НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
ОЧИСТИМО СВОЈЕ ДУШЕ ОД СМЕЋА
Са старцем су на дворишту седела два свештеника, један адвокат из Атине, један новинар из Мисолонгија и још неколицина људи. Током разговора, новинар је старцу постављао разна бескорисна питања. У једном тренутку, адвокат је из џепа извадио књигу и отворио је. Седећи насупрот њему, старац га је упитао:
„Шта то имаш?“
„Свето Писмо, старче. Хоћу да Вас питам за неке ствари.“
Старац је на то рекао:
„Онда, чедо моје, узми оловку и папир!“
Затим се окренуо новинару и са осмехом му рекао:
„Благословени, дај му оловку и папир!“
Новинар је однео папир и оловку и када их је адвокат узео, старац је наставио:
„Напиши на том папиру све своје грехове, отиђи код свог исповедника, исповеди се и очисти ум од греха. Кад се очистиш и кад будеш боље разумео, дођи и питај ме шта год хоћеш!“
Адвокат се постидео и тихо признао:
„Ја немам исповедника.“
„Знам, зато сам ти то и рекао.“
Адвокат је, међутим, покушао да се оправда:
„Знате, старче, ми у Атини немамо добре исповеднике. Можда бисте, ако некога знате, могли да ми га препоручите?“
Одговор који је добио био је категоричан:
„Слушај, момче, сви исповедници су добри јер носе епитрахиљ. На њима је божанствена благодат и када они читају молитву разрешења, Бог све поништава. Дакле, иди у цркву и исповеди се!“
 
РЕВНОСНИ ПРОТЕСТАНТ
Једног летњег дана 1991. г. на дворишту око старчеве келије налазило се мноштво поклоника. У то време дошао је и један Грк, који је већ одавно живео у Немачкој и тамо постао ревносни протестант.
Старац га је, као и све остале, послужио ратлуком и водом. Протестант се обратио старцу:
„Ви православни, а посебно ви на Светој Гори, поклањате се Богородици као Самом Богу, заборављајући да је Она обична жена! Исто тако, поклањате се иконама и претпостављате да оне могу да чине чуда! Што је још горе, обраћате се моштима ваших светаца и, мада оне у великом броју случајева пропадају, ви их без гађења целивате! Све то показује да се ви, православни, налазите у великој заблуди!“
Старац је у свему подражавао Свете Оце Цркве, који су беспоговорно прихватали увреде, клевете и грешне поступке који се односе на њих саме, али су се зато до смрти супротстављали јересима. Старац је стога строгим гласом одговорио јеретику – протестанту:
„Шта да ти кажем, несрећниче? Ти ниси крив за те срамне ствари које говориш! За то је крива твоја мама, која те тако васпитала!“
Кад је чуо како старац говори о његовој мајци, протестант се разгневио и љутито одговорио:
„Слушај, калуђеру, не вређај моју мајку, јер ниси достојан ни да се упоредиш с њом!“
Старац се није збунио, као да је очекивао да ће управо то чути, и наставио:
„Видиш, ти си се увредио јер сам поменуо твоју мајку! А зар се наш Господ и ми не вређамо кад ти на тај начин помињеш нашу Мајку, нашу Пресвету Богородицу („Панагију“)? Хтео бих нешто да те питам: ако би твоја мајка затражила да јој испуниш неку жељу и ако ти то можеш да учиниш без икаквог труда, да ли би пристао да то учиниш?“
„Наравно да бих пристао и да бих тако и учинио“, одговорио је протестант.
„Управо то се догађа и са нашом Пресветом Богородицом. Ми молимо Богородицу да за нас посредује код Свог Сина, нашег Господа, како би нас Он спасао. Тако поступамо и кад су у питању светитељи, јер им је дата одважност пред Богом!
Сад ми, молим те, реци још нешто. Да ли код куће имаш фотографије својих родитеља, браће, сестара, жене, деце, пријатеља?“
„Наравно да имам!“
„А зашто онда ми не бисмо имали „фотографије“ нашег небеског Оца, нашег Господа, наше Мајке, Пресвете Богородице, као и наше браће, светих мученика? Зашто не бисмо имали иконе светитеља, које ћемо гледати, опомињати се њих самих и молити их за помоћ? Пошто су они до костију били испуњени благодаћу Божијом, ми целивамо њихове свете мошти, да би смо се и ми на тај начин мало облагодатили! Уколико се одређени светитељ удостоји да има нетрулежне мошти, онда он има утолико већу благодат и ми је са своје стране примамо кад им се поклањамо.“
Старац му је на изванредан начин одговорио убедљивим тоном. Протестант није могао да му противречи и од старца је отишао дубоко замишљен. Као што је поступао у свим случајевима, старац је својој бројаници додао још једну душу, молећи се да Бог помогне овом брату да пронађе истинити пут.
 
СТАРЧЕ ПАЈСИЈЕ, НЕ НАПУШТАЈ МЕ!
Један поклоник је, заједно са својим пријатељем, господином К., дана 17. октобра 1993. на Светој Гори посетио старца Пајсија. Желели су да им старац помогне у једном озбиљном проблему.
Жена његовог пријатеља, која се зове В., изненада је осетила бол у грлу који се постепено појачавао, тако да јој је глас охрапавио и почео да се губи. Лекари су установили веома озбиљну болест и предложили хитну операцију. Још увек нису знали с чим ће се заправо суочити током хируршког захвата, али су мужу ове болеснице рекли да ће, уколико се све добро заврши, бити потребни посебни часови говора, јер ће у противном постојати опасност да жена занеми.
Човек је одлучио да у тој тешкој ситуацији посети Свету Гору и да замоли за помоћ нашу Пресвету Богородицу и старца Пајсија, будући да је чуо како је Бог, посредством њега, помогао хиљадама људи.
У време док је разговарао са осталим поклоницима и док су га они пажљиво слушали, старац се изненада окренуо господину К. и рекао:
„Децо, имајте мало поверења у Христа. Све што Он допусти и што нам се догоди, Он чини због нашег добра! Кад не би видео да ће проистећи неко добро, не би дозволио да се догоди нешто лоше!“
Двојица пријатеља су погледали један другог. Обојица су били сигурни да је старац те речи упутио господину К. Старац је ускоро завршио разговор са осталима и упитао К. шта њега мучи и узнемирује. Човек му је испричао о свом проблему и додао да лекари страхују од могућности да његова жена има рак грла. Старац му је на то рекао:
„Чедо моје, зашто се твој ум окреће ка злу?“
„Лекари су рекли да је потребна хитна операција.“
„Онда нека лекари са своје стране учине оно, што сматрају да је потребно! Ти, међутим, немој да се узрујаваш и да се плашиш. Моли се, а и ја ћу се помолити, па ће све бити добро!“
Пријатељи су се већ сутрадан вратили у свој град. Господин К. је супрузи пренео све што му је рекао старац Пајсије, и она је пошла на операцију.
У време хируршког захвата изненада је дошло до отежаног дисања. Лекари су се узнемирили видевши да се њено срце зауставља, иако уочи саме операције није било никаквих проблема са срцем. Њих је, међутим, зачудило следеће.
Неочекивано су приметили да жена, која је под анестезијом, устаје и подиже руке. Почела је да стеже дланове као да некога задржава и да му не допушта да оде. Жена је у агонији говорила:
„Старче Пајсије, не напуштај ме! Смилуј се на моју децу и помози ми!“
Жена се након тога смирила и лекари су завршили операцију. Нестрпљиво су ишчекивали да се пробуди, како би сазнали шта се заправо догодило. Чим је дошла себи, лекари су је упитали:
„Ко је тај Пајсије којег си дозивала током операције?“
Она им је испричала да се пред њом појавио старац и да јој је, узевши је за руке, рекао: „Не бој се, све ће добро проћи!“ Жена је одмах изванредно говорила и данас се сасвим добро осећа. Наравно, нису биле потребне никакве лекције помоћу којих би поново научила да говори, нити било шта слично.
 
БОГ ЋЕ ИСЦЕЛИТИ ТВОЈЕ ДЕТЕ
Неизлечива болест закуцала је на врата његовог дома у Француској. Та болест је погодила његово дете. На све стране је трчао од лекара до лекара, али нигде није видео никакву наду: ниједан од њих није могао да га утеши. Био је потпуно обузет очајањем када је срео једног Грка који је тада боравио у Француској и који му је причао о Светој Гори и о старцу Пајсију. Грк му је испричао да је старац благодаћу Божијом помогао многим људима, па чак и онима који су били у горем положају него што је он.
Несрећни отац је отпутовао у Грчку и запутио се на Свету Гору. Заједно са М. И. дошао је код старца. Чим га је угледао, старац је почео да га теши, говорећи му о његовом сину. Истовремено му је објаснио да он не може ништа сам да учини, и да то може само Бог.
Отац је, међутим, као да га није чуо, са сузама у очима наставио да га моли. У једном тренутку старац је упитао како се дете зове. Кад је сазнао његово име, отишао је у капелу и помолио се.
Ускоро је с осмехом изашао одатле и рекао:
„Иди кући, и Бог ће помоћи твом детету да оздрави!“
Отац се сутрадан авионом вратио у Француску. Кад се вратио кући, задивљено је приметио да је његово дете здраво и весело. Преиспуњен радошћу, упитао је супругу шта се догодило малишану, а жена и дете су му испричали шта се догодило.
Дечак му је причао да се, док је болестан лежао на постељи, у соби изненада појавио један свештеник у мантији, пришао његовом кревету и благословио га. Чим је свештеник ишчезао, он је постао савршено здрав. (Према његовом опису, тај свештеник је апсолутно личио на старца Пајсија.)
Отац је желео да зна у колико сати се то догодило. Кад су му рекли, запрепастио се и прекрстио, јер се све то догодило управо у оно време кад је старац Пајсије отишао у капелу да се помоли!
Преиспуњен благодарношћу за брзу помоћ Христову ради молитава Његовог изабраног сасуда, старца Пајсија, човек је пожурио на Свету Гору да би, као онај благодарни еванђелски губавац, захвалио Богу за Његово велико човекољубље.
Према промислу Божијем, о овом догађају казивао нам је сам отац овог исцељеног детета.
 
БЛАГО ЈЕ ПРЕКОРЕВАО
Једном приликом, кад се старац налазио у дворишту своје колибе, овамо је дошао неки младић који је имао веома дугу косу. Кроз капију је прошао у двориште и кренуо према старцу. Чим га је приметио, старац му се обратио са умилним осмехом, који га је готово увек одликовао, и рекао:
„Где си био, чедо моје, тражио сам те!“
Младић се збунио, јер је тада први пут боравио на Светој Гори, и старац није могао да га познаје и да га очекује. Испуњен немиром и љубопитљивошћу, младић је запитао:
„Зашто сте ме тражили? Шта хоћете од мене?“
Старац је одговорио:
„Ето, чедо, хтео сам да узмем мало од твоје косе!“
„Зашто, шта ћете с њом учинити?“
Старац је поново са осмехом рекао:
„Видиш, обећао сам једно чудо неком ћелавцу и он, сиромах, чека!“
Управо тако, шалећи се и смешећи се, старац је убеђивао и васпитавао људе.
 
ЗАШТО ТИ ТРУЈЕШ НАШУ ОМЛАДИНУ?
Старцу је у посету дошла једна дружина, и сви су седели у „гостопримници под ведрим небом“. Старац је отишао до чесме, напунио чаше водом, узео корпицу с ратлуком и, једног по једног, почео да служи своје посетиоце. Међутим, када је дошао до једног од њих, није му пружио корпицу с ратлуком него је, напротив, узео један ратлук, бацио га на земљу, погазио ногом тако да се ратлук помешао са земљом, а затим га подигао и дао посетиоцу. Узнемирен и запрепашћен, овај човек га је упитао:
„Старче, како да поједем тако прљав ратлук?!“
Одговор који је добио погодио га је као гром:
„А како то да ти нашој омладини дајеш своје прљаве производе и тиме је квариш?“
(Тај човек је био сценариста и писао је сценарија за филмове бестидног садржаја, с циљем да „отрује“ нашу омладину.)
 
ДОБАР НАЧИН И ЗЛО ЧИНИ ДОБРИМ
Старац нам је увек говорио да све што чинимо, чинимо на добар начин.
Старца је једном приликом посетио неки брат. Док се старац припремао да га послужи ратлуком и водом, брат је приметио да је кроз прозор собе улетела пчела. Узео је лист папира и покушао да је истера, ударајући је тим папиром. Међутим, његов труд је био узалудан. Кад је видео шта ради, старац му је рекао:
„Не, благословени, пчела неће отићи ако је не отераш на добар начин! Ево, погледај! Ово је добар начин да се она истера!“
Старац је пришао и положио длан. Пчела је слетела на његову руку, а он је затим руку испружио кроз прозор и пчела је одлетела.
„Добар начин помаже и у најгорим случајевима“, објаснио је старац. „Древни Оци су наглашавали да добар начин и зло чини добрим док, напротив, зао начин и од добра начини зло!“
 
НИКАДА БЕЗ РАСУЂИВАЊА
Упитали смо старца да ли се са свима може говорити о питањима која се тичу наше вере.
„Постоје чаше које примају много воде, као и оне, чија је запремина веома мала. Неке су начињене од пластике, и топе се кад у њих налијете врелу воду. Постоје и гвоздене чаше, које се неће разбити кад их баците, али постоје и оне стаклене, које ће у том случају пући! Према томе, потребно нам је много расуђивања кад се поред нас нађе „људски сасуд“. Мора се добро знати, уз расуђивање и божанско просветљење, колико он може да прими, јер у неким случајевима можемо да нанесемо већу штету него корист, чак и ако је наша намера добра“, објаснио је старац.
 
КРВАРЕЊЕ И БРОЈАНИЦА
Ученица И. Г. проводила је летњи распуст у хришћанском кампу „Спаситељ“, недалеко од Солуна. Игре, песме, разонода, читање светоотачких текстова, добровољни рад и њене другарице учинили су да ово место подсећа на мали овоземаљски рај.
Једног поднева, док је боравила у трпезарији, из њеног носа потекла је крв. Сарадници у логору, као и једна госпођа која је помагала у кухињи, покушавали су на све начине да зауставе крв, али им никако није успевало да макар мало поправе њено стање: крв је непрестано текла. Управа логора се озбиљно узнемирила. Директор се тада нечега сетио и рекао малој И.:
„Твоја мама је рекла да ти знаш шта треба да учиниш уколико ти нос буде крварио. Шта радиш у том случају?“
„У мом коферу, у једном џепу, налази се бројаница. Донесите је, молим вас“, рекла је девојчица.
Чим су је донели, мала И. је прекрстила лице бројаницом и крв је одмах престала да тече. Сви су били задивљени и упитали су:
„Ко ти је дао ту бројаницу? Одакле си је узела?“
Девојчица је одговорила:
„Ту бројаницу је својим рукама исплео старац Пајсије! Ишли смо у манастир у Суроти, јер ме много мучило крварење из носа. Лекари нису могли да ми помогну, јер су крвни судови у мом носу веома танки. На жалост, нисмо се среле са оцем Пајсијем, и бројаницу нам је у његово име дала једна монахиња. Она нам је рекла да ју је он лично направио и да прекрстимо моје лице том бројаницом кад год потече крв! Од тог доба, кад год се појави крварење, наша једина нада су молитве и ова бројаница!“
Сви радници и сестре, који су се налазили у овом логору, прославили су Бога, јер их је удостојио да својим очима виде чудесно знамење, које јасно сведочи о светости старца Пајсија и о његовој одважности пред Богом
 
НЕКА ЛУБЕНИЦЕ БУДУ ДАЛЕКО ОД ТИКВИ!
На дан 15. августа 1988. Т. М. и његов брат посетили су Свету Гору и отишли код старца Пајсија, у његову келију. У гостопримници, на ваздуху, старац је седео окружен бројним поклоницима. Послужио их је ратлуком и водом, што је представљало уобичајено послужење. Заједно са осталим посетиоцима, пажљиво су слушали шта говори старац.
У једном тренутку, Т. М. је почео да размишља како да старца упита за проблем који га је мучио. Наиме, био је убеђен да ће, уколико настави да се дружи са мирјанима који имају високо мишљење о себи, и он сам постати такав. Истовремено се уверио да је, дружећи се са смиреним људима, и он сам постајао бољи.
И док је он размишљао о томе и намеравао да упита старца да ли да престане да се дружи са гордима, дошао је један поклоник и као дар донео прекрасну лубеницу. Старац ју је узео и рекао:
„Пошто си већ донео лубеницу, дај нам и нож да је исечемо, а ја ћу ти рећи тајну како је лубеница постала тако слатка!“
Поклоник му је додао нож а старац је лубеницу почео да сече на кришке и да свакоме даје по једно парче. Кад је дошао ред на Т. М., он је имао предосећај да ће чути нешто што се тиче њега самог и што се односи на проблем који га је мучио. Гледајући га својим проницљивим и спокојним погледом, старац се насмешио и рекао:
„Ако једну поред друге посадимо лубеницу и тикву, догодиће се следеће: тиква ће узети сву сласт од лубенице, и лубеница ће постати безукусна и недовољно слатка, док ће тиква, ма колико сласти да прими, увек остати тиква! Из тог разлога, ако хоћемо да имамо слатке и укусне лубенице, морамо их држати даље од тикви!“
Када је то рекао, старац је овом брату дао најлепши одговор који је могао да чује. Он му је на проницљив и благодатни начин помогао да схвати да аналогно треба да се понаша и у односу на своје друштво, иако није непосредно и јасно одговорио на његово питање.
 
ДОЂИ КОД НАС! НЕМОЈ ДА НАС ЗАБОРАВИШ!
Г. је имао обичај да често посећује старца и да узима његов благослов. Једном приликом, кад је дошао до његове келије, тамо се већ налазило мноштво народа. Старац је разговарао са сваким појединачно и давао савете. Међу поклоницима су се могла видети различита лица, исцрпљена својим личним или бригама својих ближњих. Г. је седео на крају и искушавала га је помисао да не поступа добро што долази код старца иако нема неких озбиљних тешкоћа: ако и други буду тако, безразложно, долазили и старцу одузимали време, он неће моћи да види оне, којима је то уистину потребно. Одлучио је да устане и да пође и да други пут не долази без разлога. Пошао је према старцу да узме благослов.
Након што му се наклонио и узео благослов, старац се насмешио и рекао:
„Е. Г., дођи код нас, немој да нас заборавиш!“
 
АКО СЕ ВОДА ПРЕТВОРИ У СОК ОД ПОМОРАНЏЕ …
Старац је дошао у свету обитељ К., где се управо служило бдење у част светитеља чији се помен прослављао тога дана. Као и обично, стао је у стасидију у углу и молио се.
Недалеко од њега, на једној стасидији седео је брат који је желео нешто да га упита, али је маловерно у себи говорио: „Ако упитам старца за свој проблем и ако добијем одговор, како да будем сигуран да он није погрешио? Ко ће ме убедити у то, да га је Бог обавестио о томе, шта да ми одговори? Да ми старац заиста говори оно што би требало уверићу се тек ако му дам чашу воде и он ту воду претвори у сок од поморанџе! Тада ћу се уверити и учинићу оно што ми он каже!“
У време док је размишљао о томе, брат је приметио да му старац прилази, и затим зачуо како му каже:
„Молим те да на тренутак изађемо!“
Брат се збунио, али је пошао за њим. Изашли су, а старац је рекао:
„Пођимо на пар минута у гостопримницу.“
Ушли су у гостопримницу, у којој се налази чесма, а старац каже:
„Напуни чашу водом и донеси ми је!“
Брат је задрхтао. Његову душу преплавило је хиљаду мисли и осећања. Постидео се што старцу није приступио са добром помишљу, осећа дубину свог маловерја, плаши се његовог вероватног приговора, не налази речи којима би се оправдао, не зна како да поправи свој недоличан поступак. Са стрепњом је пошао ка чесми, напунио чашу водом и донео је старцу.
Старац види тежак положај у који је доспео овај брат, смеши се и благо га умирује:
„Најзад! Само ми правиш невоље! Шта ће са мном бити због тебе!“
 
ТРЕБАЛО БИ ДА ЈЕДАН ОД ВАС ЗАДРЖИ ОБЛАКЕ!
Била је јесен. У келији Светих Апостола, старац X. је одлучио да поправи кров и да, уместо попуцалих црепова, постави лимени кров, који је, уједно, био и лакши.
Ујутро је дошло неколико побожних радника и они су, заједно с њим, почели да скидају црепове са крова. Скинули су готово све црепове, кад се небо затамнило и кад је све почело да наговештава да ће се проломити пљусак. Старац и радници су се забринули, јер је келија сада била отворена. У случају да падне киша, сва вода би ушла унутра и направила огромну штету.
У време док су се они налазили у том тешком положају, неочекивано су угледали старца Пајсија који је ишао ка њиховој келији. Пришао им је и рекао:
„О чему размишљате? Нека један од вас задржи облаке, да не падне киша, а други нека се моли на бројаници!“
Затим се обратио оцу X.:
„Иди у своју келију и запали кандило. Нека стално гори, како би Бог устројио да не падне киша!“
Отац X. је упалио кандило и није га угасио све дотле, док читав кров није био прекривен. Тек тада се небо „отворило“ и излио се пљусак!
Очинска брига и молитве старца Пајсија поново су сатворили чудо! Отац X. све до данас спомиње неочекивану и спасоносну појаву старца Пајсија, који је спасао његову келију од сигурне пропасти. Његово срце, испуњено благодарношћу за ту очинску благост, захваљује старцу и моли га да и са оне висине, на којој се сада налази, обитавајући уз Бога, настави да својим молитвама задржава облаке искушења и да се моли на „бројаници“ да нас мимоиђу претње овог неспокојног живота и да он прође без немира.
 
ИСЦЕЉЕЊЕ ГЛУВОНЕМЕ
Догодило се да је један отац породице дуго спречавао свог брата да се замонаши.
Нешто касније, овом човеку се родила кћерка која је, на жалост, била глувонема. Због тога је осећао страшну грижу савести. Сматрао је да се то догодило зато, што је стварао многе тешкоће свом брату који је желео да се замонаши.
Одлучио је да оде на Свету Гору и да посети старца Пајсија. Ушао је у његову келију и, чим га је спазио, скрушено и јецајући пао пред његове ноге. Затражио је од њега да се најпре помоли да Бог опрости његов преступ, а да се затим помоли Богу да исцели његову кћер.
Старац га је подигао и рекао:
„Твоја кћерка не само да ће проговорити, него ћете се запрепасти-
И заиста, након извесног времена девојчица је потпуно оздравила и није престајала да говори, као што је старац и провидео.
 
НИЈЕ КРИВО ТЕЛО
У време кад се старац налазио у светој обитељи Стоми у Коници, заједно са свим осталим народом често га је посећивала и једна госпођа, којој је он помогао у решавању бројних проблема. Међутим, једном приликом се догодило да су ову жену због нечега оклеветали код старца. Он је негодовао и оштро разговарао с њом, тако да је жена била веома узнемирена.
После неколико дана, старца је напала незапамћена телесна битка. Данима ништа није јео, током ноћи је бдео, много се трудио и није давао починка свом телу. Међутим, телесна битка није пролазила. Видевши да телесне помисли не слабе, старац је самога себе повредио и појавила се опасност од гангрене. Одлучио је да оде у шуму и да остане тамо док га не поједу медведи. Док је корачао ка шуми, догодило се следеће. Старац је обавештен да му је та телесна битка дата стога, што је увредио своју познаницу! Ту, у шуми, пао је на колена и са јецајима молио Бога за опроштај, молећи се истовремено и за ону жену. Телесна битка је истог тренутка престала и више га никад није мучила.
Како дубок утисак, браћо, оставља промисао Божији о старцу и тој жени! Старчево срце, преиспуњено добротом, није могло да поднесе да оштро разговара са било којом душом. Будући да он сам није разумео да је погрешио, Господ је допустио телесну битку да би се његово осетљиво срце обратило Богу и затражило Његову помоћ. Или је, можда, Бог тако устројио да се то догоди старцу, како бисмо се кроз њега и ми научили да не осуђујемо ближње?
 
ИМАЋЕШ ДЕТЕ!
Један брачни пар из Солуна није имао деце. Пролазиле су године, и они су одлучили да усвоје дете. Због тога су и пошли код старца. Кад их је саслушао, старац им је саветовао да не усвајају дете, него да чекају рођење свог детета. Супружници су приговорили, тврдећи да је то немогуће, иако су силно желели да имају дете.
Старац, међутим, није престајао да их уверава:
„Сада ћете, уз помоћ Божију, добити дете!“
И заиста, супруга је ускоро затруднела, и родило им се дете!
После извесног времена, старац је из овог привременог и испразног живота прешао у истински и вечни живот. Жена, која је благодарећи његовим молитвама родила дете, једном приликом је дошла на његов гроб и помолила се да јој Бог подари још једно дете. Старац јој ни овога пута није ускратио своју помоћ, и она је, захваљујући његовим светим молитвама, родила и друго дете. Овога пута, родила је дечака којем су дали име Пајсије, у славу, част и благодарење старцу.
 
ПРЕНОШЕЊЕ БОЛЕСТИ
Једном је у обитељ дошао господин А. Пошто сам му донео уобичајено послужење, упитао сам хоће ли преноћити у обитељи или ће поћи на друго место. Он ми је тада открио своју невољу. Његова кћер се разболела од псоријазе, и девојчица је по читавом телу имала ране изазване том болешћу. Сада је дошао само због тога да би од старца Пајсија затражио да се помоли да та болест са кћерке пређе на њега.
Он је, дакле, сишао код старца Пајсија, говорио му о свом проблему и затражио да се помоли да та болест са његове кћери пређе на њега. Старац га је умирио и обећао да ће се помолити.
Господин А. је отишао са осећањем олакшања и утехе. Дошао је код мене и рекао ми да га је старац уверио у добар исход.
После извесног времена, господин А. је поново посетио нашу обитељ. Чим је ступио у ходник, одушевљено је подигао рукав на својој кошуљи и рекао:
„Оче, погледај Псоријаза је са моје кћери прешла на мене!“ Радосно ми је показивао псоријазу, од које је сада боловао. Упитао сам да ли се девојчица у потпуности излечила од ове болести. Одговорио ми је потврдно, додавши да је само на једном месту остао траг.
Старац му је затим објаснио да је била воља Божија да та мрља остане као успомена на ово чудесно исцељење.
 
МАГОВИ (ЧАРОБЊАЦИ)
Једном приликом је неки од поклоника говорио старцу о случају чаробњака, који је живео у његовој земљи. Причао је, да је овај умро на ужасан начин, запомажући: „Горим!“ и тражећи воду.
Старац је тада објаснио да чаробњаци за свог помоћника имају сатану, да с њим закључују споразум и да чак запечате својом крвљу. Неколико година, чаробњак заповеда ђаволу, али након тога осети све страхоте сатане, који је немилосрдан. Неки, опет, када им неко „баци чини“ одлазе код чаробњака да би их ови тобоже ослободили. Међутим, они рђаво поступају, и још се више привезују за ђавола.
Разрешење (тј. ослобађање од магијских чини) може да се обави само посредством покајања и исповести код доброг духовника.
 
ПОЧЕО ЈЕ ДА ГОВОРИ!
Господин К. се суочавао са великом несрећом. Имао је дете, којем је 1991. било пет година. Дете, међутим, уопште није говорило и само је испуштало неартикулисане крике. Лекари нису могли да помогну, и жалост оца и мајке била је безгранична.
Отац је тада помислио да посети Свету Гору и старца Пајсија, о којем је много слушао. Свим срцем је желео да се посаветује с њим и да га замоли за помоћ.
Изложио је свој проблем са очинском бригом. Видевши његов велики бол али и његову велику веру којом је молио за помоћ, старац је рекао:
„Не брини, твоје дете ће бити сасвим здраво!“
К. је од старца отишао испуњен надом и поверењем. Кад се вратио кући, на његово неизрециво чуђење дочекао га је његов мали син. Чим је угледао оца, притрчао је, загрлио га и сасвим разговетно рекао:
„Тата, дошао си са Свете Горе?“
Благодарећи старчевим молитвама, дечак је оздравио пре очевог повратка. Данас, кад ми говоримо о овом случају, дечак је савршено здрав и не престаје да разговетно говори.
За старца нису постојали велики или мали, лаки или тешки проблеми, јер је он имао апсолутно поверење у Христа, за Којег је све могуће. Нећемо преувеличати ако кажемо да за старца нису постојале несавладиве препреке, будући да је све могуће ономе који верује.
 
СТАЉИН, ЗАР НЕ?
Један монах, који се подвизавао у пустињи Капсала, расуђивао је о томе ко је од преминулих био најгори човек и ко се сада, у другом животу, налази на најгорем месту. О томе је размишљао са циљем да се на бројаници помоли за ту душу и да се моли Богу за њено помиловање. Након што је у мислима прошао кроз прошлост, закључио је да ово неславно првенство највероватније припада Стаљину, јер је он узроковао убијање милиона руских хришћана.
Тога дана отишао је да посети старца. Чим га је угледао, старац се насмешио и открио му његову помисао, говорећи:
„Стаљин, зар не?“
 
ПОГЛЕДАЈМО ШТА ХОЋЕ БОГ!
У време док је старац још увек био у Коници, посетио га је један благочестиви младић који је желео да се посаветује с њим у погледу три важна питања која су га тада мучила.
Тај младић се учланио у неку организацију, али је желео да се замонаши и да буде свештеник. Он је, дакле, упитао старца да ли да напусти организацију којој припада, да ли би требало да се замонаши и да ли би требало да буде свештеник.
Старац му није дао никакав одговор, али га је неколико дана задржао поред себе. Једном приликом позвао га је и повео у манастирски храм. Пошли су ка светој трпези. Овде се старац обратио младићу и рекао:
„Погледајмо шта Бог хоће од тебе!“
У руке је узео Еванђеље и отворио га, а да претходно није одабрао страницу. Приликом првог отварања Еванђеља, дао је одговор на прво питање, тј. да је неопходно да младић иступи из организације којој је припадао. Отворио је Еванђеље други пут, и одговарајући текст показао је да младић треба да се замонаши. Најзад, отворио је Еванђеље и трећи пут, и одговарајући еванђелски текст је тада показао да је воља Божија да овај младић постане свештеник!
Тако се и догодило: младић је напустио организацију и постао монах, свештеник и духовник на Светој Гори, где се и данас налази.
 
ИСТЕРАО ГА ЈЕ НА РУЖАН НАЧИН
За старца су биле карактеристичне истанчаност и љубав према свим људима. Никада ничије грехове није разобличавао пред другима. Међутим, уколико би га околности приморале да се према некоме понаша строго и пред другима, онда је то значило да је та особа прекорачила све границе.
Догодило се да је неки учитељ хиндуистичке филозофије на факултету у Атини разгласио да је његов учитељ био старац Пајсије са Свете Горе. На тај начин је људе довео у заблуду и задобио присталице. Свакога лета окупљао је по неколико ученика и организовао екскурзију на Свету Гору да би, како је он говорио, посетио свог учитеља.
Када би стигли до старчеве колибе, остављао је ученике са њене ниже стране и говорио:
„Ви сачекајте овде, а ја ћу сам отићи да посетим старца, јер ћемо ми говорити о узвишеним темама које ви не можете да разумете. Ја ћу вам их касније објаснити.“
Тако је он одлазио код старца код којег је, међутим, било много народа. Ту би неко време седео, ни с ким није разговарао а затим, пошто би се послужио ратлуком, устајао и одлазио. То је потрајало једну до две године. Према божанском допуштењу, старац није знао да се иза његових леђа одвија оваква игра. Једном приликом, догодило се да је неки од ученика овог учитеља хиндуистичке филозофије имао озбиљан проблем и да је сматрао да је нужно да сам оде код старца, да му исприча о свом проблему и да му старац помогне.
Када је дошао код старца, младић је рекао:
„Ја сам ученик те и те филозофске школе, коју води ваш ученик.“
Старац је запрепашћено упитао:
„Ко ти је рекао да је он мој ученик?!“
Младић је тада, по својој чистоти, разоткрио читаву историју и интригу свог учитеља.
Једног летњег дана, случајно сам се затекао у старчевом дворишту, кад се појавио и овај хиндуистички учитељ. Тада смо неочекивано видели како старац устаје и силом га избацује из дворишта, говорећи му да ће много пострадати због тога, што је учинио у свету, користећи његово име. Не знајући о чему се ради, остали посетиоци су се нашли у недоумици и почели да прекоревају старца.
Старац ми је касније исприповедао о читавом овом догађају, говорећи да је тај учитељ многе људе довео у заблуду, лицемерно се прикривајући његовим именом.
 
МОРА СЕ ДАТИ КРВ, ДА БИ СЕ ЗАДОБИО ДУХ!
Старац је седео у свом дворишту и разговарао са једним монахом, оцем П. Разговор се односио на тему послушања. Када је брат упитао до које је мере послушник дужан да се потчини старцу, о. Пајсије му је исприповедао о следећем случају:
„Оче П., кад сам био у светој обитељи манастира Есфигмена, упутили су ме на послушање у столарску радионицу. Тамо је као столар радио један старац, који је био веома својеглав и који ме много угњетавао. Често сам био исцрпљен од поста и од болести, и улагао сам огроман напор да бих се одржао на ногама. Старца сам молио само да прекрати рад у радионици у одређено време, и да се ту не задржавамо прековремено. Он, међутим уопште није обраћао пажњу на моју слабост. Толико сам био исцрпљен да ми је једном приликом из носа и из уста потекла прегршт крви. Без обзира на то, нисам престајао да радим све док се није завршио радни дан.
Видео си, дакле, оче П., да, ако хоћеш и ако силно желиш да примиш Духа, мораш да даш крв!“
 
ЗНАМ ДА НИШТА ОД ТОГА НЕЋУ
Будући да је старац, по благодати Божијој, помогао хиљадама људи, многи од њих су у знак своје захвалности након извесног времена слали пакете с различитим „благословима“ (даровима).
Приметили смо да старац врло често даје те пакете другима а да их пре тога није ни отворио.
Једном га је неки од браће упитао:
„Старче, налазим се у једној недоумици: више пута сам видео да пакете, које Вама шаљу, дајете овоме или ономе, а да при том нисте ни погледали шта је унутра! Зашто то радите? Можда је у њима нешто што је и Вама потребно?“
Старац је одговорио:
„Благословени, ја гледам своје срце, и када видим да оно ништа неће, зашто бих отварао пакете?“
Старац је често давао те пакете и не отварајући их, али је истовремено с осмехом говорио шта се у њима налази!
 
НЕЋЕМО ЗАБОРАВЉАТЕ ПРЕМИНУЛЕ
Старац је саветовао да се усрдно молимо и да дајемо милостињу ради наше упокојене браће, „да им принесемо освежавајући напитак“, како је он то говорио. Они више нису у стању да нешто учине за своје душе, и ми смо дужни да за њих учинимо оно што можемо.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *