ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
ТАЈ БРОЈ НИЈЕ СЛУЧАЈАН!
Током 1987. г. водила се велика расправа о броју 666. Неки су говорили да тај број нема никаквог значаја а други су упорно тврдили да тај број треба заменити и на његово место поставити други. У тој општој пометњи, обратили смо се Старцу:
“Старче, зашто стављају тај конкретан број, кад се воде толике расправе и износе толики приговори? Без обзира на то, што Свето Писмо о њему говори као о броју звери, они уопште не намеравају да га промене!”
С мудрошћу која је била толико карактеристична за њега, Старац нам је објаснио о чему се ради, а ми смо га с дивљењем слушали:
“Будући да су Јевреји у време Старог Завета водили бројне ратове и потчињавали многе народе, хтели су да уведу неку врсту националног пореза за све поробљене народе, који би на тај начин изражавали своју покорност. У Старом Завету је записано: “И злата, које је сваке године улазило у Соломонову ризницу, беше шест стотина шездесет шест таланата” (види 2Дн.9;13 и 1.Цар. 10; 14). Видимо, дакле, да тај број није случајан, него да је усмерен ка националној користи Јевреја, који нису поверовали у нашег Господа, због чега и сматрају да се та пророчанства још нису обистинила. Они ће бити у заблуди, јер ће за свог месију прогласити антихриста, надајући се да ће с њим покорити свет.
На тај начин се у својству конкретног броја покорности поново поставља стари национални порески број – 666, који су и тада, у старини, наметнули покореним народима. За њих је то – свети број, који повезују са древном славом своје отаџбине, када је јеврејски народ, по преимућству, био изабрани народ Божији. То је разлог због којег не желе да га промене…”
 
ПОСТОЈАЋЕ “ЖИГ” …
Старац је говорио: “Свети Јован Богослов нам је у својој богонадахнутој књизи Откровења (Апокалипсе) исцрпно предсказао какви ће бити, како ће се и када десити сви ти догађаји. При том нам открива да ће се економски систем, који ће тада бити наметнут људима, ослањати на ‘жиг’. Светитељ веома јасно каже: именица ‘жиг’ потиче од глагола ‘жигосати’, који означава да правим једнаке линије (црте). Оне чак имају двојак смисао, јер жигосање означава да нешто урезујем непосредно и дубоко, а не само на површину. Данас видимо да светска трговина у сарадњи са светском економијом демонстрира жигове, који ће се у почетку налазити на свим производима и материјалним добрима, да би га затим постепено утиснула и на човекову десну руку или на његово чело.
У многим земљама света, где није било никаквог противљења, ласерским зрацима су већ утиснули неизбрисиви жиг на десну руку или на чело, јер се на тај начин може остварити контрола, о којој пише Апокалипса: Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг… (Отк. 13; 17).”
 
НАЈПРЕ СЕ ПОБРИНИ ЗА ЗАГРЕВАЊЕ!
Од својих познаника, богослова, господин М. је много слушао о старцу Пајсију, због чега је силно желео да га посети. Дошао је на Свету Гору и спустио се до његове колибе, коју су називали “Панагуда”. Пошто је неколико пута ударио у звоно на огради и није добио одговор, обишао је гвоздену ограду око његове келије. Жалост је почела да обузима његову жедну душу. “Старац сигурно није код куће или је болестан”, помислио је он. Дошао је до оног места где је Старац оставио корпицу с ратлуком и већ се припремао да се врати. У том тренутку се капија отворила и он је чуо глас:
“Благословени, узми ратлук, напиј се хладне воде и уђи!”
Тек што је зачуо глас, жалост у његовом срцу била је замењена радошћу. Ушао је у двориште, а Старац му је рекао да седне на један од многих пањева који су се ту налазили.
Није успео ништа да каже, а Старац је рекао:
“Благословени, ја нисам духовник и ако желиш да се исповедиш, мораш пронаћи доброг духовника!”
Чим је то чуо, господин М. (који је данас монах на Светој Гори) се задивио што је Старац знао да је хтео да му се исповеди и, посебно, да је хтео да му неко помогне да улови све те “микробе” који му нису допуштали да се уистину приближи Богу. Старац га је, као што смо рекли, запрепастио већ првим речима које му је упутио.
“Учинићу све што сте ми рекли у вези с духовником и с исповешћу. Међутим, хоћу да Вас упитам за следеће: свакодневно се молим, али обично после вечерње молитве седим и постављам себи питање: зашто у себи не осећам ништа од тих прозби и молитви упућених Богу?”
Погледавши га својим проницљивим погледом, Старац му је одговорио:
“Ех, благословени, како да осетиш молитву, кад си пре тога сатима седео испред телевизора и слушао вести, да би затим искључио телевизор и започео вечерњу молитву? Добро би било да уопште не гледаш телевизор. Међутим, ако га ипак гледаш, потребно је да најпре загрејеш своју душу читајући неко поглавље из Светог Писма или неки светоотачки текст с циљем да најпре уђеш у предворје, а затим и у место молитве. Тада ћеш осетити молитву. Са замрзнутом душом и са срцем оптерећеним дневним проблемима не можемо да беседимо са Створитељем, и стално ће нас прикивати сећања на претходни дан…”
 
ОН САМ ЈЕ ДАО ВЛАСТ …
Једног поподнева, у Старчевој гостопримници под ведрим небом седели су неки поклоници и разговарали с њим. Тада је до келије дошао и монах И. с познатим уметником, господином Г. К. Старац је изгледао забринуто и узнемирено. Нису успели ни да промене тему разговора, кад су се појавила двојица, од којих је једном било око двадесет пет а другом око педесет пет година. Кад их је Старац угледао, рекао је монаху И.:
“Од јутрос ми досађују! Реци им, молим те, да оду одавде. Не могу с њима да разговарам и по други пут.”
Монах га је испитивачки погледао, јер га никада није видео тако узнемиреног. Старац је устао и упутио се двојици посетилаца. Кад им је пришао и дотакао младићево раме, рекао је:
“Хајде, благословени, с молитвом Богу и Богородици, ја ћу се помолити па ће се сажалити на тебе!”
Тада се догодило нешто страшно: младић је оштро одскочио од њега три – четири метра, и то управо у оном тренутку кад је Старац дотакао његово раме. Монах се следио од ове страшне појаве, коју је тада видео први пут.
Након што су оба посетиоца отишла, Старац се окренуо монаху И. и рекао:
“Учинио сам све што сам могао али је тај младић, на жалост, сам дао власт ђаволу. Он га због тога сада искушава и младић се налази под његовим утицајем.” Старац је наставио да разговара са монахом И., али је у мислима овог монаха и даље био лик младића који је онако оштро одскочио и отишао одмах након тог неочекиваног скока, ниједном се не окренувши према Старцу. Монах И. није желео да се и даље ту задржава, тј. био је под дубоким утиском и у себи је осећао снажно неспокојство. Устао је и целивао Старчеву руку. У тренутку кад се опраштао с њим, Старац му је положио своју руку на раме. Побожни монах И. је, због свог смиреноумља, помислио и престрашио се, да ли и у њему постоји демон, и хоће ли и он одскочити као онај младић. Међутим, све те помисли развејао је додир Старчеве руке и слушање његовог гласа. Срцем монаха И. овладала је тишина. Све до овог времена он не може да заборави сцену, коју је видео у Старчевом дворишту.
 
СВОМ ДУШОМ ПОЖЕЛИМО ДА ДЕЈСТВУЈЕ БОГ
Господин М. из Атине посетио је Старца. Са собом је донео и документ који му је дао атински јавни тужилац. Њега је требало допунити подацима двојице Атињана а затим га предати, да би ови били позвани на саслушање. Господин М. је много бринуо због тога и желео је да сазна шта Старац мисли о томе. Он му је, колико год је то било могуће, објективно објаснио суштину питања, и очекивао је одговор – да ли да га преда у тужилаштво или не. Погледао је Старца, на чијем су се лицу јасно запажали знакови узнемирености. Ћутао је неко време, а затим рекао:
“Слушај, благословена душо, ти си у праву. То, што раде ти хришћани, није исправно. Међутим, обрати пажњу на оно што ћу ти рећи: то, што си ми рекао личи на велики чир, у којем су се сакупили гној и нечистоћа. За њега знате само ти и они. Ако сад хоћеш да се оправдаш пред људима и да прибегнеш човечијој правди, то ће изгледати као да узимаш иглу и пробадаш га, тако да се свуда разлива нечистоћа. Скривени смрад ће се раширити на све стране. Загадиће се велико пространство и многи људи ће пострадати због тог смрада. Неки противници наше Цркве биће веома задовољни, јер ће добити ‘материјал’ да још снажније нападну Цркву. По мом мишљењу, благословена душо, не би требало да прибегаваш човечијој правди.
Људи ће те можда оправдати, али ће те духовни закон осудити. Да, ти си у праву, али начин на који си покушао да се домогнеш правде подразумева да, као прво, јавно покажеш нечистоћу, због чега ће се многи осрамотити а ти ћеш бити крив што се то догодило. Као друго, бићеш крив јер ћеш помоћи противницима Цркве тиме што ћеш им тим подацима дати материјал за напад. Из тог разлога, и да не би било духовне штете, сачувај то у себи и ништа не предузимај. Моли се за њих од свег срца да благодат Христова дејствује онако, како Он сматра да је најбоље и за твоју и за сваку душу. Одрецимо се сваког сопственог дејства и свим срцем пожелимо да дејствује Бог. Он ће тада уистину и дејствовати, а ми ћемо се дивити мудрости, љубави и правди Божијој.”
Тако је Старац, преиспуњен љубављу и добротом, говорио господину М. Иако је код Старца дошао веома узнемирен, господин М. је од њега отишао спокојан и умирен, решен да не прибегне убогој људској правди него ка богатој правди Божијој.
Старац нам је стално наглашавао да, уколико нас повремено буду вређали, па чак и ако то чине јавно и бестидно, не прибегавамо људским средствима како бисмо оправдали своју личност. Хтео је да у таквим ситуацијама претрпимо, уместо да се трудимо да их се ослободимо или да их избегнемо. Желео је да добро схватимо дословно значење речи “трпљење”, односно, да добровољно прихватимо дате околности и да свом душом пожелимо да благодат Христова дејствује онако, како она жели за нас, јер се на тај начин очишћује душа и уобличује нови човек. У трпљењу вашем задобијајте душе ваше и Само онај, који претрпи до краја, спашће се, често нам је говорио. Непрестано нас је уверавао да онај, који у тешким околностима смиреноумно трпи и моли се да дејствује благодат Христова, уистину верује Христу и то доказује на делу, јер је све са сигурном надом положио на Њега. Такав ће бити стоструко оправдан и поуздано ће наследити живот вечни.
Међутим, уколико неће да смирено претрпи и ако одлучи да “ствар узме у своје руке”, никада неће доћи до краја. Све ће се више заплитати у искушења, јер није проникао у њихов смисао (тј. у смисао искушења). Стога је неопходно да се свагда сећамо Старчевих речи и речи нашег Господа: То су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк.8;15).
 
ТРЕБАЛО БИ ДА СВОЈ “ШРАФЦИГЕР” ПРЕДАМО ХРИСТУ
Један официр је био веома огорчен, увиђајући да његов син живи далеко од Цркве и да се повезао с лошим друштвом. Сасвим је природно што је отац био веома узнемирен. Саветовао је сину да приступи Цркви и да напусти лоше друштво. Овај га, међутим, није слушао, будући да се налазио у тешком младалачком узрасту, са толико његових проблема.
Очева љубав према сину одвела га је на Свету Гору, код Старца, да би се с њим посаветовао шта да предузме.
Старац му је рекао:
“Да ли сте га, док је био мали, учили да се прекрсти? Да ли сте га водили у цркву да се причести, и колико често? Да ли сте га учили да се моли?”
“Да, кад је био мали сва наша брига састојала се у томе да га васпитамо на хришћански начин, и ми смо све то чинили.”
“Е, онда немој да се плашиш! Видиш ли тамо доле онај стуб? Он већ много година стоји у земљи, у влази, а опет ни најмање није пропао. Знаш ли зашто? Зато што су радници били разумни и нижи део стуба премазали смолом. Сада нема опасности да ће он иструлити!
Ако си и ти на сличан начин укрепио свога сина, ничега немој да се плашиш. Само се моли да дејствује благодат Христова. Ти сада можеш да учиниш само једно, а то је да покажеш љубав и да се молиш Богу да дејствује на његову корист. Ако сте га често потхрањивали добротом и љубављу, онда ће он, ма куда да крене и ма с ким да се повеже, у једном тренутку увидети да је изван породице клима нездрава и да свуда влада користољубље и лицемерје. Тако ће се он, сасвим природно, вратити кући. Међутим, уколико у кући постоји кавга, грдња и свађа, његово срце неће пожелети да се врати. И опет морамо да будемо веома пажљиви, јер тај узраст тражи толико љубави и молитве!
Неопходно је да деци побожност дајемо са млеком а не са чврстом храном. Наиме, док су деца још мала, тј. неразумна, оно што виде од родитеља као да сниме на празну касету. Нужно је да се побринемо да је они тада ‘испуне’ добротом и љубављу. Међутим, када мало одрасту, морамо бити пажљиви и дејствовати с расуђивањем и опрезношћу, као, на пример, када навијамо сат. Кад му ослабе федери, ми га благо навијамо, јер постоји опасност да притиском поломимо кључ, и сат ће тада постати бескористан. Ми смо обавезни да на веома добар начин објаснимо детету због чега не би требало да поступа овако и зашто би требало да поступа другачије. Не би требало да га непрестано бомбардујемо речима као што су: ‘не то’, ‘не тако’ или ‘не овако’. Када учинимо основно, требало би да ‘шрафцигер’ предамо Христу, да Он Сам подеси понеки ‘шраф’. Не би требало да се исувише уздамо у себе и да желимо да све учинимо сами.
Много помаже када родитељи сматрају да је за све детиње поступке одговоран њихов сопствени живот који није онакав какав би требало да буде, и да деца због њих наслеђују такво стање. Кад родитељи имају тако смирене мишљење, кад с искреним смирењем осећају одговорност и кад се искрено кају, тада им помаже и Христос и, као премудар и свемогућ, има и силу, и начин, и све што је потребно. Он им тада добацује ‘појас’ за спасавање.
Не заборавимо да због родитељских грехова бивају кажњена деца и да, напротив, обраћање родитеља ка Христу спасава и њихову децу.”
Старац је једном приликом упитао неког студента:
“Шта студираш?”
“Студирам богословље.”
Старац се насмејао:
“То је веома карактеристично за наше време. Сваке године на хиљаде њих постану богослови! Људи изучавају богословље! Колико ти је година преостало?”
“Још две године.”
“Зашто тако много? Јеси ли на постдипломским студијама?”
“Нисам. Дошао сам у Грчку да размотрим богословље са те тачке гледишта” (студент је долазио из Америке, а био је грчког порекла).
“Добро си учинио јер данас, ма где да пођеш, људи присвајају Христа, Ако пођеш у Русију – Он је Рус, у Грчкој је Грк, док га у Африци изображавају као црнца!”
 
НАУКУ КОРИСТИМО ЗА ЗЛО
Старац је упитао једног студента:
“Шта ти студираш?”
“Студирам медицину, али сам одлучио да на две године прекинем студије. Оболео сам од нервног шока, јер сам веома осетљив.”
“Ех, чедо моје, свет је данас дошао дотле да више није за осетљиве… Видевши да су планету учинили неподношљивом за живот, народ тражи другу планету где постоји могућност да се преживи и машта да се тамо пресели. Међутим, не знају да је народ свугде исти, ма где да кренеш, и да ће, уколико се не уразуми, свугде стварати исте ситуације.
Видиш, све је то последица рђавог коришћења науке. Сви су се избезумили посредством науке, али се не досећају да је правилно употребе. Сећам се да сам давно, док сам био на Синају, видео малог, босог бедуина. Носио је омању четвороугаону дашчицу коју је пробушио, а затим кроз рупу провукао жицу. Нисам схватао чему то служи. Пришао сам бедуину и упитао га, а он ми је озбиљно и важно рекао: “То је радио!” Видиш ли какав утицај врши наука? Међутим, већ је доказано да смо ми недостојни да је употребимо на своју корист и да је користимо за зло.”
Постоји много људи који су, из разних разлога и у разним приликама, ширили свакакве гласине. Једном је код старца Пајсија дошао отац Н., који му је рекао:
“Слушао сам, Старче, да је један свети подвижник прорекао да ћемо у априлу, одређеног датума, заратити с Турском.”
Старац га је тада упитао:
“Ко је тај подвижник?”
Отац Н. се колебао.
“Реци ми, и ја никоме нећу рећи”, казао је Старац.
“Поменули су Вас, Старче!”
“Говоре сасвим бесмислене ствари. Ја ништа слично нисам рекао! Један је говорио да сам рекао да гласају за овог или оног политичара, и то онда кад нисам знао ни шта се догађа ни ко су кандидати! Ко ти је то рекао?”
“Не сећам се.”
“Реци ми!”
“Заиста се не сећам, Старче…”
 
ТО ЈЕ ИСТИНСКА ЈЕДНАКОСТ
У последње време много се расправљало о једнакости, а посебно о оном њеном виду о којем говоре комунисти. Старац је на сва та питања давао изузетно мудре одговоре, и помоћу једноставних и племенитих примера омогућавао нам да схватимо становиште наше Цркве. Карактеристичан је његов разговор с оцем Н., који следи у наставку:
“Оче, огорчен сам што двојица моје браће, а посебно онај старији, неће ни да чују за Бога и свештенство. Оптужују свештенике говорећи да су среброљубиви, славољубиви и сл. За монахе кажу да би, уместо што седе на Светој Гори, боље учинили ако би сишли у свет да помогну и ако би активно учествовали у радничкој борби. Упорно тврди да они морају да сиђу у свет и да плакатима и паноима изразе свој однос према друштвеним неправдама.”
“Не огорчуј се због тога што ти говори брат. То, што он говори, показује да је под утицајем рођака његове жене и да је, иако тога није свестан, задобио комунистички поглед на свет. У Русији кажу да код њих постоји слобода и једнакост (Старац је ово говорио пре пада комунистичког режима у Русији), али то није истина, јер слобода и једнакост постоје једино тамо, где влада Христос. Да би схватио шта значе речи ‘владавина једнакости’, навешћу ти један пример.
Овде, на Светој Гори, не тако давно живели су и румунски подвижници, које сам добро познавао. Код њих је владала велика оскудица, тако да нису имали шта да једу. Кад би родитељи осталим монасима послали нешто хране, они би се сетили тих убогих румунских подвижника и говорили: ‘Ми немамо много хране, али они немају ништа!’ Не остављајући себи ништа, сву храну су слали румунским подвижницима. Ако би се догодило да ови подвижници случајно имају мало плеснивог двопека, они су говорили: ‘Ми, хвала Богу, имамо мало плеснивог двопека и ми смо обезбеђени! Послаћемо ово другим подвижницима, који немају ништа за јело!’ Тако су и они давали храну, задржавајући само плесниви двопек а заједно с њим и благодат Христову, јер су се ради љубави према браћи лишавали и оног најнужнијег. Благодат их је због тога испунила духовном храном и божанственом утехом.
Ови добри оци су на тај начин постигли да међу њима влада потпуна једнакост, јер они, који су имали – нису имали, пошто су давали другима, док су они, који нису имали – ипак имали, јер су добијали од других. На тај начин сви су имали и нико није имао, јер није било оних који би имали више од других! Међутим, сви су у себи имали благодат Христову, коју су и очували, јер су љубав показивали и на делу. То је истинска једнакост.
Ако народ сада има проблема и ако им је потребна помоћ монаха, Света Гора је отворена за свакога коме треба помоћ. Народ је слободан да осети потребу и да затражи помоћ од монаха, и они ће му, са своје стране, помоћи. Због тога се не огорчуј на брата, јер он искрено пати због других и уистину се занима за уклањање друштвених неправди. Како у њему постоје остаци истинске доброте, Бог ће устројити и наћи начин да га изведе на Свој пут.
Осим тога, упитај брата следеће: ако су свештеници лоши а он добар, због чега онда он сам не постане свештеник? Тако ће ствари поставити на своје место и послужити као пример осталим свештеницима!”
 
РАЗБИЈАЈУ СЕ ГОРДИ А НЕ СМИРЕНИ НОСЕВИ
Судија К. Т. је, заједно са групом својих пријатеља, дошао у Старчеву келију. С њима је био и десетогодишњи Георгије. Старац је у почетку шаљиво разговарао с дечаком:
“Хоћеш ли да будеш мој послушник?”
“Хоћу”, одговорио је он, “али морам да идем у школу! Желим да постанем зоолог, па да се онда бринем о твојим мачићима!” (Код Старца се у то време налазила једна мачка.)
“Ветеринар, а не зоолог. Учи своје лекције и не гледај телевизор, јер ће ти глава потамнети.”
Судија је у том тренутку помислио: “Зар не би требало да га укључујемо ни када хоћемо да чујемо вести?”
Показујући да је видео помисли његовог срца, Старац је без оклевања одговорио, обративши се Георгију:
“Одрасли понекад гледају вести да би били у току са дешавањима, али мала деца не би требало да гледају телевизор. Дођи, ја ћу те научити да правиш бројанице! Хајде, окрени се, јер ће нас видети Аргирис (други дечак, Старчев познаник, који је такође био присутан). И он ће научити да их плете, па ће нам затворити радњу!”
“Сад ћу ти показати како да и затворених очију плетеш чвориће!” Старац је, смејући се, почео да их плете. Кад је исплео пет – шест чворића, уз благослов је пружио дечаку напола довршену бројаницу:
“Шта да радимо, још нису готове!”
Дечак их је најзад узео, на наговор одраслих. Касније је познао благослов, који је имао овај Старчев дар.
Приликом плетења је користио комадић дрвета, који се на једном крају завршавао повијеним “носићем”.
“Хоће ли се овај ‘носић’ сломити”, упитао је Георгије.
Старац му је одговорио:
“Ломе се само горди носеви а не они смирени!”
Разговарали су и о многим другим стварима. Кад је дошло време, читава група је устала, узела Старчев благослов и отишла, настављајући своје поклоњење по Градини Пресвете Богородице.
 
НЕОПХОДНО ЈЕ ДА СЕ РАЗВЕДЕМО СА ЛОГИКОМ
Старац је једној групи побожних поклоника, који су га посетили, рекао следеће:
“Кад неко одлучи да води духовни живот, прво што треба да уради јесте да се разведе са логиком, уколико жели да узнапредује. Живот по логици и духовни живот су два сасвим супротна стања, која се противе једно другом. Онај, који живи духовно, не користи се логиком (тзв. ‘здравим разумом’). Жене, по својој природи, много користе срце а далеко мање логику. Видимо да су апостоли, након што је Христос ухапшен, седели и логично (здраворазумски) размишљали, и зато Га нису следили до Крста. Међутим, жене су због љубави свога срца следиле Христа све до Крста. Кад је наш Господ позвао Петра и рекао му да корача по мору, Петар је почео да размишља логички, због чега је и почео да тоне.
Имајте у виду само божанствену а не људску правду. Кад сам ратовао, нисам размишљао ни о хладноћи, ни о болести, ни о смрти, и због тога сам увек био у првим редовима. Други су ми се ругали и смејали, али ја сам у себи осећао радост жртвовања.
Не будите злобни ни према коме, ма колико да вас је огорчио. Ако се други не брину о очишћењу душе и ако су непрестано заузети, говорите им добронамерно али их немојте поучавати. Народ данас пати од вртоглавице и више не контролише то што ради, због чега је Христос и узео ‘шрафцигер’ у Своју руку, да би причврстио слабе ‘шрафове’.
Видели сте како је страдао Чаушеску у Румунији? Њих избезумљује Бог, и након што се осрамоте, одлазе. Исто се догодило и у Албанији, исто се дешава и код нас. Бог их напушта да би постали предмет поруге.”
 
УЗМИ ГА И ДОНЕСИ ГА ОВАМО
Господин П. П. је, заједно са својим кумчетом, посетио старца Пајсија. Хтео је да узме Старчев благослов и да с њим поразговара о проблемима који су га мучили. Кад их је Старац послужио, П. П. је затражио од дечака да се прошета, како би поразговарао са Старцем. Малишан се удаљио.
У једном тренутку, док се дечак играо иза келије, зачули су га како виче: “Куме! Куме!” Иако ништа није видео телесним очима, Старац се насмејао и повикао дечаку:
“Узми га и донеси га овамо!”
Убрзо је, на запрепашћење господина П. П., дечак донео јежа и ставио га испред њих. Старац је ушао у келију а јеж је полако почео да се удаљује. Старац се ускоро појавио, носећи у рукама перорез којим је секао парадајз. Кад је видео јежа како бежи, довикнуо је:
“Хеј, пријатељу, стани, хоћу да те послужим!”
Јеж се укочио и остао непомичан. Старац је пришао и бацио пред њега парадајз. Кад је појела Старчево ‘послужење’, животиња је поново почела да се удаљује.
 
ОН ЈЕ ЛАВ, АЛИ БЕЗ ЗУБА!
У једном од атинских округа живео је и П. П., веома побожан човек. Црквена општина у овом округу поверила му је да води веронауку, и његов успех је превазишао сва очекивања. Сва деца су га не трепћући слушала. Толико су га волела да му нису допуштала да прође кад би га сусрела на улици. Кад би у разговорима ова деца чула нешто недолично, одмах би приговарала говорећи: “Тако је рекао господин
П. П., који нас учи!” Међутим, њихов учитељ у основној школи био је тежак човек, чији поглед на свет није био сагласан са црквеним. Кад се уверио да га деца не слушају и да не прихватају његову идеологију него да су, напротив, под утицајем доброте и љубави свог вероучитеља, у његово срце ушла је завист и он је почео да га оптужује пред децом. Лажи о њему говорио је и изван школе. Најзад, није више издржао и пошао је и код њега самог. Изрекао је мноштво бесмислица и почео да му прети да ће, уколико настави да ради с децом, учинити то и то… Господин П. му је објаснио да му Црква и свештеници, који су му поверили тај задатак, неће то дозволити, чак и ако би он сам тако желео. Учитељ, међутим, није обраћао пажњу на његове речи него је наставио да га вређа. Будући да је био човек истанчане душе и осетљивог срца, господин П. је све то дубоко преживљавао и дубоко патио, не толико због себе самог колико због злобе овога учитеља али и због деце, чије су душе тровале учитељеве теорије. Одлучио је да отпутује на Свету Гору и да се посаветује са Старцем.
Било је око поднева кад је стигао до његове келије. Старца је затекао на крову, где је вршио неке поправке. Чинило се да ће му бити веома тешко да остави посао на крову и да сиђе због разговора. Побожни господин П. је ‘заврнуо рукаве’ и почео да помаже Старцу. У једном тренутку, пре него што је господин П. било шта рекао о свом проблему, Старац је накратко престао да ради и, окренувши се на његову страну, почео да говори благим гласом који је, истовремено, показивао и његову дубоку увереност:
“Шта ће се даље догађати с тим учитељем? Остави га, и нека те он уопште не брине. Он је лав, али без зуба. Не плаши се, Бог ће и њега устројити.”
Након извесног времена, кад се господин П. вратио у Атину, од деце је дознао да је дошао нови учитељ и да је онај стари премештен, али нико није знао где.
Господин П. је неуморно наставио свој посао и радује се када види да су и деца радосна док безбрижно корачају путем наше Цркве.
 
УЗМИ ЈОШ ТРИ РАТЛУКА!
Мали рођак господина П. П. имао је једну ману. Он је много волео слаткише и често се догађало да поједе сваки слаткиш који би пронашао у кући. Његова мајка је повремено била веома збуњена, јер би се догађало да нема чиме да послужи госте.
Господин П. П. је одлучио да као поклоник посети Свету Гору и да са собом поведе и свог рођака, који тих дана није ишао у школу.
Посетили су Кареју и свети манастир Кутлумуш, а затим су се спустили до келије старца Пајсија. Затекли су га на дворишту, где је разговарао с поклоницима. Господин П. и његов мали рођак су пришли и сели поред осталих. Старац је прошао поред сваког посетиоца, послуживши га једним ратлуком. Прошао је и поред дечака. Када су сви били послужени, Старац је опет пришао дечаку и са осмехом му рекао:
“Ти можеш да узмеш још три ратлука!”
Дечак се колебао и говорио да не може више да једе.
Тада му је Старац, смешећи се, рекао:
“Хајде, хајде, овде се устежеш а своју маму секираш, не остављајући јој ниједан слаткиш којим ће послужити госте!”
 
БИЋУ ПРИСИЉЕН ДА ПОЂЕМ
У једном светогорском манастиру служено је повечерје. Повечерју је присуствовао и игуман, који је служашчем свештенику наложио да оде у главни храм и да изнесе свете мошти, да би им се пред крај повечерја поклонили присутни посетиоци.
Кад је окончано последовање повечерја, игуман је рекао присутним посетиоцима да пређу у главни храм, да би се поклонили светим моштима. Међу њима се налазио и један ђавоимани који је стао испред игумана и дивљим гласом, правећи разне гримасе, рекао:
“Морамо ли због принуде да пођемо тамо?”
Игуман је кротко и добродушно одговорио:
“Не због принуде него с радошћу, и нека пође онај ко то жели!”
Тада је, на очиглед свима, ђавоимани излетео “као метак”, узвикујући: “Бићу присиљен да пођем!” Пошао је заједно са осталима и поклонио се светим моштима.
Браћа су сутрадан испричала старцу Пајсију шта се догодило и упитала га због чега се ђавоимани тако понашао.
“Тако се понашао зато, што је демон био принуђен смирењем и добротом, коју је показао игуман, рекавши: ‘С радошћу, и онај ко то жели!”‘
Старац је често говорио да се демони ничега не плаше толико, колико смирене душе.
 
ДОБРОДОШЛИЦА ПОСЛАНИКУ, ЛЕКАРУ И АДВОКАТУ
Свети манастир Кутлумуш посетила су тројица пријатеља: један је био посланик, господин Н., други лекар а трећи адвокат. Познавали су јеромонаха Н., који их је и примио. Тројица пријатеља су исказала жељу да се упознају са старцем Пајсијем, јер су, према њиховим речима, “чули много тога доброг и верујући много причају о њему”.
Отац Н. их је извео из манастира и показао место где се налази Старчева келија, објаснивши како да дођу до тамо.
Тројица пријатеља су почела да силазе низ стазицу која води до Старчеве келије. Били су веома радознали да упознају тог Старца и питали су се да ли је истина све оно што су чули о њему. Убрзо су стигли до ограде и позвонили, како би их Старац чуо и отворио. Нестрпљиво су ишчекивали да се отворе врата. И заиста, врата су се ускоро отворила и појавио се Старац. Прилазећи лагано капији, он се насмешио и рекао им:
“Добродошли, посланиче, лекару и адвокату!”
Збуњени и запрепашћени, пријатељи су се за мање од два минута “својим очима” уверили да је истина све, што су слушали о Старцу. Старац им је отворио капију и, након што су се поздравили, понудио им је да седну на пањеве у дворишту. Послужио их је и замолио да мало сачекају, јер је заузет.
Отац Н. се налазио у манастирском дворишту, када је видео двојицу од тројице пријатеља, лекара и адвоката. Зачудио се и упитао:
“Зашто сте се тако брзо вратили, зар нисте нашли Старца?”
“Не, нашли смо га!”
“А где је Н. (посланик)?”
“Он је остао код Старца, а ми смо отишли!”
“Зашто сте отишли?”
“Оче Н., кад нам је Старац отворио капију, он нам је, иако нас први пут види, рекао: ‘Добро дошли, посланиче, лекару и адвокату!’ Да будемо искрени, уплашили смо се кад смо то чули! Почела је да нас гризе савест. Разумете, лекар је можда вршио абортусе, узимао новац и сл., адвокат је можда бранио неправедне, примао мито од криминалаца и сл. Уплашили смо се да ће нас Старац прозрети и, чим је он ушао у келију, ми смо искористили повољан тренутак и побегли!”
 
ШТА ЈЕ ТО С ВАМА, МОМЦИ?
У Солуну, у једном интернату, живела су двојица веома добрих пријатеља, који су много волели старца Пајсија и пред њим осећали страхопоштовање. Сваке вечери, кад би завршили своје свакодневне обавезе, седели су испред интерната и разговарали о разним случајевима, који су се тицали старца Пајсија.
Једном приликом су одлучили да отпутују на Свету Гору и да га посете у његовој колиби. Кад су стигли, видели су га на дворишту. Он их је приметио и пошао да отвори капију. Пришао им је и младићи су рекли: “Старче, благослови!” Старац им је тада с осмехом рекао:
“Шта је то с вама, момци? Ниједне вечери ми не дате мира тамо у Солуну, испред интерната!”
Младићи су били задивљени, јер је Старац на чудесан и неописив начин био “обавештен” о њиховим разговорима. До дана данашњег они, као и хиљаде људи, казују да су се “својим очима и ушима” уверили у дејствовање благодати, чије је оруђе био смирени Старац, преиспуњен љубављу и добротом.
 
ТИ ЋЕШ СЕ ПРЕХЛАДИТИ!
Н. Г. је родом са Кипра. Кад је био млад, једна његова рођака изазвала му је много непријатности, због чега није могао да настави школовање. Одлучио је да отпутује на Свету Гору и да посети старца Пајсија. Сишао је до његове келије и испричао му све, чему је био изложен и шта му се догодило. Старац је добронамерно и са много тактичности покушао да му објасни да не би требало да “копа по прошлости” и да извлачи на површину све то што су му учинили и што га је мучило, јер се због тога стално гневио на њих. Међутим, Н. је био упоран. Гневио се и острашћено говорио против оних, који су га некад увредили. Видевши га тако узнемиреног, Старац је, помало огорченим тоном, рекао:
“Ех, младићу, ти не размишљаш правилно. Ти се налазиш у августу месецу, усред летње жеге, а стално мислиш о прошлом децембру и о његовим снеговима. Због тога ћеш се прехладити и почети да кијаш. Иди сад! Ти не разумеш моје речи. Помолићу се Господу да ти помогне!”
Н. је отишао, али није могао да превазиђе свој проблем. Међутим, након неколико дана се уверио да га више не узнемирују пређашње мисли и да се прошлости више не сећа са гневом. Тада је разумео да су га Старчеве молитве, сагласно његовом обећању, ослободиле узнемирујућих и сумњичавих помисли.
 
БЛАГОЧЕШЋЕ
Старац је поседовао неизмерно благочешће, које је прожимало сваки његов поступак. Све је код њега било повезано с љубављу и служењем Господу и Пресветој Богородици.
Једном приликом је отац А. сишао до његове келије и донео му икону. Будући да је Старац био заузет, отац А. му је оставио икону на чистој столици. Кад је то видео, Старац је прекинуо разговор с поклоником и пошао према столици. Узео је икону, целивао је, а затим рекао оцу А.:
“Иконе и црквене књиге не смемо стављати на столице!”
“Старче, пре него што сам је ставио, погледао сам да ли је столица чиста!”
“Не, чедо моје, не доликује да свете ствари стављамо на оно место на којем седимо! То није исправно!”
Ево још једног од многобројних примера Старчевог благочешћа: У време кад је патио због болести плућа, током зиме је ложио пећ. Међутим, појавио се један велики проблем, везан за његову последњу, тешку болест. Имао је честе дијареје и крварио је сваких петнаестак минута. Како је стално излазио напоље, односно, из топле келије на хладноћу, то је имало озбиљне последице за његово здравље. Једном приликом му је неки од браће рекао:
“Старче, допустите да вам начинимо купатило, да не бисте стално излазили из топлог на хладно, што Вам изазива прехладу.”
Он је на то одговорио:
“Не могу то да учиним, чедо моје, јер је ова келија освештана и припада Пресветој Богородици. Због тога је и зову ‘Панагуда’. И мене силно искушава помисао да начиним купатило. Међутим, зар да овде, унутра, где сам видео Пресвету Богородицу и где се служи Литургија, начиним купатило?”
Старчево благочешће је за многе од нас било неразумљиво. Једном је неки младић, силазећи низ стазицу, угледао неколико циклама. Убрао их је и однео Старцу. Овај се обрадовао као мало дете. Како је осећао љубав према свему што се односило на Пресвету Богородицу, тако се много обрадовао и у овом, конкретном случају, кад су му поклонили неколико цветова, убраних у Њеној Градини.
Старац је испољавао благочешће и у односу према својим ближњим. Често смо га виђали како се клања чак и мирјанима, а он нам је то објаснио следећим речима:
“Видим благодат Божију коју људи носе у себи од светог крштења, и због тога им се поклањам.”
На наше питање да ли би требало да и ми то чинимо, одговорио је: “Неопходно је расуђивање, јер ако неко има макар мало гордости, она ће нарасти. Ја то не чиним свима, али не зато што то не могу, него зато што не желим да им нашкодим. Тако чиним само онима, у којима видим смиреноумље.”
 
УЗМИ ОВУ КЊИГУ И ОТВОРИ ЈЕ ОВДЕ!
А. Т. је 1977. дошао у манастир Кутлумуш, желећи да се замонаши. Он је данас јеромонах на Светој Гори. У то време, међутим, још није завршио своје школовање. Дуго га је искушавала помисао, да ли би требало да заврши школу. Једном приликом је одлучио да посети Старца и да чује његово мишљење. Сишао је до његове келије, која се тада налазила у близини светог манастира Ставроникита, а била је посвећена Часном и Живототворном Крсту. Кад је стигао тамо, затекао је Старца како стоји на дворишту. У рукама је имао књигу светог Силуана, који се почетком 20. века подвизавао у манастиру Светог Пантелејмона. Старац је зрачио радошћу. Кад је угостио оца А., дао му је књигу коју је држао у рукама и рекао:
“Узми ову књигу и отвори је овде! Читај док ја не завршим посао!”
Старац је отишао у своју келију, а отац А. је узео књигу и прочитао онај одломак, на који му је Старац указао. Немогуће је описати шта је осетио у тренутку кад се уверио да је тај одломак говорио о питању које га је мучило и због којег је дошао код Старца! Задивио се благодати, која је тако очигледно дејствовала кроз Старца, као и прекрасном начину на који му је он изразио своје мисли.
Старац је убрзо изашао и, упитавши га да ли је прочитао онај одломак, рекао:
“Запамти то што си прочитао и сагласно томе поступи!”
Од тог времена прошло је готово двадесет пет година. Отац А. са дивљењем чува у сећању тај неизбрисиви догађај, који је представљао његов опит општења са блаженим и богоносним Старцем.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav