NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 7
 
Lopotov manastir, koji je osnovao prepodobni Grigorije Pelšemski, vologodski čudotvorac, nalazi se u Kadnikovskom srezu, u Vologodskoj guberniji, na 40 vrsta od Vologoda i na 7 od Kadnikova, smešten na obali reke Pelšme, koja se uliva u Suhonu, na šumovitom i močvarnom mestu. Manastir je bio gotovo razrušen, jer je bila namera da on bude ugašen: crkva i ostale građevine bile su krajnje oronule, prihodi su bili oskudni, nedostajale su najneophodnije životne namirnice, a zato je i bratije bilo veoma malo. Trebalo je uložiti mnogo napora i briga, kako bi se sve popravilo, obnovilo, kako bi se dopunili nedostaci u svakom pogledu. Novi upravitelj nije padao duhom; energično se prihvatio posla. Uskoro su potekli prilozi blagočestivih stanovnika Vologoda, koji su slavili sećanje na prepodobnog Grigorija; monasi iz manastira u kojima je kao poslušnik boravio upravitelj Ignjatije, počeli su se sabirati u njegovu obitelj, i za kratko vreme su u njoj sačinili bratstvo od 30 ljudi. Bogosluženjs je ustrojeno prema odgovarajućem poretku: obitelj se obnovila i spolja i iznutra, nije se mogla prepoznati u odnosu na stanje u kakvom ju je primio upravitelj Ignjatije. Ali koliko je to koštalo njega samoga? … Po pripovedanju jednog očevica koji je posetio manastir Lopotov u zimu 1832. godine, upravitelj Ignjatije smestio se u stražarnicu kod svetih dveri, dok je bila u toku izgradnja nove kelije za nastojnika.
Srce Aleksandra Semjonoviča je smekšalo kada je video mladog sina u činu koji priliči staračkom uzrastu, i koji dakle mnogo obećava za budućnost. Tamo gde nije mogla imati uticaja unutrašnja, duhovna strana, uspela je spoljašnja, i ona je u potpunosti pokazala svoj blagotvoran uticaj na Sofiju Atanasjevnu. Sin upravitelj je počeo često boraviti u roditeljskom domu: njegove snažne reči o istinama zagrobnog života porazile su srce majke, koja je često bolovala i koja je osećala blizinu svoje smrti. Majka se hranila duhovnim besedama sina; njena shvatanja su se izmenila; od telesnih postala su duhovna; ona je zahvaljivala Bogu što ju je udostojio da se njen prvenac nađe među Njegovim služiteljima, budući da je ranije to smatrala svojom velikom nesrećom. Takva promena kod roditeljke, na kraju njenog života, neizrecivo je radovala sina, sveštenomonaha. Upućena njegovim poukama i molitvama, Sofija Atanasjevna je mirno skončala 25. jula 1832. godine. Obred opela odslužio je sam iguman Ignjatije, u hramu sela Pokrovsko. Divno je da prilikom tog bogosluženja sin nije pustio nijednu suzu nad beživotnim telom majke! I to se nije dogodilo zbog uzdržanosti, koja priliči onome koji predstoji sveštenosluženju ili zbog hladnoće osećanja prema porodici, nego je predstavljalo posebnu crtu duhovne ličnosti. Osećanje u njemu bilo je živo, sinovska ljubav prema majci u svojoj prirodnoj meri, ali je u njemu duševni čovek bio zamenjen duhovnim; osećanje telesnog srodstva bilo je u potpunosti prožeto duhovnom ljubavlju, koja je nalagala da se ne gubi glava u žalosti za prolaznim, nego da se usnuloj želi jedino blaženi udeo – u večnosti. Zato se takva porodična osećanja kod monaha Ignjatija nikada nisu ispoljavala na svoj uobičajen način; ona su se kod njega odražavala kroz duboku misao i molitveno, bezmolvno osećanje straha Božijeg, uz potpuno spoljašnje spokojstvo.
U Lopotovom manastiru, upravitelja Ignjatija utešio je susret i ponovno zajedničko prebivanje sa njegovim omiljenim drugom Čihačovim. Čihačov je postao aktivni pomoćnik upravitelja Ignjatija u ustrojavanju obitelji; imao je odličan glas, dobro je znao crkveno pevanje i sastavio je veoma dobar hor, koji nije malo uticao na to da se u obitelj privuku mnogi bogomoljci. Upravitelj Ignjatije ga je obukao u rasu i rukovodio u duhovnom životu.
Stupivši na novo poprište, na mesto starešine monaškog opštežića, o. Ignjatije je bio „ava“ monaške zajednice, u punom smislu reči. Odlomak koji sledi, iz njegovih asketskih spisa, otkriva nam kakav duh ga je vodio kada je poučavao monahe: „Ovde ću reći o ruskim manastirima, moju ubogu reč, reč – plod dugogodišnjeg iskustva. Možda će, zapisana na papiru, ona nekome dobro doći! – Oslabio je monaški život, kao i uopšte hrišćanski, oslabio je monaški život zato što se on nalazi u neraskidivoj vezi sa hrišćanskim svetom koji odvajajući slabe hrišćane u monaštvo ne može tražiti od manastira snažne monahe, poput drevnih, kada je i hrišćanstvo koje je živelo u svetu obilovalo vrlinama i duhovnom snagom. Ali još uvek manastiri, kao utvrđenje Svetoga Duha, bacaju zrake svetlosti na hrišćanstvo; još uvek je tamo hrana za pobožne; još uvek je tamo čuvanje jevanđelskih zapovesti, još uvek je tam.o strogo i dogmatsko i moralno pravoslavlje; tamo se, mada retko, krajnje retko, nalaze žive tablice Svetoga Duha. Primetno je da su svi duhovni svetovi i plodovi izrasli iz onih duša koje su, daleko od poznanstava unutar i van manastira, uzgajale sebe čitanjem Svetog pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim, ali snažnim pokajanjem. Gde nije bilo takvog uzgajanja, tamo je – besplodnost.“
„Šta čini vežbanje monaha, zbog čega i jeste – samo monaštvo? Ono se sastoji od izučavanja svih zapovesti, svih reči Spasitelja, u njihovom usvajanju umom i srcem. Monah postaje posmatrač dve ljudske prirode: pale prirode, grehovne, koju on vidi u sebi, i obnovljene prirode, svete, koju on vidi u Jevanđelju. Deset zapovesti Starog zaveta odbacile su samo grube grehe, Jevanđelje leči samu prirodu, obolelu od greha, koja je padom stekla grehovne osobine. Monah je dužan, pri svetlosti Jevanđelja, da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osećanjima srca, sa osećajima i željama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevanđelju, sa svetodršcima koji se trude da zadrže čoveka u svojoj vlasti i zarobljeništvu. Svesilna istina ga oslobađa (Jn 8, 32); oslobođenog od ropstva grehovnim strastima uobličava, obnavlja, uvodi u potomstvo novoga Adama, sveblagi Duh Sveti…“[1]
Episkop vologodski Stefan, videći neumorne i korisne napore upravitelja Ignjatija na obnovljenju i blagoustrojenju lopotovske obitelji, proizveo ga je u čin igumana, 28. maja 1833. godine; međutim, močvarno okruženje Lopotovog manastira odnelo je i poslednje ostatke zdravlja, i na kraju ga je sasvim smestilo u bolesničku postelju. Čihačov je patio u duši zbog svog igumana, i ne videći nikakav drugi izlaz u očajnom stanju, osmelio se da mu predloži svoju misao – da se presele iz Lopotovog manastira negde na drugo mesto. Iguman je odobrio tu misao, i bilo je odlučeno da Čihačov ode u svoj zavičaj, u Pskovsku guberniju, da se zauzme za njihov premeštaj u jedan od tamošnjih manastira. Upućen blagoslovom svog igumana, Čihačov se uputio na nameravani put. Stigavši u Petrograd, on se obratio grofici Ani Aleksejevnoj Orlovoj – Česmenskoj, sa kojom je, nešto ranije, imao priliku da se upozna. To je bilo prilikom prvog njegovog putovanja iz Lopotovog manastira, kada je išao u svoj zavičaj zbog porodičnih poslova; tada je on prvi put sreo groficu u novgorodskom Jurjevskom manastiru, u kelijama igumana, čuvenog arhimandrita Fotija. Grofica je ljubazno primila Čihačova, i priložila je Lopotovom manastiru nekoliko knjiga i 800 rubalja. Od tada, Brjančaninov i Čihačov su uživali blagonaklonost grofice Orlove, što je trajalo do same njene smrti. I tada je grofica Ana Aleksejevna takođe srdačno primila Čihačova, smestila ga u svoj dom, snabdela ga svime što mu je potrebno, i aktivno je počela da se zalaže za premeštaj igumana Ignjatija iz Lopotovog manastira.
Čihačov, nalazeći se u prestonici, u krugu uglednog društva koje je posećivalo groficu, već je nameravao da se vrati nazad u Lopotov manastir, ali grofica ga je zadržala i savetovala mu je da se predstavm moskovskom mitropolitu Filaretu koji se tada nalazio u Petrogradu. Čihačov se javio na Trojicko podvorje. Visokopreosvećeni je blagonaklono primio lopotovskog monaha, i rekao je: „Meni nisu nepoznati život i osobine igumana Ignjatija“, i ponudio mu je mesto igumana Nikolou-grješskog trećerazrednog manastira, u svojoj eparhiji, ako on želi tu da se preseli, obećavajući da će mu kasnije obezbediti i bolje. Čihačov je zahvalio milostivom vladici, i usudio se da pred njim izrazi bojazan da će igumanu Ignjatiju biti neugodno da sam zatraži otpust iz vologodske eparhije, jer ga je postrigao lično arhijerej vologodske eparhije, koga će možda ražalostiti takav postupak njegovog postrižnika. „Dobro“, rekao je mitropolit, „ja ću predložiti to pred Slnodom, i nadam se da me neće odbiti.“ Sledećeg dana, iz Sinoda je poslata naredba u Vologod, preosvećenom Stefanu, da se iguman Lopotovog manastira Ignjatije premesti u Nikolo-ugrješski manastir, gde ga je, pošto bude predao svoj manastir, trebalo smesta poslati.
Preosvećeni Stefan je blagonaklono gledao na ovaj događaj. Uputivši igumana Ignjatija sa svojim blagoslovom na novo mesto služenja, on je o njemu dao sledeću ocenu, u svom obraćanju mitropolitu moskovskom, 28. novembra 1833. godine: „Iguman Ignjatije, posle postriga u monaštvo 1831. godine, po ukazu Svetog sinoda, nalazio se u bratstvu trećerazrednog Glušickog manastira, i svojim pohvalnim osobinama i svojim obrazovanjem u naukama, uvek je privlačio moju naročitu pažnju, zbog čega je bio uzet u vologodski arhijerejski dom i, posle rukopoloženja u jerođakona, a zatim i u jeromonaha, bio je uključen u saborno sveštenosluženje, gde su sve više i više bile primetne njegove izuzetne sposobnosti, ukrašene pohvalnim vladanjem. Godine 1832, 6. januara, ja sam postavio njega, Ignjatija, umesto upokojenog upravitelja jeromonaha Josifa u Lopotovom manastiru, za upravitelja. Dok je bio na ovoj novoj dužnosti koja mu je naložena, obrascem svog primernog života, utvrđivanjem poretka u manastiru, saglasno manastirskim pravilima i ustavima, tačnim prikupljanjem svega što dolikuje manastiru, privlačeći naročitu pažnju javnosti, uspeo je da izazove usrđe kod poštovalaca svete obitelji, i tako je poboljšao uslove u Lopotovom manastiru, koji je već bio dospeo u potpuni pad i rasulo, a sada je u najkraćem vremenu doveden u najbolje stanje, i to: 1) pribavljanjem skupocenih srebrnih svetih sasuda, Jevanđelja i odeće, i mnogih drugih crkvenih bogoslužbenih predmeta, i 2) izgradnjom kelija za igumana i bratiju, a zatim i popravkom mnogih starih manastirskih građevina. Kako je njegova, Ignjatijeva, služba korisna za svetu obitelj, a zatim i odjeci u javnosti o njegovim pohvalnim osobinama, ubedili su me da ga ove godine, 28. maja, radi njegovog ohrabrenja za nastavak takvog služenja, proizvedem u igumana, ostavljajući ga u istom tom uhodanom Lopotovom manastiru kao upravitelja, na toj izuzetno pohvalnoj službi igumana Ignjatija, o kojoj je bilo potrebno obavestiti Vaše visokopreosveštenstvo.“
Čihačov, obradovan tako uspešnim ishodom svog putovanja, uputio se iz Petrograda u rodni kraj, u Pskovsku guberniju, kako bi obavestio svoje roditelje. Ovde, ubrzo po dolasku, primio je pismo od grofice Orlove-Česmenske, u kojem ga ona obaveštava da su svi događaji iz života igumana Ignjatija i njega samog došli do saznanja cara imperatora Nikolaja Pavloviča, i da je Njegovo carsko veličanstvo izvolelo da se seti svojih pitomaca, pa je naredio mitropolitu moskovskom da igumana Ignjatija pozove ne u Moskvu nego u Petrograd, kako bi se lično predstavio njemu, pri čemu je dodao da ga, ako mu se Ignjatije dopadne isto kao ranije, on neće prepustiti mitropolitu Filaretu. Visokopreosvećeni Filaret, radi ispunjenja te najviše volje, zvaničnim pismo 15. novembra 1833. godine, imenovanim na episkopa vologodskog Stefana, moli ga da, što pre je moguće, pošalje igumana Ignjatija pravo u Petrograd, a svojim posebnim svojeručnim pismom igumanu Ignjatiju, on je tražio da on, bez ikakvog dvoumljenja, dođe kod njega u Petrograd, u Trojicko podvorje. „To naređenje mora biti neodložno ispunjeno“, pisao je moskovski vladika, „jer to nije moja volja.“
Dvadeset sedmog novembra iguman Ignjatije js predao Lopotov manastir svom blagajniku, a 30. novembra je otputovao u Petrograd. U to vreme, tu je stigao i Čihačov, nestrpljivo očekujući dolazak svog igumana. Došavši u prestonicu, iguman Ignjatije se odmah predstavio mitropolitu Filaretu, koji ga je primio na svom Trojickom podvorju, gde je on i sačekao vreme kada je bilo određeno da se javi caru.
U naznačeni dan i čas, iguman Ignjatije se predstavio caru u Zimskom dvorcu. Car se obradovao videvši svog pitomca, „a radost“, piše Čihačov, „da se pojavi pred voljenim carem, punoća osećanja zahvalnosti za sve milosti monarha, dovodili su do ushićenja punog strahopoštovanja toplu dušu verno odanog monaha“. Posle nekoliko objašnjenja car je izvoleo reći: „Ti mi se dopadaš, kao i ranije! Ti meni duguješ za vaspitanje koje sam ti dao, i za moju ljubav prema tebi. Nisi hteo da mi služiš tamo gde sam ja nameravao da te postavim, izabrao si put po svojoj volji – na njemu mi i vrati svoj dug. Ja ću ti dati Sergijevu pustinju, hoću da ti živiš u njoj i da od nje načiniš manastir, koji će u očima prestonice biti obrazac manastira.“ Zatim je on poveo igumana u odaje carice imperatorke Aleksandre Teodorovne. Ulazeći kod nje, upita je prepoznaje li ona tog monaha? Na odričan odgovor, on je pozvao igumana po prezimenu. Carica se vrlo milostivo ponela prema svom nekadašnjem stipendisti, i primorala ga je da blagoslovi svu njenu decu. Car je odmah naložio da dovedu oberprokuratora[2] Sinoda, Nečajeva, koji je izvestio Njegovo veličanstvo da Sergijeva pustinja ima posebno naznačenje – ona je predata vikarnom episkopu petrogradskog mitropolita, i njene Prihode koristi episkop umesto izdržavanja od duhovne administracije. Tada je car naredio da se izračuna koliko je velika suma prihoda koju vikarni episkop dobija od manastira, i da se u toj razmeri njemu obezbedi isplaćivanje sume iz kabineta, a manastir da se preda pod punu upravu upravitelja kog je on odredio. Ober-prokurator je preneo Svetom sinodu najvišu volju, i preosvećenom Benediktu, tada vikarnom episkopu, data je naredba Sinoda da preda pustinju igumanu Ignjatiju, a sam da prima 4.000 rubalja u novcu, kao izdržavanje iz kabineta. Tada je, po naređenju Sinoda, iguman Ignjatije uzveden u čin arhimandrita, što je bilo izvršeno 1. januara 1834. godine u kazanskoj crkvi, a petog dana istog tog meseca, novi upravitelj je došao u svoju obitelj, u pratnji Čihačova i dvadesetdvogodišnjeg mladića Jovana Mališova, tek primljenog među kelijnike, koji je kasnije, kroz 23 godine, postao naslednik svog starca u upravljanju obitelji, u činu arhimandrita.
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1.
  2. Ober – glavni; prokurator – lat. poslovođa, zastupnik, opunomoćenik (prim. prev.)

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *