НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
V. О СМИРЕЊУ
 
1. „Смирење се задобија борбом. Кад спознаш самога себе, задобијаш смирење које постаје стање. У противном се можеш смирити током једног минута и помисао ће ти рећи да си нешто док си у ствари ништа. Тако ћеш се борити све до смртног часа. Ако те смрт затекне с помишљу да си ништа Бог ће говорити с тобом. Међутим, уколико ти у смртном часу помисао буде говорила да си нешто и ти то не приметиш, сав твој труд ће бити узалудан.“
2. „Нужно је да човек одбаци логику. Ја, на пример, кажем: сад сам монах а могао сам да будем животиња. Бог ме, међутим, није створио као животињу. Он ме створио као човека и призвао ме у ангелски чин. А шта сам ја учинио? Он је тако много учинио за мене, иако је могао да ме створи као жабу, као шкорпију или као корњачу. Међутим, Он ме створио као човека. Такве мисли смирују. Требало би да на оно, што нам је Бог дао, одговоримо благодарношћу.“
3. „Да би се човек духовно подвизавао потребни су услови. Он најпре треба да стекне смирење, љубав и чисто срце. Кад поседује смирење, човек поседује божанствени магнет који привлачи благодат Божију. Погледајте смирене: њима се даје благодат. Тако је устројено.“
4. Многи верујући људи осуђују друге иако би требало да их љубе и сматрају узвишенијима од самих себе. Старац Пајсије је увек говорио да онај ко у људским очима изгледа грешан у очима Божијим може да буде свет. Он је говорио: „Неки злочинац је пред Богом можда већ одговорио за свој грех, док неки монах није. Требало би да чак и злочинца сматрамо бољим него што смо ми сами. Смирење и љубав иду заједно, они стоје једно уз друго. Треба страдати због другог и од срца творити молитву. Духован човек сматра за своје добро уколико се налази у горем положају него други. Он се изнутра ослобађа, осећа доброчинства и благодат Божију, моли се и с плачем призива Бога да помогне свим људима које духован човек сматра узвишенијима од самога себе. Његово смирење је постало истинско, постало је стање душе.“
5. У вези с питањем на који се начин може духовно напредовати, старац је рекао: „Ја сам за подвижништво и то сам, наравно, проверио на самоме себи. Међутим, уверио сам се да је највећи подвиг кад човек задобије смирење и љубав. Тада му нису потребни поклони нити да чини било шта спољашње. То је лако и за мушкарце, и за жене, и за децу. Требало би да предност дамо души а не спољашњим подвизима, јер спољашње може да изазове лажна осећања.“
6. Многи хришћани прихватају неки подвиг да би се очистили од страсти. Они обично посте, праве метаније и одлазе у цркву. Међутим, не постижу духовни напредак и не задобијају очишћење. У вези с тим старац је говорио: „Хајде да размислимо, јер постоји и другачији подвиг. Што се тиче телесног подвига, ако га неко и увећа неће сасвим успети. Тиме може само да увелича гордост: ја тобоже нешто значим. Због тога је нужно да се нишан окрене ка гордости и да се у њу гађа. Тада ће човек лако постићи много тога. Мислим да то није велики подвиг. Чак и детенце које још није способно да се креће може да порази ђавола својим смирењем. Наравно, ђаво је веома јак али и веома труо. Он може да сруши џина, али и детенце може да га победи.“
7. „У сваком подвигу мора преовладати смирење. Ако се не смириш, на снагу ће ступити духовни закон: Који се уздиже понизиће се.Кад спознамо себе, смирење долази на природан начин и постаје човеково стање. Ако пак не спознамо себе, нећемо играти по правилима и ђаво ће нам подметнути мисао да нешто значимо. Схватимо да смо ништа. Понављајмо до самог смртног часа: данас јесмо а сутра нисмо.“

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *