NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STANJIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA
 
6. KAKO ĆEMO POKAJANJEM OBNOVITI ISKUPLJENU PRIRODU AKO JE OZLEDIMO?
 
Oni koji žele da zadobijaju opitno poznanje svetog krštenja, oni koji žele da otkriju skrivenu tajnu i besceni duhovni dar uložen u riznicu duše rukom neiskazane Božije milosti, oni koji žele da vide svoju prirodu u stanju obnovljenja i novog života, oni koji žele da osete i vide u sebi Hrista – sve to mogu dostići pokajanjem. Način pokajanja koji priliči i dolikuje hrišćaninu saobrazan je tome daru koji on želi da otkrije u sebi: istinsko pokajanje je saobrazno tajni krštenja. Jedino se krštenjem, po neiskazivoj Božijoj blagosti, predaje čoveku Božiji dar; jedino Božija blagodat vraća dar hrišćaninu koji se pokajao što je nakon krštenja dopustio sebi delatnost i život pale prirode, oživeo u sebi smrt i ubio u sebi život. Kada se krstimo, mi se rađamo vodom i duhom; kada se pokajemo, mi se obnavljamo suzama i Duhom. Pokajanje je detinji, neućutni plač pred Bogom zbog gubitka dara, pun nade da će se dar ponovo dobiti. I ne čuvah svojega vinograda! – vapi u strašnoj žalosti duša koja je od prirode obnovljene krštenjem pala u oblast pale prirode, izgubila slobodu, pa nad njom greh vrši nasilje; pasu jarići moji! Nema u meni duhovnih osećanja i pomisli! Nepotrebna su sva stada mojih osećanja i misli! Oni su jarići zato što su smesa dobra i zla! Oni su moji zato što se rađaju iz moje pale prirode![1] Izgubio sam svojstva obnovljene prirode! Kada su svetog Isaka Sirijskog pitali kojim razmišljanjima treba neprestano da se zanima Hristov podvižnik u svom samovanju, on je odgovorio: „Pitaš o razmišljanju i o onoj misli koja mora neprestano da zauzima čoveka u njegovoj keliji da bi ga učinila mrtvim (za svet, to jest za greh)? Ima li potrebu usrdni i trezveni čovek da pita kako da se ponaša kada je sam sa sobom? Šta drugo može biti misaono zanimanje monaha u njegovoj keliji ako ne plač? Ostavlja li mu plač mogućnost da se obrati nekim drugim pomislima? Koje drugo misaono zanimanje može biti bolje od ovoga? Samo mesto u kome monah prebiva, njegovo samovanje, njegov život, sličan životu u grobu, tuđ čovečijoj radosti, uče ga da je plač njegovo delanje. Samo značenje njegovog imena priziva ga i podstiče na plač; on je onaj koji žali, pun žalosti u srcu. Svi sveti su otišli iz ovog života u plač. Ako su sveti plakali, i ako su njihove oči neprestano, sve do samog preseljenja iz ovog života, bile pune suza, ko onda da ne plače? Monah nalazi utehu u svom plaču. Ako su savršeni i pobedonosni plakali ovde, kako će prestati da plače onaj koji je pun rana? Ima li potrebu da uči uz koju vrstu misli će prolivati suze onaj koji pred sobom leži kao mrtvac i vidi da su ga gresi ubili? Gresi su ubili tvoju dušu, bačena je pred tebe mrtva ta koja ti je draža od celog sveta: zar ona ne traži da bude oplakana? Ako stupimo u tihovanje, i u njemu prebivamo sa trpljenjem, onda to sigurno znači da možemo prebivati u plaču. Neprestano ćemo se moliti umom Gospodu da nam da plač. Ako dobijemo taj dar blagodati, bolji i divniji od svih ostalih darova, onda ćemo posredstvom njega ući u čistotu. Kada zadobijemo čistotu, tada se ta čistota ne oduzima od nas do našeg izlaska iz ovog života.“[2] Očigledno je da se plač može roditi jedino u onome koji jasno poznaje stanje pale prirode i stanje prirode obnovljene krštenjem. Gorko može zaplakati i neprestano plakati jedino onaj koji zna cenu izgubljenog dara. „Plač po Bogu“, rekao je sveti Jovan Lestvičnik, „jeste tugovanje duše i raspoloženje u kome bolno srce pomahnitalo traži ono za čime žudi. Ne nalazeći to što traži, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko plače.“[3] Stradalničko osećanje plača mora činiti karakter hrišćanina koji se kaje. Ostavljanje plača je znak samoobmane i zablude. Jedino hristopodražateljsko smirenje može da umiri onoga koji plače; jedino ljubav u Hristu može da ga uteši, da obriše njegove suze, da ozari svetlošću nebeskog radovanja njegovo lice i srce.
Žrtve i svespaljenice pale prirode ne primaju se; jedina Bogu ugodna žrtva te prirode je duh skrušen.[4]
Kao što od stanja obnovljene prirode odstupamo i padamo u stanje pale prirode tako što ostavljamo delatnost obnovljene prirode, drugim rečima, zato što ostavljamo život po jevanđelskim zapovestima i skrećemo u delatnost pale prirode, tako se, suprotno ovome, iz stanja pale prirode u stanje obnovljene prirode vraćamo tako što odlučno i potpuno odbacujemo delatnost po razumu i volji pale prirode a odlučno i potpuno prihvatamo delatnost po učenju i zapovesti Bogočoveka. Pri tome se otkriva unutrašnja borba u čoveku zato što je život pre pokajanja, dakle život po sopstvenoj volji i razumu, lišio čoveka duhovne slobode i predao ga u robovanje grehu i đavolu. Kada se čovek kaje, on se napreže da postupa po jevanđelskim zapovestima, a greh i đavo, dobivši vlast koju im je on dobrovoljno predao životom pre pokajanja, nastoje ga da zadrže u robovanju, u okovima, u tamnici. Opitno poznanje robovanja kroz osećanja robovanja i nasilja i opitno poznanje duševne smrti kroz osećanje smrti pojačavaju i utvrđuju plač onoga koji se kaje. „Ta borba je međusobna“, kaže prepodobni Marko Podvižnik, i nastavlja: „Nju ne vodimo protiv nekoga izvana, i nisu braća ti protiv kojih treba da se borimo. Ona se odigrava u nama, i niko drugi ne može da nam pomaže u njoj. Jednog, ipak, imamo pomoćnika: Hrista, nepobedivog i neuništivog, krštenjem tajno skrivenog u nama. On će nas učvršćivati, ako, saobrazno svojim snagama, budemo ispunjavali Njegove zapovesti.“[5] Prepodobni podvižnik ovde ne odbacuje rukovođenje savetima i poukama duhovnih i opitnih ljudi – ne, on savetuje da bezuslovno i revnosno pribegavamo savetu duhovnih otaca i braće.[6] Ovde on hoće da pokaže da naš nevidljivi trijumf u unutrašnjoj bici zavisi jedino od volje i dejstva blagodati, a ona je zasađena u nama krštenjem i dejstvuje saobrazno nedokučivoj Božijoj odluci o čoveku i saobrazno našoj dobroj volji, koju pokazujemo i dokazujemo ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti. To je razlog zbog koga jedni, tačnije oni kojima obilno i stalno rukovode ljudi, donose veoma oskudan rod, a drugi, koji su čuli veoma kratku pouku, za kratko vreme postižu brzi uspeh u svojim duhovnim darovima. „Znaj dobro“, rekao je sveti Isak Sirijski, „da su posrednici svakog blaga koje dejstvuje u tebi misaono i u tajnosti bili krštenje i vera, i da te je njima Gospod naš Isus Hristos pozvao na dobra dela Njegova,“[7] a ne na prividno dobra dela pale prirode.
Sudovi Božiji pomažu onome koji se tako kaje. To je rekao i sveti prorok David: Sudovi Tvoji pomoći će mi.[8] Božiji promisao dopušta razne nevolje na onoga koji se kaje: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, govori apostol, i bije svakoga sina kojega prima.[9] Trpljenje nevolja uz blagodarenje Bogu, uz priznanje da smo dostojni nevolja, uz priznanje da su dopuštene nevolje upravo onaj spasonosni lek koji nam je potreban da bismo se izlečili, pouzdan je znak istinskog pokajanja. „Onaj koji ne poznaje sudove Božije“, govori prepodobni Marko, „taj umom ide ivicom između provalija, i pada od svakog udara vetra. Onaj ko se protivi nevoljama koje su na njega naišle, taj se sam, ne znajući to, protivi Božijoj zapovesti, a onaj koji ih prihvata sa istinskim znanjem, taj, po Pismu, pretrpe Gospoda.[10] Onaj koji je poznao istinu, taj se ne protivi pridošlim nevoljama jer zna da ga one dovode do straha Božijeg. Prethodni grehovi kojih se sećamo po vanjskom izgledu donose štetu onome koji ima blagu nadu; sećanje spojeno sa tugom oduzima nadu, a sećanje bez tuge obnavlja unutra prethodnu nečistotu. Kada um kroz odricanje od samog sebe jednostavnošću (ne složenošću) misli zadobija nadu, tada neprijatelj, pod izgovorom ispovedanja, stvara slike (u sećanju) ranije učinjenih sagrešenja da bi obnovio one strasti koje je izbrisala ruka Božije blagodati, i tako neprimetno naneo štetu čoveku. Tada se i jaki um, koji mrzi strasti, neminovno pomrači, jer ga zbuni sećanje na učinjene grehove. Ako je um još mračan i slastoljubiv, onda će svakako još više ostati u sećanju i strasno će razgovarati sa pomislima koje dolaze, pa takvo sećanje neće postati ispovedanje nego misaono obnavljanje u sebi ranije učinjenih grehova.[11] Ako hoćeš da prineseš Bogu neosuđeno ispovedanje, ne sećaj se grešnih spoticanja po vanjskom izgledu, nego hrabro podnosi zbog njih pridošle nevolje. Nevolje pristižu (kao odmazda) zbog prethodnih grehova: za svaki greh pristiže njemu srazmerna odmazda. Razuman čovek zna istinu, i zato se ispoveda Bogu trpljenjem pridošlih nevolja, a ne sećanjem na učinjene nevolje. Odbaciš li stradanja i sramoćenja, ne obećavaj da ćeš prineti pokajanje posredstvom drugih vrlina; slavoljublje i življenje bez bola umeju da služe grehu i posredstvom pravednih dela.“[12] „Put Božiji je svakodnevni krst. Čovek koji se nalazi pod posebnim Božijim promislom poznaje se po tome što mu Bog stalno šalje nevolje.“[13] Sila Božija u nemoći pale prirode pokazuje da je savršena[14] onda kada krst Hristov satire tu prirodu u prah.[15] Suprotno od ovoga, pala priroda može da se razvija jedino uz obilje pomoćnih sredstava, koja pruža palo ljudsko društvo: uz učenost, uz bogatstvo, uz počasti. Takve su osnove i ujedno znaci razvoja pale prirode. U takvom svom razvoju pala priroda je primila, kao žena iz apokalipse,[16] poklonjenje od zaslepljenog, nečasnog čovečanstva, i stupila sa njim u bludnu vezu čim se ono odreklo Hrista i Svetog Duha – možda bez reči odricanja – čim se odreklo suštinski, delatnošću, životom. Nakon obnovljenja naše prirode Bogočovekom, vraćanje čoveka svojoj paloj prirodi nije ništa drugo do preljuba, čin kojim on vara Boga.
Blagodat svetog krštenja uvodi hrišćanina u duhovnu slobodu posredstvom pokajanja, u onu slobodu koju je on već imao prilikom izlaska iz banje krštenja. Tako bolesnik posle uspešnog lečenja počinje da oseća svežinu i snagu koju je imao pre bolesti. Osnovni uzrok obnovljenja snage nisu lekovi, nego onaj život koji je Sazdatelj uložio u ljudsku prirodu: lekovi su samo pomogli životnoj sili da se uspešno bori protiv bolesti, da pobedi i otera bolest, koja nije ništa drugo do rastrojstvo dejstava životne sile. Za pokajanje je potrebno više ili manje vremena zbog raznih okolnosti, posebno zbog volje Božijeg promisla, koji upravlja nama. To se može zapaziti iz životopisa mnogih Božijih ugodnika koji su pokajanjem prešli iz stanja grešnosti u stanje svetosti. Prepodobna Marija Egipatska je pričala o sebi blaženom Zosimi da se sedamnaest godina borila protiv svojih pomisli i pohota, kao protiv ljutih zveri.[17] Zbog našeg nemara u čuvanju dragocenog dara koji smo dobili na krštenju, zbog delatnosti po nezakonitom zakonu pale prirode, vlast greha se krišom i neprimetno uvlači u nas, tako da neprimetno gubimo duhovnu slobodu. Najteže robovanje mnogima ostaje nevidljivo i smatra se sasvim dovoljnom slobodom. Naše ropsko stanje otkriva nam se jedino tada kada pristupamo ispunjavanju jevanđelskih zapovesti: tada naš razum žustro ustaje protiv Hristovog razuma, a srce divlje i neprijateljski gleda na ispunjenje Hristove volje, gleda kao na svoju smrt i svoje ubistvo; tada opitno poznajemo žalosni gubitak slobode, poznajemo svoj strašni pad; tada uviđamo svu dubinu tog pada, koja seže do bezdana pakla. Ne treba padati u uninije i slabost zbog takve pojave: treba se hrabro i odlučno predati pokajanju, kao svemoćnom lekaru koji ima nalog i vlast od Boga da leči i isceljuje sve grehe, koliko god ti gresi bili veliki i brojni, koliko god navika na grehove bila stara i već učvršćena. Hristos nam je dao Sebe i ušao u nas posredstvom svetog krštenja, zatim se skrio u nama kada nismo pokazali svoju dobru volju da obitava u nama i da upravlja nama; Hristos će se neizostavno otkriti u nama ako istinskim pokajanjem dokažemo odlučnu dobru volju da On obitava u nama. Evo stojim na vratima – govori On – i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu njegovom.[18] Glas Hristov je Jevanđelje. Poredak kojim grešnik pokajnik ushodi posredstvom pokajanja ka svetosti prepodobni Makarije Veliki izlaže ovako: „Onaj koji hoće da pristupi Gospodu i da bude udostojen večnog života, da postane dom Božiji i udostoji se Svetog Duha, da bi tako dobio mogućnost da neporočno i čisto donosi plodove Duha po zapovestima Gospodnjim, taj mora da počne ovako: prvo, mora tvrdo da veruje Gospodu, da se potpuno preda rečima Njegovih zapovesti, da se odrekne sveta u svemu, da um ne bi bio zauzet nijednim vidljivim predmetom (sveta), mora nepokolebivo da prebiva u molitvama, da ne pada u očaj (u uninije, u beznađe) pri očekivanju (kašnjenju) posete i pomoći Gospoda, mora uvek da ima um stalno upravljen ka Gospodu. Zatim mora stalno da primorava sebe na svako dobro delo i na sve zapovesti Gospodnje, makar srce to i ne želelo zbog greha, još živog u njemu; mora da prisiljava sebe na smirenje pred svim ljudima, na mišljenje da je manji i gori od svih ljudi; ne sme da traži za sebe čast ili slavu ili pohvale od bilo koga, jer je tako propisano u Jevanđelju, nego da uvek ima pred očima samog Gospoda i Njegove zapovesti, i da se stara da blagougađa jedino Njemu. Mora, takođe, da primorava sebe na krotost, makar se srce tome protivilo, i da se pri tome rukovodi rečima Gospodnjim: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[19] Isto tako mora biti milostiv, snishodljiv, saosećajan, blag, i pri tome primoravati sebe na to nasilno, jer je tako Gospod rekao: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.[20] I još: Ako me ljubite, zapovijesti moje držite.[21] I još: ‘Primoravajte sebe, jer Carstvo nebesko s naporom se osvaja i podvižnici ha zadobijaju![22] I: Borite se da uđete na uska vrata.[23] On mora uvek da ima pred očima smirenje Gospodnje, Hristov život, Hristovo ponašanje, mora ih neprestano držati u sećanju, kao obrazac i primer, ne dopuštajući da ih zaborav otrgne. On mora, saobrazno svojim snagama, da primorava sebe na neprestano prebivanje u molitvama i da se pri tome neprestano moli sa nepokolebivom verom da Gospod dođe i učini ga svojim obitalištem,[24] da ga pouči svim svojim zapovestima i utvrdi u njima, da njegova duša postane dom Isusa Hrista. Kada bude tako postupao, i pri tome primoravao sebe, uprkos protivljenju srca, i učio se svakom dobrom delu, svakodnevnom sećanju na Boga, svakodnevnom očekivanju Hrista u mnogoj blagosti i ljubavi, tada će Gospod, čim vidi takvo raspoloženje i takvu blagu želju, čim vidi kako on uvek prisiljava sebe na sećanje na Boga, na svako dobro delo, na smirenoumlje, na krotost i ljubav, i kako svoje srce savija prema jarmu (Hristovom), iako se ono protivi tome, čim vidi čoveka kako takvo srce primorava na sve dobro, tada, kažem, Gospod (određeno vreme) izliva na njega Svoju milost, izbavlja ga od neprijatelja i od greha koji živi u njemu i ispunjava ga Svetim Duhom. Tako će on, bez ikakvog svog truda i prisiljavanja, istinski ispunjavati zapovesti Gospodnje sve i uvek. Tačnije: sam Gospod će izvršavati u njemu svoje zapovesti i otkrivaće duhovne plodove, a čovek će donositi te plodove u čistoti. No, pre svega, svako ko prilazi Gospodu mora (kako malopre rekosmo) nasilno da primorava sebe na dobro, bez obzira na protivljenje srca, i da pri tome stalno i sa nesumnjivom verom očekuje Božiju milost; mora da primorava sebe da bude milostiv prema svima da bi imao čovekoljubivo srce, da bi imao smirenje pred svima, dugotrpljenje prema svima, da ne bi bio potišten u duši kada ga progone i sramote, da ne bi negodovao, jer je rečeno: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni,[25] da bi primoravao sebe na molitvu i onda kada vidi da neko nije dobio njen dar od Svetog Duha. Kada Bog vidi nekoga da se tako podvizava i primorava sebe na dobro, tada takvome daje istinsku Hristovu molitvu, nagon milosrđa, istinsko čovekoljublje, kratko rečeno, daje mu sve duhovne plodove.“[26]
Vidimo da su mnogi grešnici prinevši pokajanje dostigli najviši stepen hrišćanskog savršenstva. Oni su vaspostavili u sebi dar krštenja i u onom stepenu u kome se on daje, ali i u onom u kome se on kasnije umnožava na osnovu života po jevanđelskim zapovestima. A kada su zadobili, vratili sebi duhovnu slobodu, nisu se zaustavljali na tome, nisu se zadovoljavali time: nisu prekinuli pokajanje i plač koji su im vratili slobodu. Opitno dobijeno znanje da je čovek slab i sklon spoticanju i brzim promenama[27] stalno ih je podsticalo na plač. Ne hvali se sjutrašnjim danom, jer ne znaš šta će (sutrašnji) dan donijeti,[28] govorili su svakog dana sami sebi ustima Pisma. Zbog njihove čistote otkrivena im je istina, koja kaže: Široka je zapovest Tvoja veoma.[29] Upoređujući svoje ispunjenje zapovesti sa neobuhvatno golemom zapovešću neobuhvatnog Gospoda, priznali su da je to njihovo ispunjavanje sasvim nedovoljno. Svoje ispunjavanje jevanđelskih zapovesti nazivali su i smatrali skrnavljenjem zapovesti.[30] Umivali su svoje vrline, kao grehe, potocima suza. Zaslepljeni grešnik nikada ne plače zbog svojih najužasnijih grehova tako kako Hristove sluge plaču zbog svojih vrlina. Nebesa nijesu čista pred očima njegovijem (pred Bogom),[31] to jest, čisti sveti anđeli, budući da imaju ograničenu čistotu, nisu čisti pred svesavršenom čistotom Boga; pred Njim nisu čisti ni sveti ljudi, koji, koliko god živeli na zemlji, ujedno žive i na nebesima.[32] Zbog toga oni plaču, i, prinoseći pokajanje, sve više i više se pogružavaju u pokajanje. Ne osjećam ništa na svojoj savjesti, rekao je sveti apostol Pavle, ali zato nijesam opravdan, a onaj koji mi sudi jeste Gospod.[33] I pored velikih duhovnih darova, i pored preizobilne Božije blagodati koja je obitavala u apostolu, on je govorio: Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam prvi ja.[34]
Život po jevanđelskim zapovestima, sagledavanje svoje pale prirode, sagledavanje beskrajne veličine i beskonačnih savršenstava Božijih, upoređivanje ništavne, zbog svoje ograničenosti ništavne čovečije prirode sa neograničenom Božijom prirodom, sagledavanje posledica grehopada praroditelja i posledica sopstvene grešnosti, plač zbog sopstvene nesreće i nesreće celokupnog ljudskog roda, trpljenje svih nevolja – sve to razvija u pravoslavnom hrišćaninu blagodat krštenja u neobuhvatnim razmerama, nepojmljivim i neverovatnim za ljudski um u njegovom palom stanju. Umnožavanje svetog duhovnog dara dobijenog na krštenju neobuhvatno je onoliko koliko je neobuhvatan dar dobijen od Boga, iz Njegove Božije prirode:[35] to umnožavanje je neobuhvatno i nepojmljivo isto onoliko koliko je neobuhvatan i nepojmljiv sam Bog, koji se krštenjem nastanio u našim srcima. To umnožavanje obuhvata celokupno biće hrišćanina. Kada pažljivo pogledamo to umnožavanje u izabranim Božijim sasudima, tada dejstvo svetog krštenja, izneto u jevanđelskim pričama, postaje potpuno jasno. Carstvo nebesko je kao zrno ggorušično, rekao je Spasitelj, koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim.[36] Ovo je slika puna Božijeg smirenoumlja.[37] Sin Božiji je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek.[38] U tom obličju On je blagovoleo da se priključi siromasima i stradalnicima, a ne silnima, slavnima i bogatima ovoga sveta. Prezren bješe, govori prorok, i odbačen između ljudi.[39] On je dao dušu svoju na smrt, metnut među zločince,[40] i stavljen između dvojice razbojnika, kao da je On najvažniji i najopasniji zločinac. Svoje svesvete, životvorne, Božije zapovesti On je nazvao najmanjim,[41] zbog te najjednostavnije, potpuno iskrene forme u kojoj su one bile predložene, ali je ipak dodao da narušavanje jedne zapovesti može biti uzrok večne nesreće za samog narušioca.[42] Tako je i blagodat krštenja uporedio sa najmanjim semenom na zemlji. I zaista, može li šta po spoljašnjosti biti jednostavnije i običnije od svetog krštenja? Ljudi se obično peru u vodi tako što urone u vodu – s tim svakodnevnim činom povezana je tajna u kojoj se duša i telo peru od grešne nečistote.[43] Umesto u smrt i u pogrebenje, čovek se trenutno pogruzi u vodu. Neprimetno za telesne oči silazi Sveti Duh i presazdaje palog čoveka. Okolnosti prolaznog života, ali samo po svojoj spoljašnjosti, ostaju za krštenog iste onakve kakve su bile i pre krštenja. Dar dobijen na krštenju po svojoj spoljašnjosti zaista je toliko neprimetan da se sasvim opravdano može uporediti sa najmanjim gorušičnim semenom.[44] Taj dar je besceni dar. On raste, razvija se ispunjavanjem zapovesti, i tada svojom veličinom nadmaši sve ostale darove kojima je izdašna ruka Stvoritelja izobilno nagradila čoveka, i učini ga hramom nebeskih pomisli, osećanja, otkrivenja, stanja svojstvenih jedino žiteljima neba.
Carstvo nebesko je kao kvasac, rekao je takođe Spasitelj, koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne.[45] Kako je smireno i kako je verno nazvan kvascem duhovni dar dobijen na svetom krštenju! Svako ko prima sveto krštenje zaručuje se za Hrista, spaja se sa Hristom i zato je sasvim opravdano u priči nazvan ženom. Ta žena, posredstvom života po Jevanđelju, skriva, to jest čuva i podiže blagodatni dar u svom umu, srcu i telu,[46] dok dar ne prožme, ne preispuni, ne obuzme celog čoveka. Hoćete li da vidite i čovečiju dušu i čovečije telo ispunjene i prožete blagodatnim darom dobijenim na krštenju? Obratite pažnju na Pavla, čija je odeća činila neobična čuda,[47] kojem zmijski ujed nije mogao da nanese nikakvo zlo;[48] pogledajte Mariju Egipatsku: ona se tokom svoje molitve odizala od zemlje, ona je išla po vodi Jordana kao po kopnu, ona je za jedan sat prolazila put koji se prolazi trideset dana;[49] pogledajte Marka Tračkog, na čiji je glas planina krenula sa svoje osnove i premestila se u more;[50] pogledajte Joanikija Velikog, koji je, kao duh, bio nevidljiv onima pred kojima je želeo da bude nevidljiv, i kad se nalazio u njihovom prisustvu;[51] pogledajte tela Božijih ugodnika: nekoliko stoleća ona počivaju u svetoj nepropadljivosti, ne podležu zakonu truljenja, važećem za sve ljude, i toče mlazeve isceljenja, mlazeve miomirisa, mlazeve života.
Prepodobni Sisoje Veliki je, pun neobičnog obilja darova Svetog Duha, rekao: „Duhovni darovi su prirodni onome (čoveku) u kome se, blagodaću svetog krštenja i držanjem zapovesti, nastanio Bog.“[52] Sveti pustinožitelj je ovo rekao iz sopstvenog opita. Nije li to isto posvedočilo i Sveto pismo? Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[53] Darovi Duha su prirodni onima koji su obučeni u Hrista, koji imaju u sebi Hrista: gde je Hristos, tamo su i Otac i Duh.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pnp 1, 5, 7.
  2. Slovo 21.
  3. Lestvica, Pouka 7.
  4. Pc 50, 18, 19.
  5. Slovo 5. Saveti uma duši.
  6. Slovo 1.
  7. Poslanica monahu Nikolaju.
  8. Ps 118,175.
  9. Jev. 12, 6.
  10. Ps 39,2.
  11. U crkvenoslovenskom poslednja rečenica glasi ovako: яkože predpriяtiю obrestisя takovoй pamяti (gl. 152). Rečju predpriяtie delatni oci nazivaju obnovljenje greha u misli i u osećanju, obnovljenje nekada stvarno učinjenog greha. Obnovljenja više ili manje dugo muče podvižnika koji se kaje, muče ga i kada ostavi grešna dela. To se jasno može videti iz žitija prepodobnog Mojsija Murina, prepodobne Marije Egipatske i drugih.
  12. O onima koji misle da se opravdaju delima, glave 193,197, 150-156.
  13. Slovo 36.
  14. Uporedi: 2 Kop 12,9.
  15. Vidi: Mt 21,44.
  16. Otk 18, 19.
  17. Žitije prepodobne Marije Egipatske, Četiminej, 1. april. Prepodobna Marija je, između ostalog, rekla o sebi svetom Zosimi i sledeće: „Grešna sam žena, ali sam ograđena svetim krštenjem.“
  18. Otk 3, 20, 21.
  19. Mt 11.29.
  20. Lk 6, 36.
  21. Jn 14,15.
  22. Mt11,12.
  23. Lk 13,24.
  24. Jn 14, 23.
  25. Rim 12,19.
  26. Slovo 1, gl. 13.
  27. Prepodobni Isak Sirijski, Slovo 1.
  28. Prič 27,1.
  29. Ps 118,96.
  30. Sveti Petar Damaskin, Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, članak 1.
  31. Jov 15,15.
  32. Flp 3,20.
  33. 1 Kop 4,4.
  34. 1 Tim 1,15.
  35. 2 Pt 1,4.
  36. Mt 13, 31, 32.
  37. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 11, O zrnu gorušičnom.
  38. Flp 2, 7.
  39. Is 53, 3.
  40. Is 53,12.
  41. Mt 5,19.
  42. Po objašnjenju blaženog Teofilakta Ohridskog.
  43. Dobrotoljublje, tom 2, sv. Kalist i Ignjatije, gl. 92.
  44. U prvim hrišćanskim vremenima neznabošci su se, videvši u tajni krštenja samo njegovu spoljašnju stranu, i ne shvatajući suštinu, podsmevali praznini, po njihovom mišljenju praznini, te spoljašnje strane krštenja. Sv.Kiril Jerusalimski.
  45. Mt 13, 33.
  46. 1 Col 5, 23.
  47. Dap 19,12.
  48. Dap 28, 5.
  49. Četiminej, 7. april.
  50. Isto, 5. april.
  51. Isto.
  52. Azbučni paterik.
  53. Gal Z,27.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *