postupak protiv smirenja jeste napadač i pogubitelj molitve. Neka se na poslušanju i smirenju gradi molitva! Te vrline su jedini pouzdan temelj molitvenog podviga.
Bezmolvije je korisno za napredne, koji su shvatili unutrašnju borbu, koji su ojačali u jevanđelskom načinu života, čvrsto se navikavši na njega, odbacivši strasti[48]: sve to treba prethodno steći u opštežiću. Onima koji su stupili u bezmolvije, bez prethodnog, zadovoljavajućeg obučavanja u manastiru, bezmolvije nanosi najveću štetu: lišava ih napredovanja, pojačava strasti,[49] postaje uzrok visokoumlja,[50] samoobmane i demonske prelesti.[51] „Neiskusne“ – koji nisu iskustveno naučeni tajnama monaškog života – „bezmolvije pogubljuje“[52] – rekao je sveti Jovan Lestvičnik. „Za istinsko bezmolvije“ – primećuje isti taj svetitelj – „sposobni su retki: oni koji su stekli božansku utehu kao podstrek za trudove i božansku pomoć u borbama.“[53]
 
Učenik: – Ti si ranije rekao da je onaj koji nije očišćen od strasti nesposoban da okusi božansku blagodat, a sada si pomenuo molitvenu blagodatnu utehu kod mirjana i poslušnika početnika. To mi deluje protivrečno.
 
Starac: – Naučeni Svetim pismom i spisima svetih otaca, mi verujemo i ispovedamo da božanska blagodat deluje, kako ranije, tako i sada, u Pravoslavnoj Crkvi, bez obzira na to što nalazimo malo sasuda koji su je dostojni. Ona osenjuje one podvižnike koje joj je ugodno da oseni. Oni koji tvrde da je sada hrišćaninu nemoguće da postane pričasnik Svetog Duha protivureče Svetom pismu, i svojim dušama nanose najveću štetu, kako o tome predivno rasuđuje prepodobni Makarije Veliki.[54] Oni, ne naslućujući nikakav naročito uzvišeni cilj u hrišćanstvu, ne znajući za njega, ne trude se, čak i ne pomišljaju o njegovom dostizanju: zadovoljavaju se spoljašnjim ispunjavanjem nekoliko vrlina, sami sebe lišavaju hrišćanskog savršenstva. Što je gore od svega – oni, zadovoljavajući se svojim stanjem i smatrajući da su zbog svog spoljašnjeg ponašanja dospeli do vrha duhovnog života, ne samo da ne mogu da imaju smirenje, duhovno siromaštvo i skrušenost srca, nego upadaju i u samomnjenje, u preuznošenje, u samoobmanu, u prelest, i više se ne brinu za istinsko napredovanje. Nasuprot tome, oni koji veruju u postojanje hrišćanskog savršenstva, sa svim usrđem se ustremljuju na njega, stupaju u neprestani podvig da bi ga dostigli. Shvatanje o hrišćanskom savršenstvu ih čuva od gordosti: u nedoumici i plaču, oni stoje u molitvi, ispred zaključanog ulaza u taj duhovni dvorac. Oni koji su Jevanđeljem uvedeni u pravilno samoosuđivanje, smireno, ponizno razmišljaju o sebi: smatraju se nepotrebnim slugama koje nisu ispunile naznačenje koje je Iskupitelj stekao i predodredio ljudima koje je iskupio.[55] Odbacivanje života po jevanđelskim zapovestima i po učenju svetih otaca samovoljan život, zasnovan na sopstvenom umovanju, čak i ako je veoma borben ili veoma pristojan – ima najštetniji uticaj na pravilno shvatanje hrišćanstva, čak i na dogmatsku veru (1 Tim 1,19). To je sasvim jasno dokazano karakterom besmislenih zabluda i razvrata, u koje su upali svi odstupnici, svi jeretici i raskolnici.
Ujedno, ponovo se oslanjajući na božansko Pismo i otačke spise, mi tvrdimo da um i srce koji nisu pokajanjem očišćeni od strasti nisu sposobni da postanu pričasnici božanske blagodati – tvrdimo da oni koji sami stvaraju blagodatna viđenja i blagodatna osećanja, i njima laskaju sebi i obmanjuju sebe, upadaju u samoobmanu i demonsku prelest. Neosporno verujući u postojanje blagodatnog dejstva, dužni smo da isto toliko verujemo u nedostojnost i nesposobnost čoveka da u strasnom stanju primi božansku blagodat. Zbog tog dvostrukog ubeđenja, svecelo, nekoristoljubivo se pogruzimo u delatnost pokajanja, svesavršeno se predavši i prepustivši volji i dobroti Božijoj. „U Bogu nema nepravde“ – poučava prepodobni Makarije Veliki: „Bog neće ostaviti neispunjeno ono što je On ostavio Sebi da ispuni, kada mi ispunimo ono što smo mi dužni da ispunimo.“[56] Monah ne sme da sumnja u dobijanje dara božanske blagodati – kaže sveti Isak Sirijski – kao što sin ne sumnja da će dobiti nasledstvo od oca. Nasledstvo pripada sinu po zakonu prirode. Ujedno, sveti Isak Sirijski molbu za nisposlanje otvorenog dejstva blagodati naziva delom koje zaslužuje osudu, molbom koja je nadahnuta gordošću i preuznošenjem; on želju i traženje blagodati smatranepravilnim nastrojenjem duše, koje je odbacila Crkva Božija kao duševnu slabost. One koji su prihvatili takvu želju, on smatra za one koji su prihvatili gordost i pad, to jest, samoobmanu i demonsku prelest. Iako sam cilj monaštva i jeste obnovljenje Duhom Svetim koje monaštvo zadobija, ipak, sveti Isak predlaže da se ka tom cilju ide u pokajanju i smirenju, da se stekne plač i molitva mitara, da se u sebi otkrije grehovnost, kako bi nam naša savest svedočila da smo mk^nepotrebne sluge, i da nam je potrebna milost. „Božije“ – kaže sveti – „samo po sebi dolazi, u vreme kad na njega ni ne pomišljamo. Da, tako je! Ali samo ako je mesto čisto, i nije oskvrnjeno.“[57]
Što se tiče pomenutog početnika: upravo iz navedenih slučajeva sa njim može se videti da on uopšte nije očekivao takvo molitveno dejstvo kakvo je iznenada otkrio u sebi, čak nije ni shvatao da ono postoji. To je – delo promisla Božijeg, koje je nedostupno za nas. Isti sveti Isak kaže: „Čin (poredak) naročitog dela (promisla, suda Božijeg), razlikuje se od opšteg ljudskog čina. Ti sledi opšti čin, i put koji su prošli svi ljudi, sledeći nasleđe, i uziđi[58] na visine duhovnog pirga (tornja)“
 
Učenik: – Imao sam prilike da saznam da su neki starci koji su veoma napredovali u Isusovoj molitvi početnicima preporučivali upravo umnu molitvu, čak i srdačnu.
 
Starac: – Znam to. Takve posebne slučajeve ne treba uzimati kao opšte pravilo, ili oslanjajući se na njih zanemarivati predanje Crkve, to jest, ona učenja svetih otaca koja je Crkva prihvatila za opšte rukovodstvo. Na odstupanje od opšteg pravila bili su navedeni napredni starci koje si pomenuo, ili zbog primećene ili naročite sposobnosti početnika za bavljenje umnom molitvom, ili zbog sopstvene nesposobnosti da budu zadovoljavajući rukovodioci drugih, bez obzira na to što su molitveno napredovali. I ovo poslednje se događa! U egipatskom Skitu, neki monah početnik je povodom neke od okolnosti monaškog podviga tražio pouku od ave Ivistiona, starca vrlo uzvišenog života. Dobivši pouku, početnik je smatrao da je potrebno da proveri pouku, savetujući se sa prepodobnim Pimenom Velikim. Veliki je odbacio pouku ave Ivistiona kao suviše uzvišenu, nepodnošljivu za onoga ko je početnik i ko je strastan, i monahu je preneo način koji je daleko pogodniji i dostupniji, rekavši pritom sledeće reči, na koje treba obratiti pažnju: „Ava Ivistion i njegovo delanje su na nebu, sa anđelima: od njega je skriveno da smo mi sa tobom na zemlji i u strastima.“[59] Veoma tačno primećuje prepodobni Grigorije Sinait da oni koji se nalaze u molitvenom napredovanju, obučavaju druge u molitvi saglasno tome kako su sami ostvarili napredovanje u njoj.[60] Iz iskustva mogu da se uverim da oni koji su zadobili blagodatnu molitvu po posebnom promislu Božijem, brzo i ne uobičajenim putem, žure, u skladu sa onim što se sa njima događa, da početnicima prenesu takva svedočanstva o molitvi, koja početnici nikako ne mogu ispravno razumeti, i oni ih pogrešno shvataju i bivaju povređeni. Nasuprot tome, oni koji su zadobili dar molitve posle dugotrajne borbe sa strastima, koji su se očistili pokajanjem i obrazovali način života prema jevanđelskim zapovestima, uče molitvi uz veliku opreznost, postepenost, pravilnost. Monasi moldavskog manastira Njamc su mi kazivali da njihov znameniti starac, arhimandrit Pajsije Veličkovski, zadobivši srdačnu blagodatnu molitvu po naročitom Božijem promislu, a ne na uobičajen način, upravo iz tog razloga nije sebi dozvolio da je predaje drugima: on je to poučavanje prepuštao drugim starcima, koji su dar molitve stekli po uobičajenom poretku. Sveti Makarije Veliki kaže da se, zbog neizrecive dobrote Božije koja snishodi ljudskoj nemoći, duše koje su postale pričasnice božanske blagodati susreću sa izobilnom nebeskom utehom i naslađuju se dejstvom Svetoga Duha u njima – a ujedno sa tim, zbog nedostatka delatnog iskustva, kao da ostaju u detinjstvu, u stanju koje je veoma nezadovoljavajuće u odnosu na stanje koje traži i donosi istinsko podvižništvo.[61] Dogodilo mi se da sam video starca koji je bio kao dete, osenjenog izobilnom božanskom blagodaću. Njega je upoznala dama, najboljih godina i zdravlja, zvučnog imena, potpuno svetovnog života i, zadobivši poštovanje prema starcu, učinila mu je neke uslute. Starac, pokrenut osećanjem zahvalnosti, želeći da veštastvenu uslugu nagradi snažnom poukom za dušu, i ne shvativši da je za tu damu prvu bilo potrebno da napusti čitanje romana i života po romanima, poučio ju je bavljenju Isusovom molitvom, umnom i srdačnom, pomoću mehanizama koje su preporučivali sveti oci za bezmolvnike i koji su opisani u prvom i drugom delu Dobrotoljublja. Dama je poslušala svetog starca i dospela je u veoma teško stanje, i mogla je krajnje da se povredi da drugi nisu naslutili da joj je taj starac dao nekakvu neodgovarajuću pouku, da nisu izvukli priznanje od nje i udaljili je od toga da sledi pouku.
Ovde pomenutom starcu je neki njemu dobro poznati monah govorio: „Oče! Tvoje duševno ustrojstvo je slično dvospratnoj kući, čiji je gornji sprat odlično uređen, a donji je ostao u nacrtu, zbog čega je i pristup gornjem spratu veoma težak.“ U manastirima se za takve napredne starce upotrebljava izraz svet, ali nije iskusan, i prilikom savetovanja sa njima opaža se opreznost u savetovanjima, koja nekada mogu biti vrlo korisna. Opreznost se ogleda u tome što se poukama takvih staraca ne treba brzo i lakomisleno poveriti, što se njihove pouke proveravaju u Svetom pismu i spisima otaca,[62] kao i u razgovoru sa drugim naprednim i dobronamernim monasima, ako ih je moguće naći. Blažen je početnik koji je u naše vreme našao pouzdanog savetnika! „Znaj“ – uzvikuje sveti Simeon Novi Bogoslov – „da se u naše vreme pojavilo mnogo lažnih učitelja i varalica.“[63] Takvo je bilo stanje hrišćanstva i monaštva osam vekova pre nas. A šta reći o savremenom stanju? Teško i to što je rekao prepodobni Jefrem Sirijski o stanju onih koji pokušaju da pronađu živu reč Božiju u poslednja vremena. Oni će, proriče prepodobni, prolaziti zemlju od istoka ka zapadu i od severa ka jugu, tražeći takvu reč – i neće je naći.[64] Kao što se pred izmorenim očima izgubljenih među zidinama prikazuju visoke kuće i dugačke ulice, čime se izgubljeni uvlače u još veće, bezizlazne zablude: tako se i onima koji traže živu reč Božiju u sadašnjoj moralnoj pustinji u izobilju prikazuju velelepna priviđenja reči i nauke Božije, koja su ponikla iz duševnog razuma, zbog nedovoljnog i lažnog poznavanja slova, zbog nastrojen>a odbačenih duhova, svetodržaca. Ti prividi, koji se laskavo otkrivaju kao duhovni Edem, koji obiluje hranom, svetlošću, životom, svojim zavodljivim dejstvom odvlače dušu od istinske hrane, od istinske svetlosti, od istinskog života, i nesrećnu dušu uvode u neprozirni mrak, muče je glađu, truju lažju, ubijaju je večnom smrću.
Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda da, u njegovo vreme, u egipatskim manastirima, u kojima je naročito cvetalo monaštvo i gde su se posebno pažljivo i ispravno čuvala predanja duhonosnih otaca, nikako nisu prihvatali onog monaha koji se nije pravilno obučio monaštvu u poslušanju prema učitelju i nastojatelju, čak i ako bi taj monah imao veoma uzvišen život, čak i ako je ukrašen blagodatnim darovima. Egipatski oci su smatrali dar za rukovođenje bratije ka spasenju za najveći dar Svetog Duha. Onaj koji nije pravilno naučen monaškoj nauci, tvrdili su oni, ne može je pravilno ni predavati.[65] Neki su božanskom blagodaću bili uzneseni iz zemlje strasti i preneti u zemlju bestrašća – time su izbavljeni od teškog truda i nesreća, koje okušaju svi dok preplivavaju burno, prostrano, duboko more, koje razdvaja zemlju od zemlje. Oni mogu podrobno i tačno govoriti o zemlji bestrašća, ali ne mogu dati potreban izveštaj o plivanju preko mora, o tom plivanju koje iskustvom nisu upoznali. Veliki učitelj monaha, sveti Isak Sirijski, objasnivši o onima koji po naročitom promislu Božijem brzo dobiju božansku blagodat i osvećenje, odlučio je da doda da je, po njegovom mišljenju, onaj koji sebe nije izgradio ispunjavanjem zapovesti i nije išao putem kojim su išli apostoli nedostojan da se nazove svetim).[66] „Ko je pak pobedio strasti, posredstvom ispunjavanja zapovesti i napornog života u dobrom podvigu: taj neka zna da je zakonito stekao zdravlje duše.“[67] „Poredak predanja je ovakav: trpljenje sa prinuđavanjem sebe na borbu protiv strasti, radi sticanja čistote. Ako strasti budu pobeđene: duša stiče čistotu. Istinska čistota donosi umu budnost za vreme molitve.“[68] U poslanici prepodobnom Simeonu čudotvorcu, sveti Isak kaže: „Ti pišeš da se čistota srca začela u tebi i da se sećanje na Boga“ – umna Isusova molitva – „veoma rasplamtelo u tvom srcu, razgorevajući i raspaljujući ga. Ako je to – istinito, onda je to – veliko, ali ja ne bih hteo da mi ti to napišeš: zato što tu nema nikakvog poretka.“[69] „Ako hoćeš da tvoje srce bude mesto gde će se smestiti tajne novog veka: onda se prvo obogati telesnim podvigom, bdenjem, postom, služenjem braći, poslušanjem, trpljenjem, odbacivanjem pomisli i drugim što je tome slično. Pr^iveži svoj um za čitanje i izučavanje Pisma; pred svoje oči postavi zapovesti i posveti se strastima, pobeđujući i bivajući pobeđen; uči se neprestanoj molitvi i moljenju, i neprestanim vežbanjem u njima istrgni iz srca svaku sliku i svaku priliku, kojima se greh urezao u tebe, u tvom ranijem životu.“[70] „Ti znaš da je zlo ušlo u nas preko narušavanja zapovesti: iz toga se vidi da se zdravlje vraća ispunjavanjem zapovesti. Bez delanja po zapovestima, mi čak ne treba ni da želimo očišćenje duše ili da se nadamo da ćemo ga dobiti, ako ne idemo onim putem koji vodi očišćenju duše. Nemoj reći da Bog može i bez delanja po zapovestima da daruje očišćenje duše blagodaću: to su – sudovi Božiji i Crkva zabranjuje da tražimo da nam se dogodi takvo čudo. Judeji su, kada su se iz Vavilona vraćali u Jerusalim, išli uobičajenim putem i za toliko vremena koliko je određeno za takav put; završivši putovanje, oni su došli do svog svetog grada, i videli su čudesa Gospodnja. A prorok Jezekilj je, sa razlogom, bio obuzet duhovnim dejstvom, i doveden u Jerusalim, i Božijim otkrivenjem, postao je posmatrač buduće obnove. Tako se događa i u odnosu na čistotu duše. Neki u čistotu duše ulaze putem koji je određen za sve, zakonitim putem: čuvanjem zapovesti u životu koji je ispunjen trudom, prolivajući svoju krv. Drugi se pak udostoje čistote darom blagodati. Divno je to što nije dozvoljeno da u molitvi tražimo ono što nam se daruje blagodaću, napuštajući delatni život po zapovestima.“[71] „Onome ko je slab, kome je potrebno da bude othranjen na mleku zapovesti, koristan je život sa mnogima, kako bi se on i naučio i obuzdao, kako bi bio išiban mnogim iskušenjima, kako bi padao i ustajao, i stekao zdravlje duše. Nema tog deteta koje nije bilo odgojeno na mleku – i ne može biti istinski monah onaj koji nije odgajan na mleku zapovesti, ispunjavajući ih sa naporom, pobeđujući strasti, i tako se udostojavajući čistote.“[72]
Moguće je i početniku i mladome preneti umnu i srdačnu molitvu, ako je on sposoban i pripremljen za nju. Takve ličnosti su bile veoma retke i u ranijim vremenima, koja su prethodila vremenima opšte raslabljenosti. Bio sam svedok da je starac koji je stekao blagodatnu molitvu i duhovno rasuđivanje preneo savete o umnoj i srdačnoj molitvi nekom početniku koji je sačuvao devstvenost, i koji je od detinjstva pripreman za primanje tajanstvenog učenja o molitvi, kroz izučavanje hrišćanstva i monaštva, koji je već u sebi osetio dejstvo molitve. Starac je buđenje molitvenog dejstva kod mladića objasnio njegovom devstvenošću. Sasvim drugom pravilu podležu mladi ljudi i ljudi zrelih godina koji su pre stupanja u manastir vodili rasejan život, uz oskudna, površna shvatanja o hrišćanstvu, koji su stekli razne strasti, a naročito oni koji su bludom iskvarili celomudrenost. Greh bluda ima osobinu da sjedinjuje dva tela, mada nezakonito, u jedno telo (1 Kor 6,16): iz tog razloga, iako on biva oprošten odmah posle raskajanja u vezi s njim, i ispovedanja, uz neizbežan uslov da ga pokajnik odmah napusti, za očišćenje i otrežnjenje tela i duše od bludnog greha potrebno je dugo vremena, kako bi veza i sjedinjenje, koji su se uspostavili među telima, koji su se nasadili u srcu i zarazili dušu, izbledeli i nestali. Radi uništenja onog što je po nesreći stečeno, Crkva onima koji su upali u blud i preljubu određuje znatno vreme za pokajanje, posle čega im dopušta pričešće svesvetim telom i krvlju Hristovom. Upravo tako je za sve koji vode raspušten život, u koje su se urezale razne strasti, posebno za one koji upali u provaliju bludnih padova, koji su stekli naviku na njih, potrebno vremena i vremena, kako bi se očistili pokajanjem, kako bi iz sebe izbrisali utiske sveta i iskušenja, kako bi se otreznili od greha, kako bi izgradili način života prema zapovestima Jevanđelja, i na taj način postali sposobni za blagodatnu, umnu i srdačnu molitvu. „Svaki da osuđuje svoju dušu“ – kaže prepodobni Makarije Veliki – „savesno razmatrajući i ispitujući za šta je ona privezana, i ako uvidi da se srce nalazi u nesaglasnosti sa Božijim zakonima, neka se stara svim silama da sačuva kako telo, tako i dušu, od iskvarenosti, odbacujući opštenje sa nečistim pomislima, ako hoće da uvede dušu u saživot i obličje čistih deva, ‘prema datom obećanju’, prilikom krštenja i prilikom stupanja u monaštvo: ‘Zato što je i useljenje i život u Bogu, Bog obećao samo dušama koje su potpuno čiste i utvrđene u pravilnoj ljubavi.'[73] Zemljoradnik koji voli oranicu, prvo je obnavlja i istrebljuje korov iz nje, a tek zatim je zasejava semenjem: tako je i onaj koji očekuje da njegovu dušu Bog zaseje semenjem blagodati dužan prvo da očisti duševnu njivu, kako bi seme, koje će na kraju na tu njivu baciti Sveti Duh, donelo savršen i izobilan plod. Ako, pre svega, to ne bude učinjeno, i ako se čovek ne očisti od svake nečistote tela i duha: on će ostati telo i krv, i daleko udaljen od života“ u Bogu.[74] „Onaj ko sebe prinuđuje isključivo i svim silama na molitvu, ali se ne trudi u zadobijanju smirenja, ljubavi, krotosti i čitavog skupa ostalih vrlina, i ne usađuje ih u sebe nasilno: on može dostići samo do toga da ga se, ponekad, po njegovoj molbi, dotakne božanska blagodat, zato što Bog, po svojoj prirodnoj dobroti, čovekoljubivo daruje onima koji traže ono što oni žele. Ako pak onaj koji dobije ne nauči sebe ostalim vrlinama koje smo pomenuli, i ne stekne naviku na njih: tada, ili se lišava dobijene blagodati ili uznevši se, pada u gordost, ili ostaje na nižem stupnju do kog je stigao: više ne napreduje i ne raste. Presto i pokoj, da tako kažemo, za Svetog Duha, jesu smirenje, ljubav, krotost i, konačno, sve zapovesti Hristove. Dakle, ko poželi, sjedinjujući i sabirajući u sebi sve vrline, jednako i bez izuzetka, da njihovim savesnim umnožavanjem dostigne savršenstvo, taj prvo neka prisiljava sebe, kako smo već rekli, i neka neprestano pobeđuje svoje srce, i neka se trudi da ga učini pokornim i blagougodnim Bogu. Onaj koji u početku primeni takvo nasilje nad sobom i koji sve što ima u duši što je protivno Bogu vraća kao ukroćenu divlju zver u pokornost zapovestima Božijim, u povinovanje usmerenju istinskog, svetog učenja, i tako svoju dušu ustroji na dobro – ako se bude molio Bogu, i tražio od Boga da Bog daruje njegovim naporima napredak: taj će odjednom dobiti sve što je tražio, najčovekoljubiviji Bog će mu dati sve u izobilju, kako bi dar molitve uzrastao i procvetao u njemu, pošto se nasladi Svetim Duhom.“[75] „Uostalom, znaj, da ćeš sa velikim trudom i u znoju lica tvog primiti svoje izgubljeno blago: zato što dobijanje blaga bez truda nije u skladu sa tvojom korišću. Dobijeno bez truda ti si izgubio, i predao si neprijatelju tvoje nasleđe.“[76]
 
Učenik: – Kada se molim, mom umu se javlja mnoštvo maštanja i pomisli koje mi ne dopuštaju da se čisto molim: može li iz toga niknuti prelest ili nešto drugo što je štetno za mene.
 
Starac: – Prirodno je da iz pale prirode niče mnoštvo pomisli i maštanja. Čak je svojstveno molitvi da kod pale prirode otkriva skrivene znake njenog pada i tragove koje su ostavila dobrovoljna sagrešenja.[77] Takođe, đavo, znajući koliko je veliko blago molitva, trudi se da u toku nje smućuje podvižnika grehovnim, sujetnim pomislima i maštanjima, kako bi ga odvratio od molitve ili molitvu učinio besplodnom.[78] Okruženi pomislima, maštanjima i grehovnim osećanjima, okruženi tom našom porobljenošću i spravljanjem opeke, još snažnije ćemo molitvom zavapiti Gospodu, poput Izrailjaca, koji uzdisahu od nevolje i vikahu. I vika njihova, kaže Pismo, radi nevolje dođe do Boga. I Bog ču uzdisanje njihovo (Izl 2,23-24). Opšte pravilo u borbi sa grehovnim poduhvatima jeste u tome da se greh odbaci pri samoj njegovoj pojavi, da se skriveni Vavilonci ubiju, dok su još deca (Ps 136, 9). „Onaj koji se razumno bori“ – kaže prepodobni Nil Sorski – „odbacuje majku zlog mislenog skupa, to jest, prvo približavanje lukavih misli njegovom umu. Odbacivši to prvo približavanje, istovremeno je odbacio i čitav skup lukavih misli koji ide za njim“.[79]
Ako nas pak greh, zbog prethodne porobljenosti njime i naviknutosti na njega, napastvuje: ni tada ne treba padati u uninije i dolaziti u raslabljenost i očajanje: treba nevidljive poraze lečiti pokajanjem, i odlučno, hrabro, postojano ostajati u podvigu. Grehovne i sujetne pomisli, maštanja i osećanja će nas nesumnjivo povrediti onda kada se ne borimo sa njima, kada se naslađujemo njima i usađujemo ih u sebe. Zbog dobrovoljnog druženja sa grehom i dobrovoljnog opštenja sa odbačenim duhovima, rađaju se i osnažuju strasti, i u dušu se neprimetno može uvući prelest. Kada se pak mi protivimo grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima: tada će nam sama borba sa njima doneti napredovanje i obogatiće nas delatnim razumom. Neki starac, koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je drugog monaha, koji se takođe bavio njome: „Ko je tebe naučio molitvi?“ Monah je odgovorio: „Demoni.“ Starac se nasmejao i rekao: „Kakvu sablazan si izgovorio za one koji ne poznaju stvari! Ipak, kaži kako su te demoni naučili molitvi?“ Monah je odgovorio: „Meni je bila data teška i dugotrajna borba sa mučnim pomislima, maštanjima i osećanjima, koji mi nisu dali pokoja ni danju ni noću. Ja sam se neverovatno iscrpeo i omršaveo, zbog težine tog neprirodnog stanja. Utučen navalom duhova, ja sam pribegao Isusovoj molitvi. Borba je dostigla takav stepen da su priviđenja počela se pomaljaju u vazduhu, čulno, pred mojim očima. Stalno sam osećao da je moje grlo pritegnuto, kao konopcem. Zatim, prilikom dejstva same borbe, ja sam počeo da osećam da molitva jača i da se nada obnavlja u mom srcu. Kada je pak borba postajala sve lakša i lakša, i na kraju sasvim utihnula – iznenada se, sama po sebi, u mom srcu pojavila molitva.“
Molićemo se postojano, strpljivo, istrajno. Bog će, u svoje vreme, dati blagodatnu, čistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti i neprekidno svojom nečistom molitvom, ko ne napušta malodušno molitveni podvig ako mu molitva dugo ne polazi za rukom. Obrazac uspeha istrajne Isusove molitve vidimo u Jevanđelju. Kada je Gospod izlazio iz Jerihona u pratnji učenika i mnoštva naroda, tada je slepac Vartimej, koji je sedeo pored puta i prosio, saznavši da Gospod prolazi pored, počeo vikati: Sine Davidov Isuse, pomiluj me! Pretili su mu da ućuti, ali on je zbog toga još više vikao. Kao posledica neućutnog krika dogodilo se da je Gospod iscelio slepca (Mk 10,46-52). Tako i mi, vapimo ne obazirući se na grehovne pomisli, maštanja i osećanja koja proizilaze iz pale prirode i koja dolaze od đavola, radi ometanja našeg molitvenog vapaja – i nesumnjivo ćemo dobiti milost.
 
Učenik: – Kakvi su istinski plodovi Isusove molitve, po kojima bi početnik mogao da sazna da li se pravilno molio?
 
Starac: – Prvobitni plodovi molitve su pažnja i umiljenje. Ti plodovi se javljaju pre svih drugih od svake pravilno izvršene molitve, a prvenstveno od Isusove molitve, jer bavljenje njome prevazilazi psalmopojanje i druga molitvoslovlja.[80] Od pažnje se rađa umiljenje, a od umiljenja se udvostručuje pažnja. Oni jačaju rađajući jedno drugo; oni molitvi daju dubinu, postepeno oživljavaju srce, oni joj donose čistotu, odstranjujući rasejanost i maštanje. Kako istinska molitva, tako i pažnja i umiljenje, jesu darovi Božiji. Kao što želju za sticanjem molitve dokazujemo tako što se prisiljavamo na nju: tako i želju da steknemo pažnju i umiljenje dokazujemo tako što se prisiljavamo na njih. Dalje se kao plod molitve postepeno proširuje viđenje svojih sagrešenja i svoje grehovnosti, zbog čega se pojačava umiljenje i prelazi u plač. Plačem se naziva preizobilno umiljenje, sjedinjeno sa bolećivošću skrušenog i smirenog srca, koje deluje iz dubine srca i obuzima dušu. Zatim se javljaju osećanja Božijeg prisustva, živo sećanje na smrt, strah od suda i osude. Sve te plodove molitve prati plač i, u svoje vreme, osenjuje ih tanano, sveto duhovno osećanje straha Božijeg. Strah Božiji je nemoguće uporediti sa bilo kojim osećanjem telesnog, čak i duševnog čoveka. Strah Božiji je – potpuno novo osećanje. Strah Božiji je – dejstvo Svetog Duha. Okušanjem tog neobičnog dejstva počinju da iščezavaju strasti – um i srce počinje da privlači neprekidno bavljenje molitvom. Posle izvesnog napredovanja dolazi osećanje tišine, smirenja i ljubavi prema Bogu i bližnjima, bez razlikovanja dobrih i zlih, trpljenje nevolja, kao Božijeg dopuštenja i lečenja, koje naša grehovnost neizostavno zahteva. Ljubav prema Bogu i bližnjima,koja se postepeno javlja iz straha Božijeg, i potpuno je duhovna, neizrecivo topla, smirena i beskonačno se razlikuje od ljudske ljubavi u njenom uobičajenom stanju, ne može se uporediti ni sa kakvom ljubavlju koja pokreće palu prirodu, ma kako ta prirodna ljubav bila pravilna i sveta. Odobrava se prirodni zakon, koji deluje u vremenu, ali večni zakon, duhovni zakon, toliko je iznad njega koliko je Sveti Duh iznad ljudskog duha. O krajnjim plodovima i posledicama molitve najsvetijim imenom Gospoda Isusa prestajem da govorim: neka blaženo iskustvo nauči o njima i mene i druge. Te posledice i plodovi su podrobno opisani u Dobrotoljublju, tom nadmoćnom, bogonadahnutom rukovodstvu u obučavanju Isusovom molitvom za napredne monahe, koji su sposobni da stupe u pristanište svetog bezmolvija i bestrašća. Smatrajući i sebe i tebe početnicima u duhovnom podvigu, prvenstveno imam u vidu, pri izlaganju pravilnih shvatanja o bavljenju Isusovom molitvom, potrebe početnika, potrebe većine. „Stekni plač“ – rekli su oci – „i on će te naučiti svemu.“[81] Zaplačimo i neprestano plačimo pred Bogom: Božije ne može doći drugačije nego po Božijem blagovoljenju – ono i dolazi kao duhovno znamenje,kao novo znamenje, kao takvo znamenje o kakvom mi ne možemo imati nikakvo saznanje u našem telesnom, duševnom,starom, strasnom stanju.[82]
Posebno treba pomenuti to mišljenje o sebi koje se pravilnom Isusovom molitvom usađuje u onoga koji se njome bavi. Jeromonah Serafim Sarovski je dostigao najveće napredovanje u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da otpočne otšelništvo, s tim da otac Serafim uči tog monaha otšelništvu onoliko koliko sam poznaje teški način monaškog života. Otac Serafim, srdačno primivši monaha, odgovorio je: „I ja sam ništa ne znam.“ Pritom je ponovio monahu Spasiteljeve reči o smirenju (Mt 11,29) i objašnjenje tih reči svetog Jovana Lestvičnika kroz dejstvo srdačne molitve Isusove.[83]
Pripovedali su sledeće o nekom delatelju molitve. Ktitori manastira su ga pozvali u gubernijski grad. Posećujući ih, monah se neprestano mučio, ne nalazeći šta bi razgovarao sa njima. Jedanput, on je bio kod veoma pobožnog hristoljupca. Taj je upitao monaha: „Zašto sada nema demona?“ „Kako nema?“ – odgovorio je monah, „ima ih mnogo“. „A gde su oni – rekao je hristoljubac. Monah je odgovorio: „Kao prvo evo – ja.“ „Koješta! Šta to govorite!“ – uzviknuo je domaćin, pogledavši monaha sa nekontrolisanim osmehom, koji je izražavao i nedoumicu i užas. „Budite uvereni…“ – taman je monah hteo da nastavi. „Koješta, koješta!“ – prekinuo je domaćin, i počeo je razgovor sa nekim drugim o nečem drugom, a monah je zaćutao. Riječ o krstu i samoodricanje je ludost (1 Kor 1,18) za one koji ne razumeju njihovo dejstvo i silu. Ko će od onih koji ne poznaju molitveni plač i tajne koje on otkriva razumeti reči koje su izašle iz dubine plača? Onaj ko je dostigao samosagledavanje, posredstvom duhovnog podviga, vidi sebe okovanog strastima, vidi kako u njemu i preko njega deluju otpali duhovi. Brat je pitao Pimena Velikog: „Kako treba da živi bezmolvnik?“ Velikije odgovorio: „Vidim sebe kao sličnog čoveku koji se zaglibio u blato do vrata, sa teretom oko vrata, i vapim Bogu: ‘Pomiluj me.'“[84] Taj sveti, koji se naučio najdubljem plaču, nedostižnom smirenoumlju, govorio je bratiji koja je živela sa njim: „Verujte mi: gde bace đavola, tamo će baciti i mene.“[85] Sećanjem na savršenog monaha, na Pimena Velikog, završićemo naš razgovor o Isusovoj molitvi.
 
Učenik: – Moje srce je željno slušanja: kaži još nešto.
 
Starac: – Veoma je korisno za onoga ko se bavi molitvom da u keliji ima ikone Spasitelja i Majke Božije, u dovoljno velikoj razmeri. Povremeno, može se u molitvi obraćati ikonama, kao da su sam Gospod i Majka Božija tu prisutni. Osećanje prisustva Božijeg u keliji može postati uobičajeno. Uz takvo neprestano osećanje, mi ćemo u keliji prebivati u strahu Božijem, kao da smo neprestano pred očima Boga. Tačno: mi se uvek nalazimo u Božijem prisustvu, zato što je On svuda prisutan – nalazimo se uvek pred očima Boga, zato što On sve i svuda vidi. Slava svemilosrdnom Gospodu, koji vidi našu grehovnost i sagrešenja, koji dugotrpeljivo čeka naše pokajanje, koji nam daruje ne samo dozvolu nego i zapovest da od Njega tražimo pomilovanje.
Iskoristimo neizrecivu Božiju milost prema nama! Primimo je u najvećoj pobožnosti, sa najvećom blagodarnošću! Uzgajajmo je radi našeg spasenja sa najvećim usrđem, sa najvećom brižljivošću! Bog daruje milost u svom izobilju; ali primiti je ili odbaciti, primiti je svom dušom ili dvodušno, ostavlja se volji svakog čoveka. Čedo! Od mladosti tvoje izaberi kažnjavanje, i već do sedine ćeš naći premudrost. Kao orač i sejač pristupi njoj, i čekaj njene dobre plodove: radeći na njoj malo ćeš se pomučiti, ali ubrzo ćeš jesti njene plodove (Sir 6,18-20). Izjutra sij sjeme svoje i veče nemoj da ti počivajuruke (Prop 11,6). Ispovedajte se Gospodu, i prizivajte ime Njegovo. Tražite Gospoda i osnažite se: tražite lice Njegovo svagda (Ps 104,1,4). Tim rečima, Sveto pismo nas uči da podvig služenja Bogu, podvig molitve, mora biti izvršavan od sve duše, neprestano i neprekidno. Unutrašnje i spoljašnje brige, sa kojima se neizbežno moramo susretati na poprištu tog podviga, treba prevazilaziti sa verom, hrabrošću, smirenjem, strpljenjem i dugotrpljenjem, pokajanjem lečeći udaljavanja i zanose. I napuštanje molitvenog podviga i njegovi povremeni prekidi, krajnje su opasni. Bolje je ne počinjati taj podvig negoli, počevši ga, prekidati. Dušu podvižnika koji je napustio preduzeto bavljenje Isusovom molitvom možemo uporediti sa zemljom, obrađenom i nađubrenom, ali na kraju zapuštenom: na takvoj zemlji sa neuobičajenom silom niču korovi, puštaju duboko korenje, postaju naročito debeli. U dušu, koja se odrekla blaženog saveza sa molitvom, koja je napustila molitvu i koju je napustila molitva, strasti se ulivaju burnim potokom, navodnjavaju je. Strasti stiču naročitu vlast nad takvom dušom, naročitu postojanost i čvrstinu, urezuju se ozlojeđenošću i mrtvilom srca, neverjem. U dušu se vraćaju demoni, izgnani molitvom: razljućeni prethodnim izgnanjem, oni se vraćaju sa većom žestinom i u većem broju. Bude potonje gore čovjeku onome od prvoga (Mt 12, 45), po rečima Jevanđelja: stanje onoga koji se podvrgao vladavini strasti i demona posle izbavljenja od njih posredstvom istinske molitve neuporedivo je jadnije nego stanje onoga koji nije ni pokušao da svrgne sa sebe grehovni jaram, ko nije vadio mač molitve iz njegovih korica. Šteta od razmaka ili periodičnog napuštanja molitvenog podviga, slična je šteti koja nastaje zbog potpunog napuštanja; ta šteta je onoliko veća koliko su dugotrajniji razmaci. U vreme kad podvižnici pospaše, to jest u vreme njihovog nerada u molitvi, dođe njihov neprijatelj nevidljiv za čulne oči, neprimetljiv za podvižnike, koji su sebi dopustili zanos i rasejanost, i posija kukolj po pšenici (Mt13,25). Sejač korova je veoma iskusan, podmukao, pun zlobe: njemu je lako da poseje korov, koji je bedan, ništavan po svojoj spoljašnjosti i u svom početku, ali na kraju, mnogobrojnim izdancima obuhvata i obavija čitavu dušu. Koji nije sa mnom – rekao je Spasitelj – protiv mene je; i koji ne sabira sa mnom, rasipa (Lk 11,23). Molitva sebe ne poverava dvodušnim, nepostojanim delateljima; nepoučenima je veoma teška, i bezumnik neće ostati u njoj: biće mu kao težak kamen iskušenja, i hitaće da je se oslobodi.
Slušaj čedo, i prihvati volju moju, i ne odbaci moj savet: i stavi noge svoje u njene okove, i vrat svoj u njenu grivnu. Poturi rame svoje i nosi je, i ne gnušaj se njenih uza. Svom dušom joj pristupi, i svom snagom svojom održi njen put. Ispitaj i pronađi, i upoznaćeš je i držeći se za nju, ne ostavljaj je. Na kraju ćeš naći pokoj njen, i preokrenuće ti se u radost: i odvešće te putevi njeni u utvrđenje mira, i njene grivne obući će te u slavu (Sir 6,21-30). Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pouka 49.
  2. U crkvenoslovenskoj Bibliji – (istaяvšiй).
  3. Odgovor 421.
  4. Pouka 28, gl.17
  5. Pouka 4,gl. 93
  6. Lestvica, pouka 28, gl.21
  7. Svedočanstva o sastavljaču Cvetnika, sveštenomonahu Doroteju, nalaze se u prvom tomu „Asketskih ogleda“ u članku „Poseta Valaamskom manastiru“.
  8. Cvetnik, sveštenomučenik Dorotej, Pouka 30. i 32.
  9. Cvetnik, Pouka 32.
  10. Cvetnik, Pouka 32.
  11. Skitski paterik, Nezaboravna kazivanja, gl. 129.
  12. Dobrotoljublje, tom 1.
  13. Izabrano klasje, izdanje Optinske pustinje 1848. god.
  14. Lestvica, Pouka 1, gl. 26.
  15. Arhitekte, graditelji.
  16. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118
  17. Prepodobni Marko Podvižnik, O duhovnom zakonu, gl. 84.
  18. Po objašnjenju prepodobnog Marka Podvižnika, u istoj toj 84. glavi.
  19. Pouka 16. Ovde je reč blagovoljenje dodata radi tačnog izražavanja misli pisca.
  20. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  21. Sveti Isak Sirijski, Pouka 61, veoma značajna.
  22. Pouka 2.
  23. Pouka 2.
  24. O prelesti, Dobrotoljublje, tom 1.
  25. Lestvica, Pouka 28, gl. 19.
  26. Lestvica, Pouka 28, gl. 17, 21, 27, 28.
  27. Pouka 11.
  28. Skitski paterik.
  29. Pouka 26, gl. 52.
  30. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118,
  31. Prepodobni Kasijan, Razgovor 2; Lestvica, Pouka 4, gl. 106.
  32. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, O bezmolviju i molitvi, gl. 14 i 15, Dobrotoljublje, tom 2.
  33. O trećem vidu pažnje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
  34. Oci neprestanu Isusovu molitvu nazivaju sećanjem na Boga i poučavanjem.
  35. Pouka 28, gl. 31.
  36. Predgovor shimonaha Vasilija.
  37. Varsanufije Veliki, Odgovor 268.
  38. Žitije prepodobnog Dositeja, u početku pouka prepodobnog ave Doroteja.
  39. Lestvica, Pouka 4, gl. 17.
  40. Lestvica, Pouka 15, gl. 55. – Odgovori 252 i 255.
  41. Iz rukopisne pouke arhimandritu Nikonu.
  42. Veliki četi minej mitropolita Makarija.
  43. Isto.
  44. Život prepodobnog Simeona, Četi minej, 21, jul.
  45. Sveti Isak Sirijski, Pouka 43.
  46. Smirenoumne pomisli koje doprinose molitvi opisane su u Prvoj pouci svetog Simeona Novog Bogoslova.
  47. Iznemoglost, koja nastaje zbog blagodatne utehe, pominje sveti Isak Sirijski u Pouci 44.
  48. Citat iz žitija svetog Save Osvećenog, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.
  49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O duhu gneva, knj. 8, Postavke opštežića.
  50. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan, Odgovor 311. i Odgovor 313.
  51. Pečerski paterik, Žitija prepodobnih Isakija i Nikite.
  52. Lestvica, Pouka 27, gl. 55.
  53. Lestvica, Pouka 4, gl. 120.
  54. Pouka 3, gl, 12, 13, 14
  55. Pozajmljeno iz ranije navedenih 12, 13. i 14. glave Pouke 3. prepodobnog Makarija Velikog; vidi takođe: Pouku 2. prepodobnog Nila Sorskog, str.100, u izdanju Svetog sinoda 1852. godine.
  56. Pouka 4, gl. 8.
  57. Pouka 55 i Pouka 2.
  58. Pouka 1.
  59. Skitski paterik i Nezaboravna kazivanja, o Pimenu Velikom, gl. 62.
  60. Iz 15. glave, deo 5, Dobrotoljublje, tom 1.
  61. Pouka 7, gl. 14.
  62. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 33, Dobrotoljublje, tom 1.
  63. Isto.
  64. Pouka 106, prema slovenskom tekstu.
  65. Knjiga 11, O ustavu noćnih molitvi i psalama, gl. 3.
  66. Izabrano sa različitih mesta 55. pouke.
  67. Isto.
  68. Isto.
  69. Isto.
  70. Isto.
  71. Isto.
  72. Isto.
  73. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 5 i 6.
  74. Isto.
  75. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 19
  76. Liber de patientia et discretione, cap 19
  77. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2
  78. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3
  79. Početak Pouke 2
  80. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 11
  81. Skitski paterik, Izreke Teodora Egipatskog. Takođe i prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.
  82. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  83. Pouke oca Serafima, izdanje 1844. god.
  84. Skitski paterik.
  85. Skitski pašerik

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *