NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
GLAS IZ VEČNOSTI
(Misao na grobu)
 
U sumrak tihe letnje večeri, stajao sam, zamišljen i sam, na grobu mog prijatelja. Tog dana mu je bio pomen, tog dana je njegova porodica dugo ostala na grobu. Skoro da se nije mogla čuti reč među prisutnima: mogli su se čuti samo jecaji. Jecaje je prekidalo samo duboko ćutanje; ćutanje su prekidali jecaji. I dugo je jecaje smenjivalo ćutanje, a ćutanje jecaji.
Ja sam stajao, zamišljen i sam, na grobu; stajao sam okružen utiscima dana. Iznenada, obuzelo me je neočekivano, čudno nadahnuće. Kao da sam čuo glas pokojnika! Njegovu zagrobnu reč, tajanstveni govor, neobičnu propoved, kako je ona izgledala u mojoj duši, žurim da zapišem drhtavom rukom.
„Oče moj! Majko moja! Suprugo moja! Sestre moje! U crnim odelima, obučeni u duboku žalost i telom i dušom, vi ste se okupili na mom usamljenom grobu – pognutih glava, okružili ste ga. Ćutke, samo sa pomislima i osećanjima, vi razgovarate sa ćutljivim stanovnikom groba. Vaša srca su čaše neisceljive tuge. Potoci suza liju iz vaših očiju; za potocima koji se prolivaju, rađaju se novi potoci suza: žalosti nema dna, nema kraja suzama.“
„Deco – čeda moja! I vi ste ovde, kod kamena groba, kog kamena nadgrobnog! I na vaše oči su nagrnule suze, a vaše srce ne zna zašto plaču oči, vi se ugledate na oči mog oca, oči moje majke. Vi se divite nagrobnom kamenu, svetlucavom kamenu, granitu koji je kao ogledalo; divite se natpisu načinjenom od zlatnih slova; a oni – taj granit i taj natpis – objavljuju vaše rano sirotovanje.“
„Oče moj! Majko moja! Suprugo moja! Rodbino i prijatelji moji? Zašto toliko dugo stojite nad mojim grobom, nad hladnim kamenom, koji hladno stoji na straži groba? Davno je već ohladnelo moje beživotno telo; po zapovesti svemogućeg Tvorca, ono se vraća u svoju zemlju, rasipa se u prah. Kakve teške misli vas obuzimaju, vas zadržavaju na mom grobu?..: Služitelji oltara su na njemu prineli molitvu za moje upokojenje, objavili su mi večno sećanje u Bogu, koji me spasava i upokojava. Oni su otišli od ćutljivog groba: idite i vi. Vama je potreban odmor, posle napora duše i tela, izmučenih, istrzanih tugom.“
„Vi ne idete!… Vi ste ovde!… Vi ste se prikovali za mesto mog pogrebenja! U ćutanju, koje govori više nego što može reći najvelelepnija krasnorečivost – sa dušom, za koju nema objašnjenja – sa srcem, u kom obilje osećanja guši određenost osećanja, vi se ne udaljavate od groba, zapečaćenog za mnoge vekove, od kamena – bezosećajnog spomenika. Šta vam je potrebno?… Da ne očekujete, ispod kamena, iz nedara mračnog groba, moj glas?“
„Nema tog glasa! Govorim samo ćutanjem. Ćutanje, nenarušiva tišina – jeste svojstvo groblja do same trube vaskrsenja. Ostaci mrtvaca govore bez zvukova koji su potrebni za zemaljske reči: ostvarujući truljenje oni objavljuju gromku propoved, najuverljivije svedočanstvo onima koji u pometnji i galami zemaljske površine tragaju za truležnim“.
„I ja još uvek imam glas! I govorim sa vama, i odgovaram na vaše nerazjašnjene misli, na vaša neizgovorena i neiskazana pitanja. Poslušajte me! Prepoznajte moj glas u sveopštem glasu kojim večnost govori vremenu! Glas večnosti je jedan – neizmenjiv, neosporan. U njoj nema nepostojanosti, promenljivosti: u njoj je dan – jedan, srce – jedno, misao – jedna. Sve u jedno sjedinjuje – Hristos. Zato je glas – jedan.“
„U tom glasu, kojim večnost govori, u tom bezmolvnom, a u isto vreme, gromoglasnom glasu, prepoznajte moj glas! Zar vi, rođeni moji, ne prepoznajete moj glas! Moj glas u opštem, jedinom glasu večnosti, ima svoj poseban zvuk, kao glas strune u opštem akordu mnogostrunog klavira.“
„Glas večnosti govori svima nama, govori od vremena našeg prelaska u biće. On nam je govorio još kada smo bili nesposobni da ga primetimo, govorio nam je i u našem zrelom uzrastu, kada smo već mogli i morali da ga zapazimo, da ga shvatimo. Glas večnosti!… Avaj!… Malo je onih koji te osluškuju u bučnoj zemaljskoj gostionici! Ono što nas sprečava da te slušamo je naše detinjstvo, ono što nas sprečava da te slušamo su životne brige i zabave. Ali ti nećeš ućutati. Govoriš, govoriš – i na kraju.preko groznog poslanika – smrti, tražiš, i od pažljivog i od nepažljivog slušaoca, odgovor za pažnju i poslušnost velikim rečima večnosti.“
„Kako bi glas iz večnosti imao za vas poseban odjek, da bi mogao posebno da pronikne u vaše srce, da rečima spasenja oduševi vaš um – Bog me je ubrojao u one koji govore iz večnosti. Moj glas se stopio u harmonično saglasje sa sveopštim glasom prostranog nevidljivog sveta. Za sve neznance na zemlji ja sam – mrtav, bezglasan, kao i svi mrtvaci, ali za vas ja sam živ – i mrtav vam govorim reč spasenja otvorenije, snažnije, nego što bih je rekao da sam ostao među vama i da zajedno sa vama jurim za prividom dobara, kojima truležnost obmanjuje i pogubljuje izgnanike iz raja, koji su za kratko vreme smešteni u zemaljsku gostionicu, radi njihovog pomirenja sa Bogom, kojeg su prognevili.“
„Bog je milostiv, beskonačno milostiv. Kada bi bilo neophodno i korisno – iznenada bi se iz tame groba, ispod teškog kamenja, ja vama odazvao!… Nebo smatra da je pojedinačan glas iz večnosti suvišan… I kako glas iz večnosti ne bi bio suvišan, kada je Bog blagoizvoleo, da ne samo ravnoangelni ljudi nego i sam jedinorodni Sin Njegov, objavi volju Njegovu vaseljeni, objavi svete i stroge ustave – blažene za poslušne, a strašne za nepokorne večnosti? Imaju Mojseja i proroke, neka njih slušaju Lk 16,29), bio je odgovor neba kad je glas umrlih tražio da propoveda onima koji žive na zemlji, telesnim životom, koji su mrtvi duševnom večnom smrću. Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uvjeriti.“ (Lk 16,31) Druže moj – mrtvače, ali sa još živom rečju u ustima! Primi moju poruku i ispuni je.
Evo ga otac moj! Evo je mati moja! Evo supruga moja! Evo rodbina moja! Ne mogu sa njima tovoriti drugačije nego opštim glasom večnosti. U tom glasu oni čuju i zvuk mog glasa… Da, oni ga čuju!… Ali nemam odvojenu, pojedinačnu, moju reč… Druže moj! Budi moja reč; iz naše zajedničke riznice, iz sveštene večnosti, reci im kratku, za mene najvažniju reč za njih: da je zemaljski život trenutno varljivo snoviđenje. Večnost je neizbežna. Postoji i nesrećna večnost!… Steknite pak blaženu večnost, pažnjom, povinovanjem svesvetom zakonu svesvetog Boga – i dođite meni na istinsku nasladu, kojoj nema kraja, svaki u svoje vreme, određeno samo i jedino Bogom!“
 
Godine 1848, Sergijeva pustinja.
 
Misao napisana povodom smrti K. T. O-a, koji je od mladih godina
bio u bliskim odnosima sa arhimandritom Ignjatijem Brjančaninovim.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *