POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Prva glava
UTISCI POSETILACA
 
Otac Pajsije je poznat na čitavoj Svetoj Gori, pa čak i izvan njenih granica. Većina poklonika na Svetu Goru su zapravo posetioci njegove pustinjske kelije nazvane Panaguda. To zapravo i nije pustinjska kelija, budući da ovuda tokom čitavog dana prolaze desetine ljudi koji bi želeli da vide starca i da porazgovaraju s njim. Staza koja vodi od manastira Kutlumuša prema kolibi Panaguda ujedno je i najutabanija staza na Svetoj Gori. Neki od posetilaca starca Pajsija beleže i publikuju svoje utiske. To ima veliki značaj i predstavlja korisno svedočanstvo za one koje privlače likovi savremenih Svetogoraca. Iz publikacija koje smo uspeli da vidimo navodimo nekolicinu odlomaka.
 
PODVIŽNIK
 
„U keliji Panaguda monahuje, duhovno se podvizava i nasićuje nezasitom milošću Božijom starac Pajsije, jedan od najduhovnijih i najprepodobnijih atonskih otaca. Starac Pajsije nas je s velikom ljubavlju i predusretljivošću primio u svoj arhondarik [gostoprimnicu] pod vedrim nebom. Više od dva sata vodili smo s njim blagosloveni razgovor, koja je obilovala duhovnim plodovima. Ona će za nas ostati nezaboravna. Kad bi starac otvorio usta, ispunjavao nas je i preispunjavao duhovni miomiris njegovih reči.
Starčev sveti lik ostavio je na nas dubok utisak i izazvao umilenje. Videli smo lik koji nam je došao iz Vizantije – lik koji nije od ovoga sveta, i koji je ispunjen duhovnošću, lice, telo i način života podvižnika surovog prema sebi, duboku misao i veru istinskog čeda Pravoslavlja, koje od samog početka postoji na Svetoj Gori i koje se očuvalo tokom vekova. Gledajući starca, pomišljali smo da gledamo nekog drevnog svetitelja iz prvih vekova Hrišćanstva, jednog od onih koji su se podvizavali i duhovno procvetali u granicama egipatske Tivaide, Nubije, Nitrije i Jordanske pustinje. Bez obzira na žegu i težak uspon, na povratku nismo osećali umor, jer su naša misao i srce ostali u smirenoj keliji Panaguda, kod starca Pajsija, koji je u našim dušama ostavio neizbrisivu svetu uspomenu.“[1]
 
SVETLOST U TAMI
 
Nakon pokloničkog puta na Svetu Goru, poznati novinar i pisac zabeležio je kratak opis svog putovanja, iz kojeg preuzimamo neke odlomke:
„Bilo je sumorno vreme koje je pretilo da se pretvori u razbesnelu oluju, i duvao je severni vetar. Krenuli smo istočno od Kareje, prošli pored manastira Kutlumuša ne svrativši unutra i, slično divljim zverima, izgubili se u šumi. Kozja stazica. Savladavajući prepreke, skakali smo kao te životinje. S vremena na vreme, na stablima drveća susretali smo na brzinu načinjene strelice koje su pokazivale put ka keliji starca Pajsija. Bez njih bismo se izgubili u beskrajnim, mračnim šumama i jarugama.
Stigli smo nakon pola sata. Vreme se nije promenilo. Kelija je bila opasana ogradom, a na brzu ruku načinjena kapija zatvorena. Međutim, kako podvižnik ne izlazi tek tako iz kelije jer molitva daje ritam njegovom životu, on se pobrinuo i o poklonicima. U slučaju da starac nije kod kuće ili da iz nekog razloga ne izlazi iz kelije, na spoljašnjoj strani vrata koja vode ka vrtu nalazi se „evlogija“ („blagoslov“), odnosno korpica od nerđajućeg čelika s tradicionalnim ratlukom. Pored nje je izvor sa dva vrča, da bi putnici utolili žeđ. Na vratima prema vrtu nalazi se i svojevrsno zvono – komadić gvožđa i jedna gvozdena šipka kojom treba udarati po njemu, tako da se razleže zvuk sličan zvuku gvozdenog gonga. Udarali smo mnogo puta, vikali još više, ali je ćutanje bilo jedini odgovor. Ništa više. „Sve je uzalud“, govorili smo među sobom, „ili nije ovde ili se moli.“
Proteklo je pola sata i mi smo se, razočarani, već pripremali za povratak. Odjednom primećujemo da st. Pajsije stoji pred vratima svoje kelije: kao da ih nikad nije ni otvorio i kao da je sve vreme bio tu, a da ga naše ovozemaljske oči nisu videle! Možda je zaista tako i bilo, ko to zna? Činilo se da on živi izvan vremena i zakona prirode, da je nešto drugo u odnosu na to što smo mi. Slično svetlosti koja se probila kroz sumrak tmurnog neba, on je, lagano koračajući, došao do kapije za vrt i otvorio nam. Zatražili smo blagoslov i celivali njegovu ruku, miomirisnu od podviga, molitve i svetosti.
Otac Pajsije nije nas uveo u svoju keliju. Sedeli smo u dvorištu, na okruglim panjevima, posebno istesterisanim za tu svrhu. Trudio se da ne gleda u nas i retko je okretao lice prema nama, kao da je time želeo da kaže da smo svi mi – jedna družina, da je on isto što i mi i da ni najmanje nije u središtu pažnje. Upitao sam starca Pajsija kako on vidi svet. Ne okrenuvši se da bi me pogledao, beznadežno je klimnuo glavom, a zatim zamuckujući odgovorio: „Zar ne vidiš?“ Na to je dodao: „Molite se, samo ćemo se molitvom spasti.“ Kad smo ustali da pođemo, pogledao nas je direktno i pronicljivo. Tad smo ugledali svetogorskog podvižnika. Ispratio nas je i vratio se u keliju, da bi nastavio svoju molitvu za spasenje celog sveta.“[2]
 
SLADOST REČI
 
Iz drugog opisa poklonjenja preuzećemo sledeći odlomak:
„Da bi se pouzdano zaštitio od nasrtljivog zanimanja za njegovu svetost, st. Pajsije je oko svoje kelije načinio ogradu od žice i napisao na vratima: „Ne čekajte uzalud. Radi pomena, napišite vaša imena na papiru.“ Kelija oca Pajsija nalazi se usred bujnog rastinja. Okružena je vrlo visokim čempresima. Mrtvu tišinu koja caruje svuda unaokolo narušava samo melodično ptičje pojanje. Prišavši starčevoj keliji, zaprepašćeno smo zastali. On je bio u dvorištu i iščekivao nas. Seli smo pokraj njega i starac nas je uveo u tajinstvo tišine. Dugo nam ništa nije govorio. Starac je nepomično uperio pogled ka dubini horizonta a mi smo bojažljivo posmatrali njegovo lice. Zračilo je čistotom. Starac je zatim otvorio usta, da bi slušaocima preneo sladost svojih reči. Tiho je govorio o nužnosti čistog duhovnog života.“[3]
 
GLAS POTAJNE ZAVISTI
 
Postoje na Svetoj Gori monasi koji se, usled svoje ljudske slabosti, s prezirom izjašnjavaju o starcu Pajsiju. Da bismo stvorili predstavu o tome, navešćemo ovde dva žalosna odlomka iz već objavljenog dnevnika jednog novinara:
„Prevashodno hoću da govorim o onome što je još odavno trebalo zabeležiti u moj ‘Atonski dnevnik’. O ocu Pajsiju, poznatom podvižniku koji se smatra duhovnim autoritetom, dovoljno veliki broj monaha govorio je upravo suprotno od onoga što o njemu govori svet, odnoseći se prema njemu s divljenjem i poštovanjem. Ti monasi su počeli da sumnjaju u starčeve vrline, govoreći da ih mirjani preuveličavaju i iznose na videlo. Oni su tvrdili da istinski svetitelj ne govori o svojim darovima nego da ih, naprotiv, umanjuje i odriče njihovo postojanje. Tvrdili su da podizanje prašine oko starca Pajsija donosi zlo Atosu.“
Sad se dobro vidi da odnos tih monaha prema čoveku, kojega mnogi nisu upoznali samo zbog pukog ushićenja, najvećim delom proističe iz potajne zavisti.“[4]
 
DAO NAM JE DUHOVNA KRILA
 
„Otac Pajsije sedi na krajičku drvenog panja koji mu služi kao presto u gostoprimnici pod vedrim nebom. Mi, družina mirjana, okružujemo starca i nezasito ispijamo nadzemaljski med koji ističe iz njegovih usta. Avgustovsko veče dotaklo je vrhove čempresa koji okružuju starčevu podvižničku keliju, a u duši priželjkujemo da se nikad ne okonča ovaj bajkoviti sumrak, koje nam tako očigledno daje osećanje učenja na nebeskom universitetu. Svi mi, roditelji zamoreni teorijama filosofa ovoga sveta, prezasićeni praznim sistemima i metodima vaspitanja svetovnih pedagoga, veoma uznemireni u svojim brigama za decu i razne probleme, dobili smo pomoć u istinskim savetima smirenog Svetogorca. Budući da je pustinjak, on možda i nema svetovnog iskustva ali on ima iskustvo života u Duhu Svetom, i to je dovoljno. To je dovoljno kako za to da nam ukaže na spasonosni put u ovom životu, tako i da nam prenese reči života večnog.
Sunce je već nisko. Starac privodi kraju besedu. Časovnik njegovog srca pokazuje da je vreme za uzimanje duhovne hrane. Njegova ljubav to ne pokazuje, ali mi to razumemo. Treba da pođemo. Ustajemo i sa strahopoštovanjem celivamo njegovu ruku. Starac nas blagosilja. Na puteljku, svakome od nas daje po nekoliko lešnika. U povratku nas ispunjava takva radost da nam se čini da lebdimo nad zemljom. Starčev blagoslov nam daje krila. Obilje njegove mudrosti položilo je na nas slatko breme koje nikoga ne opterećuje. Osećamo da smo lagani, kao pčele koje se, do kraja opterećene, vraćaju sa sakupljanja dragocenog roda i nose sa sobom slatki cvetni polen. Ćuteći koračamo po stazi. Toliko toga bismo mogli da kažemo, ali ništa ne izgovaramo. Osećamo potrebu da zablagodarimo Presvetoj Bogorodici za blagoslov koji nam je dala i da je zamolimo da nam pomogne da taj atonski polen pretvorimo u med koji ćemo odneti svojoj deci.“[5]
 
BOGOSLOV OPITA
 
„Otac Pasije, jedini stanovnik male kelije, krepko i neumorno nosi svoj monaški krst. Ovamo dolaze nebrojene hiljade ljudi da bi se s njim posavetovali i iz njegovih usta čuli utehu i pouku na spasenje duše. Starac je uvek spreman da razgovara, da ponudi savet, da razreši neku teškoću. On je veliki bogoslov opita jer, prema sv. Grigoriju Palami, veliki bogoslov nije onaj ko je mnogo saznao o Hristu nego onaj ko je mnogo prepatio za Hrista. Okružili smo ga i pretvorili se u uho, kako ne bismo propustili ne samo neku reč njegove besede nego čak ni uzdah. Svakome je dao po vrč hladne vode koju smo ispijali kao svetu vodicu.“[6]
 
PLODOTVORNI NEUSPEH
 
Navodimo ovde jednu zabelešku koja govori o neuspešnim pokušajima mnogih posetilaca Svete Gore da vide starca Pajsija. Kao što je poznato, mnogo je onih koji, došavši do kolibe st. Pajsija, nisu uspeli da ga vide, zbog čega su odlazili s bolom u srcu. I oni, međutim, mogu steći duševnu korist, o čemu svedoči i sledeće kazivanje:
„Bez obzira na iscrpljujuće putovanje, nismo mogli da vidimo monaha (tj. o. Pajsija). Do njegove kelije stigli smo kasno i ona je bila zatvorena. Na jednom kamenu, kredom je bilo napisano sledeće: ‘Oprostite mi, braćo, za moje odsustvovanje. Nemojte me čekati. Otišao sam da krotim zveri, a zatim ću se vratiti u svoj zoološki vrt’. Dugo smo sedeli i tumačili ono što je starac napisao. Pronašli smo mnogo objašnjenja. Jedno od njih bilo je da ne možemo pomoći ljudima ukoliko sami ne posedujemo mir. Drugo je glasilo da kod njega mnogi dolaze kao kod neke retke zveri u zoološkom vrtu, nemajući pri tom nikakav duhovni cilj. Treće objašnjenje bilo je da, imajući veliko smirenje i samopoznanje, ispoljavanje strasti u sebi smatra za divlje zveri, i slično.
Prošavši pored kapije za dvorište, spazili smo naliv – pero, papir i tablicu na kojoj je pisalo: ‘Ako imate neki problem, zabeležite svoja imena i ja ću se moliti za vas. Tako ću vam više pomoći nego svojim ćaskanjem.“ Deca su ugledala i drugi način pomoći i rešavanja problema. Starac se pobrinuo da se ne rastužimo. Tu se nalazila kutija s ratlukom i pisamce: „Uzmite na blagoslov.“
Starac je poučavao svojim bezmolvijem. I Hristos je ponekad govorio, a ponekad ćutao. Tako je i starac nas poučio svojim izbegavanjem razgovora. Obgrlio nas je svojom ljubavlju i bezmolvijem. Umio nas je svojom molitvom…“[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Antonije E. Stivaktakis: Svetogorski duhovni opiti, 1991, s. 21-22.
  2. Konstantin Sardelis, „Sa ocem Pajsijem“, Ortodoksos Tipos, 27. septembra 1991.
  3. Arhim. Nikolaj Protopapas, Odjeci atelskog terirema, 1990, s. 36-37. („Terirem“ je pesma proroka kad bi ih posetilo božansko ozarenje ili angelsko pojanje koje se ne može objasniti rečima. U Grčkoj je prihvaćeno da se, između pesama u toku bogosluženja, na razne melodije peva „terirem“, bez drugih reči.)
  4. Tasos Mihalas, Atos, 1981, s. 35.
  5. Dimitrije G. Georgakis: „Pouke atonskog starca namenjene roditeljima“, Ortodoksos tipos, 21. septembra 1990. g.
  6. Atanasije G. Melisarjais; „Starčevi saveti“, časopis Efimerios, 1989. g, s. 190-191. i „Reči saveta“, Efimerios, 1981. g, s. 363.
  7. Anonimni autor, časopis Efimerios, 1991. g, s. 192.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *