NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O SPASENJU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU
 
DRUGI DEO
 
Jevanđelje navodi dva blažena stanja: stanje spasenja i stanje hrišćanskog savršenstva. Jedan bogati i uvaženi judejski mladić je pristupio Bogočoveku i zamolio ga da mu kaže koje dobro treba da učini da bi imao večni život, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako želiš ući u život, drži zapovijesti.[1] Na mladićevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje određuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bližnjem, ali nije spomenuo zapovesti koje određuju čovekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladić ih je sve sačuvao, barem po spoljašnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju očovečenog Boga se izmenila.
Bolest je promenila samo svoju spoljašnjost, ali je u suštini ostala isto ono što je bila i pre: težnja ka otpadništvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razruši njihovo duhovno i građansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mračniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljašnjosti budu služitelji istinskog Boga. I više od toga: satana ih je odvukao ka pojačanom i nepravilnom uvažavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao poštovanje Božijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i složeno izučavanje Božijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izučavanje Božijeg zakona životom; poznavanje Božijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlačenje u najužasniju gordost, u najužasniju uobraženost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Božijom, i predstavljali se drugima kao deca Božija, a u suštini su bili neprijatelji Boga i deca đavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajedničare sa Bogom, oni su odbacili zajedničarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mržnjom prema Bogu i zapečatili tu mržnju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato što su ostavili Bogu ugodni život. Sve se to desilo zato što su ostavili one odnose prema bližnjem koje je Gospod zapovedio, pri čemu, spolja gledano, sačuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima život večni Gospod uznosi u od Boga zapoveđene odnose sa bližnjima. Tako i svaki pravoslavni hrišćanin, ako želi da pređe iz nemarnog života u život ispunjen pažnjom, ako želi da se bavi svojim spasenjem, mora prvo da obrati pažnju na svoje odnose sa bližnjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono što podleže ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga što već ne podleže ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko. Zatim je čuo najradosniju odluku sveblagog i svemogućeg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguć: Danas dođe spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Božiji dođe da potraži i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlučio da vodi Bogu ugodni život: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto važi i za hrišćanina: dok provodi dragovoljni grešni život, protivan jevanđelskim zapovestima, on i nije hrišćanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krštenjem priključio svetom hrišćanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti rečima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada ću im javno kazati, obećao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevanđelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.[5]
Ko hoće da se spase, taj mora da ispuni sve jevanđelske zapovesti, čiju potrebnu celovitost čuva jedino sveta Pravoslavna crkva.
Čim je čuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban život po jevanđelskim zapovestima, pomenuti mladić je rekao: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje: šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Čovek može da se spase i življenjem u svetu, i uz očuvanje imanja; da bi zadobio savršenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savršenstva prepušteno je onima koji to sami hoće. Obrazac hrišćanskog savršenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedočio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savršeni, ovako da mislimo:[7] hrišćansko savršenstvo je život u Bogu, beskonačno poprište napredovanja, kao što je beskonačan Bog.[8] „To savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema kraja (kako mi reče jedan čovek koji ga je doživeo)“ govori sveti Jovan Lestvičnik, „tako osvećuje um i otrže ga iz materijalnog sveta da ga često, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristanište, odvaja od života u telu i podiže na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, možda, to i sam iskusio: Božiji moćnici zemlje veoma se uzdigoše’.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do trećeg neba i ostao da živi tamo osećanjima srca i pomislima: Naše življenje je na nebesima.[10] Savršenstvo se sastoji u očiglednom učešću Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hrišćaninu i prenosi sve njegove želje i celokupno razmišljanje u večnost. Takvo stanje svoje duše ispovedao je sveti David, kada je posvedočio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaže: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Žedni i topi se duša moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovaše se Bogu živome.[12] Kao što čezne jelen za izvorima voda, tako čezne duša moja Tebi, Bože. Žedna je duša moja za Bogom Živim; kad ću doći i javiti se licu Božijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produži!“[14] Neprirodna je čoveku u običnom stanju ovakva plamena želja za preseljenjem u večnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom čoveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni život Hristos i smrt dobitak. Imam želju umrijeti i sa Hristom biti.[15]
„Kada trgovac“, govori sveti Isak Sirijski, „proda svoju robu i dobije odgovarajuću dobit, on žuri da se vrati svojoj kući. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on neće da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj duši da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada počinje da želi budući vek… Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on sličan čoveku koji je našao brod na moru. Čim uđe u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada budućem veku. Osećanje budućeg veka u ovom svetu možemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muči se više u talasima maštanja ovoga veka.“[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hrišćansko savršenstvo sledećim crtama: „Čovek mora da prođe dvanaest stepenika do savršenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savršenstvo. No kada blagodat počne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodaću, uvek, i dan i noć, stoji na stepeniku savršenstva zato što je slobodan i čist od svega, uvek zanet i ushićen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i lično doživljeno stanje uvek bilo u čoveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe služenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da čuje šta, ni da se u potrebnim slučajevima pobrine o sebi ili o nastupajućem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushićen i opijen. Puna mera savršenstva i nije data čoveku baš zato da bi on mogao da ima brigu o braći, da bi se vežbao u služenju Logosu. Ali zid je već srušen, i smrt je pobeđena. Ovo treba shvatiti ovako: kao što na nekom mestu na kome sija zapaljena sveća u isti mah može da se nalazi i neka mračna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga čovek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da još nije potpuno savršen i slobodan od greha. Srušen je i razoren pregradni zid, ali samo delimično, a ne sasvim i zauvek, zato što blagodat ponekad snažnije poučava i učvršćuje čoveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagođava tako da to bude korisno za čoveka. Ko je dostigao u ovom životu savršeni stepenik, i samim opitom otkrio budući vek? Još nisam video ni jednog čoveka koji je potpuno dostigao hrišćansko savršenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati… Još nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimično do tog stepena, i saznao sam da nijedan čovek nije (potpuno) savršen.“[17] Upravo zato su, kako smo već videli, i sveti Jovan Lestvičnik a slično njemu i mnogi sveti oci nazvali čovečije savršenstvo u hrišćanstvu nesavršenim savršenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega – hrišćanskog savršenstva – u Hristu Isusu.[18]
Hrišćansko savršenstvo je dar Božiji, a ne plod čovekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost želje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukroćuje strasti, čovekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od čoveka zavisi hoće li u sebi, i to sa Božijom pomoći, očistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi isključivo od Božije milosti.[19]
Dobrovoljno siromaštvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savršenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odriče svega što ima, ne može biti moj učenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obećanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[21] Usred svih lišavanja, usred teškog položaja, u koji dovodi samog sebe time što se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruža, hrišćanin, uz sadejstvo Božije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji položaj, u položaj koji svet nikada ne može dati svojim slugama. Taj položaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u riječi istine, u sili Božijoj, sa oružjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom položaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i išli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo – bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Božiji promisao im je pripremio i stan i sve što im trebalo, pošto svi, koji veruju u Hrista, koji imađahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom položaju bili su sveti mučenici. Pre stupanja u podvig oni su obično davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromašnima.[25] Čim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlačili sa sebe samu odeću – telo – začetu u bezakonju, i oblačili se u odeću Svetog Duha, u samog Gospoda našeg Isusa Hrista, pretvarali svoju odeću – telo – iz telesne u duhovnu, iz truležne u netruležnu, iz grešne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mučenika bila su naročita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mučenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mračnu i zagušljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porođaja, koji je bio težak, Felicitata nije mogla da se uzdrži od jauka. Jedan zatvorski stražar joj je rekao: „Sada tako vrištiš: šta li će tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?“ Ona je odgovorila: „Sada ja stradam, a tada će Drugi u meni stradati za mene zato što ja stradam za Njega.“[26] Mučeništvo ni u kom slučaju nije bilo čovečiji izum ili posledica samog čovekovog htenja: ono je bilo Božiji dar čovečanstvu, i zato je bilo natprirodno, što je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monaštvo je, kao i mučeništvo, dar Božiji. Monaštvo je natprirodni podvig. I ono je u suštini mučeništvo. Samo površnom i neukom mišljenju ono može izgledati kao nešto drugo, neodređeno. I monaštvo, kao i mučeništvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao što podvig mučeništva počinje raznim mučenjima tela, a završava se smrću tela, tako i podvig monaštva počinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog naslađivanja, a završava se umrtvljavanjem duše i tela za greh i njihovim oživljavanjem za Boga. Ustavši protiv greha do smrti, kupivši pobedu nad njim neštedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji mogući način prešli od monaškog podviga ka mučeničkom podvigu zbog međusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadržanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi čovek, služeći propadljivosti sveta, ne razume podvig mučeništva i smatra ga ludošću; gordi čovek, isto tako, ne razume ni monaški podvig i smatra ga čudaštvom. Mučenici su, po meri podviga, počinjali da primećuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Božija blagodat počinjala da dejstvuje čim su se umrtvili za greh, a zatim je pojačavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povećavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad životinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog čoveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti viši od podviga mučenika. U to se možemo uveriti ako pročitamo žitije prepodobnog Marka Tračkog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zašto sluge greha i sveta misle da mučeništvo i monaštvo nisu ništa drugo do ludost i besmislica? Očigledno zato što dobrom smatraju isključivo dobro pale prirode i što hrišćanstvo ne poznaju i ne razumeju.
Onaj ko želi da dostigne savršenstvo neka razda sve što ima siromašnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A čim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one čine krst, one su ta dva spojena drveta koja se međusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopušta Božiji promisao radi našeg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopušta Božiji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Božije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas naši tjelesni oci karali, mi smo ih slušali. Zar se nećemo mnogo više pokoravati Ocu duhova i živjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako teši one koji su njima izloženi: Ljubljeni, ne čudite se ognju koji vam biva radi kušanja vašeg, kao da vam se nešto neobično događa, nego se radujte što učestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruže za Ime Hristovo, blaženi ste, jer Duh Božiji, Duh slave i sile počiva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove. No ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da počne sud od doma Božijeg; ako li prvo počne od nas, kakav li će tek biti kraj onima što se protive jevanđelju Božijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grješnik gdje će se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Božijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duše svoje u dobročinstvu.[30] Apostol Pavle poučava da nevolje dopuštene Božijim promislom moramo da prihvatamo sa najvećom pokornošću Bogu, jer je i apostol tako primao iskušenja koja su na njega dopuštena: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poučava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Božijoj i naročito trezveno i čvrsto držimo Božijih zapovesti, pošto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomoću pomisli brige, beznadežnosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage položite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najveću radost, kada padnemo u različna iskušenja[33]: iskušenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreća koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosićemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Božija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: „Kao što roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, čim počnu da se nerazumno ponašaju, upute prema razumnom ponašanju, tako i Bog dopušta iskušenja, i ona služe kao štap koji okreće dostojne od đavolskog zlog saveta. Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskušenja koja dolaze (koja su dopuštena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreća biti odbačen, padati u ruke đavola i navući na sebe večnu odbačenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno čeka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, večnom. Pravednike ne dotiču ni jedne ni druge nesreće zato što vole događaje koje mi smatramo nesrećama, i raduju se njima, ljube iskušenja kao nešto što su našli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskušenje nanelo štetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mučenike muke dovele u užas? Pismo govori da su se oni radovali što se udostojiše da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija više venaca i oseća više radosti ako se više bori. Kada čuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da će dobiti venac i nagradu. Ništa ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrđenom verom. Ništa ne donosi sa takvom lakoćom poraz kao samoljublje i bojazan, rođeni iz neverovanja.“[38]
Gospod je obećao svojim sledbenicima da će imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obećao im je zemaljski život sličan svom, provedenom u lišavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. „Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskušenje neće moći ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti.“ Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoči: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbaviće ih Gospod. Čuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih neće se satrti.[42] Poverujmo Božijem obećanju, ne uplašimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivaćemo ga mirno, jer nas drži nevidljiva, ali svesilna desnica Božija.
Drugi deo krsta čine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapoveđeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju grešne želje tela, a time i duše. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoružajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da griješi.[44] A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama[45] telo koje ne raspinjemo, već ga gojimo i pružamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, naslađivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i naslađuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tuđe i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi služio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noć i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala što je imala siromašnima, živa je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti život vječni.[47] Raspeće tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podvižnika. Neophodno je da se on potčini blagom jarmu podviga da bi obuzdao životinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podvižništvo. „Naučili smo da budemo ubice strasti, a ne tela,“ govori Pimen Veliki.[48] Narušavanje uzdržavanja je veoma štetno čak i za telesno slabe i bolesne zato što ono pojačava bolest, ne jača, već upropaštava slabog i bolesnog. Razborita umerenost naročito podržava i čuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snažne telesne građe i u ljudima krhke i bolešljikave telesne građe.
Čim razda sve što ima siromašnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podvižnika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monaško obitalište. Takvim udaljavanjem brišu se ranije dobijeni grešni utisci i odbacuje se mogućnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Božije sluge na takvo udaljavanje: Zato iziđite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.[49] I u samom svetom obitalištu monah mora da se čuva od poznanstava, od hodanja po kelijama braće i od primanja braće kod sebe, a sve zato da bi duša postala spremna da se na njoj poseje Reč Božija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod žita tako što plugom usitnimo i uklonimo sve drugo što na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov učitelj, prepodobni Simeon Pobožni, zapovedio mu je: „Pazi, čedo: ako hoćeš da budeš spasen, onda nikako ne besedi na kraju služenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obraćaš. Čuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo – neka neprestano gleda na tvoje grehe i na večnu muku.“[50] U keliji valja imati samo najnužnije stvari, po mogućnosti sasvim jednostavne: suvišne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon maštanju i rasejanosti, što je veoma štetno.
Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za početnike određuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu količinu hrane, tačnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslušanja: otačko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom životu i neprestanom vežbanju u molitvi i razmišljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monaštvu, shodno tome šta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za naslađivanje ili višak. Istinsko naslađivanje očekuje nas u budućem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko suštinske osobine monaškog života da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grčke reči ?????, latinskog solus – sam) znači usamljen; monasima su takođe nazivani i isposnici.
Treći podvig su bdenija. Monah početnik se dovoljno vežba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim službama. Podvig bdenija je posebno važan za onoga koji provodi tihovateljski život. Monaha podiže u taj podvig živo sećanje, gotovo predosećanje smrti i pravednog suda Božijeg koji će uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strašno stanje na tom sudu pobožnim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i očima samog Boga. On se nada da će ovde izmoliti i dobiti oproštaj grehova da bi nakon izlaska duše iz tela prešao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Božije milosti tokom svoje usamljeničke molitve u keliji, kuca na ta vrata plačem, kuca teškim uzdasima, smirenim rečima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojačava u onoj meri u kojoj se pojačava duhovno osećanje straha Božijeg. Na početku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konačne i potpune pobede nad strastima. Treba doći u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne. Zaista vam kažem da ćete se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kuću. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovječiji.[52] Takvo stanje donosi osećanje straha Božijeg. Posednici tog straha žive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog časa očekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog života skraćuje se pred njihovim očima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, veličanstvena večnost. Misao da ih Gospod može iznenada pozvati drži ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj straži od greha, koji neprestano preti. Noći oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopuštaju sebi da duboko utonu u san i da ih san razneži. Na svoj grubi ležaj oni ležu obučeni i opasani da bi ustali istog časa čim zatreba. Podvig bdenija mora biti usklađen sa čovekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojačava postepenim prelaženjem podvižnika iz telesnog i duševnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni čovek, makar i slab po telu, izdrži neuporedivo veći podvig od podviga za koji je sposoban telesni i duševni čovek. Prvog pokreće na podvig Božija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obično odlaže znatan deo svoje otupelosti.
Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprečno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje – podvizi, da drže telo u raspeću, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju čovekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato što je ozleđen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapoveđeno da ga uzmemo na sebe i pođemo za Hristom, jer bez krsta ne možemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu grešne žarke želje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osećanjima i pomislima, ti ne mogu da zajedničare sa Hristom zato što posredstvom naslađivanja i zanetosti grehom opšte sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni život, koji žive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugađaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni život neizostavno imaju telesni način mišljenja, ne sećaju se večnosti i ne brinu o njoj, imaju lažno zaveštanje o zemaljskom životu, smatraju da je on beskonačan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, već je, naprotiv, razvijaju, uvažavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je život i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava Božijem zakonu, niti pak može da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona čak nije ni moguća. Nikakvu korist neće nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugađali ćudljivim željama našeg tela, ako ga ne podignemo na krst tako što ćemo ga lišiti svega prekomernog i svakog naslađivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao čoveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevanđelju. Čovek je narušio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sačuva od propasti; kada narušimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogočovek darovao ne može da nas sačuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hrišćanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov život, koji je on provodio u trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaških podviga. Bez njega monah ne može ni da očuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pažljivi život, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija sećanje na smrt, ni da sagleda mnoštvo svojih sagrešenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada neće izdržati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da učvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvičnik govori: „Knez demona je pali denica. Knez strasti je proždrljivost.[58] Ne varaj se! Nećeš se osloboditi faraona, i nećeš ugledati Pashu ako ne budeš uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje označava napor i trud posta, a beskvasni hleb označava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini reč onoga koji kaže: A ja, kada mi demoni dosađivahu, odevah se u vreću [žalosti] i postom smirivah dušu moju, i molitva moja u nedra moja prodiraše dublje.[59] Ako si obećao Hristu da ćeš ići tesnim i uskim putem, onda sužavaj svoj stomak. Jer ako ga hraniš i širiš, ti narušavaš to obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: ‘Prostran je i širok put pomamnog stomakougađanja, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodiuživot čistote, i malo ih je koji ga nalaze!“[60]
„Prodaj sve što imaš, uzmi krst svoj i hajde za mnom.“ Šta znače Hristove reči: Hajde za mnom?[61] Ići za Hristom znači provoditi zemaljski život jedino radi neba, onako kako je Bogočovek provodio svoj zemaljski život. Oni koji u svetu žive pobožno, po jevanđelskim zapovestima, već blagim ponašanjem i nastrojenjem duše postaju slični Sinu Božijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podvižništvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato što su učinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju naročitu sličnost sa Bogočovekom. Njih vodi Duh Božiji, oni su Sinovi Božiji[63] po blagodati zato što su uredili sebe po liku nebeskog Čoveka, drugog Čoveka, Bogočoveka.[64] Oni su deca Božija, ali im to ne posvedočuje ni slovo, ni površno, pred Bogom potpuno beznačajno znanje po slovu, već sam svesveti Božiji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Božiji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz čega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja – ljude? Iz žive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja našeg, iz žive vere koja je naučila izabranike Božije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, što je još važnije, ispovedaju samim životom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savršene volje Božije.[67] Pošto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podvižnika, da se s njim i proslavimo.[68] Večnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam lično iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti.[69] Nimalo nisu važne te nevolje! Naš svemogući i sveblagi načelnik i sudija podviga uložio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi već po sebi jesu izvor radosti. „Ova telesna mučenja“ rekao je velikomučenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavši svoja pretrpljena natprirodna stradanja, „nisu ništa drugo do veselja Tvojim slugama.“[70] Isto to svojstvo veselja sadrže u sebi i monaške nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski početak blaženstva u večnosti. Krst je oružje pobede, počasno znamenje hrišćanina: A ja,govori apostol, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.“[71]
Veza između čovekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i čovekovo mišljenje i osećanja srca. „Kada stomak gladuje“, opominje sveti Jovan Lestvičnik, „srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola.“[72] „Duša ne može doći u smirenje drugačije no davanjem manje količine hrane telu“ – rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: „Zašto ne osećam u sebi strah Božiji?“ „Kako da osećaš strah Božiji“, odgovorio je Veliki, „kada je tvoj stomak pun hleba i sira?“[73] Kada je telo sito, tada srce ne može da ne stvara osećanja koja navode na blud, a um pomisli i maštanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivošću promene i najodlučniju dobru volju i skrenu je ka naslađivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvičnik rekao: „Ko ugađa sopstvenom stomaku i ujedno hoće da pobedi duha bluda, taj liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.“[74] Sveti Isak Sirijski govori: „Zavoli siromašna odela da bi uništio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne može da zadobija smirene pomisli, zato što duhom svojim, štoje u meni, tražim Te.“[75] Navodeći telesna dela, sveti apostol Pavle pominje među njima i neprijateljstva, svađe, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] – u stvari nedostatke čovekovog duha. Zašto? Zato što vrsta greha razotkriva čovekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva život po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivači svake jeresi.
Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogrešni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poučim podvižničkom životu. Primetio sam da one teme duhovnog učenja koje ću izložiti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braći. Ako neko pročita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko pročita ovo slovo, i nađe u njemu nešto korisno za svoju dušu, molim ga da obrati pažnju na ovo ubogo slovo i da povodom mišljenja koja nađe u njemu dobro razmisli o sebi.
Potrebno je, veoma potrebno da svi hrišćani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati.[78] Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni.[79]
Šta znači voleti svoj život? To znači voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lažno nazvano znanje, njene želje i strasti, njenu pravdu. Šta znači spasavati svoj život u ovom svetu? To znači razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Šta znači izgubiti svoj život radi Hrista i Jevanđelja, šta znači mrzeti svoj život? To znači poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znači mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponašanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znači nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponašanje postavljati prema svesvetom Božijem učenju i prema svesvetoj Božijoj volji, što nam je sam Bog otkrio u Jevanđelju. Naša pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i težnje pale prirode znači težiti ka sigurnoj i večnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, učitelji monaštva i celog hrišćanstva, izgovorili toliko strašnih izreka protiv povođenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Čovekova volja je metalni zid između Boga i čoveka, kamen koji udara protiv Božije volje. Ako je čovek ostavi, onda i on može da kaže: Sa Bogom mojim preći ću zid visoki. Bog moj, neporočan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se čovek predaje razvratu i gubi svoj život.“[81] Pod rečju opravdanje treba razumeti naše shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak duševnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: „Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povođenje za svojom voljom i za težnjama svog srca. Kažu da čovek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam već rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.“ Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opštežiću ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i težnje srca. Kad bi učenom i umnom Doroteju došla neka njegova misao o nečem duhovnom, on bi govorio sebi: „Anatema na te, i na rasuđivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.“[82] Eto obrasca blažene mržnje prema svom životu, mržnje koju je zapovedio Spasitelj duša i tela naših! Eto obrasca blaženog gubljenja života radi Hrista i Jevanđelja, a sve radi spasenja duše! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!
Sledimo, braćo, Hristovo učenje! Sledimo život, ponašanje, način mišljenja svetih Božijih ugodnika! Neka nas ništa ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo lažnu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevanđelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lažno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osećanja srca, koliko god nam izgledalo da su naša osećanja i mišljenja uzvišena, neporočna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobraženost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oči duše, kao što ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povećavaju slepilo duše, čine to slepilo neizlečivim. Oni koji čine ta dela otići će u večnu muku jer čine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomešano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraća svoje svesvete poglede. Da bi neko činio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hrišćanin, zato što ta dela pripadaju celom palom čovečanstvu. Tamo gde se čine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je isključen, odbačen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, što je isto, ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, pripadaju jedino hrišćanima. Prepodobni Marko Podvižnik je rekao da „u istinsko dobro možemo verovati i da istinsko dobro možemo činiti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu.“[84] Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti uvodi čoveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bližnjem, prema Bogu, u zajedničarenje sa Bogom, koje se više razvija ako se usrdnije i tačnije ispunjavaju jevanđelske zapovesti. Zajedničarenje sa Bogom, koje hrišćanin dobija na dar još dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i večnog blaženstva. Taj zalog sam svedoči da je pouzdan – svedoči tako jasno i snažno da su mnogi odlučili da ga sačuvaju, i zato su pokorno primili najveće nevolje i zavoleli ih više od prolaznog života. Žalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hrišćanske vere i iznosi o njima bezumno mišljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo ništavnim svetu čine dela vere u poređenju sa gromkim i živopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje grešnosti, za koje se Božija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveći grešnici pomirili sa Bogom i nasledili večno blaženstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reči? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osuđeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reči uvelo je razbojnika u raj i učinilo ono što nisu mogle i neće moći da učine sve blistave vrline celog čovečanstva. Riječ o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevanđelju. A nama koji se spasavamo i reč krsna i delatnost po Jevanđelju jesu sila Božija,[86] koja isceljuje i spasava naše duše.
Sveti oci svih vremena stalno su izražavali svoj odnos prema otkrivenom Božijem učenju rečju: verujem. U savremenom društvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hrišćansko, srdačni odnos, zalog božanskom otkrivenju, stalno se čuje u reči: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta reč? Iz nepoznavanja hrišćanstva. Žalosna je pojava kada sin Istočne crkve razmišlja o hrišćanskoj veri izvan učenja svoje Crkve, protivno njenom božanstvenom učenju, razmišlja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmišljanje odricanje od Crkve, od hrišćanstva? Uplašimo se naše neukosti, koja nas vuče u večnu propast; izučimo hrišćanstvo; zavolimo poslušnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hrišćanske vere. Postanimo revnosni izvršioci jevanđelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogrešno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevanđelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naučimo se da činimo vrline sa smirenjem, a ne sa raspaljivanjem, zato što raspaljivanje uvek prate i potpomažu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osećanja srca, tada ćemo poznati da raspaljenost, koja izvršava veoma uzvišene i gromke čovečije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]
Spasite se, ljubljena braćo, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hrišćanstvu prelazili da prime hrišćanstvo. Svoju dušu će spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hrišćanima poslednjeg vremena. To znači: spasenje će za njih biti veoma teško zato što će se neobično mnogo umnožiti grešne sablazni, a i zato što će neobično mnogo ljudi skrenuti prema grehu.
Za spasenje su potrebni neobično veliki napori, neobično velika revnost, neobično veliki oprez i čuvanje sebe, neobično velika razboritost, neobično veliko trpljenje. Zato nam je naš svemogući vođa i učitelj, naš život, naša sila, naše spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu ćete imati žalost, ali nas je ujedno i ohrabrio rečima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.[91]
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 19,17.
  2. Jn 8,44.
  3. Na stranicama Jevanđelja Gospod često izobličava nepobožnost Judejaca, a naročito u 23. glavi Jevanđelja po Mateju i u 8. glavi Jevanđelja po Jovanu.
  4. Lk 19, 8, 9, 10.
  5. Mt 7,23.
  6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.
  7. Flp 3,15.
  8. Flp 3, 20,12.
  9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.
  10. Flp 3,20.
  11. 2 Cam 23,2.
  12. Ps 83, 2.3.
  13. Ps 41,2.3.
  14. Ps 119.5.
  15. Flp 1, 21, 23.
  16. Slovo 85.
  17. Beseda 8, gl. 4 i 5.
  18. Flp 3,12,13
  19. Jn 14,23.
  20. Lk 14, 33.
  21. Mt 6, 31-33.
  22. 2 Kop 6,4-10.
  23. Mt 19,27.
  24. Dap 4, 34.
  25. Vidi: Žitija velikomučenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.
  26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.
  27. Flp 1,29.
  28. Mk 8, 34.
  29. Jev 12,6-9.
  30. 1 Pt 4, 12-19.
  31. 2 Kop 12, 10.
  32. 1 Pt 5, 7.
  33. Jak 1, 2.
  34. Jov 1,21; 2,10.
  35. 1 Sol 5,18.
  36. Prič 13,25.
  37. Dap 5,41.
  38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, članci pod naslovom: „Bez smirenoumlja nema spasenja.“
  39. Jn 15,18,19.
  40. Jn 16, 33.
  41. 1 Kop 10, 13.
  42. Ps 33, 19, 20.
  43. 1 Kop 9.27.
  44. 1 Pt 4, 1.
  45. Gal 5,4.
  46. 1 Tim 5, 5, 6.
  47. Gal 6, 8.
  48. Azbučni paterik.
  49. 2 Kop 6,17,18.
  50. Žitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo žitije izdala je Optina pustinja svojim sredstvima.
  51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi članak pod naslovom: „Neophodno i izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstava“, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.
  52. Lk 12,35-40.
  53. Pim 8. 8.
  54. Pim 8, 5.
  55. Pim 8, 6,7.
  56. Flp 3,18, 19.
  57. 2Kop11.27.
  58. Lestvica, Pouka 14, gl. 30.
  59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.
  60. Lestvica, Pouka 14, gl. 29.
  61. Mt 19.21.
  62. Pim 8.10.
  63. Pim 8,14.
  64. 1 Kop 15.47-49.
  65. Pim 8.16.
  66. Pim 8.17.
  67. Uporedi Rim 12.2.
  68. Pim 8, 17.
  69. Pim 8,18.
  70. Vidi njegovo žitije, Četiminej, 13. decembar.
  71. Gal 6,14.
  72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.
  73. Azbučni paterik.
  74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.
  75. Ic 26,9.
  76. Gal 5,20.
  77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Četiminej, 21 Jul.
  78. Mk 8, 35.
  79. Jn 12, 25.
  80. Ps 17,30,31.
  81. Azbučni paterik.
  82. Pouka o tome da ne treba rasuđivati svojim razumom.
  83. Ps 18, 9.
  84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.
  85. Lk 18,10-14.
  86. 1 Kop 1,18.
  87. Lk 17,10.
  88. 1 Kop 15, 50.
  89. Dap 2,40.
  90. Jn 16, 33.
  91. Mt. 28, 20.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *