ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Поглавље IV
РАЗГОВОРИ О ДУХОВНОСТИ
 
100. Старче, читамо у Синаксару шта су све трпели мученици и питам се како су све то издржавали. Шта се догађало? Да ли им је Бог давао благодат и нису осећали бол или је у питању нешто друго?
– Љубав коју су имали према Христу давала им је снагу. Мученици су имали пламену љубав према Христу и она их је одржавала у надилажењу бола. То је као кад се запали кућа у којој су остала деца. Мајка, не гледајући на ватру, улази и извлачи их, и ако добије опекотине она их не доживљава тако болно јер у њој надјачава љубав према деци.
У току рата Немци су једном упали у наше село. Сви смо побегли на брдо, али моја браћа су била на њиви и требало је и њих обавестити. Помислио сам: ако убију њих нека убију и мене, и потрчао сам да их обавестим. Био сам свестан ризика. Кад сам дошао до њих Немци су већ били отишли.
Тако је и љубав првих мученика давала снагу да се заборављала опасност.
– Добро старче, али шта се дешавало са масом која је све то гледала? Питам зато што су неки од посматрача, видевши мученике, исповедили хришћанство и сами после тога били мучени. Има случајева да су и џелати тог тренутка били задивљени и прелазили у хришћанство.
– То су били добронамерни људи, и пошто им је због тога Бог био дужник Он им је сав дуг измиривао у једном тренутку. (Децембар 1988.)
У Ивирону је био један монах који је приликом читања Синаксара стално говорио:
– Ех, како бих волео да страдам за Христа!
А ја му кажем:
– Хајде да пробамо.
Узмем једну упаљену свећу п почнем да му руке стављам изнад пламена.
– Не, то боли! каже он.
– А мучеништво не боли?
Неки други је, исто тако, читао да молитва треба да буде пропраћена сузама, и стално је говорио да треба плакати током молитве. Његов игуман, отац Тихон, говорио је да постоје и скривене сузе, а то је кад признамо да нам је срце скамењено и да немамо суза. То признање је први корак…
101. Толико је времена прошло а ђаво се није покајао!
Чак је постао и гори. Сад покушава да привуче цео свет на своју страну. Он каже овако: Бог је милостив; на крају ће се сажалити на свет па ће и мене помиловати. Кад сам живео у скиту старца Тихона жалио сам ђавола. Анђео је био а ето како је пао. Тако сам размишљао. Захватиле су ме сузе, пао сам на земљу и молио се за њега. Кад сам подигао главу видео сам га како стоји поред мене. Из очију и уста му је излазио пламен. Верујем да је то Бог допустио како би ми показао колика је демонска злоба и да се не вреди молити за њега, да се неће покајати.
И Јуда је нешто слично учинио. Знао је да ће Христос ослободити мртве у Аду и пожурио је да и он буде међу првима.
– То, старче, значи да је и он желео спасење?
– Да, али на погрешан начин. Требало је да затражи опроштај од Христа. (4. јануар 1989.)
102. У наше време можеш наћи свакаквих људи. Најмање је добронамерних. И све што време више одмиче, све их је мање. Некада су људи били много једноставнији.
103. Помисли су у почетку збркане, и добре и лоше. После тога настаје покушај да се поседују само добре помисли. И то је телесно мудровање, јер се после тога ствара једна празнина у уму. Тада ум не поседује никакве помисли, ни добре ни лоше. После тога долази божанско просвећење. Тада човек нема потребе за разумом да би схватио људе. Тада он, пре свега, види шта они имају у срцу.
Кад сам био у келији ст. Тихона дошао је један угледан теолог и тражио да га узмем за послушника. Рекао сам му да не примам никога за послушника, али је он био упоран. На крају сам му казао:
– И кад бих узимао неког за послушника тебе не бих узео.
– Зашто, питао ме.
– Зато што имаш превише лоших помисли. Видећеш нешто лоше, неку страст, неку слабост и одмах ћеш то осудити, тако да ти то неће бити на корист. Такође можеш видети и неку врлину па ћеш је окренути наопако. Како ти ја после могу помоћи?
Отишао је у другу келију и доцније међу братијом направио раздор јер је негодовао на сваку неправилност или на оно што је он мислио да је неправилност. Био је јак на перу и непрестано писао, никог није штедео. Послао сам му поруку по једном монаху: Зар не помишљаш да ствари нису баш такве како си их ти замислио? Јеси ли икада помислио да су ствари другачије?
И шта ми је одговорио. Није важно, каже, тако их чиним смиренима, дајем им смирење.
Послао сам му и другу поруку: Зар је и Диоклецијан Хришћанима давао смирење тиме што их је гонио? Онда је он још светији од тебе јер је правио мученике и слао их у рај. То су бесмислене ствари…
И ђаво има такву тактику. У почетку те гура да осуђујеш братију, после игумана и на крају новије светитеље. На пример, за св. Никодима Светогорца такви говоре да није чинио чуда, није точио миро и какав је то онда светитељ. На крају се то завршава сумњом у Бога.
104. Монах не би требало да осуђује. У реду, не треба да буде сагласан са неком неправилном праксом, али мора имати у виду да се неки догађај може и криво схватити. Мора знати (монах) да постоји и самообмана. Треба владати својим помислима.
105. Ако човек воли Бога волеће и своју породицу и свог ближњег и свој народ. А ако не воли Бога онда од љубави према ближњем нема ништа. Човек без љубави делује само из интереса: бићу у добрим односима са тим човеком да би имао користи.
106. Један теолог богомољац је држао предавање о антихристу. Његово схватање је било више лично и није имало много везе са Црквом. Понекад се питам у шта то теолози верују.
107. За време рата један момак је у мом селу оптужен да је покрао неки накит. Он није био лопов и није покрао тај накит, али су га Италијани толико тукли да је помислио како је боље да призна неучињено дело да би се избавио од батина. Кад их је повео да покаже где је сакрио накит скочио је са моста и убио се. Црква није допустила да се сахрани на гробљу да би опоменула остале који намеравају да изврше самоубиство. Али и Господ ће добро учинити ако га смести у рај.
108. Неки шрафови су ти попустили и треба их заврнути.
– Где сам попустио, старче?
– У помислима. Наилазе помисли и ти им отвараш врата. А то радиш да би видео лопова који се ушуњава, а после пожелиш да се расправљаш са њим… Уместо да га одмах отераш ти се нехотице удружујеш са њим.
109. Дошао је овде неки човек и питао ме нешто конкретно. Дао сам му одговор. Поново ме пита:
– Да ли је то само ваше мишљење или је божанско просветљење?
– Моје помисли из срца ми тако кажу, одговорио сам му.
После неког времена дошао је опет. Није учинио оно што сам му саветовао па је почео да се жали.
– Ниси ми рекао, каже, да је твоје мишљење било од Бога.
– Требало би да сам изгубљен па да ти тако нешто кажем. Ето, сад ме је Бог просветлио.
Замисли, тај човек је много старији од мене, има једно изванредно искуство у црквеном животу и пита ме тако глупе ствари. (Недеља сиропусна 27. фебр. ’89.)
110. Старче, ислам се врло брзо шири по Европи.
Харитон: “Да старче, и у Америци имају активну делатност.”
– Данас је грех у моди. И људи, да их не би гризла савест, проналазе нове религије. Ако хоћеш можеш имати и 40 жена, оне ће да раде за тебе и тако имаш предузеће. Одлично, шта нам друго треба?
Али човек се ни овде неће смирити. Нема мира у греху.
Чуо сам да су у Саудијској Арабији забранили летове авиона изнад Меке јер сенка авиона даје облик крста.
111. Био ми је у посети неки човек који се бави спиритизмом. Припада некој индијској секти. кажем му:
– Иди да се исповедиш, да растеретиш душу.
– Не, каже, нама се (у секти) јавља Христос.
Оно што данашње мрачне силе покушавају да постигну јесте да створе једну равнодушност. И та равнодушност захвата и верујуће људе. Био ми је овде неки Грк који живи у Немачкој. Дошао је са својим зетом који је оженио његову кћерку. Питам га које је вере твој зет и он није знао да ми одговори. Замислите, он није знао за кога се његова кћерка удала.
Ту равнодушност покушавају да наметну свету данас. С једне стране им говоре да Бог не постоји, а са друге им нуде спиритизам. Тврде да нема ђавола, а призивају га преко медијума.
112. Старче, док се молим често ми се дешава једна ствар. Ако мени нека блиска особа има неке тегобе ја то тада осетим. Да ли је то добро? Није ли то, можда, демонска превара?
– Добро је да попричамо и о томе. Најважније је да будеш опрезан, јер се ту човек најлакше смути. Дешава се да у духовној атмосфери душе контактирају, али и ђаво може да се умеша. Зато је потребна будност. (Недеља православља, 6. март ’89, стари календар)
113. Једном смо расправљали о неком монаху који је био под утицајем зилота, а повод је био одбијање зилота да држе парастос упокојеном Васељенском патријарху Димитрију због његових екуменских погледа.
Старац је имао овакав став:
– Гледај, и патријарх Тарасије је био свети човек, али је свети био и онај који га је свргао (Фотије). И видиш, можда је овај потоњи видео неко зло које неприметно долази, а које је хтео да избегне. Вероватно ни разлоге није могао да наведе, јер би тиме изазвао још веће зло. Кад приметимо да неко верује у Бога, требало би да му укажемо поверење.
114. У последње време не могу ништа да планирам. Постао сам програм других људи.
115. Да би нагласио важност борбе у животу, старац ми је напомињао следеће:
– Кад сам био војник десило се да сам се смрзнуо. Одвезли су ме у болницу. Требало је да ми одсеку ноге али је лекар одлучио да сачека пролеће. Ја сам у међувремену вежбао ходање тако да сам на крају проходао и због тога ми нису одсекли ноге.
116. Старац је имао велико поштовање према о. Иродиону. О. Иродион је био пустињак и у годинама (85. година). Био је јуродив и многи су мислили да је луд.
117. Икону коју сликаш, можеш сликати данима, недељама, годинама.
(Овом метафором старац је хтео да поучи о души као икони Божијој. Тако се на души може радити са више или мање пажње, краће или дуже).
118. Нашао сам старца како разговара са три ђака наше богословије Атонијаде. Један од њих, Арсеније, је новокрштени. Био је муслиман и крстио се као дечак од 14 година. И остали чланови његове породице су се такође крстили.
– Био је овде у Кутлумушу о. Хараламбос. Био је у годинама као и сви остали у манастиру, али је и поред старости преузео на себе сва послужења и дежурства. Никад није био болестан, али је једном добио грип и пао у бунило. Дошао је и лекар, прегледао га и одлазећи рекао осталима: “Немојте се удаљавати од њега јер је на самрти.” Чује то о. Хараламбос, извлачи главу испод ћебета и каже лекару: “Ниси добро успоставио дијагнозу. Нећу ја умрети до Васкрса, док не окусим ускршње јаје.” И стварно, умро је тек после Васкрса.
Старац је често препричавао овакве и сличне светогорске догађаје.
– Овде близу је живео о. Георгије, унук Хаџи Георгија, великог подвижника. Отишао он лекару и лекар му каже да ће ускоро умрети. О. Георгије му каже: “Нећу ја ускоро умрети јер ми је старац рекао да ћу живети 80 година.” Истина, старац му је рекао да ће живети 80 година и стварно је живео толико. Данас се људи ослањају искључиво на разум, али разум без вере може бити погубан.
– Зашто то кажете старче? Зашто разум и логику приписујете само безбожницима. Те дарове је Бог дао и нама а не само њима.
– Ниси схватио шта сам хтео да кажем. Жене имају више срца и Бога воле срцем, и зато су у вери напредније. Кад су разапели Христа апостоли су се сакрили. Жене не само да нису побегле него су дошле и на гроб. Апостолима, мушкарцима, то чак није пало ни напамет. (25. март ’89, Благовести, стари календар, бденије код ст. Пајсија)
119. Немци имају разум, праве машине и авионе, али вера је друга ствар, она тражи простодушност.
– Старче, хтео бих да ми разјасниш јеванђелске речи “ако те око твоје саблажњава ископај га и баци.”
– Те речи су већ објашњавали Свети Оци, св. Јован Златоусти; ја мислим да се овде ради не о избацивању ока него о тежини саблазни, да је не бисмо узимали олако.
– А како друго – “ако ти неко тражи огртач подај му и кошуљу”?
– Подај ти прво огртач па ћемо после тога разговарати (смех).
– Добро, али који је смисао, да се не противимо злу? Треба ли да ратујемо? Треба ли да заштитимо породицу?
– У реду, кад је рат у питању допуштен је само уколико је одбрамбени. Ни тај се не свиђа Богу али се прашта. Е, сад како се неки рат представља у јавности је друга ствар.
120. Старче, постоји ли урокљивост?
– Како да не! Ако неко има у себи пуно зависти и злобе може учинити зло. Као и кад неко има светости у себи може делити благослов.
Исак је благословио Јакова имајући пуно доброте у себи. Исак је хтео да благослови Исава јер је Исав ишао у лов и доносио му храну. Дакле, Исакова жеља да благослови Исава је потекла од чисто људског начина расуђивања. Али, Исав је био плаховит, како се каже у Великом канону, и Бог није могао благословити нешто што није чисто.
121. Треба разликовати злато од бакра. Исто тако треба имати у виду да се и злато разликује у распону од девет до двадесет четири карата.
122. Ако сам добро приметио, опште зло у свету се задржава највише у три генерације. Ето, погледајте Русију данас. Нису прошле ни три генерације а већ је почео повратак предању. Још увек су живи дедови и бабе од којих унучад могу слушати о предању. Увек Бог тако остави мало квасца. А колико ми је познато и Јевреји у Вавилону су толико боравили. Ни у једној историјској епохи нису били сви изгубљени.
У октобарској револуцији су бацили Библије у реке и море. Али једног дана свест се поврати. Видиш, ђаво не може стално да се прикрива. (Пасха 1989.)
123. Наша епоха је врло смућена, а долазе, мислим, још теже године…
124. Био ми је овде један Рус, имао је 26-27 година. Имао је једну посебну загрејаност за веру. Овде је дошао да проучава грчки језик и Свете Оце. Нико му није помогао, али је он својом јаком вољом успео. Сада је у Русији и преводи аскетске оце.
125. Један је монах, из оближњег манастира, причао како се њему и његовој братији јавио Христос. Питао сам старца да ли је то било стварно јављање. Одговорио ми је да је тај монах од малих ногу у манастиру и да је сасвим природно да му Спаситељ узврати једним даром.
126. За време зиме и мразева у војсци су нас терали да певамо да се не бисмо смрзли. Тако је и са молитвом која није од срца – остаје у нама и не допире до Бога.
– Старче, док се молимо наш ум лута тамо-овамо, зашто?
– Зато што је то молитва без подвига. Да бисмо се од срца молили треба да се подвизавамо. Кад се повреди неки део тела наш ум се усмерава на ту болну тачку. Тако је и са молитвом, морамо осетити патњу у срцу.
– Како можемо имати то стање патње ако немамо никаквих проблема у животу, ако немамо никаквих повода за патњу?
– Можемо ако патњу другога примимо на себе и доживимо је као своју. Треба да изађемо из себе и да почнемо да волимо, да почнемо осећати друге људе.
127. Све што више неко пати за другога утолико већу утеху од Бога прима. Без ове утехе не би нико издржао.
128. Нама хришћанима не би требало ништа да буде горко, јер свака горчина коју примамо у Христу постаје сладак сируп.
129. Како се треба суочавати са неправдом?
– Свако је доживљава аналогно свом духовном стању.
– До ког степена могу пустити другога да ми чини неправду?
– Зар не читаш јеванђеље? Зар није написано да “ако те ко потера једну миљу, иди с њим двије” (Мт.5,41). Не каже “ако те ко замоли“, него “ако те ко потера.” Ако ти тражи огртач подај му и кошуљу. Немојмо правити неко своје јеванђеље.
– Да, али ако неко хоће да ме покраде?
– Требало би имати и осећај кривице што немамо разумевања за потребе других. Наше неразумевање тера другога у крађу. Хришћани су браћа и телом и духом и тако треба да се понашају.
130. Ако је онај други преварант и ленштина и томе слично, треба ли му давати милостињу.
– Зар ми заслужујемо милостињу и дарове које нам Бог шаље? Или се, можда, свиђамо Богу? И поред свега Бог нам ипак даје. Треба ли, онда, да нам се неко свиђа да бисмо му помогли?
131. Шкрти људи су врло неразумни. Скупљају да би на крају то искористио неко други. Због своје неразумности бивају лишени награде за милостињу.
132. Старче, немам неки посебан разлог, али посебно поштујем св. Петку.
– А ја св. Варвару. Кад је требало да кренем у војску молио сам се светитељки да ми помогне да никад не убијем човека у рату. И стварно, поставили су ме у одељење за везе. То је тада била реткост и сви су мислили да сам ово место добио преко неког познанства. И кад сам им рекао да немам никаквог познаника нису ми веровали. На крају сам им рекао да имам једног познаника – Бога!
133. Старац, Апостолос, Ставрос и ја пошли смо у једно муслиманско село. Апостолос и Ставрос су бивши муслимани и скоро су се крстили. А пошли смо у то село да посетимо једну Апостолосову познаницу која је била болесна.
Прва ствар коју је ова жена рекла старцу била је да је опседнута ђаволом.
У соби су поред ње остали старац и Апостолос, а ја сам изишао напоље и играо се са децом.
После неких двадесетак минута изашла је жена да донесе кафу и била је очевидно промењеног расположења. Изишао је и Апостолос и питао ме да ли сам осетио неки мирис.
– Не, одговорио сам му, шта се десило?
– Кад ју је старац осенио знаком крста почео је да се шири неки непријатан мирис из њених уста. Старац је стукнуо назад и рекао: “Видиш ли Апостолосе, видиш ли?” Осетио сам неиздржљив смрад. Изненада жена рече: “Не, немој да идеш.” Онда ми старац рече: “Кажи јој да га отера.” Ја сам јој то превео на турски и она је почела да виче: “Одлази сатано, одлази.” Потом се смирила и изјавила: “Сад сам добро, нестало је гушење које сам имала у грудима.”
Са захвалношћу је пољубила руку старцу.
– Не бој се. Христос и Богородица ће ти помагати. Кад дођемо други пут ти ћеш нам кувати кафу.
Старац је био врло весео јер је, како каже, “ђаво први пут одступио без буке.”
Касније сам питао Апостолоса како се десило да ова жена постане демонизована.
– Она је била фанатична муслиманка. Често је одлазила у текију и помагала дервишима. Једном приликом јој се указао ђаво. То се десило док је била сама у текији. Рекао јој је да је у текији закопано злато и она је почела да га тражи.
– Је ли то било у сну?
– Не, била је будна. Разговарала је са њим као што ми разговарамо сада. Прекопала је пола текије али ништа није нашла. Онда јој је ђаво рекао:
– Треба да ми даш своје дете ако хоћеш да нађеш злато.
Она је то одбила а ђаво је припретио да ће јој учинити велико зло.
И стварно, њено дете се ускоро разболело. Поново јој се јавио и ударио је у груди. Од тада она осећа гушење у грудима.
Није излазила никуда из куће јер чим би некога срела започела би свађу. Годину дана је чекала да дође старац за кога је чула од Ставроса.
134. Док смо путовали кроз муслиманско село питам старца:
– Није ми јасно старче, ови муслимани живе толико година поред нас а ми нисмо успели да их асимилујемо, да их покрстимо. А имамо и државну подршку за то.
– Зар мислиш да су политичари хришћани. Они су само поливени водом, одговорио ми је са дозом горчине. Први хришћани су променили свет, били су “квасац”… Ми данашњи смо само поливени водом.
135. Једног дана сви ћемо помрети. Само да имамо “добру” смрт, да нам смрт буде угодна Богу и на наше спасење.
136. Старче, постоје неки људи који су чули за Христа али их то није дотакло и немају намеру да Га прихвате. Шта се дешава са њима?
– Без обзира што смо упознали Христа потребна је молитва да бисмо Га прихватили. Поред тога потребно је и чисто срце и добра дела. Ако неко, на пример, има неку страст (алкохол и томе слично), а кад види неког сиромашка он се сажали, за таквог не брини јер ће му једног дана помоћи Христос. Али кад неко има довољно и хоће више и постаје све тврђег срца… такав неће изаћи на добро.
Ево, једна жена је живела у Аустрији и била врло богата. Цело своје имање је поделила сиромашнима и на крају остала без ичега. Пријатељи су јој помогли и сместили је у један добар старачки дом. Један мој познаник је посетио тај дом и причао јој о Христу. Она није хтела ни да чује. Тај познаник је после од мене тражио да се молим за њу. А ја му кажем:
– Нипошто! Она заслужује непосредну божанску помоћ.
И гле чуда, једног дана јој се јавио Сам Христос. Не у сну, него непосредно. Ето докле иде снисходљивост Христова. (10. октобар 1990, бденије код о. Исака)
137. Будимо стрпљиви у болестима и искушењима да бисмо од Бога добили макар и малу “пензију.” Ништа Бог не допушта ако из тога неће изаћи неко добро. Много пута допушта да се некоме деси нека непријатност да би нама пружио прилику да му помогнемо.
Кад сам ишао кући у Коницу сретнем једног човека како вуче дрва са два магарца. Животиње нису могле да извуку товар на једној узбрдици и ја му прискочим у помоћ. Он ми се захвали и ја журно пођем јер је већ почео да пада мрак. Кад сам дошао до једне литице одједном је испред мене почео одрон камења. Видиш, да се нисам задржао са оним човеком ја бих пао у провалију.
138. Некада је у Руским манастирима било много више монаха него данас.[1] Било је подвига и смирења. Каквих ту подвижника није било!
139. После великог пожара који је захватио Свету Гору посетио сам старца.
– То је опомена Богородице. Почео је први дан Госпојинског поста и стао је последњег дана.
 
ПЛАН ЗАУЗИМАЊА СВЕТЕ ГОРЕ
 
140. Неки људи имају план да асфалтирају путеве на Светој Гори. То значи више туриста и више проблема за монахе. Онда ће рећи: “Да се ви монаси не бисте замарали ми ћемо подићи хотел.” Па ће онда подићи и нове храмове и рећи: “Не би требало унутра палити свеће и тамјан јер ће то ‘оштетити’ фреске.” Тако ће нас претворити у музеје.
141. Било нас је неколико у старчевом дворишту и пошто је било пуно образованих људи из Солуна питали су га о времену доласка антихриста. Старац је одбио да говори о времену.
142. Све што неко више води светован живот утолико постаје незадовољнији и оптерећенији. Само се у близини Христовој човек опушта. (20. децембар 1990.)
143. Треба да заволимо труд, а не да гледамо лакши пут.
144. Старац је причао о једном монаху који је био физички врло слаб али духовно веома снажан.
– Тај монах је имао велика самоодрицања. Живео је у Капсали а спавао у контејнеру. Хтео сам да му помогнем и да га сместим у моју келију, али је он одбио. (1. фебруар 1991.)
145. Однео сам старцу гумене чизме за снег али је он одбио да их узме.
– Ја да ходам по снегу а ти по небу… (смех).
Углавном је такав био. Није придавао много значаја таквим стварима. Практиковао је подвиг у сваком свом поступку. (20. фебруар 1990.)
146. Када те лично обесправе и ожалосте не треба се опирати. Недостојно је хришћанина да се буни за самог себе. Треба пре свега, бранити друге. Не из личних разлога него због правде.
147. Старче, овога лета сам имао пуно обавеза, трчао сам тамо овамо и запоставио духовну страну мог живота. Шта радити у таквим ситуацијама?
– Треба обраћати пажњу и на једно и на друго, али оставити простор и за дејство Божије. Ако радиш искључиво сам и ослониш се само на себе нећеш постићи никакав успех.
148. Све што је неко духовнији све мање права има у овом свету. Права духовног човека су на небу и за нас их чува Христос. (17. април 1992.)
149. Један посетилац, који се често причешћивао, питао га је о томе.
– Само светим причешћем можемо одагнати власт ђавола над нама. Такође сам видео многе, психички и физички, болесне људе којима је било боље после причешћа. Човек кад добије људску крв бива здравији, замислите шта се дешава кад добије божанску! (10. септембар 1992.)
150. Старче, данас постоје милијарде људи који не знају за Христа. Шта ће на крају бити?
– Десиће се ствари које ће уздрмати народе. Не говорим о Другом доласку него о божанској интервенцији.
151. Данас се углавном занимају за антихриста и његов печат, а мање их интересује Христос.
– Не треба се бојати и оптерећивати се тиме. Треба само да будемо обавештени јер се можемо наћи са печатом а да то не приметимо. После је касно.
152. Највећа радост долази од самопожртвовања. Помоћи другоме, одрећи се нечега у корист другога. Радост коју тада добијамо је виша, божанска утеха.
153. Старче, пре два месеца у Потри је био земљотрес, и то врло јак земљотрес.
– Видиш, Бог би за три минута могао све људе да приведе покајању. Ако би се цела планета затресла сви би почели да се клањају и говоре “сагрешисмо, сагрешисмо.” Али после би опет све било по старом.
154. Добро, старче, али кад нас обесправљују?
– Онај ко те обесправљује је твој добротвор и треба да волиш свог добротвора. А онда постоји и још нешто: много пута мислимо да смо обесправљени а нисмо.
155. Кад сам имао 15 година један рођак ми је рекао:
– Бајке о Христу и Богородици смо вам причали кад сте били мали да бисте били добри. Кад човек порасте не треба веровати у то. Био сам врло љут али сам помислио: кад је Христос страдао за мене могу и ја да подносим понижења за Њега.
156. Кад сам сазнао да један мој друг из детињства болује од леукемије отишао сам код старца и тражио да се помоли за њега.
– Видиш, да би молитва успела треба је чинити са душевним расположењем. Молитва треба да буде повезана са подвигом, са самопожртвовањем.
157. Непрестано захваљујемо Богу за све. У мом селу је живео човек који је имао петоро деце. Живео је врло тешко али је увек захваљивао Богу и био задовољан. Десило се да му је неки рођак оставио велико наследство, и кад је то добио остао је исти; добронамеран, скроман и задовољан.
Кад смо незадовољни, кад смо незахвални и похлепни остављамо простор за ђавола. Зато је славословље Бога велика ствар: одгони ђавола. (13. октобар 1989.)
158. Имајмо увек на уму да и Бог има своје планове, да постоји и Његова воља. Имајмо то на уму и покушајмо да свако своје дело усаглашавамо са Његовом вољом.
159. Смрћу човека умире и његов грех. Зато је Бог рекао Адаму да ће умрети. У противном, грех би постао вечан.
160. И пакао Бог допушта из љубави. Кад би Бог грешника сместио он би се и тамо осећао као у паклу. Замисли некога ко мрзи Христа а ти га примораш да присуствује Литургији. Он би се осећао безвољно и нелагодно и то би за њега био пакао.
161. У скиту Св. Ане је био неки о. Мина. Био је велики подвижник и испосник. Свети је човек био, али не због подвижништва и испосништва, него због ових ствари о којима сам ти раније говорио.
162. Старче, непостојаност данашњих људи одакле долази?
– На коју врсту непостојаности мислиш?
– Брзо мењају мишљење, погледе, одлуке. Данас причају како ће урадити ово и оно а већ сутра одустају од тога.
– Људи нашег времена су преоптерећени. Не познају ни себе а камо ли своја дела.
Ја, на пример, кажем онима који хоће да буду монаси да обиђу око Свете Горе, да виде све и добро размисле пре него што донесу одлуку.
Јер, шта ради ђаво? Кад неко хоће да буде монах он га подсећа само на лепе ствари у монаштву а никад на тешке.
163. Старче, шта рећи онима који су прихватили јогу и сличне ствари?
– Треба им говорити. Треба им рећи истину али без осуде.
164. Човек који се удаљио од Бога је човек пун патње.
165. Зар је живот пакао? И рај и пакао зависе од нас.
166. Старче, чуо сам много различитих тумачења једне те исте перикопе јеванђеља. Како ћемо знати које је тумачење исправно? Постоји ли неко мерило у тумачењу?
 
– Најбоље тумачење јеванђеља дали су светитељи својим животом. Житија светих нам најбоље говоре шта да радимо у свакој ситуацији.
167. Посетио сам старца кад је био болестан (имао је проблема са ногом). Тамо је био неки човек који је завршио високе школе у Немачкој, али се жалио старцу да је изгубио све идеале и веру у живот. Старац му је рекао:
– Најмудрије што ми падне на памет истовремено је и највећа будалаштина. Човек који слуша само своје мисли увек ће бити у заблуди. Зато је најбоље да нађеш неки посао и да имаш добру вољу, остало ће доћи само по себи. Наравно, помоли се…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мисли се на Св. Гору – прим. аутора.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav