NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 13
 
Dolaskom proleća 1859. godine, preosvećeni Ignjatije se veoma saosećajno poneo prema pitanju poboljšanja života seljaka, ukidanjem vlastelinskog prava. Duboko ga je rastužilo pogrešno tumačenje volje cara – oslobodioca, izvrtanje reči „sloboda“ – „volja“, koje su blagoizvoljenjem monarha darovane njegovim podanicima. Tim povodom preosvećeni je načinio dva dopisa, koji su cirkularno razaslani po eparhiji. I u jednom i u drugom bili su izloženi jevanđelski pogledi na to pitanje, i preporučivalo se sveštenstvu da se rukovodi tim gledištem, u slučaju odnosa sa parohijanima, kada im se oni obrate radi saveta ili urazumljivanja u vezi seljačkog pitanja.
U leto iste te godine, preosvećeni je obišao zapadni deo svoje eparhije, posetio je parohije i manastire Crnomorja, i oko dva meseca je proveo u Tamani. S jeseni, on se bavio traženjem i uređenjem novog smeštaja za bogosloviju, koja je bila smeštena u iznajmljenoj kući, tesnoj i neudobnoj, i gde je rok najma već isticao. Sudelovanjem lokalne gradske uprave došlo je do veoma pogodnog najma za tu namenu, na dugo vreme, u privatnim kućama, u brdovitom i najzdravijem delu grada, pored crkve sv. apostola Andreja Prvozvanog, na arhijerejskom šumskom letnjikovcu, koja se na tom mestu graniči sa glavnim trgovačkim gradskim trgom. Bilo je mnoštvo posledičnih pitanja, koja su pokrenuta proizvodnjom, mnogo davnašnjeg nezadovoljstva između parohijana i sveštenstva, i još veći broj pitanja nastalih zbog uznemirujućih sukoba sreskih građanskih vlasti sa duhovnim, koji su ili bili završeni mirnim usaglašavanjem, ili su dovedeni u red i rešeni; od mnoštva njih, ostala je samo ništavna količina nezavršenih, tako da se uopšte može reći da je eparhija dovedena u potpuno blagostanje.
Međutim, problemi nisu prestali da progone episkopa Ignjatija i na tom njegovom položaju, a smrt mitropolita Grigorija ostavila ga je bez najbližeg čoveka, koji je prijateljski saosećao sa njim. Tada ga je sustigla i veoma teška bolest: prirodni osip, zajedno sa visokom temperaturom. Dugo je potrajalo njegovo ozdravljenje, njegove snage su počele primetno da slabe, i on je odlučio da traži da ode pravo u mirovinu, u već poznati Nikolo-babajevski manastir; krajem jula 1861. godine, predao je izveštaj Sinodu i pismom se obratio caru imperatoru.
 
Evo sadržaja tog pisma:
 
„Carujući monarh, Najmilostiviji car!
Osećajući iznemoglost snaga od bolesti, koja traje već oko četrdeset godina, i neprestano čuvajući u svojoj duši želju da okončam dane u usamljenosti, ja sam Svetom sinodu predao izveštaj, u kojem, obaveštavajući o stanju svog zdravlja, molim da budem oslobođen upravljanja eparhijom i da mi se prepusti uprava nad opštežiteljnim Nikolo-babajevskim manastirom, na Volgi, u Kostromskoj eparhiji, kao što je to učinjeno sa mnogim arhijerejima, po oslobađanju od eparhijskih poslova. Ona milostiva pažnja, koje su me udostojili Vaši vladajući roditelji, koji su me nazivali svojim pitomcem, dopušta mi da se obratim Vašem carskom veličanstvu, sa najponiznijom i najuverljivijom molbom. Ne radi nekakve moje zasluge ili dostojanstva kojih ja nemam – nego radi sećanja na Vaše pokojne roditelje, učinite mi milost i naredite da se ispuni moja molba, podarite mi moljeno utočište u kojem bih mogao na miru okončati svoje dane, uznoseći nedostojne i uboge molitve
Bogu, za blagostanje Vas i čitavog Vašeg carskog doma, i za pokoj i večno blaženstvo Vaših roditelja, kojih se neprestano sećamo.“
„U osećanjima vernog i podaničkog najpobožnijeg uvažavanja i najpotpunije odanosti, imam radost biti…“ i ostalo „24. jula 1861. godine“. Petog avgusta, sačinjen je otpust sa određenjem penzije od 1000 rubalja godišnje; na kraju, ona je po najvišoj naredbi povećana dodatkom od 500 rubalja.
Godine 1861, 19. septembra, car je posetio Kavkaz, ali nije bio u Stavropolju, nego je upoznavajući se sa ponovo osvojenom zemljom iza Kubana, pitao grofa Evdokimova (čiji glavni stan je bio u Stavropolju) za preosvećenog, i preko njega mu je poslao orden sv. Ane I stepena, koji nije čekao vladiku u Stavropolju, nego mu je poštom poslat u novo mesto boravka.
Pri odlasku iz Stavropolja, isto kao ranije iz Petrograda, preosvećeni nije imao vlastitih novčanih sredstava; ponovo je morao pribeći pomoći sa strane, kako bi se razračunao sa nekim dugovima i pokrio troškove puta. Na putu, prolazeći kroz Moskvu, svratio je kod svog starog znanca, preosvećenog Leonida, episkopa dmitrovskog, vikara moskovskog, i gostovao je kod njega dve nedelje, zbog bolesti. Dogodio mu se nervni udar u desnu nogu, i iako su preduzete medicinske mere i on dobio nekakvo olakšanje, ipak ga je, od tada, neprestano mučila slabost te noge.
U vreme svog prebivanja na Kavkazu, preosvećeni nije napuštao svoj duhovno-književni rad. Osim pouka koje je usmeno govorio, ovde je napisao knjigu „Prinos savremenom monaštvu“, koja čini peti tom njegovih dela. U njoj, on savremenom monaštvu prenosi savete o monaškom životu, kroz pravila spoljašnjeg ponašanja i unutrašnje duševne delatnosti, primenjujući ih na raznorazna služenja, kojima su izloženi monasi u naše vreme. Sačinio je pouke: „O različitim stanjima prirode ljudske u odnosu prema dobru i zlu“, „O viđenju duhova“, i „O spasenju i hrišćanskom savršenstvu“.
Pouku o viđenju duhova preosvećeni je sastavio na osnovu sopstvenih iskustava. Iskustva te vrste on je doživljavao tokom veće polovine svog duhovnog života i prikazivao ih je u svojim knjigama, posmatrajući ih, kako sa duhovne, tako i sa fizičke strane.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *