НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
II. О МОЛИТВИ
 
1. Старац Пајсије је једном свештенику рекао: „Да бисте имали времена за молитву, није потребно да се бавите стварима које могу да ураде и други. Ево вам примера: лекар не би требало да се бави газама и завојима, за то постоји сестра. Лекар ради важније ствари: испитује, оперише и сл. Ако он буде седео и савијао завоје неће се бавити озбиљним пословима и тада многи којима је он потребан неће добити помоћ. Исто се дешава и вама. Молите се за унесрећене парохијане, помињите их по имену и унесите у свој помјаник оне који за тим имају посебну потребу. Добро је ако знаш ко од чега страда. Тад ће молитва бити боља.“
2. „Било да се молиш за самога себе или да се молиш за друге, молитва мора долазити из срца. Нека туђа патња буде и наша сопствена. За молитву се претходно треба припремити. Читајте одломак из Еванђеља или из светоотачких дела, а затим се молите. Потребни су посебни напори да би се ум пренео у сферу божанственог. Богомислије је слично резбарењу у дрвету и представља сечиво које нам даје Бог да бисмо били одведени ка оном што је духовније. Богомислијем се загрева душа.“
3. „Живите у атмосфери непрестаног славословљења и благодарења Богу. Највећи грех је неблагодарност.“
4. У вези са сабирањем ума у време молитве старац Пајсије ми је писао:
 
Часни Крст, 3. маја 1972.
Здраво, љубљени брате Дионисије,
Добио сам твоје писмо и много сам се обрадовао унутрашњим променама до којих је дошло. Молићу се Богу да то буде на корист твоје душе и у Његову славу.
Што се тиче сабирања ума којем иначе много шкоди расејаност, много ће ти помоћи читање светоотачких књига које руководе у молитви. Много ће помоћи и Старечник, јер ће само два реда из њега умирити све бриге. Старечник ће те пренети у свету земљу Тиваиде и Нитријске пустиње и ти ћеш се током молитве узносити, осећајући да су Свети Оци покрај тебе.
Природно је што ти сад није лако и што имаш много посла (имам у виду да си сад у војсци). Све што сад чиниш представља подвиг и има велику вредност. Што се тиче оближњих манастира – нису ми познати (мислим на мушке). Женске знам, али не желим да тамо шаљем мушкарце. Претрпи, рок службе ће проћи а да то нећеш ни приметити. Молићу се да ти Бог подари стрпљење. Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе!
С љубављу у Христу, монах Пајсије.
 
5. „Неки кажу да човек, када се моли, мора управити ум на икону или на текст. То није тачно. Нити у икону нити у текст. Нека ум усмери на своју огреховљеност, али са расуђивањем, јер ђаво често може да нашкоди у томе. Он говори човеку: ‘ти си грешан’, да би га расејао. Човек мора кратко одговорити оним што је у његовом интересу. Ја кажем да сам грешан онда кад ја хоћу (то да кажем) а не кад то хоће ђаво, јер је циљ ђавола да ме баци у очајање.“
6. „Човек мора бити свестан своје огреховљености и мора имати веру и наду у милост Божију да ће га она спасти. Нека сабере свој ум и нека осети неопходност молитве, да би се и милост Божија осетила као неопходност. Тада почиње да изговара: ‘Господе Исусе Христе, дођи’ и његово срце се укрепљује.“
7. „Безмолвије и одсуство световних брига помажу човеку да се усредсреди на молитву. Напротив, бриге га спречавају, јер развејавају ум.“
8. „Бог не тражи од свих људи једно исто. У сваком случају, знајте да ће онај ко се моли једном доспети у такво стање у којем ће творити молитву и док спава, и то неће бити као сан него као стварност, јер се молитва не прекида.“
9. Саслушавши ове старчеве речи, неко је рекао да мирјани, на жалост, нису у могућности да достигну такво стање. Старац Пајсије је одговорио: „Кад бих и ја достигао то о чему говорим! Ја само знам људе који су то достигли.“
10. Обраћајући се мирјанима, о. Пајсије је рекао: „Ви не знате много о умној молитви, изузев онога што сте прочитали. Нека се жене моле јер поседују осећајност и љубав, а нека мушкарци Христа љубе умом. Жене љубе срцем и то су нам показале онда кад је Господ био разапет. Мушкарци, напротив, дејствују расуђивањем. Они су узели у обзир колико се Јудеја, књижевника и фарисеја, сакупило приликом Распећа, колико војника, итд., а затим су се затворили у кућу и очекивали да виде шта ће се догодити. Жене су осећајније и лако почињу да лију сузе током молитве, мислећи да су достигле оно стање о којем говоре Оци. Молитва је неопходна.“
11. „Нама није потребно само да се навикнемо на молитву. Циљ је човеково спасење. Човек на почетку спознаје себе и постаје свестан своје огреховљености. Ако је неко некога ошамарио, он је сагрешио јер није смео да га ошамари. Сви смо ми грешници. Размислимо о томе шта је Бог учинио за нас а шта ми чинимо за Бога. Након таквих размишљања срце ће омекшати чак и да је од гранита. Ево како се може одбацити логика. Бог је могао да ме створи као мазгу и да ме преда у равнодушне руке које би ми на леђа натовариле 150 кг дрва и ударале ме. На крају бих упао у јаму и пси би ми растргли утробу, док би пролазници затварали нос јер би мој задах допирао до пута. Зар не би требало да благодарим Богу што се то није догодило? А ја нисам заблагодарио…
Бог је могао да ме створи и као змију, или као шкорпиона. Међутим, Његова љубав ме је створила као човека! Бог је због мене Самога Себе принео на жртву. Само једна кап божанствене крви опрала је све грехове света. Ако човек размисли о свему томе – тј. с једне стране о доброчинствима Божијим а с друге о својој грешности и незахвалности – његово срце мора омекшати чак и кад би било од гранита. Након тога осетиће милост Божију и укрепиће се срце човечије уз речи: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!’ Молитва укрепљује, она не замара. Међутим, ако није тако и ако се само стиче навика, то значи да дејствује стари човек и да нас прелешћује.“
12. Говорећи о молитви, ст. Пајсије је исприповедао следеће: „Једном сам сусрео монаха чије су усне непрестано изговарале молитву, оне су се непрестано кретале и свако је то могао да види. Догодило се да је тада дошло неколико посетилаца који су се дивили монаху. Започели смо разговор. Онај монах ми каже: ‘Писао сам једном епископу и једном митрополиту и разобличио га у томе и томе, рекавши да ћу, ако одбаци своје садашње идеје, бити уз њега’ Ја сам га на то упитао: ‘Хајде да, Бога ради, логично расуђујемо. Чини ми се да си неписменији од мене јер ја не стављам погрешне акценте, док ти то можеш да учиниш. Осим тога, имаш туберкулозу и левог и десног плућног крила. Кажи ми шта намераваш да учиниш? Слушај, одбаци те идеје!’ Он је, међутим, наставио: ‘Кад би сви били као ја, Црква би била доведена у ред!’ Сад размислите и изведите закључке. Да је био неурачунљив и говорио нешто слично, онда би имао оправдање. Међутим, није био неурачунљив. Тај монах је имао само навику молитве. У таквом случају молитва само замара.“
13. „Кад се молиш требало би да се осећаш као дете у материнском наручју. Шта осећа детенце у мајчином наручју? Ми не можемо то да разумемо. Тек кад неко осети присуство Божије и кад се осети као неразумно детенце, може то да схвати.“
14. О људима који љубе молитву старац Пајсије је рекао: „Ако би их неко слушао док се моле рекао би да су као глупа деца. Ако види њихове покрете, рекао би да су безумни. Они од Бога просе на исти начин као што дете нешто тражи од оца. Могу вам рећи да су такви људи у извесној мери непогодни за житејске послове. Они нису у стању да ураде посао јер је њихово тело слабо. Из тврде кости не можеш исклесати кандило јер ће она пући. Када љубав Божија продре у саму човекову дубину она као да га растапа и човек, ако жели негде да пође или нешто да уради, мора да се присили да иступи из тог стања. Тек тада бива у стању да нешто учини. Разумевајући да су неки људи достигли такво стање често бивам ражалошћен што и ја сам нисам достигао тај степен.“
15. „Не би требало да напуштамо молитву. Творићемо је кад год будемо имали слободног времена, како се наш ум не би окретао испразностима. Ум се у молитви одмара и радује. Мала деца читавог дана трче, вичу, играју се и скачу а одмарају се тек увече, кад дођу код своје маме. Људски ум треба да се бави молитвом а не да жури ка испразном.“
16. „Често се молимо за неког болесника. За њега се моле и многи други. Он на крају умире а неки питају: ‘Зашто Бог није услишио наше молитве?’ Не знају да је Бог услишио молитве. Он, међутим, зна више него ми. Ми не знамо шта би се догодило с тим човеком да је остао у животу. Прослављаћемо Бога за све!“
17. „Често се догађа да ми сами будемо препрека за испуњење наших молби. Понекад постоји и други узрок. На пример, неко ме замолио да се помолим за болесника. Дакле, ја се молим. Претпоставимо да имам довољно вере. Бог, међутим, не шаље болеснику оздрављење. Болесник може веровати у силу Божију, али сама вера није довољна. Потребно је и одговарајуће смирење. Без тога је он сам постао препрека. Потребно је да имамо поверења у Бога. Да допустимо Богу да дејствује. Ако се добро молим, увек осећам да дејство искушења ишчезава и да ствари иду добро. Међутим, кад нам Бог ради нашег добра пошаље искушење, можемо да се молимо да га уклони али нећемо добити помоћ. Када пак искушење долази од лукавога, Бог нам без оклевања помаже. У многим случајевима воља Божија остаје непозната.“
18. „Једном сам молио Бога за неку ствар мислећи да ће ми то помоћи у духовном животу. Чекао сам три године. Чекао сам да видим да ли ће Бог то хтети. Уопштено, оно што ми се чинило као добро нашкодило је мом духовном животу. Тад сам се почео молити Богу да ми то одузме. Прошле су још три године и Бог ми је то одузео. Неко ће ме упитати зашто ми то Бог није одмах одузео, ако сам Га већ молио? Молио сам се за нешто што ми није било потребно а убрзо потом морао сам да се молим да ми то одузме. Због тога је Он допустио да се најпре мало мучим, а затим је испунио оно за шта сам Га молио. Ми морамо да тражимо од Бога, али само Бог зна кад ће дејствовати. Он ће нам дати у одговарајуће време, кад нам то буде корисно. Ако од нечега немамо користи, Бог нам то неће ни дати. Према томе, ми тражимо. Ако нам Он не да, нека буде тако. Препустимо Богу да Сам дејствује.“
19. „Господ је рекао да ће ономе ко има веру као горушичино зрно и затражи нешто од Бога, Бог то и дати. Међутим, често се може десити да човек има веру као горушичино зрно а да му Бог ништа не даје. Не даје јер смо дужни да имамо и такво смирење. Према томе, ако нам Бог и да а ми немамо потребно смирење, онда ће оно што нам је дао бити на нашу штету.“
20. „Бог хоће да нам помогне јер је време у којем сад живимо веома, веома тешко. Према томе, ми треба да будемо уверени да је Бог спреман да нам помогне. Бог посебно слуша молитву оног човека који је духовно узнапредовао.“
21. „Размишљање припрема за молитву. Кад читаш нешто из Еванђеља, макар то био и најмањи одломак, он загрева душу и преноси је у сферу духовног. Кад постоји молитва, размишљање није потребно. Ја ништа не читам.“
22. Један мирјанин је упитао ст. Пајсија због чега ништа не осећа док се моли, без обзира да ли је у цркви или код куће. Старац му је одговорио: „Постоји много разлога. Може се догодити да понекад осетиш умилење и да помислиш да оно долази услед твојих сопствених напора. Христос ти га тада одузима да би схватио да оно није твоје. Понекад се дешава да сагрешиш, да некога ражалостиш или да га увредиш својим понашањем. То узнемирује твоју савест. Затим долази неки пријатан догађај и чини се као да је то прошло. Прошло је, али омета. То се и мени дешава. Мислиш да не постоји ништа одређено али ако обратиш пажњу на прошлост и загледаш се у њу, наћи ћеш тамо неке преступе. Исто се дешава и у време исповести – говорим ти ово јер се то и мени догађа. Чини ми се да наводно ничега нема али схватам да ипак нешто постоји. Молим Бога да ме уразуми, начиним неколико метанија и после тога пронађем кривицу.“
23. „У молитви није неопходно да се старамо да задобијемо плач или благодатне дарове. Понекад се дешава да не оплакујеш свој пад јер си унутра већ довољно плакао невидљивим сузама које су вредније. Спољашње сузе су опасне јер могу изазвати лажна осећања.“
24. „Један уздах вреди више него обиље суза. Од Милосрдног нећемо тражити ни сузе ни дарове. Тражите покајање, покајање, покајање. Неопходно нам је покајање.“
25. „Кад човек схвати да поседује само грех, Бог му даје све што му је потребно. Када човек то не схвата, доводи Бога у тежак положај. Страшна ствар! Ако му Бог да неки дар, то ће се окренути на зло јер ће несрећник помислити да он сам нешто значи. Ако му пак не да никакав дар, опет ће таквог човека учинити несрећним. Шта Бог може ту да учини? Ако да – нашкодиће му, ако не да, Сам ће се ражалостити. Чим човек схвати да њему припадају само греси и да све остало припада Богу, Бог почиње непрестано да му даје све што му је потребно као што и отац, који има једно дете, даје (детету) све што му је потребно за напредак.“
26. „Кад саучествујемо у несрећи брата, ми се молимо и Бог му помаже. Добијамо вест да му је Бог помогао и осећамо радост. Тада нас напушта жалост коју смо осећали због брата.“
27. „Потребно је да се молимо за покојнике. Несрећни су они који очекују Суд, а никога нема да им понуди прохладно пиће или да их избави од окова. ‘У аду’, речено је, ‘нема покајања.’ Ти несрећници не могу сами себи да помогну, али ми можемо. И Бог жели да постоје људи који би Га молили да помогне несрећнима.“
28. Једном свом посетиоцу старац је казивао о следећем случају: „Молио сам се Господу као и обично. Изненада, моја мисао је променила усмерење. Рекао сам самоме себи: ‘Знаш да имаш проблема с плућима и уопште не предузимаш потребне мере, што може имати врло озбиљне последице за твоје здравље’ Тек што ми је та мисао дозрела у свести, пао сам на под. Схватио сам да сам сагрешио прекинувши молитву и затим сам се довољно дуго молио да ми Господ опрости. И заиста, после искрених молитава добио сам опроштај.“
29. „Молитва је поверење у Бога. Када се апсолутно предаш Богу, немаш више потребе да се за нешто молиш или да због нечега бринеш, јер је Бог већ све разумео. Само стрпљиво сачекај да плод сазри и да падне.“
30. У време рата у Персијском заливу, старац се затворио у келију и није примао посетиоце. Молио се да рат не постане још страшнији и да га осуде. Касније је говорио посетиоцима: „Молитвом не можемо да спречимо оно што је Христос одредио. Он је, међутим, говорио: молите се да буде дан и да не настане ноћ, молите се да дође пролеће и да не буде зиме. Зло се умањује молитвом.“
31. „Ако се не молимо за болесника, болест се развија. Бог предвиђа будућност. Ако се човек за којег се молимо труди да му буде боље и да помогне својој деци, и Бог помаже да се добро заврши. Ако пак Бог касније увиди да је човек застранио и да не помаже својој деци, Он узима човека. Дакле, ако се не молимо, болест се развија.“
32. Неко је старцу рекао како се с пламеном вером труди да свој ум усредсреди у срце и да се моли, чак и за друге, али да ништа не добија. Старац му је објаснио: „То је спољашње старање. Кад бол другог човека учиниш својим сопственим, неће ти бити потребно никакво расуђивање. Срце ће те заболети и молићеш се срдачном молитвом. Твоја молитва за болесника помоћи ће му тек онда кад он буде хтео да му буде боље.“
33. „Раније је Господ слао велику благодат. Молитва се у мени извршавала даноноћно. Ја бих заспао, а молитва се није прекидала.“
34. „Понекад Господ у тренутку молитве пошаље миомирис. То се догађа због утехе, укрепљења и пуноте. Тај миомирис је веома јак и нимало не подсећа на мирис дувана. Осећаш велико спокојство. Понекад се тај миомирис не може поднети. Док сам био у манастиру Филотеју, пошао сам у келију св. Дометија и, изненада, готово да нисам могао да дишем од миомириса! Упитао сам и рекли су ми да је ту негде сахрањен блажени Дометије, али да нико не зна где. Други пут, боравећи у Каруљи, излазио сам из једне порушене келије где су били разбацани комадићи гвожђа и трупци и поново осетио снажан миомирис. Како сам касније сазнао, у тој келији је некад живео један свети старац који је био велики духовник.“
35. „Знам да нас наш ангео-чувар заступа и руководи. Кад се за некога молимо, наш ангео може да помогне брзином муње. Он може да спречи или да сачува онога за кога се молимо.“
36. „Бедуини на Синају моле се кад залази сунце имајући велику веру у свог бога. Истовремено, ми који познајемо Истинитог Бога, не посвећујемо свом Небеском Оцу чак ни неколико речи молитве.“
37. „Једном, док сам се молио у келији, кроз прозор сам напољу спазио нечистога и почео сам да молим Бога да му подари покајање и да нечистога прими у рај. Онај је тада ушао унутра и почео да ми се руга. Помислио сам да то није мој посао – ја да се молим за њега а он да ми се руга!“
38. „Када тражимо решење за своје овоземаљске проблеме Бог слуша али ствара привид да не слуша. То се догађа стога што нам решење свих наших проблема не би било од користи јер губимо благо на небесима, које нараста независно од тога решавају ли се наши житејски проблеми.“

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *