ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
У ПОЧЕТКУ ЈЕ ПОТРЕБНО НАЧИНИТИ ОДЛУЧАН СКОК
“У војсци смо имали и ‘купатило’, тј. дубоку јаму пуну прљаве воде. Изнад ње је, са хоризонталне гвоздене шипке, висило уже. Војник је морао да ухвати његов крај, да се затрчи и да прескочи на други крај. У почетку је потребно да се уложи велики напор и да се начини одлучан скок, како би се прескочила јама. Многима се догађало да, уколико се не затрче довољно, не могу да прескоче на други страну и да, мало се зањихавши, остану да висе над јамом. Тада би долазио инструктор и ударао их каишем.
Тако се догађа и нама, монасима. Уколико на самом почетку не обратимо пажњу и ако не начинимо одлучан скок, нећемо доспети на другу страну. То значи да нећемо бити ни монаси ни мирјани него пометени људи. Бог ће нам у дан Суда рећи: Где да вас сврстам? Међу монахе или међу мирјане? Не припадате ни једнима ни другима’ Бог нас неће питати зашто се нисмо замонашили или зашто се нисмо оженили, него ће нас питати да ли смо правилно чинили оно што смо хтели и што смо постали. Ако си монах, да ли си постао прави монах? Или, да ли си постао прави породичан човек, да ли си постао прави лекар, или си постао нешто друго. Другим речима, питаће нас да ли смо освештали то, што смо постали.”
 
ЛИЧЕ НА ЧАСОВНИК КОЈИ СТАЛНО ПОНАВЉА: ТИК-ТАК
Један брат је питао:
“Старче, да ли би требало да се монах – почетник систематски и методично бави Молитвом Исусовом?”
“Док сам био мирјанин, сва моја пажња у духовном животу сводила се на то да брижљиво пазим на самога себе. На оно шта радим, шта говорим, да ли сам некоме у нечему противречио, с којом се страшћу борим мање, а с којом више и сл. Било је то стално надзирање самога себе и ја сам имао велике користи од тога. У мом селу нисам имао духовника. Једном сам пешачио девет часова да бих нашао духовника! Укратко, много сам испитивао самога себе и помало сам се молио. Када сам дошао у Градину Пресвете Богородице, пажња ми је ослабила и више сам се бавио молитвом. ‘Сад сам у Градини Пресвете Богородице и много сам сигурнији’, говорио сам самоме себи.
Међутим, како је време одмицало, приметио сам да долазе нови пороци и да немам никакве користи. Схватио сам да је требало да мотрим на самога себе.
Неопходно је да пажљиво разазнајемо своје стање и да будемо свесни да нам је нужна милост Божија. Кад се молиш за себе и кад се бориш са страстима, постајеш свестан своје нечистоте и осећаш милост Божију као нужност, тако да пламено преклињеш за њу. Размишљаш о доброти Божијој, о Његовој љубави, о ономе шта је Он учинио за тебе, шта је задивљујуће сатворио. Са друге стране, видиш своју слабост и твоја молитва се распламсава.
Многи покушавају да се очисте механички, не очишћујући се од старог човека. Желе да стекну навику молитве, а не обраћају пажњу на страсти. Видиш да се такви спотичу и да постављају питања. Зашто?
Они личе на часовнике који стално понављају: тик – так, тик – так, али у себи носе бреме страсти. Они милост Божију нису осетили као нужност.”
 
БОГ ЗНА ШТА ЧИНИ
Старац је рекао једном брату:
“Онај који има животињу одводи је на ливаду, привезује с једне стране, оставља је да пасе и животиња једе траву у том делу ливаде. Сутра је везује нешто даље и животиња једе на другом делу ливаде. Тако се дешава све дотле, док животиња не поједе сву траву на ливади и док поново не поникне трава на оном првом месту. Животињи се не допушта да пасе где хоће, јер ће у противном једно појести а друго погазити и почети да трчи тамо – амо. Тако ће бескорисно бити уништена сва трава на ливади.
То исто чини и Бог: Он промишља о нашим душама. Даје нам мало духовне хране и, сразмерно томе, даје нам и мало духовних дарова, припремајући нас да нас доведе до безбедног места смирења. Бог зна шта чини!”
 
КАД НЕГДЕ ДОЂЕМ НИ ЕКСЕР НЕ ПРОМЕНИМ
Старац је много поштовао древне Оце и никад није ни покушао да учини нешто што су они, након вишегодишњег искуства, одбацили.
Говорио је о следећем случају, који му се догодио:
“Кад сам дошао у келију светог Ипатија, у Катунакији, у врту келије сам видео много штапова, ту и тамо забодених у земљу. Био сам у недоумици због чега их је монах, који је претходно ту живео, поставио усред врта. Сматрајући да су бескорисни, почео сам да их сакупљам. Међутим, кад је дошло лето, ја сам у врту видео змију како излази из рупе из које сам ишчупао штап, где га је ставио мој претходник. Почео сам да тражим штап, како бих поново затворио рупу! Уверио сам се да је у врту било много рупа са змијским гнездима. Тада сам разумео због чега је брат, који је ту живео пре мене, забадао толико штапова по врту, у сваку рупу! Од тог доба одлучио сам да, ма где да одем, ни ексер не променим. Онај, који је некада ту живео, знао је нешто и зато га је и ставио на то место.”
 
БЛАГОДАТ СЕ ОСЕЋА НА ОНОМ МЕСТУ НА КОЈЕМ ПОСТОЈИ
Једном су упитали Старца да ли се освештавају и она места на којима су живели светитељи. Старац је одговорио:
“Док сам у авиону летео у Аустралију, био сам погружен у молитву. Међутим, изненада сам у себи осетио необјашњиву радост. Погледао сам кроз прозор и видео да божанствена светлост прекрива оно место које смо надлетали. Одговор је дошао од пилота, који нам је објаснио да се налазимо изнад Израела. Постао сам свестан да божанствена светлост коју сам видео покрива та места и сведочи о њиховој светости. Напротив, нешто касније сам осетио унутрашњу хладноћу и неку тескобу. Кад сам чуо глас пилота који нас је обавештавао да летимо преко Индије, схватио сам због чега је моја душа осетила хладноћу. Благодат се снажно осећа на оним местима на којима су се многи посветили или су примили мученичку смрт. Исто тако, осећа се и одсуство благодати на оним местима или у оним земљама које нису дале светитеље и мученике.”
 
ПОТРЕБНА ЈЕ ЖЕЉА ДРУГИХ ДА БИ ТЕ ПОКРИО ХРИСТОС
Једном брату, који је имао помисао о свештенству, Старац је рекао:
“Многи желе да постану свештеници услед сопствене жеље да проповедају, да се покажу и сл. Они ће се мучити, јер им Христос неће помоћи кад се нађу у тешким приликама.
Они пак који свештенство не желе због својих помисли него просто и без жеље да се покажу, онда ће им, кад се буду нашли у опасности и кад буде изгледало да су на рубу пропасти, Христос помоћи.
Потребно је да то од тебе траже они што те окружују, да Црква од тебе тражи да постанеш свештеник, јер ће те онда, кад се нађеш у тешком положају, подржати и други, а Христос ће ти помоћи. Потребна је жеља других, да би те покрио Христос.”
 
ИЗБЕГЛА ЈЕ ОПАСНОСТ У ПОСЛЕДЊЕМ ТРЕНУТКУ
Сестра једног поклоника, која се зове П., била је болесна и узимала је лекове. Међутим, један од тих лекова је изазвао алергију, због чега су се појавили отоци и јак свраб. Убеђивали су је да оде код лекара или да га позове, али је она била непоколебива. Њено стање се непрестано погоршавало, али П. није хтела ни да чује за лекара.
Њен брат је тад одлучио да оде на Свету Гору, код старца Пајсија. Управо у оном тренутку, кад је разговарао са Старцем излажући му проблем своје сестре и кад га је Старац пажљиво слушао, његова сестра је одлучила да оде код лекара! Ради молитава Старца, којем њен брат није ни изговорио о свему што га је мучило, она је одмах отишла код лекара и у последњем тренутку избегла опасност!
 
НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ЛЕКАР БАВИ ЗАВОЈИМА И ПРЕВИЈАЊИМА
Монасима, који су га једном приликом посетили, Старац је рекао следеће:
“Да бисте ослободили време које вам је потребно за молитву, не би требало да се бавите оним пословима, које може да обави и неко други. Лекар не би требало да се бави завојима и превијањима, јер је то посао медицинских сестара. Лекар се бави озбиљнијим стварима: испитивањима, операцијама, итд. Дакле, ако лекар седи и бави се завојима и превијањима, неће имати времена за озбиљније ствари, због чега многи, којима је потребан, неће имати користи од њега.”
“Ако се чува од хуле и неморала, грчки војник ничега не би требало да се плаши. Сећам се 1940: за хулитељима и неморалнима меци су летели као за змијама: кад је неко нанишани, он успева и да је погоди, чак и ако нема добар нишан. То се догађа зато, што змија у себи има електрицитет којим привлачи метак.”
 
ТУРСКУ ЋЕ “ВЕЛИКОДУШНО” РАСПАРЧАТИ НА ДЕЛОВЕ
Један брат је упитао Старца о догађајима у Србији и он му је, између осталог, рекао:
“Европљани данас ради Турака желе да учине независнима оне области у којима живе муслимани (Босна и Херцеговина). Видим, међутим, да ће Турску поделити на ‘великодушан’ начин. Наиме, побуниће се Курди и Јермени, и Европљани ће захтевати да се и њима да самосталност. Они ће тада рећи Турцима: ми смо вам тамо учинили услугу а сад сте ви на сличан начин дужни да дате независност Курдима и Јерменима. Тако ће ‘великодушно’ распарчати Турску на делове!
Свети Арсеније је у Фараси говорио верујућима да ће изгубити отаџбину али да ће је убрзо поново стећи.”
“Сећам се”, причао нам је један брат, монах, “Старчевог тужног изгледа и његовог одговора кад смо га упитали нешто у вези са зилотима и старокалендарцима:
‘Знаш ли, оче мој, колико сам се молио због тога и колико сам патио?”‘
 
МАШИНА СА ЗАМРЗНУТИМ УЉЕМ СЕ ЗАГРЕВА И ПОКРЕЋЕ
Старац је рекао једном брату:
“Погледај који те од духовних подвига највише испуњава, и онда му се предај више него осталима. Постепено ће, кад то чиниш са богочежњивошћу, доћи и оно духовно, а машина са замрзнутим уљем ће се загрејати и покренути.
Ако то, што те испуњава, чиниш седећи, односно ако је то неко делање или молитва, неопходно је да замараш своје тело. Оци јасно кажу да је и подвижницима неопходан рад, бар два – три часа дневно. Требало би да, на пример, иконописци, који много седе над својим радом, имају баште у којима ће радити. Не, дакле, због тога што им је башта потребна, него ради одмора и вежбања тела, замореног седењем. Тако ће се избећи различити проблеми.”
 
НЕОПХОДНО ЈЕ ДА СЕ НАГЛАСАК СТАВИ НА СМИРЕЊЕ
Старац је једном брату, који га је посетио, између осталог рекао следеће:
“Наш подвиг, који се савршава због тога да би се тело покорило духу, треба да прати велико расуђивање. Неки много посте и исцрпљују се. Када затим брат од њих захтева да изврше послушање, они нису у стању. На тај начин они губе своју награду, јер подвижништво није циљ него средство за достизање истинског циља – љубави према Богу и Његовом образу, тј. човеку.
Кад се смирујемо, онда Бог тако устројава да окушамо Његову божанствену благодат. Она затим за душу постаје све, а храни и тело. Срце ти не допушта да спаваш, заборављаш на себе, и чини ти се да и не постојиш. У то време даноноћно можеш бити на ногама а да не осећаш умор него се, напротив, одмараш! Због тога је неопходно да се нагласак стави на смирење.
Бог познаје нашу слабост али хоће да је и ми осетимо, да напустимо сопствена и прихватимо Његова дејства.
Све је у нашем смирењу које привлачи благодат, а потом она чини све!”
 
НАША РАВНОДУШНОСТ ЈЕ БЕЗГРАНИЧНА
Можда се још неко сећа да се у петак, 22. јануара 1987. г., срушио војни авион са двојицом пилота.
У 7.10 су авионски радар и контролна кула изгубили сваку везу са њима. Војна авијација је искористила различита средства да би одредила место авиона и двојице пилота, али су сви њихови покушаји били узалудни. Од тог доба, тајна је прекрила нестанак авиона и двојице грчких пилота. Надлежни су рекли да би их требало “избрисати” јер, уколико неки авион буде изгубљен и не нађе се током првих десет дана, нема више никакве наде. Родитељи обојице пилота нашли су се у веома неугодном положају.
У то време, у манастиру Кутлумушу је секретар и благајник био отац Н. Тада су из Атине телефонирали родитељи једног од пилота. Код телефона је била и госпођа А. Она ми је с болом испричала шта се догодило с авионом и затражила да одем код Старца, да га замолим да им помогне. Рекла ми је да су неки познаници наговарали родитеље да “покуцају на врата” разних чаробњака и медијума, али да они нису желели да се уплићу у такве ситуације.
Сишао сам код Старца и пренео му све што ми је госпођа А. саопштила. Он ми је наложио да је известим о следећем:
“Кажи јој да има поверења у Бога, да се моли и да се не брине!”
Ја сам, са своје стране, пренео његове савете госпођи А., која је одмах почела да дејствује. У кућу је чак донела једну икону из цркве и окупила родитеље пилота и пријатеље да би се молили на бдењу.
Након што су прошла два месеца, односно у марту 1987, госпођа А. се поново јавила и упитала да ли има неких новости од Старца. Ми смо јој одрично одговорили, а она је замолила да опет одемо код њега и да га подсетимо.
Отишао сам код Старца, и он ми је опет рекао исто што и раније:
“Кажи јој да имају поверења у Бога, да се моле и да се не брину.”
Госпођа А. је телефонирала и након два месеца, и опет питала има ли каквих новости од Старца. Од њега је, међутим, увек добијала један исти одговор: да имају поверења у Бога, да се моле и да се не брину.
Био је 21. октобар 1987, дан кад се слави помен светог Христодула, чији је имењак најпобожнији старац и настојатељ светог манастира Кутлумуша, архимандрит Христодул. Обичај је да на тај дан у обитељ дођу сви они оци који зависе од овог манастира и да се ту заједно помоле за настојатеља. Тако је и старац Пајсије сваке године на овај дан долазио у обитељ.
Дошао је и тога пута, на дан 21. октобра 1987. године. Након што је одслужена божанствена Литургија, сви су се окупили у гостопримници. Док смо добијали послужење, зазвонио је телефон у канцеларији. Поново је телефонирала госпођа А. Ми смо јој рекли да је Старац због празника дошао овамо и да ћемо га упитати чим се укаже повољан тренутак. Замолили смо је да се касније опет јави, како бисмо јој пренели његов одговор.
Кад се завршило послужење, пришао сам Старцу и упитао га:
“Старче, шта ће бити с госпођом А. и с оним пилотима? Она стално зове и распитује се. Ево, малопре је телефонирала и зваће нас током читавог дана. Шта да јој кажем? Она преклиње за Вашу помоћ, јер су родитељи пилота сву своју наду положили на Бога и на Вас.”
Старац је тада с осмехом одговорио:
“Реци госпођи А. да имам добре новости: деца су здрава (Старца је о томе обавестио Сам Бог). Нека се и даље моле да би им Бог помогао!”
То нам је рекао Старац, и то смо касније пренели госпођи А., која се много обрадовала и наставила да се моли, окриливши се надом.
Од тога дана, прошла је читава година без икаквих вести. Старац их је стално саветовао да се моле. У септембру 1988. стигле су прве вести: обојица пилота били су живи и здрави, а један од њих је чак послао и писмо, обавештавајући шта се догодило и где се налазе.
Будући да је тема веома деликатна, нећу се заустављати на појединостима, како не бих изазвао озбиљне последице за положај двојице пилота. Могу да кажем само то, да знамо шта се догодило и како се срушио авион, где је и у коју суседну земљу слетео, у каквим су војним затворима заточена двојица наших пилота и да влада или војска могу да ступе у везу с њима. Родитељи пилота су, са своје стране, учинили све што је било у њиховој моћи. Сада је време да влада и одговорна лица у министарству одбране и иностраних послова покажу своју довитљивост.
 
СВЕ ЋЕ ДОБРО ПРОЋИ
Био је 29. 8. 1993, 11 часова и 30 минута. Е. се са групом својих пријатеља налазио код капије, очекујући да им Старац отвори. Након двадесет минута Старац је изашао и отворио врата, радосно поздрављајући свакога од њих. У групи се налазио и десетогодишњи дечак. Старац га је упитао:
“Како се зовеш?”
“Коста.”
“Дођи, Коста, којег празнују на дан светог Георгија!”
Кад су сви сели, почела је “процедура послуживања”. Старац их је послужио ратлуком и донео чаше, пуне свеже воде. Затим је једног по једног одводио у страну, саслушао њихове невоље и давао своје смирене и очинске савете.
Позвао је и Е. и упитао га какав је циљ његове посете. Он му је рекао да има веома озбиљан здравствени проблем и да су лекари закључили следеће: неопходно је да што пре оде на болничко лечење и да оперише плућно крило. Сада је тражио Старчево мишљење: да ли да се оперише или не?
За све време, док је Е. излагао свој проблем, Старац је био погружен у нешто друго и могло се учинити да разговара са неким другим а не са Е. У једном тренутку, он се окренуо и рекао:
“Твоја стара болест нема никакве везе с тим, што те сада мучи. Моли се и учини онако, како ти кажу лекари. Ако они сматрају да је потребна операција на плућном крилу, поуздај се у њих и не плаши се!”
Након што га је три пута очински потапшао по леђима, као што је и обично чинио, Старац му је, гласом који је показивао дубоку увереност, рекао следеће:
“Све ће добро проћи! Све ће добро проћи! Тумор који имаш у плућима изазван је бригама и немиром. Ја имам шездесет девет година а већ шеснаест година живим с половином плућног крила! Не брини, ја ћу се помолити за тебе и све ће бити добро! Моли се и ти за себе!”
Читаво друштво је устало и припремало се да крене. Опростили су се са Старцем и отишли.
Е. се након три дана вратио кући. Његово здравствено стање се из дана у дан погоршавало. Обавестио је лекара и родитеље да му је веома лоше. Спавао је на столици јер због гушења, изазваног великим отеклинама, није могао да лежи на кревету.
На дан 21. 10. 1993. био је хитно смештен на пулмолошку клинику Универзитета. Због озбиљности случаја, сви лекари су се окупили око њега и покушавали да му укажу неопходну помоћ. Међутим, нико ништа није могао да учини, јер је већ читаво тело било отечено. Имао је изузетно висок притисак, 260/150. Ма колико да су се трудиле, медицинске сестре због отечености нису могле да пронађу вену. Сваки минут је био право мучење за Е., и он је дисао с великим напором. Е. је у очајању приметио да се из минута и минут дешава нешто страшно и повикао: “Помозите ми! Не могу више! Помозите ми!”
Професор, господин К., покушао је да га умири. У том драматичном тренутку Е. је био у очигледној опасности. Потпуно је заборавио да му је неко обећао да ће се молити за њега и да ће све добро проћи. Требало је, међутим, да се догоди нешто што читавог живота неће моћи да заборави.
У време кад је био окружен лекарима и сестрама, одевеним у бело, у подножју свог кревета спазио је и старца Пајсија, чији је лик био испуњен надземаљским спокојством и благошћу. Медицинска сестра, која је стајала поред Старца, радосно је узвикнула:
“Пронашла сам вену! Пронашла сам вену!”
Појаву Старца и његово ишчезнуће нико није приметио осим самог Е.
Једно за другим, започели су лечење и испитивања.
На дан 22, 23. и 24. 10. 1993. Е. стање је и даље било критично: није се побољшало, али се није ни погоршавало. У понедељак, 25. октобра, уочи дана помена св. Димитрија Солунског, лекари су дошли да га прегледају. У међувремену су стигли резултати анализа и они су га упитали како се осећа.
“Мислим да ће ми сутра бити мало боље”, одговорио је Е.
Један од лекара је тужно климнуо главом и упитао га да ли овде има некога од родбине. Он је одговорио да је ту његов брат Г. Лекари су затражили да брат дође у њихов кабинет,
Дошао је господин Г. и лекари су му саопштили следеће:
“Анализе су показале оно чега смо се плашили. Ваш брат има један облик рака који се веома брзо развија. Знајте да ће током ове ноћи наступити криза.”
Око 16 часова су сви његови рођаци отишли из болнице. Остао је само брат, Г., да би га укрепио у тим тешким часовима. Е. је примао серуме и имао апарат с кисеоником, тако да је било неопходно да неко остане у соби. Догодило се да је око поноћи уморни Г. заспао. Његов брат је преживљавао ужасне и мучне тренутке. Тешко да би се уопште могла описати та драматична ноћ коју је Е. преживео. И он сам је након тога говорио да је то за њега била “Вартоломејска ноћ”. У тако безнадежном стању, уздао се само у Бога, због молитава старца Пајсија.
У 2 часа и 20 минута после поноћи, у болничкој соби се појавио Старац и својим слатким, тихим гласом поновио:
“Све ће добро проћи!”
У 2.40. мин Е. више није издржао и пробудио је брата, који је чврсто спавао. Испричао му је о чудесној посети и о обећању да ће све бити добро, које је добио од изабраног сасуда Божијег.
Данас, док пишем ову књигу, Е. је сасвим здрав. Лекари не могу нити да поверују својим очима нити да објасне како је он остао жив и да је, што је најважније, “све добро прошло!”
 
САЧУВАЈ НАС, БОЖЕ, ОД ГРАДСКИХ ЗВЕРИ
Господин X. је на Свету Гору допутовао из далеке Канаде и посетио је Старца у његовој келији “Панагуда”. Том приликом је први пут видео Старца. Поклонио му се ради благослова. Он га је пажљиво погледао и прве речи, које је изговорио, биле су за X. веома тајанствене:
“Чедо моје X., нека нас Бог сачува од градских звери!”
Старчеве речи је разумео касније, кад се вратио у Канаду. Након извесног времена, један Јеврејин је неописиво почео да отежава његов живот. Он је уистину био љута градска звер, која све до данас мучи и њега и читаву његову породицу. Ма какве мере да предузму, не могу да га се ослободе. Помолимо се и ми, сви заједно, да Бог молитвама старца Пајсија избави нашег доброг брата X. од искушења ове градске звери.
 
АКО “НЕ БУДЕ ИМАЛА ЖИВОТ”, ИМАЋЕ СПАСИТЕЉА
Код Старца је дошао један забринути поклоник. Његова рођака је боловала од једног облика рака који се брзо развијао, и лекари су изјавили да неће још дуго живети.
Брат је испричао Старцу о ономе што се догодило и запитао:
“Шта Ви мислите, Старче, хоће ли она преживети?”
Старац је одговорио:
“Ми смо дужни да се с вером молимо и да тражимо оно, што хоће добри Бог.”
Међутим, брат му се након извесног времена обратио с истим питањем, желећи да се обавести о тој конкретној особи.
Старац му је поновио да тим питањима треба приступати искључиво с молитвом и с вером у Христа. Човек је, међутим, и даље био упоран, па је и трећи пут упитао:
“Старче, реците ми хоће ли она живети [досл. хоће ли она имати живот; прим. прев.]?”
Старац му је тад одговорио:
“Ех, благословени, ако не буде имала живот, имаће Спаситеља!”
 
НЕ БРИНИ СЕ, ЧЕДО МОЈЕ
Заједно са још двојицом сабраће, господин К. Т. се ујутро 23. октобра 1993. из Атине запутио на тродневно поклоњење на Свету Гору, у Градину Пресвете Богородице.
Пролазећи кроз Солун, у болници Теагенио посетио је своју сестру, П. П. Она се тамо опорављала након низа тешких операција, последица меланома петог степена, који је имала на нози.
К. је ушао у болничку собу и затекао своју сестру у веома лошем стању, будући да је била изложена хемотерапији коју је тешко подносила. У соби је било још десет кревета на којима су лежали тешки болесници, због чега се много узнемирио. С великим напором објаснио је сестри да путују на Свету Гору, и она је затражила да се тамо, у Градини Пресвете Богородице, помоли за њу.
У Уранополис су стигли после подне. На њихову срећу, тамо су срели путника који је дошао из Оропоса Атичког, имајући исти циљ – да посети старца Пајсија. Рекли су му да први пут путују на Свету Гору, а он их је посаветовао да у сваком случају посете старца Пајсија и да узму његов благослов.
Сутрадан су допутовали на Свету Гору. Прву ноћ су провели у манастиру Светог Павла, да би следећег дана отишли у манастир Кутлумуш. Тога дана, након обеда, спустили су се низ стазицу која води до Старчеве келије. На путу су срели неке поклонике који су се из Старчеве келије враћали разочарани, будући да нису успели да га виде. Убеђивали су их да узалудно силазе низ стазу. К. је, међутим, захтевао да наставе истим путем. Кад су најзад стигли и позвонили на капији, трпељиво су и с молитвом чекали пола сата. Врата су се одједном отворила и појавио се старац Пајсије. Био је болестан, тако да је корачао веома споро. Дошао је до капије, рукама дотакао ограду и, бацивши проницљив поглед на свакога од њих, с осмехом упитао:
“Шта хоћете, децо? Видим да сте сви здрави!”
Један од њих је рекао:
“Како то мислите да смо здрави? Ја узимам петнаест лекова и дошао сам овамо да Вас питам да ли да ту дозу умањим за половину!”
“Послушај ме, чедо моје. Као прво, слушај лекара и свог духовника, а ја ћу се са своје стране молити да сви будете здрави!”
Затим се огласио и К.:
“Старче, дошао сам да узмем Ваш благослов и да поразговарам о својим проблемима!”
Старац је отворио капију и сви су ушли у двориште. Међутим, због болести их је замолио да буду кратки. Из целе групе издвојио је једино К. Он му се поверио и испричао о својој тешко болесној сестри. Узнемиривши се и видевши Старчево сажаљење, почео је наглас да јеца.
Старац га је потапшао по рамену и гласом, који је био препун благости, рекао:
“Не брини! Реци сестри да слуша савете лекара, а ми ћемо се помолити за њу!”
Упитао га је за сестрино име али К., због узбуђења, није могао ни да проговори.
“Не брини, чедо моје, ја ћу се помолити за њу!”
Добивши обећање од Старца и слушајући убедљиви тон његовог гласа, К. му је целивао руку и лагано се удаљио, осећајући чудесно страхопоштовање. Његово срце је сад осећало спокојство, поверење и сигурност, јер му је Бог допустио да проблем, који га је мучио, повери у сигурне руке.
Од тог сусрета је прошло неколико година, и његова сестра је данас здрава. Обоје осећају да их је наткрилила Старчева љубав и да се све завршило на најбољи начин. Они верују да се и данас све добро одвија захваљујући молитви Старца, која штити и помаже свакога ко му с вером притекне.
 
ДА БУДЕТЕ БЕЗ ЈЕЗИКА!
Једном приликом је код Старца сишло неколико ученика Атонијаде (светогорске духовне школе). Они су много волели Старца и често су се с њим саветовали. Старац их је послужио оним што је добио од поклоника, а онда сео поред њих. Ученици су, са своје стране, изражавали љубав према монаштву, говорећи да би желели да крену тим путем. Видевши искрену ревност тих чистих душа али истовремено желећи да их сачува од преурањених одлука, Старац им је благонаклоно рекао:
“Да бих вас узео за послушнике, морате најпре да завршите школу! Затим ћете поћи на Универзитет и научити два – три страна језика, али… да будете без језика!” (Старац је под тим подразумевао да међу ученицима, који ће научити језике, не би требало да буде оних који ће празнословити.)
Ученици првог разреда Атонијаде одлучили су да, заједно са својим предавачем, посете старца Пајсија. Заједно су сишли до његове келије, и он их је примио благонаклоно и с љубављу. Послужио их је ратлуком и водом, а затим сео поред њих и говорио им о много чему, што је било душекорисно за њихов узраст. Кад су деца почела одушевљено да говоре о монаштву, Старац им је рекао:
“Овде, у овој келији, не могу да вас задржим као послушнике, јер вас је много. Међутим, ипак ћу нешто учинити за вас: претпоставимо да бисмо тројицу од вас могли да пошаљемо као мисионаре!”
Погледавши све њих, указао је на тројицу, пошто су ти дечаци стално “држали проповеди” осталима у овој школи.
Духовна беседа са Старцем се наставила и он је допустио да благодат, која је живела у њему, дејствује на такав начин да омогући да његови млади посетиоци, видевши својим очима и слушајући својим ушима, поставе чврсте темеље својој вери. Обративши се двојици дечака, који су били браћа по телу, Старац им је рекао:
“Из ког малоазијског места потиче ваш отац?”
Они су му запрепашћено одговорили:
“Из Никомедије.”
Ученици су устали и, узевши благослов, отишли од Старца.
Он их је испратио речима:
“Сад кад смо се упознали и постали пријатељи, морате пазити да останемо у љубави! Чувајте се, јер ако дознам да се рђаво понашате у школи, одавде ћу вас гађати камењем!”
Ученици су пошли повратним путем. Стазица је одјекивала од њиховог живог разговора о тако многим и важним духовним опитима, које су за тако кратко време доживели поред великог Старца.
 
ДУХОВНА ПЛЕМЕНИТОСТ ЈЕ САСВИМ ИШЧЕЗЛА
“Много жалим што већини наших младих људи недостаје духовна племенитост. Карактеристична црта духовне племенитости је да све чини искључиво и једино због благочешћа, ради љубави Божије а не ради егоизма, односно, имајући за циљ сопствену корист. Данас свако може да се увери да чак и духовни људи користе своје пријатеље искључиво и једино због сопствене користи. Кад постоји самољубље, онда ниједан напор не доноси добро. Тиме се све квари, као што се поквари и омлет када у њега падне птичја нечистота.”
 
ХОЋЕ ЛИ ТИ БИТИ ДОВОЉНО?
Био је 21. октобар, дан помена светог Христодула. У манастиру Кутлумуш, свој имендан славио је настојатељ ове обитељи, а како и ја носим име овог светитеља, празновао сам и ја. Сва браћа су се налазила у гостинској соби, где смо се молили за игумана обитељи. Ја сам са једним братом био у кухињи, где смо припремали послужење.
У то време осећао сам велики егоизам. Био сам почетник у монашком животу и имао сам помисао да постанем бољи и богатији врлинама него мој старац. Ја, наравно, нисам разумевао своје помисли. Како никоме о њима нисам говорио, нико није ни могао да ми помогне. Међутим, о тим помислима је био “обавештен” старац Пајсије, у којем је увек дејствовала благодат Светога Духа. Он ми је на благ и добар начин омогућио да осетим свој велики пад.
Дакле, док смо припремали послужење, са пута се зачуо неки шум: неколицина браће је журила да нас обавести да долази старац Пајсије. Прекинуо сам с припремом послужења и изашао кроз кухињска врата, која су водила непосредно на пут. Кад је стигао Старац, поклонио сам се са жељом да му целивам руку. Тада је један од отаца, који су ишли за њим, рекао:
“Данас празнује и отац Христодул!”
Старац ме упитао:
“И ти, дакле, данас празнујеш? Шта да ти пожелим? Молим се да игуман обитељи постане као преподобни Христодул на Патмосу, а да ти постанеш као игуман!”
Насмешио се и одмакао два – три корака, а затим се зауставио. Поново се окренуо према мени и рекао:
“Зар ти то није довољно?”
Након тога је отишао у гостинску одају.
Од тог тренутка испољио се мој егоизам! Почеле су да ме муче унутрашње помисли и био сам узнемирен због тога што је Старац игуману пожелео да буде као преподобни Христодул, а мени само (!) да будем као игуман. Међутим, Старац ми је на прекрасан начин омогућио да осетим да ме мучи егоизам а да ја тога нисам свестан. У извесном тренутку сам схватио да је Старац и мени и игуману пожелео једно исто! На тај начин ми је својим расуђивањем и љубављу омогућио да познам свој егоизам, да се смирујем и подвизавам сразмерно својим снагама и да га (егоизам) самим тим истерам.
 
МОЛИТВЕНИ ПОКРОВ
У једној од грчких области живео је неки предузимач, који је имао фабрику. Он је био Старчев познаник. Био је побожан, милосрдан и добар, због чега га је Старац и волео. Придржавао се закона и редовно плаћао све порезе.
Једном приликом је поручио да му довезу материјал за производњу. Стигао је камион и истоварио робу. Међутим, побожном предузимачу су рекли да је та роба илегално ушла у Грчку. Због тога му нису поднели ценовник, рачунајући на велику материјалну корист. Предузимач се нашао у тешком положају. Како није желео да увреди оне који су му довезли товар, преузео је робу али је помислио да ће добит, коју оствари на тој неопорезованој роби, дати као милостињу. Он је то уистину и учинио.
Будући да је био побожан и милосрдан, Бог је, према дејствовању Свог промисла, устројио да се он благовремено обавести да је компанија, која га је снабдела кријумчареном робом, снабдевала робом и друга грчка предузећа. За њих је дознала и служба за прогон кријумчара. Кад је похапсила вође кријумчара, ова служба је почела да истражује и коме је била продата ова роба. Један од кријумчара је исцрпно испричао куда је и код кога путовао. Том приликом је поменуо и оног побожног предузимача.
Задржавши сведока, служба за прогон кријумчара је наредила да се спроведе ненајављена контрола свих предузећа, која су се снабдевала кријумчареном робом.
Било је дванаест часова ноћу, кад је зазвонио телефон доброг предузимача. Према промислу Божијем, обавестили су га о оном што се догодило и да ће у зору доћи служба за прогон кријумчара, која ће извршити претрес у његовом предузећу.
Након овог телефонског разговора, предузетник је одмах кренуо. Заједно са својим познаницима, утоварио је сву робу у један камион који је одвезао у туђе складиште, километрима далеко од свог предузећа.
Служба за прогон кријумчара дошла је рано ујутро у предузеће и претресла сваки његов угао. Како ништа нису нашли, хтели су да виде предузимача. Он је, међутим, био одсутан. Затражили су од секретара да се одмах по повратку јави у њихову канцеларију.
Добри предузимач је одмах од нас затражио да обавестимо старца Пајсија о свему што се догодило. Затражио је његов савет о томе шта да учини и шта да каже тамо где су га позвали.
Отишли смо код Старца и пренели му све што нам је рекао предузимач. Он је рекао да би кријумчарену робу одмах требало пребацити из складишта у којем се налазила и склонити је на неко удаљеније место, где неће постојати опасност да јој се уђе у траг. Старац је затим додао:
“Ја ћу се помолити да се тај неспоразум добро заврши. Реците му да пази, како не би и други пут узео незаконите ствари.”
Обавестили смо доброг предузимача о свему што је рекао Старац. Он је одлучио да дословно изврши све, што му је Старац саветовао. У време кад је све било против њега и кад су постојале отежавајуће околности, Старчевим молитвама десила су се два чуда, тако да предузимач није претрпео никакву штету. О једном од тих чуда нећемо вам ништа рећи, јер би то казивање некога могло да доведе у опасност. Наиме, то чудо се догодило пре свега неколико година и пред људима који су још увек живи. Говорићемо вам само о оном другом.
Након што је служба за прогон кријумчара престала да сумња у овог предузимача, било је неопходно да, следећи Старчев савет, одбаци незаконити товар. Постојао је још један проблем: требало је проћи кроз село, али како је на камиону био знак његовог предузећа, постојала је опасност да ће га зауставити по налогу службе за прогон кријумчара. Добри предузимач се уздао у Старчеве молитве и веровао да ће му он помагати и даље, као што га је спасавао и до тог тренутка.
Једне ноћи је кренуо са сарадницима, прошао кроз село и дошао до складишта. Тамо су читаве ноћи утоваривали робу, али нису успели да је утоваре пре свитања. Сада је проблем био много већи. Како да кроз село провезу камион натоварен кријумчареном робом који, при том, носи знак његовог предузећа? Сви су се уздали у Старчеве молитве, и одлучили су да крену. Тада се догодило нешто сасвим неочекивано: иако је време било веома лепо кад су долазили у село, одједном се подигла страшна олуја. Почео је да дува јак ветар, тако да је било немогуће да се изађе на улицу. Сви житељи су се сакрили у своје домове. Захваљујући тој олуји, која се сасвим неочекивано разбеснела, камион је несметано прошао кроз село и нико га није приметио. Тако се догодило да се Старчевим молитвама добри предузетник спасао од сигурне пропасти. Од тог доба, никада више није заборавио покров који су му сатвориле Старчеве молитве, штитећи га од велике несреће.
 
ПРЕ СВЕГА – БОГ
Постоји много случајева да супружници нису имали децу, да је наука “дигла руке” од њих и да су се они, дубоко несрећни, опомињали Старца. Овде ћемо навести један такав случај.
Госпођа К. је имала један проблем: прошло је већ много година од њеног венчања, а она још није имала дете. Како су године пролазиле, тај проблем је постајао све већи. У њеном срцу почела су да се појављују узнемирујућа и болна питања: “Шта ће рећи људи? Кога ћу оставити иза себе? Можда би требало да усвојимо неко дете?” Супружницима се од тих тешких мисли вртело у глави. Ниодакле нису назирали светлост. Лекари и наука су признавали да им не могу помоћи. Одлучили су да се сретну са Старцем и да му открију свој бол.
Старац ју је утешио:
“Не брини! Иди да се исповедиш (она већ годинама није била на исповести), причести се кад ти каже духовник и Бог ће ти подарити децу. Молите се вас двоје, а и ја ћу се помолити за вас!”
Добри супружници су учинили све што им је Старац рекао. Сагласно Старчевом обећању, Бог им је ускоро подарио децу. Данас је то веома добра породица, радосна и срећна. Старцу су захвални због две ствари: као прво, зато што им је помогао да кроз Св. Тајне Цркве приђу Христу, а као друго, што је сасвим природно, зато што су удостојени да окусе Његове изобилне дарове.
Будући да смо много година провели код Старца, видели смо безброј сличних случајева. Запазили смо да је у свим ситуацијама поступао на исти начин: трудио се да људи схвате да је превасходно потребно да се посредством Цркве и Св. Тајни Исповести и Причешћа приближе нашем небеском Оцу. Тада ће им Он, чак и ако они то не траже, дати дар какав желе.
До одсуства дарова, наглашавао је Старац, не долази због тога што тако хоће Бог, него зато што су се људи удаљили од извора својих дарова, тј. од Бога, и што се својом сопственом кривицом лишавају дејствовања благодати.
 
ПОСТАВЉАЊЕ ДИЈАГНОЗЕ ПРЕ ПРОНАЛАСКА ОСОВИНСКЕ ТОМОГРАФИЈЕ
Господина П. је већ одавно мучио бол који је осећао у телу. Лекари нису могли да поставе тачну дијагнозу. Мучиле су га разне мисли. Како није могао да нађе решење за свој проблем, одлучио је да оде на Свету Гору и да Старцу отвори своје срце. Кад је дошао, изложио му је свој проблем. Старац га је пажљиво саслушао и рекао да његов здравствени проблем потиче од главе. Старац му је објаснио да не би требало да брине јер ће “после микрохируршког захвата, који ћеш имати, све поћи на добро”.
Господин П. се вратио кући. Међутим, како лекари нису могли да поставе дијагнозу болести, нису показивали никакву иницијативу.
Након неколико година, кад је пронађен осовински томограф и кад су га довезли у Грчку, господин П. је био подвргнут осовинској томографији. Тада су се и лекари и болесник запрепастили, јер су се уверили да је Старац и без осовинске томографије поставио тачну дијагнозу.
Уз помоћ благодати Божије, Старчева љубав је могла да открије и најдубље симптоме и узроке, да суштински садејствује у устројавању свих духовних питања и осталих проблема, који се тичу човека.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav