NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O POKAJANJU
 
Pokajte se i vjerujte u jevanđelje! Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mk 1,15, slično sa Mt4,17). To su bile prve reči propovedi Bogočoveka. Iste te reči On nam govori i sada, posredstvom Jevanđelja.
Kada je greh najviše ojačao u svetu – u svet je sišao svesilni Lekar. On je sišao u zemlju izgnanstva, u zemlju naše patnje i stradanja, koja prethode večnim mukama u adu, da blagovesti izbavljenje, radost, isceljenje svim ljudima bez izuzetka. Pokajte se!
Sila pokajanja zasniva se na sili Božijoj: Lekar je svemoguć – i lek koji On daje je svemoguć.
Tada, u vreme Svoje propovedi na zemlji – Gospod je pozivao na isceljenje sve koji su oboleli od greha, i nikakav greh nije smatrao neisceljivim. I sada On nastavlja da poziva sve, da obećava i daruje oproštaj svakog greha, isceljenje svake duhovne nemoći.
O, skitnice zemaljske! O, svi vi, koji jurite ili se vučete po širokom putu, uz neprekidni šum zemaljskih briga, zabava i veselja, po cveću, pomešanom sa bodljikavim trnjem, vi koji žurite tim putem prema kraju, koji je svima poznat i koji svi zaboravljate – mračnom grobu, i još mračnijoj i strašnoj večnosti, zaustavite se! Otrgnite se iz zagrljaja sveta, koji vas neprekidno drži u zarobljeništvu! Poslušajte ono što vam objavljuje Spasitelj, obratite potrebnu pažnju na Njegove reči! Pokajte se i vjerujte u jevanđelje, kaže vam On, pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.
Krajnje vam je potrebno, zemaljske lutalice, da punu pažnju obratite na to suštinski korisno, spasonosno savetovanje: inače ćete stići do groba, stići do praga i vrata večnosti, ne stekavši nikakvo pravilno shvatanje ni o večnosti ni o dužnostima onoga koji stupa u nju, pripremivši za sebe u njoj jedino pravedne kazne za vaše grehe.
Najteži od grehova je – nepažnja prema rečima Spasitelja, zanemarivanje Spasitelja. Pokajte se!
Lažljivi, obmanjivi put zemaljskog života: za one koji ga počinju, on predstavlja beskonačno poprište, ispunjeno stvarnošću; za one koji ga završavaju – najkraći put, ukrašen pustim snoviđenjima. Pokajte se!
I slavu, i bogatstvo i sva druga truležna sticanja i nadmoći, za čije sticanje oslepljeni grešnik upotrebi sav svoj zemaljski život i sve snage duše i tela, on mora ostaviti u onim minutima u kojima se sa duše nasilno skida njena odežda – telo, i kada nevidljivi anđeli vode dušu na sud pravednog Boga, koga ona ne poznaje, koga je zanemarivala. Pokajte se!
Ljudi se trude, žure da se obogate saznanjima, ali samo nevažnim saznanjima, pogodnim samo za privremeno, koja osposobljavaju za zadovoljavanje potreba, udobnosti i prohteva zemaljskog života. Spoznaju i delo, koji su nam suštinski potrebni, radi kojih nam je jedino i darovan naš zemaljski život – spoznaju Boga i pomirenje sa Njim, posredstvom Iskupitelja – mi potpuno preziremo. Pokajte se!
Braćo! Zagledajmo se, bez pristrasnosti, pri svetlosti Jevanđelja, u naš zemaljski život. On je ništavan! Sva njegova dobra oduzimaju mu se smrću, a često i mnogo pre smrti, raznim neočekivanim okolnostima. Te truleži su nedostojne, kao dobra koja tako brzo nestaju, da se nazivaju dobrima! One su pre – obmane, mreže. Oni koji se zapetljaju u te mreže, i koji se njima sputaju, lišavaju se istinitih, večnih, nebeskih, duhovnih dobara, koja se dostižu verom u Hrista i sleđenjem Njega na tajanstvenom putu jevanđelskog života. Pokajte se!
U kakvom smo/mi strašnom slepilu! Kako to slepilo očigledno dokazuje naš pad! Mi vidimo smrt naše braće; znamo da i nama neizbežno, i možda vrlo brzo ona sledi, zato što niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji; mi vidimo kod mnogih, i pre smrti, da ih izda zemaljska sreća, da se ona često preokrene u nesreću, sličnu svakodnevnom okušanju smrti. Ne obazirući se na to, toliko jasno svedočanstvo samog iskustva, mi jurimo prolazna blaga, kao da su postojana, da su večna. Sva naša pažnja je okrenuta njima! Zaboravljen je Bog! Zaboravljena je veličanstvena i ujedno grozna večnost! Pokajte se!
Izdaće, braćo, neizbežno će nas izdati sva truležna blaga: bogate će izdati njihovo bogatstvo, slavne njihova slava, mlade njihova mladost, mudrace njihova mudrost. Samo jedno večno, suštinsko blago čovek može sticati u vreme zemaljskog putovanja: istinsko bogopoznanje, pomirenje i sjedinjenje sa Bogom, koje je darovao Hristos. Ali radi dobijanja tih najviših dobara potrebno je ostaviti grehovni život, potrebno ga je zamrzeti. Pokajte se!
Pokajte se! Šta znači pokajati se? Znači: priznati, raskajati se za svoje grehe, ostaviti svoje grehe – odgovorio je neki sveti otac na to pitanje – i više se ne vraćati njima.[1] Na taj način su se mnogi grešnici pretvorili u svece, mnogi bezakonici u pravednike.
Pokajte se! Odbacite od sebe ne samo očigledne grehe – ubistvo, razbojništvo, blud, klevetu, laž, nego i pogubne razonode, i telesne naslade, zločinačka maštanja i bezakone pomisli – sve, sve što je zabranjeno Jevanđeljem. Raniji grehovni život umijte suzama iskrenog pokajanja.
Ne govori sam sebi, u uniniju i duševnoj raslabljenosti: „Ja sam upao u teške grehe: ja sam dugotrajnim grehovnim životom stekao grehovne navike: one su vremenom postale kao prirodna svojstva, učinili su pokajanje nemogućim za mene.“[2] Te mračne misli ti sugeriše tvoj neprijatelj, kog još ne primećuješ i ne poimaš[3]: on zna za mogućnost pokajanja, on se boji da te pokajanje ne istrgne iz njegove vlasti – i trudi se da te odvuče od pokajanja, pripisujući Božijem svemogućem leku nemoć.
Ustanovitelj pokajanja je tvoj Tvorac, koji te je sazdao ni iz čega. Još lakše, On te može presazdati, promeniti tvoje srce: načiniti srce bogoljubivo od srca greholjubivog, načiniti srce čisto, duhovno, sveto, od srca čulnog, telesnog, zlonamernog, sladostrasnog.
Braćo! Poznajmo neizrecivu ljubav Božiju prema palom ljudskom rodu. Gospod se očovečio, kako bi kroz očovečenje omogućio Sebi da primi na Sebe kaznu, koju su ljudi zaslužili, i da kaznom Svesvetog iskupi krivce od kazne. Šta ga je privuklo nama, ovde, u zemlju našeg izgnanstva? Naša pravednost? Ne! Njega je privuklo nama ono jadno stanje u koje nas je dovela naša ogrehovljenost.
Grešnici! Ohrabrimo se. Za nas, upravo za nas, Gospod je izvršio veliko delo Svog očovečenja; On je pogledao na naše bolesti sa nepojmljivom milošću. Prestanimo da se kolebamo! Prestanimo da padamo duhom i da sumnjamo! Ispunjeni verom, usrđem i blagodarnošću, pristupimo pokajanju: posredstvom njega ćemo se pomiriti sa Bogom. Ako li bi se bezbožnik obratio od svijeh grijeha svojih koje učini, i držao bi sve uredbe moje i tvorio sud i pravdu, doista će živjeti, neće poginuti. Bezakonja njegova što ih je god učinio neće mu se više spominjati, u pravdi svojoj koju čini živjeće. Takvo obećanje daje Bog grešniku, ustima Svog velikog proroka (Jez 18,21-22).
Odgovorimo, prema našim slabim snagama, na veliku ljubav Gospoda prema nama, onako kako na ljubav Stvoritelja mogu odgovoriti Njegova stvorenja, i to pala stvorenja: pokajmo se! Pokajmo se, ne samo ustima; posvedočimo naše pokajanje ne samo malobrojnim, kratkoročnim suzama, ne samo spoljašnjim učešćem na crkvenom bogosluženju, vršenjem crkvenih obreda, čime su se zadovoljavali fariseji. Prinesimo, pored suza i spoljašnje pobožnosti, i plod dostojan pokajanja: zamenimo grehovni život jevanđelskim životom.
Zašto da mrete, dome Izrailjev! (Jez 18,31) Zašto vi hrišćani ginete, od vaših grehova, večnom smrću? Zašto se vama puni ad, kao da već u Crkvi nije ustanovljeno svemoguće pokajanje? Taj beskonačno dobri dar dat je domu Izrailjevom – hrišćanima – i u bilo koje vreme života, kakvi god da su gresi, on deluje sa istovetnom silom: očišćava svaki greh, spasava svakoga ko pribegava Bogu, makar to bilo u poslednjim, predsmrtnim minutima.
Zašto da mrete, dome Izrailjev! Hrišćani konačno umiru večnom smrću, zato što se sve vreme zemaljskog života bave samo narušavanjem zaveta krštenja, služenjem grehu; oni ginu zato što ni najmanje pažnje ne udostojavaju Reč Božiju, koja im objavljuje pokajanje. U samim predsmrtnim minutima, oni ne umeju da iskoriste svemoguću silu pokajanja! Ne umeju da iskoriste, zato što nisu dobili nikakvo saznanje o hrišćanstvu, ili su dobili saznanje krajnje nedovoljno i nejasno, koje se mora nazvati pre potpunim neznanjem, nego nekakvim saznanjem.
Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod – kao da je prinuđen da pojača uveravanje pred nevernicima, i da pobudi zanimanje kod nezainteresovanih. Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ… (Jez 33,11) Zašto da mrete, dome Izrailjev?…
Znao je Bog ljudsku slabost, znao je da će oni i posle krštenja upadati u sagrešenja: iz tog razloga On je u Svojoj Crkvi ustanovio tajnu pokajanja, kojom se očišćuju gresi učinjeni posle krštenja. Pokajanje mora pratiti veru u Hrista, prethoditi krštenju u Hrista; a posle krštenja ono ispravlja narušavanje dužnosti onoga ko je poverovao u Hrista i krstio se u Hrista.
Kada su mnogi iz Jerusalima i čitave Judeje silazili kod Jovana, propovednika pokajanja, na Jordan radi krštenja, oni su mu ispovedali svoje grehe – ispovedali su ne zato, kako primećuje jedan sveti pisac,[4] što je sveti Krstitelj imao potrebu da zna sagrešenja onih koji mu dolaze, nego zato što je za snagu njihovog pokajanja bilo neophodno da se sa osećanjem žaljenja zbog upadanja u grehe poveže ispovedanje grehova.
Duša koja zna da je dužna da ispoveda svoje grehe – kaže isti taj sveti otac – samom tom mišlju, kao uzdom, uzdržava se od ponavljanja ranijih sagrešenja; nasuprot tome, neispoveđeni gresi, kao da su izvršeni u mraku, lako se ponavljaju.
Ispovedanjem grehova raskida se druženje sa grehovima. Mržnja prema grehu – znak istinskog pokajanja – jeste rešenost da se vodi vrlinski život.
Ako si stekao naviku prema grehovima, češće ih ispovedaj – i ubrzo ćeš se osloboditi grehovnog ropstva, lako i radosno ćeš slediti Gospoda Isusa Hrista.
Onaj ko neprestano izdaje svoje prijatelje, njemu prijatelji postaju neprijatelji, udaljuju se od njega, kao od izdajnika, koji želi njihovu večnu pogibao: onaj ko ispoveda svoje grehe, oni od njega odlaze, zato što se gresi zasnivaju i snaže gordošću pale prirode, ne trpeći izobličavanje i upozorenje.
Ko u nadi na pokajanje dozvoljava sebi da sagreši dobrovoljno i namerno: taj lukavo postupa u odnosu prema Bogu. Onoga koji greši dobrovoljno i namerno, u nadi na pokajanje, neočekivano pogađa smrt, i njemu se ne daje vreme koje je on planirao da posveti vrlini.[5]
Tajnom ispovesti odlučno se očišćuju svi gresi, učinjeni rečju, delom i pomišlju. Da bi se iz srca izbrisale grehovne navike, koje su se u njemu ukorenile, u toku dugo vremena, neophodno je vreme, neophodno je postojano prebivanje u pokajanju. Postojano pokajanje sačinjava postojana skrušenost duha, borba sa pomislima i osećajima u kojima se razotkriva grehovna strast sakrivena u srcu, obuzdavanje telesnih osećaja i trbuha, smirena molitva, česta ispovest.
Braćo, mi smo dobrovoljnim grehom izgubili svetu neporočnost, koja je neuporediva ne samo sa grehovnim delom no čak i za poznanjem zla – neporočnost koja je u duhovnom blesku u kom smo mi dovedeni u postojanje, iz ruke Spasitelja. Mi smo izgubili i tu neporočnost koju smo dobili pri novom stvaranju krštenjem; mi smo na putu života ukaljali svoje haljine, koje je izbeleo Iskupitelj. Ostala nam je još jedna voda za umivanje – voda pokajanja. Šta će biti sa nama kada zanemarimo i to umivanje? Dogodiće nam se da stanemo pred Boga sa dušama unakaženim od greha – i On će strašno pogledati na oskvrnjenu dušu, osudiće je na večnu muku.
Umijte se, kaže Bog grešnicima, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanitv zlo činiti. Tada dođite, pa ćemo se suditi. Čime se završava taj sud Božiji, sud pokajanja, na koji Bog neprestano poziva grešnika, u vreme njegovog zemaljskog života? Kada čovek uvidi svoje grehe, odluči se na iskreno pokajanje i popravljanje: to Bog rešava Svoj sud sa čovekom, sledećom odlukom: Ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna (Is 1,16,18).
Ako hrišćanin pak pokaže nemar prema tom milostivom, poslednjem pozivu Božijem: njemu Bog objavljuje večnu pogibao. Dobrota Božija, govori apostol, na pokajanje te vodi (Rim 2,4). Bog vidi tvoja sagrešenja: On dugotrpeljivo gleda na sagrešenja koja ti činiš pred Njegovim očima, na niz sagrešenja koja su obrazovala sav tvoj život; On čeka tvoje pokajanje, i ujedno ostavlja tvojoj slobodnoj volji da izabere tvoje spasenje ili pogibao. I dobrotu i dugotrpljenje ti zloupotrebljavaš! Kod tebe nema popravke! Tvoj nemar je sve jači! Kod tebe jača i zanemarivanje Boga i tvoje sopstvene, večne sudbine! Ti se brineš samo o umnožavanju svojih grehova, ranijim sagrešenjima dodaješ nova i dvostruko veća sagrešenja! Svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnjev za dan gnjeva i otkrivanja pravednoga suda Boga, na kom će se dati svakome po djelima njegovim: život vječni onima koji istrajnošću u dobrim djelima traže slavu i čast i besmrtnost; a jarost i gnjev onima koji se uporno protive istini a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čovjeka koji čini zlo (Rim2,59).
Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pimen Veliki, vidi: Skitski paterik.
  2. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 2.
  3. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 2.
  4. Sveti Jovan Lestvičnik, Beseda 4
  5. Isak Sirijski, Beseda 90.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *