НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Поглавље III
О ПРОБЛЕМИМА У СВЕТУ
 
52. Некада су монаха који се бави политиком затварали у кулу. Данас га треба затворити ако се не бави политиком. (Октобар 1998.)
53. Једном му се обратио неки еколог:
– Старче, ствари су катастрофалне, земља је у опасности.
– Неће то Бог допустити. Многе су опасности претиле планети и човеку… (Август 1988.)
54. Старче, сви политичари су масони. Шта ће бити… Хоће ли се наћи један добар?
– Сад није ствар у томе ко јесте или ко није, него колико ко у то верује. Данас да би неко постао премијер мора бити масон. Нека им Бог омогући покајање… ваљда ће се једног дана појавити нови Макавеји. (Петак 18. март 1989, по старом календару)
55. Посетио сам старца са својим оцем који је био учитељ. Он је тако, у разговору, почео да прича о. Пајсију како просвета преживљава кризне тренутке, како се у њој изгубио осећај одговорности.
На то, старац је одговорио:
– Кад сам ја ишао у школу, за Васкрс и Божић смо из поштовања љубили руке учитељу. Тако смо му исказивали поверење и захвалност.
Данас све човека гура на зло. Једном сам у аутобусу уступио место млађем од себе. Видео сам да је уморан и да иде са посла. Помислио сам: „Овај човек је исцрпљен од посла а ми калуђери смо ионако позвани на аскезу.“ Знаш шта су рекли: „Гле лукавог калуђера. Тобоже показује разумевање за уморног радника, а у ствари је устао свом рођаку.“ Шта да кажеш на све то?
Други пут, исто у аутобусу, улази жена са 7-8 деце. Помажем јој око деце. И кад смо сели возач пита: „Калуђеру, јеси ли сместио своју пријатељицу, можемо ли да кренемо?“
Поштовања више нема нигде.
56. Кад је била размена становништва између Грчке и Турске ми смо дошли из Кападокије. У Игуменици је требало да добијемо неке турске њиве. Међутим Турци још нису били отишли. Наш председник одлази код Турака и они му кажу:
– Ви ћете да идете, ми остајемо.
Шта се десило? Турци су потплатили двојицу наших посланика у скупштини и они су их уписали као Албанце, а не као Турке.
Ето, такви смо ми.
57. Данас је у свету такво стање да сви хоће да раде мало а да добију пуно новаца. Тај дух је завладао и код духовних људи. Хоће да постану светитељи без подвига.
58. Једном ми је овде дошао неки професор универзитета из Солуна и рекао како озбиљно размишљају о томе да почну спаљивати мртве. И то зато што нема простора на гробљима.
– Како нема простора? питам га. Кад се напуни једно гробље направите друго.
Он ми одговара да је то више из хигијенских разлога. Они говоре о хигијени… Они који су загадили целу планету. А у ствари, они хоће да деградирају човека, да му узму свако достојанство. Хоће да га одсеку од његових корена, од његових предака; да га оставе самог и празног, да му убију сећања на његове претходнике и њихове вредности. За њих је мртав човек изгубљен човек.
Међу костима наших предака има и светих моштију, само што ми то не знамо. Кад сам одлазио на Синај у Раитском манастиру сам на гробљу св. Георгија пронашао мошти једног детета. Мирисале су посебним миомиром… Био их је затрпао булдожер и ја сам повадио колико сам могао. Видиш, да није било гробља мошти би биле изгубљене.
Некада су људи имали толико поштовања према мртвима да ништа са њих нису скидали. Једном нам је у рату официр рекао: „Онај ко има старе чизме може да скине са погинулих војника.“ Нико није узео. А данас хоће да спаљују мртве.
59. Старац нам је причао и о свом учешћу у рату.
– Они који нису чували своју част брзо су гинули. Једном смо с нашим вођом пошли да помогнемо опкољеној жандармеријској чети. А на челу те чете је био неки официр који је дан пре тога силовао једну трудну жену. У тој бици само је он погинуо.
У рату се врши велика катарза. Ту се све покаже. Свако доживљава ствари према свом стању.
Ја сам био радиста, и увек сам одлазио уместо других. Размишљао сам; боље је да погинем него да други доживи несрећу па после да ме целог века изједа савест. Чак сам и постио. Али, тад је постојао патриотски дух, било је љубави, свако се осећао одговорним.
60. Једном је пао велики снег. Неки људи који су истерани из својих кућа били су склоњени у шаторе. Неки наш поручник је стално узнемиравао једну девојку све док она није била принуђена да са неком старицом напусти прихватилиште.
Близу прихватилишта је постојао параклис Светог Претече и ја сам тамо одлазио и палио кандила. Тог дана сам их нашао како седе испред врата помодреле од зиме. Пустио сам их у параклис да се угреју.
После ме је тај поручник тужио код командира да сам развалио врата и обесветио параклис. Командир ме је заштитио јер ме је познавао.
Сви који су у рату вршили силовања и друга бешчашћа на крају су погинули.
61. … Ствари могу да се погоршавају, али на крају дођу на своје место.
63.… Данас, колико могу да приметим, сви размишљају слично, и стари и млади.
– Млади су много зрелији, а старији мање зрели?
– Ни једно ни друго. Око 70% становништва није при чистој памети, остаје 30% који су нормални.
64. Рекао сам старцу једном приликом:
– Мноштво деце нестаје у Атини. Крађа деце је организована ствар.
– И шта раде са њима?
– Разне злоупотребе. На крају их убијају. Ћутање. (14. октобар 1990.)
65. Свет је постао једна лудница.
66 … Надајмо се да ће Бог све поправити.
67. Кад чујем за штрајкове осећам бол. Подсећају ме на неко зло. Као кад би неко гризао груди своје мајке да би се напио крви.
68. Данас у свету влада нека равнодушност. Чудна равнодушност.
69. Кад човек не воли Бога неће волети ни своје родитеље, ни комшије, ни своју отаџбину, јер је отаџбина једна велика породица.
70. Човек треба прво Бога да воли па ће затим волети и све остало, сав свет. (12. јун. 1990. )
71. Византија је родила Свету Гору. Данас би Света Гора могла да роди Византију. Видите, данас су се људи у све разочарали и траже нешто што је вредно и постојано.
72. Старче, Турци поново прете.
– Нека прете. Ја се молим да прете још више, јер ће Европљани једино тако схватити с ким имају посла. (Децембар 1991.)
73. Ишао сам код старца са још двојицом Грка који су пореклом из јужне Албаније. Они су непрестано причали о терору који Албанци врше над Грцима у Северном Епиру (Јужна Албанија).
Старац је дуго причао са њима. Добро је познавао ситуацију тамо јер је становао у Коници близу албанске границе. (3. децембар 1991.)
74. Старче, размишљам да се посветим иконографији и да се одрекнем професуре, кад већ деца којој предајем уопште нису заинтересована.
– Мораш да их учиш. Зар је то, без обзира на све, мала ствар?
75. Видим да и ова влада не иде баш најбоље. Били су добро почели, али сад губе контролу.
Сваке четврте године Грчка постаје једна велика лудница. Одлази једна влада и долази друга која отпушта претходне службенике иако су способни. Не иде нам држава добро. Свет је постао превише острашћен, нема више идеала.
76. Једном нам је старац донео своју свеску где је записивао пророштва св. Арсенија. Светитељ је предвидео догађаје из 1923. г. и говорио да ће се Грци поново вратити у Малу Азију и Цариград.
– Старац је говорио да осим тога што ће Курди и Јермени основати своју државу, Турску закачити и колера.
77. Данас сви говоре о миру и истовремено праве бомбе.
Треба прво бити у миру са Богом, потом у миру са самим собом а онда и са осталим светом.
… Да би се умножило добро, да би добро опстало на добар начин. (5. новембар 1992.)
78. Старче, имам одбојност према друштву. Размишљам да одем у неко село да бих имао што мање веза за људима.
– Данас је зло превршило своју меру, неправда се умножава невероватном брзином. Поскупљују намирнице, али човек постаје све јефтинији.
То се не може избећи, али се може умножити добро.
79. Старче, кад видимо неку неправду, треба ли се успротивити?
– Људи, углавном, не слушају. Овде имамо једног човека пуног врлина и нико га не слуша. Могу да замислим колико онда слушају мање врлинског човека. (Септембар 1993.)
80. Једна група образованих људи седела је на дрвима у дворишту старца Пајсија и чекала га да им се обрати.
– Некада су људи орали са воловима. Са два вола хранила се читава породица. А кад би во остарио људи га нису убијали, јер су живели од њега. Тада би га склонили у неки ћошак и ту га хранили. Нису имали срца да га убију. Али данас су се људи умногоме променили. Ни родитеље у старости неће да гледају, него гледају да што пре наследе њихово имање.
У стара времена кад су људи радили са животињама пазили су да их не замарају превише. Имали су сажаљења према животињама и тиме омекшавали и своје срце. Данас? Излупао се аутомобил? Покварио се трактор? Возе га до мајстора и нико се за то не узбуђује.
Те ствари чине да човеково срце полако отврдњава. Не говорим о томе да треба да се вратимо на старо, само кажем да човеково срце постаје све безосећајније.
Некада људи нису имали фрижидер, па ако се деси да им претекне хране они су то давали комшијама. Тако се човек учио да мисли и на другога. Данас ако има вишка хране то се ставља у фрижидер да би се јело сутра. Тако се човек полако учи да мисли само на себе. Умножава се, све више и више, егоизам.
81. Расправа о муслиманима у Тракији.
– Био ми је овде један разочарани учитељ са 10-15 деце. Било је неких мрва по авлији па су се мрави скупљали и почели да их вуку у своје мравињаке. Једног тренутка он каже деци: „Видите ли ове велике и снажне мраве? То су Турци. А ови мали и нејаки смо ми Грци.“ Онда му кажем да сам посматрао мраве пуно пута и да су мали мрави жилавији од великих.
– Старче, јавна је тајна да су муслимани већина у Тракији.
– Нису. Они кажу да су већина.
82. Турци су пуно учинили на националном плану и засад имају успеха.
83. … Европску Унију су створили Јевреји… мало је ту европског Духа…
84. Једном сам се изненадио кад сам чуо да је један духовник покушао да свом духовном детету наметне своја политичка убеђења. Отишао сам код старца да га питам шта он мисли.
– За мене рука која не прави знамење крста, било „лева“ било „десна“, исто је. Не постоји никаква разлика.
85. … Покушајте да препознате часне и поштене људе и за њих гласајте. Данас је велика потреба не за паметним људима, него за поштеним.
86. Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разбацују.
Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се делити ножем.
87. 1922. г. Грци из Понта и Мале Азије су изгубили све и дошли у Грчку. Многи од њих су били образовани и знали су како стоје ствари у трговини и политици, и углавном су се учлањивали у комунистичку партију. Заузели су високе положаје и гајили наду како ће се једног дана ствари окренути.
Проналазили су неке безначајне људе и подгревали њихову сујету. Нађу, на пример, неког пољочувара и кажу му: „Ти ћеш бити одговоран за пољопривреду.“
Овај је то схватао као важну ствар и себе сматрао за великог човека. Подгревајући свој егоизам почео је да трчи за њима.
Кад су изгубили рат давали су неке дволичне изјаве и је добијали места у државној служби.
Али ни са друге стране није било правде. У Коници је био један комуниста са пуно деце. Био је прост и доброћудан човек. Кад је нашао посао дошла је полиција и отерала га. Кад је нашао други посао избацили су га јер му папири нису били у реду. Тако се дешавало.
Одем код једног полицајца и кажем му: „Ви овог човека приморавате да умре од глади или да почне да краде.“ Он ми одговара да има наређење са врха. Кажем му: „Ма каква наређења… овог мученика сте нашли да гоните. Те заповести издају његови бивши другови комунисти који су сада на положајима по министарствима и покушавају да сперу своју комунистичку прошлост представљајући се као патриоте.“
Ово сам рекао јер сам познавао многе комунисте конвертите.
Многи комунисти су прешли у социјалисте или неку другу странку. И све то да би добили положаје.
Познавао сам једног капетана комунисту који је свашта радио у време рата. Једном је ушао у неко село и заклао политичког противника. Његову крв је намазао на хлеб и појео. Сада је тај капетан десничар и има фабрику у Јанини… Још је жив и здрав. Видиш, Бог му поклања дуговечност да после не би имао изговор, да после не би рекао: „Е, да си ме оставио да још мало живим ја бих се покајао.“
„Трску стучену нећу преломити и жижак тињајући нећу угасити“ (Мт. 12,20), каже Господ у Светом Писму. Да им не би дао повод за самооправдање! Зато што би на Дан Суда могли да кажу: „Ти си крив што сам раније умро! Ти си крив што си ме прекинуо! Ја бих се, временом, сам исправио!“
Видиш, тешко онима који имају превише гордости и не спуштају се на земљу да се смире. Кад људска гордост пређе границе онда постаје демонска гордост.
88. Једном су, у току рата, у наше село дошли партизани. Напољу је било хладно, а они гладни. Изађем из куће и однесем им хлеб. (Мој брат је у то време био у десничарским јединицама и они су трагали за њим).
– И како су вас примили?
– За мало ме нису убили јер нису веровали да сам дошао да им донесем хлеб.
89. Други пут, су, опет, окупирали наше село. Затворили су нас у једну кућу као сардине. Следећег дана су нас извели на „суд“. Мени су посебно хтели да науде јер ми је брат био са десничарским снагама.
Пошто ми ништа нису нашли затворили су ме у једну собу. Један од њих је знао да сам црквен човек па су ми увече послали две полуголе партизанке. Ја сам их посматрао без страсти као што је Адам посматрао Еву пре пада. На крају сам им се обратио:
– Ви сте девојке, како вас није срамота да се тако понашате?
Оне су се постиделе, почеле да плачу и обукле се и отишле.
(Додатак аутора књиге: старац је тада имао 20 година).
90. …Партизани су у нашем селу ожалостили неке породице. Кад је после дошла наша регуларна војска те породице су захтевале освету.
Кад су опколили неке партизанске куће ја сам се умешао: „Зар ћемо примењивати Мојсијев закон? Око за око? Па, ми смо, ипак, Хришћани“! Али, ја сам их разумео. Било је сувише бола, неко је изгубио брата, дете…
91. Понекад ми је старац слао поруке да дођем код њега у келију. Једном ми је дао неко писмо да га понесем у манастир у Суроти:
– Сачекај само да ставим поштанске маркице.
Почео сам да се смејем јер сам то схватио као шалу. Чему маркице кад ћу ја носити писмо? Старац је то приметио:
– Стављам маркице да се не огрешим о државу. По правилу би требало да га пошаљем поштом, а преко маркица држава узима порез. У противном, поткрадам државу.
– Ма, старче, овде сви варају а ви обраћате пажњу на једну поштанску маркицу.
– Нема везе. Зар зато што је неко лопов треба да и ја будем то исто?
– Али, старче, овде сви гледају да покраду државу. Новац који се убира од пореза даје се богатима да подигну нову фабрику. Од тих државних донација они купују станове по иностранству. Зашто бисмо плаћали порез? Да би политичари имали шта да краду?
– То су најгори Грци. Ја се молим да дуне неки ветар и да их однесе, да би се појавили неки нови људи на нашој политичкој сцени. У реду је да је политичар богат, али треба да брине и о својој земљи. Да учини неко опште добро.
Данашњи политичари брину само о свом интересу. Не мисле о отаџбини, нацији и држави.
Некад је постојало частољубље. Кад је неко постајао политичар покушавао је да нешто и уради. Многи су, кад је било у питању неко опште добро, давали новац из свог џепа. Отаџбина је као мајка. Покрива свакога својим крилима. Ако ми не помогнемо своју државу ко ће је помоћи?
92. Мој ујак који ради у Америци послао ми је скупоцен аутомобил. Нашао сам начина да га увезем по ниској цени. Испричао сам то старцу.
– Да ли је то по закону, питао ме.
– Аутомобил ће се и даље водити на ујака тако да нећу платити царину.
– Не свиђа ми се то. Исмеваш закон и државу.
93. Причао ми је како добија пуно писама.
– У писмима које добијам људи се највише жале на психолошке проблеме, на рак и на непостојану породицу.
94. Доћи ће време, тад ћеш ме се сетити, кад ће и они који не верују или мало верују променити мишљење. Доћи ће до закључка да је вера добра ствар и да је од помоћи појединцу и друштву.
95. Једном га је посетила група људи који су имали заједничко радно место. Старац је упитао једнога од њих:
– Ти, чиме се бавиш?
– Радим у авијацији као механичар.
– Познајеш ли човека који седи до тебе?
– Не старче… Има нас пуно тамо.
– Да се упознате. У овим тешким временима треба да се познајете да бисте могли помоћи један другом. Рецимо, може ти се десити нека невоља и ти ћеш се устручавати да му кажеш јер га не познајеш, а он је спреман да помогне.
Данас људи живе у истој згради и не познају се.
Некад је постојао комшилук који се узајамно помагао. Баш се скоро десило да су блиски рођаци живели у истој згради а да су то сазнали тек после три године.
Друго смо ми калуђери који се удаљавамо од породице и познаника да бисмо ушли у велику породицу Божију, да бисмо волели све људе.
Ви који живите у свету треба да будете у добрим међусобним односима да бисте могли да помогнете један другоме.
96. Старче, ових дана се пуно говори о националном помирењу. Шта мислите о томе?
– Да заборавимо старе сукобе је добра ствар.
97. Једном се повео разговор о сиромашној и напуштеној деци која живе на железничкој станици у Солуну. Био је ту и један учитељ у годинама који је рекао старцу:
– Старче, кад је неко у годинама деца га тешко прихватају, пружају отпор.
– Мислим да они осећају кад им се неко приближава са љубављу. Не да им се показује љубав „из дужности“, него да се осети њихов бол, њихова мука. Тој деци је ускраћена љубав, било материнска било очинска. Колико год љубави да им даш неће их заситити. Као море, толико река и слатке воде се улива у њега, а оно остаје слано.
У соби која је предвиђена за три човека станује њих једанаест. Сиромаштву неће нико да се приближи.
Поједини „Хришћански покрети“ имају своје људе о којима брину. Таква деца лако падају у очајање.
Треба направити неко удружење за такве. Многима сам то говорио. Данашњи људи више за параду него за борбу. Неће нико да се бори са злом.
Треба саосећати са њима, волети их. Ако не доживиш њихов бол, боље је да им не прилазиш. Знате ли које они достојанствено држање имају.
Један такав ми је долазио овде и ја сам хтео да му помогнем. Написао сам једно писмо неком мом пријатељу игуману да му да нешто новаца. Дете није хтело ни да чује, него је тражило да ради у манастиру да би платило вечерњу школу. И радио је све док је није завршио.
98. Морамо се позабавити људима око нас. И апостоли су саветовали хришћане да се не одвајају од света, него да преобразе свет својом вером. То се и десило у време цара Константина.
99. Видиш животиње не могу никад учинити тако велико зло као човек. Али ни код људи зло не може да иде у бескрај, нема постојаности у себи.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *