NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STANJIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA
 
7. ODNOS OBNOVLJENE PRIRODE PREMA ZLU
 
Ovde se samo po sebi nameće pitanje: kakav je odnos obnovljenog čoveka prema zlu? On ne može da nema tačno znanje o zlu. Videli smo da je neporočna ljudska priroda, u stanju nakon stvaranja, odmah pala od takvog znanja, čim ga je dobila. Zato je još potrebnije da znamo kako se obnovljena priroda odnosi prema zlu, o kome poseduje nesumnjivo znanje? Odgovaramo: čistota srca – dakle, duhovno stanje obnovljene prirode, nazvano u Jevanđelju blaženstvom, koje daje čoveku da vidi Boga[1] – pojavljuje se u duši posle blaženstva milosti i proizilazi iz toga blaženstva. Izvesno je da jevanđelska blaženstva jesu ona duhovna stanja koja se otkrivaju u hrišćaninu od ispunjenja jevanđelskih zapovesti, da se blaženstva otkrivaju jedno za drugim, tako što nastaju jedno iz drugog.[2] Nakon odbacivanja svoje pravde, oskrnavljene zlom, iz plača zbog svog stanja pada, iz krotosti – tog pomirenja sa svim nevoljama, vidljivim i nevidljivim – duša počinje da oseća glad i žeđ za pravdom Božijom. Pravda Božija zadobija se u milosti. Jevanđelje zapoveda da je tražimo upravo u milosti. Ljubite neprijatelje svoje, govori Jevanđelje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone, da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čineli tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.[3] Savršenstvo hrišćanske, a stoga i ljudske vrline u obnovljenoj prirodi je blagodatno Bogopodražateljsko milosrđe, koje se stvara u hrišćaninu umnožavanjem Božije blagodati, dobijene na krštenju, i odgajene zapovestima. Od takvog milosrđa pojavljuje se duhovna čistota; ona se njime hrani, ona živi njime. Na pitanje: Šta je čistota?, prepodobni Isak Sirijski je odgovarao: „Čistota je srce puno milosti za svako stvorenje.“ Na pitanje: Šta je milostivo srce? – taj veliki učitelj monaha je rekao: „To je gorenje srca za svaku tvar, za ljude, za ptice, za životinje, za demone – rečju, za svako stvorenje. Od sećanja na njih i viđenja njih oči milostivog liju suze zbog obilne i silne milosti koja je ovladala srcem. Od stalnog trpljenja njegovo srce je postalo srce deteta, i on ne može biti ravnodušan kada čuje ili vidi kakvu štetu ili čak malu nevolju kojoj je tvar izložena. Zato on svakog časa prinosi molitvu, praćenu suzama, i za beslovesna stvorenja, i za neprijatelje istine, i za one koji mu kuju zavere, da bi se održali i očistili; on to čini čak i za gmizavce, čini to iz velike milosti koja se zbog Božijeg obličja izuzetno razvija u njegovom srcu.“[4] Od velike milosti u svom srcu veliki Isak uzvikuje: „Onoga dana u kome na bilo koji način, telom ili mislima, stradaš sa nekim, dobrim ili zlim, smatraj da si mučenik, stradalnik za Hrista, i da si udostojen ispovedništva. Seti se da je Hristos umro za grešnike, a ne za pravednike. Vidi kako je veliko delo stradati za zle i dobro činiti grešnicima! To je više nego činiti i jedno i druto pravednicima. Apostol to pominje kao čin dostojan divljenja.“[5] Poredeći pravdu pale čovečije prirode sa božanstvenom pravdom, sadržanom u blagodatnom, duhovnom milosrđu, sveti Isak naziva ovu drugu služenjem Bogu, a prvu služenjem idolima.[6] O zadobijanju tog milosrđa apostol govori onima koji veruju u Hrista: Obucite se kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi.[7] Sveti Makarije Veliki govori: „Blagodat tako deluje i umiruje sve sile i srce da duša od velike radosti (milosti) postaje slična neporočnom detetu, i čovek ne osuđuje više ni Jelina, ni Judejca, ni grešnika, ni mirjanina, jer taj unutrašnji čovek na sve gleda čistim okom, i raduje se celom svetu, i želi najviše što može da poštuje i voli i Jeline i Judejce.“[8] „Čistota srca“, rekao je pomenuti sveti Isak, „gleda Boga; ona sija i cveta u duši od neviđenja čovečije zlobe, a ne zbog čovečijeg učenja.“[9] Čovek ne vidi zlobu u svojim bližnjima tada kada sve odnose sa bližnjima upije milost prema njima. Ko može reći da ovakvo neviđenje nedostataka u bližnjima predstavlja slepilo uma, proglašavanje zla dobrom? Naprotiv: slepilo uma, neviđenje greha i zla, proglašavanje zla dobrom pripadaju nepokajanim grešnicima, koji opravdavaju svoj greh. Svetitelji Božiji, prosvećeni Duhom Božijim, poznaju zlo do tančina, znaju njegova lukavstva, znaju da je otrovno; posredstvom tog poznanja, dobijenog od Duha, oni veoma brižno čuvaju sebe od opitnog znanja grehova, koje bi mogli dobiti kada bi počinili greh. Rođeni od Boga ne griješi, govori sveti Jovan Bogoslov, nego koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se nedotiče.[10] Posredstvom blagodatnog milosrđa, koje prožima svaki odnos istinskih hrišćana prema bližnjima, istinski hrišćani ostaju daleko od ogrehovljenosti bližnjih: ona se osuđivanjem predaje upravo onome koji osuđuje i tako narušava njegovo sopstveno, spokojno, radosno, sveto uređenje. Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, i obitava u svetiteljima Božijim, bez odlaganja izobličava svaku pomisao protivnika koja im se približava, kakvom god maskom pravednosti bila prikrivena ta pomisao.[11] U pouci[12] o duhovnom rasuđivanju o pomislima, strastima i vrlinama, sveti Jovan Lestvičnik govori da se ono javlja od neporočne savesti i čistote srca; u početnicima u napredovanju ono predstavlja poznanje pada i svoje ogrehovljenosti; u srednjima (po napredovanju) ono odvaja istinsko dobro od prirodnog dobra i od zla, kako otvorenog zla, tako i zla koje je prikriveno maskom dobra; napokon, u savršenima ono je duhovni razum, koji sija od Svetog Duha i vidi kako zlo dejstvuje u drugim ljudima. Tako je sveti apostol Petar rekao Simonu gataru: Vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde.[13] Na početku pouke o sveštenom bezmolviju sveti Jovan Lestvičnik kaže da je svetim ljudima Božijim Sveti Duh otkrio tačno i podrobno znanje o grehu.[14] Početak prosvećenja duše i znak da je ona zdrava je onaj trenutak kada um počne da posmatra svoja sagrešenja, neizbrojiva, kao što je neizbrojiv pesak morski, rekao je sveti Petar Damaskin.[15] Posmatranje svog pada i posmatranje svojih grehova Petar Damaskin naziva duhovnim viđenjem, i kaže da se ono pojavljuje zbog dejstva blagodati u delatniku Hristovih zapovesti.[16] Sveta Crkva je dala zakon svojoj deci da najtoplijom molitvom izmoljavaju od Boga veliki dar – viđenje svojih grehova.[17] Pala priroda je poražena slepilom uma. Ona ne vidi svoj pad, ne vidi svoje grehove, ne vidi svoje stranstvovanje na zemlji, a ponaša se na njoj kao da je besmrtna i kao da postoji jedino za zemlju. Ona bezdušno sudi i osuđuje grehove bližnjeg, i, što je još gore, iz svog sopstvenog jadnog uređenja izmišlja grehove bližnjeg koje taj bližnji i nema; i najviše hrišćanske vrline za nju su sablazan zato što, shodno svom lažno nazvanom razumu, izopačuje njihov značaj, a sve zato što je zlobna u srcu. Suprotno ovome, obnovljena priroda ima od Boga darovano blagodatno znanje i viđenje zla, i to ne samo ono znanje i viđenje zla koje ne narušava celinu dobra u čoveku, nego i ono znanje i viđenje zla koje najstrože čuva čoveka od opitnog poznanja zla, pogubnog za čoveka. Obnovljena priroda vidi i zna zlo u sebi, u ljudima i u demonima, ali ostaje neopoganjena zlom zato što to viđenje i znanje obnovljene prirode zapravo i ne pripada čoveku, nije zadobijeno čovekovim vlastitim naporom, već mu ga je darovao sam Bog. Znanje o zlu koje je čovek stekao kroz pad možemo uporediti sa znanjem samog bolesnika o bolestima od kojih boluje; a znanje koje o zlu imaju obnovljeni ljudi možemo uporediti sa znanjem lekara o bolestima. Bolesnici iskustveno znaju bolest, ali ne znaju ni njen uzrok ni sredstva kojima se ona leči; lekari nemaju iskustveno znanje o bolesti, ali je znaju neuporedivo određenije od bolesnika, znaju njene uzroke i sredstva kojima se ona leči.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 5, 8.
  2. Revnosno držanje (jevanđelskih zapovesti) uči čoveka „njegovoj nemoći“. Sv.Simeon Novi Bogoslov, Bogoslovske i delatne tave, gl. 4, Dobrotoljublje, tom1. To znači: revnosno držanje zapovesti uvodi u prvo blaženstvo tj. u siromaštvo duhom; ono donosi duhovni plač; on donosi krotost. Redosled blaženstava izložio je veoma jasno sveti mučenik Petar Damaskin, Dobrotoljublje,tom Z, knjiga 1.
  3. Mt 5,44-48.
  4. Slovo 48.
  5. Slovo 89. Rim 5, 68.
  6. Isto.
  7. Kol 3,12,13.
  8. Beseda 9.
  9. Slovo 55. prepodobnom Simeonu.
  10. 1 Jn 5,18.
  11. Flp 4, 7.
  12. Lestvica, Pouka 26.
  13. Dap 8,23.
  14. Lestvica, Pouka 27.
  15. Dobrotoljublje, tom 3, O sedam telesnih dejstava.
  16. Dobrotoljublje, tom 3, O osam umnih viđenja.
  17. Molitva prepodobnog Jefrema Sirina na sv. Četrdesetnicu.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *