НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
ДОДАТАК
БЕСЕДА ЈЕРОМОНАХА ДАМАСКИНА СВЕТОГОРЦА
изговорена на дан помена старца Порфирија 1994. у Милеси Атичкој
 
УВОДНА ПРИМЕДБА
Да би говорио о светом, потребно је да човек и сам буде свет. Ми ни најмање нисмо погодни да говоримо о блаженопочившем старцу Порфирију, који је несумњиво свет. То што се усуђујемо да говоримо чинимо услед дужности и благодарности, као и због љубави према нашој браћи.
Од Бога ми је дат благослов да се са старцем упознам 1969. године, у освештаном храму Светог Герасима на Атинској поликлиници, недалеко од трга Омонија, у време кад тек бејах добио богословску диплому.
Несумњиво да је сусрет писца ових редова са старцем, у светом олтару, након божанствене Литургије, на дан Благовести пресвете Богородице, 25. марта те године, био највећи благослов у његовом животу, јер је упознао светитеља, пророка, истинског богослова, истинског човека.
Након вишечасовне молитве, припремио сам се за општу исповест, да би ми он, уколико је то могуће, дао непогрешив савет о мом животном путу. И пре него што је отворио уста, он је у Духу Светом видео цео мој живот. Благодат Божија ме тада први пут толико изменила да сам стајао „као безумник“. Прошлост је била садашњост, будућност
– овај тренутак, далеко је изгледало блиско, и у мом душевном свету родило се дубоко убеђење да је живот без Христа празан.
Тако ми је била дата вишња сила да садашње презрем као ефемерно, и ја сам одлучио да се упутим ка планинама Атоса, „одакле дође помоћ“, да бих заволео Христа и превазишао смрт. За мене је све већ било ништавно, и старац је био ганут, тако да ми је дао чак и две карте за путовање на Свету Гору: „Сачекај“, каже, „доћи ћу и ја. Док будем био овде, мисаоно ћу бити с тобом, јер за хришћане не постоји растојање.“
Од тог времена, у свим тешким тренуцима духовне борбе, у великим искушењима, старац Порфирије је био у мом уму. Сваки пут кад бих имао повољну прилику и благослов, одлазио сам да се сусретнем с њим и да добијем помоћ. Никад ме није похвалио. Увек ми је говорио: „Дошао си. Моли се за своју браћу. Моли се Богу да ти подари свето смирење и да Га заволиш.“ Не сећам се да сам му противречио. Понекад бих у себи помислио да ме старац не оправдава у неком поступку о којем сам му говорио, јер ми је говорио: „Ниси у праву“. Онда, кад сам претпостављао да сам у праву, он је одговарао: „У праву си, али ниси у праву. Хришћанин никад није у праву. Неопходно је да стално осуђује самога себе. Бити у праву – то је за синове овог века.“ Према томе, нема разлога да било кога осуђујемо.
Сад, кад је старац отишао из овдашњег живота, много пута у часовима тешких искушења, носећи тежак крст који је он услед велике љубави и смирења положио на моја плећа, односно крст духовног очинства у његовом манастиру, ја га призивам и питам. Молим га да ми да трпљење у искушењима, смирење и љубав. Беседа која следи није реторичко слово него беседа о животном болу, о великој патњи. Због тога се у њој издвајају она места из старчевог живота која, у суштини, говоре и о мом животу.
Старчев живот био је прототип и образац живота човека који живи у Христу. Начин одрицања на Светој Гори и његов препород у Христу, његово послушање, начин одласка са Свете Горе, свети живот у свету, пастирско служење, однос према Цркви и епископу, према јерејима, према другим духовницима, према духовним чедима, грешницима и грешницама, према народу и човечанству, према упокојеној браћи нашој, према заблуделима и, уопште, према неверујућима, уистину су били примерни.
Старац је био прототип православног старца. Говорећи као онај који власт има а не као књижевници. Његова реч била је „оштрија од сваког двосеклог мача и продирала је до удова и ума“, „припремљена са сољу“, „слађа од меда и саћа“, очинска, о свему је судила док о њој нико није судио…
Ова беседа се објављује јер је случајно пронађен њен тонски запис, који је начинила нека непозната особа и одлучено је да би она могла бити корисна и другима.
Бићемо срећни уколико буде помогла читаоцу и уколико и он у свом животу призове у помоћ старца Порфирија ради спасења себе самога и читавог света, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење у векове. Амин.
 
У келији Филаделфоса
светог манастира Кутлумуша
20. 1. 1995.
Јеромонах Дамаскин
 
„Оном, који је преминуо, они што су били уз њега сваке године служе помен и на тај начин показују да је он жив и бесмртан душом, и да ће се једног дана обновити, кад Господ буде благоволео да васкрсне и тела. О томе сведоче жита која дају семена. Као што је Христос, Који је умро телом, васкрсао и живи, тако ћемо и ми у Њему живети.
Многим светитељима открила се душевна корист коју покојници имају од помена. Због тога су сви дужни да са посебном брижљивошћу врше ове помене, посебно на божанственој Литургији, јер нам је она дата са тим циљем. Прозбама и молитвама, које се приносе приликом свете Жртве, као и милостињом сиромасима, не даје се само отпуштање грехова, упокојење и избављење од кажњавања грешницима који су из тела отишли непокајани, него и онима који су живели праведно и достигли добар и богоугодан крај.
Изнад свега тога, морамо се побринути да за упокојене приносимо бескрвну Жртву. Честица приликом „страшне Жртве“ и спомињање упокојенога уз Њу сједињује га са Богом и, несумњиво, чини Његовим учесником и причасником. Посредством тог догађаја, наша браћа, која су с покајањем у Христу отишла у други живот, добијају велику корист и спасавају се.
Међутим, и освештане и божанствене душе светих радују се и трепере од весеља кад се због њих врше (помени на Литургији), јер се сједињују с Христом, и причешћују најсветијом Жртвом, и од причасности Њему постају још чистији, блиставији и усрднији, и на тај начин моле се и за нас.
Христос је ради тога остварио и предао ову Жртву, да бисмо се осветили и просветили и да Бисмо постали једно с Њим, као што се Он и молио.
Због тога свети топло и постојано преклињу и моле се за оне који их помињу и који у њихову част и помен служе божанствене Литургије. Они бивају посредници и њихови молитвеници пред Богом, и упорно просе да и они који их на тај начин поштују и сами постану причасни Христу.
Према томе, дужни смо да чинимо помене и нашој браћи која су отишла од нас (да би се и други опомињали нас), и дужни смо, колико год можемо, да и због Светих служимо божанствене Литургије, да бисмо се заједно с њима радовали у Христу, и да би они били наши благодарни посредници пред Њим, и да бисмо се спасли њиховим молитвама.“
Све ово, преосвећени владико и љубљена у Христу браћо, говори свети Симеон Солунски. Дакле, ради тога смо и ми данас дошли овде: да бисмо служили годишњи помен у част и сећање на нашег незаборавног оца, јеромонаха Порфирија. Било би сувишно да било шта данас говоримо о његовом лику који сви добро знамо и о којем имамо своју представу. Многи људи, његова духовна чеда, писали су, говорили и беседили о његовом светом животу. Међутим, овај дан нас позива да ипак кажемо неколико речи.
Апостол Павле у једној од својих посланица каже: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке. И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте (1. Кор. 1; 25), док на другом месту каже: А живим не више ја него живи у мени Христос (Гал. 2; 20). Један монах је о овом старцу рекао да Бог сваких сто година открије таквог човека. Дакле, старац није био обичан човек, тако да му нису потребне наше похвале а можда ни наше молитве; потребна му је само жртва Христова. Будући да се на божанственој Литургији успоставља „савез Неба и земље“, и он се невидљиво налази овде са нама, и заједно се с нама радује и, како каже св. Симеон Солунски, учешћем у Његовим (Христовим) даровима постаје још чистији, што за њега значи „највеће усхођење“, тако да он посредује пред Богом и моли се за наше спасење.
Размотрићемо, дакле, како је старцу успело да то достигне, да постане истински члан Цркве и да живи животом Христовим. Да још у овом животу победи смрт, пропадљивост и грех и да се сједини с Христом, истинитим Богом нашим, Који је распет због нас и нашег спасења.
Старац, којег је Бог призвао од најранијег узраста, отишао је од своје нежне мајке, из родитељског дома, и запутио се у пустињу да пригрли Христа. Старац је већ тада разумео да сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости (Јак. 1; 17).
Он је већ тада имао апсолутну свест о томе да се само унутар Цркве може постати свет и победити пропадљивост и смрт. Дакле, пошао је у Кавсокаливију, у светогорску пустињу, где је на чудесан начин на путу сусрео свог старца и потчинио му се. Њему је био послушан свим својим срцем. Испуњавао је, према његовим сопственим речима, „радосно послушање“, и то не само у ономе што су му говорили него и у аскези коју је извршавао, у посту, у раду, у бдењима у цркви у којима је често учествовао. Ма шта да су му рекли извршавао је радосно, односно свим срцем, или, како бисмо другачије рекли, Христа ради. Осим тог великог послушања и велике љубави – јер послушање није ништа друго него љубав – постао је и добровољни мученик јер је, кад му је један старац рекао: „иди и сакупљај пужеве“, отишао и тамо се разболео, и изгубио здравље. Догодило се то у оно време кад нипошто није намеравао да оде у свет и кад је желео да живот оконча тамо, у пустињи, тамо где је, како је сам говорио, изучавао Писмо, изучавао богослужбене књиге, тамо где се молио усред пустиње, тамо где је слушао славуја како пева усред шуме и питао се „коме ли он сада пева, и ко га слуша“ – „само за свог Творца, само за свог Створитеља пева“. „Тада“, каже, „кад сам видео тог славуја, у мојој души родило се осећање да сам ишчезао, да не постојим.“ Зато је почео да преклиње старце да му допусте да оде у унутрашњу пустињу, како нико не би знао за њега… Међутим, кад је почео да му говори о томе, његов старац је рекао: „Зар си прелешћен, дете моје? Седи овде, иначе ћеш изгубити молитву, изгубићеш благодат Божију. „Старац је био послушан и није отишао у пустињу. На једном месту, он говори о томе да су му старци, кад су некуда одлазили, рекли да не чита књигу која се тамо налазила – књигу св. Симеона Новог Богослова. Они су му рекли: „Дете моје, тој књизи се не приближавај!“ То су му поставили као услов послушања. Кад су они отишли, нашег старца је, као човека, почело да обузима искушење да из радозналости погледа каква је то књига. Међутим, чим је отворио књигу, схватио је да је благодат отишла, јер он благодат није поседовао теоретски него „знано и осетно“, како је говорио овај светитељ. Благодат се даје посредством смирења и посредством послушања, и он је истог тренутка изгубио благодат. Кад се вратио његов старац, он му се исповедио и благодат се вратила.
Старац је имао непрестану молитву јер је испуњавао заповести Христове. Кад би беседио о умној молитви, сам је говорио да се умна молитва не настањује у ономе ко седи на клупи, задржава дисање и томе слично, него да се настањује у ономе о коме Господ каже у Еванђељу Јовановом: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14; 21). То и јесте умна молитва. Старац је имао умно тиховање и умну молитву јер је чувао заповести. Све те дарове старац је задобио послушањем, и никад није ни помишљао да оде у свет. Међутим, он се разболео и показао послушање кад су му старци рекли: иди у свет. Он одлази и долази у свет, након толико година. Његови родитељи већ су вршили помене јер су мислили да је умро. Он долази и препознаје своје, и обнавља се његова снага, а затим поново одлази на Свету Гору. Поново се разболео и није могао да остане тамо, и старци му дају благослов да се врати натраг. Он долази овамо, да би живео и служио Цркви Христовој, да би служио образу Његовом, да би служио људима. Долази са великим смирењем. Он то није тражио, он је имао благослов за то. Никад није планирао да оде у свет, он је хтео да живи тамо у пустињи и да тамо служи Богу. Док се налазио на лађи којом је пловио у свет, јасно је видео (јер тај дар већ беше задобио у пустињи Свете Горе) свога старца како седи на стасидији у Цркви Светог Георгија и моли се за њега. „Плакао сам“, каже, „ја на лађи, заједно са мојим братом Јоаникијем, и молили смо се, и преклињали свете Кавсокаливите: Свети кавсокаливитски оци, толико сте ме година овде чували, сачувајте ме и тамо где ћу бити у свету, међу замкама света и лукавога. Тамо где ћу бити нека будем као и овде, непорочан и чист од свих страсти, од сваког зла овога света. Нека будем и тамо исто онако непорочан и чист, да бих и усред света служио Богу.“ Старац је дошао овамо и није одмах рукоположен за свештеника. Због тога на једном месту, као што сам видео у његовим белешкама, каже да је хтео да учини једну, рецимо непромишљеност, као да је хтео да се нашали, не би ли оставио утисак да је болестан и да га владика не рукоположи за свештеника.
Касније је променио мишљење и није то учинио. Био је послушан архијереју синајском Порфирију, који га је рукоположио за свештеника. У време кад је беседио с њим, открио му је нешто скривено о његовом манастиру, што нико није знао. Архијереј синајски је тад схватио да пред њим није обичан младић којем је тада, претпостављам, било 20-21 година, него млади монах који није као остали него нешто сасвим ретко, свети млади монах с даром прозорљивости. Он, дакле, одлучује да га рукоположи за свештеника и убрзо му локални епископ даје право на духовништво, тако да је старац већ у доби од 21 године постао духовник. Чини се да то противречи канонима, али то није тако, јер канони немају за циљ да јереј и свештеник постане неко незрео. Они, једноставно, имају за циљ да Цркву сачувају од грешака. Међутим, када је старац, без обзира на младост, поседовао сва суштинска својства која захтевају канони, па чак и више од тога, кад је био изнад онога што захтевају канони, кад је превасходио све, кад је имао благодат Христову, кад је имао благодат Светога Духа, могао је да постане духовник и свештеник, и постао је, по домостроју онога што се односи на устав, а управо у вези са узрастом. Црква зна како да правилно искористи каноне и да изврши домострој спасења, да презре мртво слово, да следи дух канона и да учини јерејем (свештеником) и духовником онога ко је зрелог духа, без обзира на млад узраст, као што говори мудри Соломон: Седина је узраст човеков, а доба старости житије неоскрнављено.
Дозволите ми, дакле, да кажем нешто о томе како је служио у свету. Старац је служио уз апсолутно послушање Цркви. Он сам је говорио: „Кад нисам у слози с епископом, моја молитва не допире до Бога.“ „Због тога морамо показати послушање и поштовање у односу на епископа, као што и епископ мора бити послушан Светом Синоду. Црква призива епископа, Црква призива и јереја да служи народу Божијем. Нико од нас није неопходан за спасење света, Христос је спаситељ. Благодат Божија је спасоносна, благодат која се даје кроз рукоположење и спасење. Кад нам Црква каже – идите међу народ, дужни смо да послушамо, јер ми нећемо спасти свет.“ Старац је, дакле, имао црквену мудрост. Зато је онда, кад је касније отишао, кад су се створиле околности да служи на поликлиници, у срцу Атине, добио благослов локалног архијереја и тамо служио тихо и неприметно – по благослову архијереја, по благослову Цркве, подвизавајући се у делатности духовника. Будући да је хтео да буде као онај славуј који је певао у шуми, усред пустиње, и за којега нико није знао, и он је славословио и појао на поликлиници, недалеко од трга Омонија, и нико за њега није знао осим неколицине људи.
Бог је, међутим, постепено почео да га открива свету. Он томе није тежио, јер није имао никакво мишљење о себи, него је неприметно извршавао свету тајну исповести. Дозволите ми да говорим о томе какво је било његово основно начело које сте познавали сви ви који сте лично контактирали с њим: старац је увек настојао да помогне човеку тако што ће овај постати свестан да се зло налази унутар нас. Због тога нас је одгајао: „Свагда осуђујте саме себе.“ Колико се пута догађало да многи обични људи, па чак и монаси дођу да се исповеде, да, можда, говоре о својим рђавим помислима везаним за њихове старце или духовнике! Њега није интересовало шта чини старац или духовник него им је, напротив, говорио: „А шта ти чиниш да би се поправио? У теби је узрок зла.“ Због тога је говорио да исповедник мора поседовати смирење и самопрекоревање, да увек мора чувати добре мисли и настојати да душу очисти од свих страсти, телесних и душевних, од зависти, зла, злопамћења, љубоморе, егоизма и од свега што нас раздваја од Христа. Због тога је говорио: „Чак и кад видиш другога да греши, не доликује ти да га оптужујеш јер је он твој брат и требало би да се молиш и за њега и за себе.“ Поседујући свест о јединству људског рода, свест о томе да смо сви ми у Цркви једно, старац ју је носио у чувству срца, и у благодати је поседовао то чувство. Он услед тога, творећи умну молитву за некога другог, није говорио: Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога… него Господе Исусе Христе,
помилуј ме и додавао: „У мени си и ти. Сви смо ми једно.“ Он је то имао у „чувству срца“, односно у благодати, што ми апсолутно не можемо да схватимо. Старац је то поседовао, као што је у души поседовао и силу да се радује са радоснима и да плаче са уплаканима. Видите с каквом се љубављу он односио према онима који се исповедају!
Никада није оптужио ниједног свештеника, нити је духовна чеда одвајао од њихових духовних очева. Доводио је у ред њихове помисли и слао их код духовника, јер је по благодати свештенства опраштао Христос. Старац никад није мислио да опрашта он сам, није имао мнење о самоме себи.
Постоји још нешто: погледајте с каквом се љубављу опходио с грешницима. Можда су многи од вас слушали касету на којој он приповеда како се, противно својој вољи а према свештеничкој дужности, налазио у близини неких грешних жена. И погледајте шта чини овај човек који је подражавао Христа, шта чини овај свети човек! Оно што је учинио Христос кад су му фарисеји довели жену затечену у прељуби и злобно говорили: узми камен и убиј је, јер тако каже Закон. Господ им је на то рекао: „Ко је безгрешан, нека најпре баци камен на њу!“ Сви су устали и отишли. Под овим није подразумевао „безгрешне“ у овом греху (којим је пала ова жена) јер многи тај грех нису починили, због чега су били тако ревносни и осуђивали је, него на „безгрешне“ уопште. Сви су имали то осећање, будући да их је у том часу додирнула благодат Христова: сви су схватили да смо сви ми грешни и да смо потомци грешног Адама, да носимо целокупно наслеђе, својства и последице човека који је постао недостојан Бога и покушао да свој живот устроји независно од Бога. Дакле, кад је старац ушао у дом грешних жена да би га освештао на дан светог Богојављења, кад је пришла власница и саопштила да они не желе да целивају крст, он јој је рекао: „Да видимо ко то неће… ти или они“, а затим додао: „Дозволи да они целивају крст.“ Чим су целивали крст, старац им је казао: „Данас се радујем, чеда моја, јер је данас овде дошао Христос и што видим, да ви имате добре душе и да можете свим срцем да заволите Христа, више него што Га љубим ја. Ето, желим вам многа лета… Желео бих да Га познате и да Га заволите…“ Отишао је плачући. Видите с каквом је благошћу настојао да помогне људима који су далеко од Бога, и усред греха! Због тога што зна и што поседује чувство душе, о којем свети Јован Дамаскин говори у трећој песми првог гласа: Једини који знаш слабост људског бића… опаши ме вишњом силом. Старац је био опасан силом Христовом и имао је апсолутно осећање да, уколико Христос не да ту силу, човек не може победити зло и грех искључиво људским напорима. Он не може поништити своје „ја“, не може поразити гордост, и због тога је био изузетно снисходљив према грешницима. „Осуђуј грех, али никада грешника.“ Он је на тај начин помагао људима да постану свети и да се приближе Христу.
Будући да време пролази и да не желим да се претерано замарате, допустите ми да кажем још нешто о његовом животу. Нећу вам говорити о његовом дару прозорљивости о којем све знате. Многи су о томе писали, а господин Папазахос је много пута говорио о том старчевом дару. Рећи ћу вам само оно што се каже у Добротољубљу: „Од смирења се рађа расуђивање, од расуђивања се рађа проницање, од проницања се рађа прозорљивост, а од прозорљивости се рађа љубав. И након свега тога, човек спознаје да је далеко од Бога.“
Такав је био старац и зато је говорио: „Господ ми је дао ту благодат да бих постао добар.“ Чак и ако није имао свест о томе да му је Он дао те дарове да би помагао људима, Бог му је уистину то дао да би помагао нама, да би помагао Цркви, на служење Цркви. Пред крај живота, једном од својих духовних чеда открио је да, очекујући смртни час, често изговара оно што ми изговарамо приликом Божанственог Причешћа, да говори и да понавља, и да не престаје да говори: „Знам, Господе, да ти нико не сагреши као ја, нити почини дела каква сам ја починио, али и ово знам да ни величина прегрешења ни мноштво грехова не могу превазићи највеће дуготрпљење и човекољубље Бога мојега.“ Он је то стално изговарао и није се заситио јер човек, приближивши се Богу, почиње да осећа своју грешност. Он тада поима ко је Бог а ко човек. То је оно о чему говори апостол Павле, када је досегао треће небо, где му се открила тајна: Христос је дошао у свет да спасе грешнике од којих сам први ја. Видите да је старац имао онакву благодат какву су поседовали апостоли и пророци! Много пута сте видели да је он далеко видео као блиско, прошло као стварно, будуће као садашње. Видели сте да он види шта је у земљи, шта је у мору, а шта на другом крају земље… Видите да он прониче човекову душу, да види будућност, да види шта ће он радити кроз 10, кроз 20 година, да види шта је у рају, да види душе у аду. Без обзира на то, он није имао мнење о себи него је био смирен. Управо због тога, пред крај живота није ни желео да остане овде како га људи не би поштовали него је, кад му се открило на годину дана унапред, тражио да се удаљи у пустињу, у Свету Гору (како је открио једном духовном чеду). Каже: Приближило се… Трудио се да оде тамо, где је одлазио и враћао се, јер је помишљао да се опет врати у манастир да тамо умре, и тамо се молио Богу у смирењу, и потпуно непознат.
И заиста, умро је и заповедио онима крај себе да никога од Светогораца (у време кад је имао много духовних чеда, монаха и игумана) не позивају. Старац никога није позвао услед смирења, услед љубави. У то време на мору се подигла бура тако да, чак и да смо знали, не бисмо могли да дођемо тога дана. Након погреба, умирило се море и настало је апсолутно затишје. Погледајте како се окончао старчев живот. Када је на неколико дана осетио да ће његова душа ускоро отићи, позвао је своје послушнике и они су читали молитве око његове самртничке постеље. Тада говори очевима: „Пазите на мене, децо моја, да се спасем…“, односно, својим молитвама пазите на мене, почните да се молите. И они су започели да се моле за њега…
„Да се спасем…“ Ко? Онај ко је био чудотоврац. Једном ми је казивао да је исцелио човека који је 30 година био парализован. Био је болестан и он је, да би ме охрабрио, рекао да је његовом молитвом неки непокретан и одузет човек устао, да су његове ноге почеле да се покрећу, да га је он учио да хода. Дакле, онај који је толико дао свету, који је чак и лекаре запрепашћивао кад би говорио о грађи људског тела и видео у духу различите болести, није имао поверења у своје врлине нити у своју светост него је својим чедима говорио: молите се за мене, да се спасем. И заиста, они су показали послушност, и он је своју свету душу предао Богу, док је његово тело још истог часа показало знаке посвећења, чим је душа изашла, јер се старац „преобразио“. Можда ће га Црква прогласити за свеца: ми не знамо када ће то бити јер се то догађа онда, кад то хоће Бог, а не онда кад то хоћемо ми, иако се томе надамо. Ми не сумњамо да је он светац. Међутим, када то буде хтела Црква и кад Црква просуди, а не онда кад то будем хтео ја или тај и тај… Старац је у рукама Божијим. Дакле, Бог ће рећи и он ће бити проглашен за светитеља, а можда због смирења неће ни желети да га у овом животу поштују онако како поштују друге светитеље на Светој Гори… Један велики, незаборавни подвижник који је поседовао дарове сличне онима какве је поседовао старац, рекао је: „Не ископавајте ме из земље, да након тога не бисте овог грешника називали светитељем. То ће“, рекао је он, „казати Христос приликом Другог доласка.“ У том случају, ми не знамо да ли и старац жели да то Христос каже приликом Другог доласка. Дакле, предајмо се у руке Христове, и нека чини оно што хоће, и то што Он хоће нека дела и Црква.
Те завете нам је оставио. Смирење, љубав, самоосуђивање, послушање, љубав према Христу, испуњавање Његових заповести, послушност Цркви. Због тога је он и поштовао Цркву, званичну Цркву, уважавао је архиепископа, и као чин, и лично. Чак је и сам говорио – гледајте како је велики значај придавао поштовању епископа – да је једном посетио архиепископа и да због лошег здравља није могао да изађе да се види с њим. Међутим, архиепископ је дошао у аутомобил и беседили су о разним стварима, тако да је он за све тражио благослов архијереја, будући да је архиепископ старешина помесне цркве. Због тога нам је и саветовао да поштујемо Цркву, постојећи званични Свети Синод, надлежног архиепископа, да будемо послушни Цркви.
Дакле, у сваком случају предајмо се Цркви и ономе што Црква хоће, када хоће и како хоће… И како хоће Бог. Призиваћемо старца у својим молитвама и веровати да нас он слуша, да се налази међу нама и да се моли за наше спасење. Такође ћемо се старати да га у свом животу смирено подражавамо.
Богу нашем доликује слава и сила и част и поклоњење у векове векова. Амин.“
 
Са грчког превела: Антонина Пантелић

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *