НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Друга глава
ПОУКЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА
 
Старац из келије Панагуда – то је богослов опита. Он не поседује световно образовање. Завршио је основну школу и као мирјанин бавио се дрворезбарством. У својим списима, старац прави правописне грешке. У разговору се не одликује беседничком вештином. Међутим, његови списи су запрепашћујући (до данас су објављене три књиге), а његове речи – израз опита. Старац је велики учитељ Православља. Оно што он каже постаје широко познато и уверава људе. Чак и потпуно световни људи прихватају његове речи. Због тога покушај да се забележе његове поуке није само похвалан него и нужан, да се временом не би заборавиле.
Овде наводимо неколико поука старца Пајсија које су, како претпостављамо, посебно занимљиве за хришћане који живе у свету, јер те поуке у душама обнављају и уобличавају подвижнички карактер Православља који је у наше време ишчезао из живота, где је загосподарио световни дух.
Повремено се у црквеним новинама и часописима објављују поуке оца Пајсија, понекад познате а понекад не. Старчеве беседе бележе различити људи и сваки од њих може да схвати његове речи на свој сопствени начин. Неки, духовно плитки људи, преносе речи старца Пајсија неозбиљно и наивно. То ражалошћује старца и изазива пометњу међу верујућима. Срећом, такве „поуке“ се не записују и убрзо бивају заборављене.
 
О ЉУБАВИ
 
1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“
2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот.
3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“
4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи.
5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних.
6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“
 
ВРЛИНСКИ ЧОВЕК
 
1. „Кад сам стигао на Свету Гору, обишао сам Градину Пресвете Богородице као што чине сви почетници. Трагао сам за миомирисним цветовима Мајке Божије (тј. за светим старцима), да бих од њих позајмио мало духовног полена.“ Славићемо Бога јер и данас постоје многи хришћани који трагају за тим духовним поленом. Постоје, наравно, и они који, мада религиозни, не трагају за њим јер је њихов идеал спољашње хришћанство а не побожност, развијање ума а не срца.
2. „Ако ме упоредите с неким великим светитељем, онда ће се показати да сам ништаван. Ако ме упоредите с оним који ноћи проводи у баровима, на местима за разоноду и у развратном животу, онда ћу и ја тобоже изгледати као светац.“
3. „Врлину нећеш сакрити, ма колико да то неко хоће, као што ни сунце нећеш заклонити решетом, јер ће кроз отворе продрети мноштво луча.“
4. Постоје монаси који су много тога постигли у духовном животу и Бог им даје дар прозорљивости. Старац Пајсије каже да они поседују духовни телевизор и да представљају радисте Божије.
5. „Добар човек све жене види као своје сестре. Чак и кад види заблуделу жену, требало би да каже: Ако би она уистину била моја сестра, осрамотила би ме и ја не бих могао да погледам људима у очи. Према томе, хвала Богу што она није моја истинска сестра’ Ако поступи на тај начин, неће упасти у њене замке.“
6. Народ верује људима Божијим, јер на њиховом лицу види божанствено блистање. Због тога им отвара своје напаћено срце и добија исцељење. То се догодило и Хаџи Георгију Атонском, о чему нам је казивао о. Пајсије.[1]
7. Из разговора старца Пајсија с богословима:
„Оче, сад кад је све у кризи и кад је наш живот са свих страна изложен критикама, реците нам нешто о духовном подвигу каквим би требало да се подвизавамо“
Старац је одговорио:
„Слушајте, људи који се данас подвизавају, духовни људи, неминовно ће добити велику награду. У наше време, кад је свуда и на сваком месту расут грех који сви хвале као добро и сви га предлажу, подвиг и настојање подвижника, схватите то, похвалнији су него у било које друго време. Знајте ово, чеда моја: добар и праведан човек који се подвизава и настоји да корача по путу Божијем, за свакога је најбољи и најпожељнији. Он је за свакога пожељан и нико према њему не осећа одбојност, сви хоће да му буду пријатељи.
Да бих разјаснио оно што сам рекао, навешћу вам један пример. Лопови одлазе и краду. Кад после тога седну да поделе плен, шта мислите кога ће изабрати да изврши поделу? Још већег лопова или онога ко је најправеднији? Праведника, наравно, а не лопова или варалицу. Разуме се да је сасвим могуће да сви лопови, који међусобно контактирају и друже се, ипак поштују праведног човека, сасвим различитог од њих самих. Према томе, иако лопов може да предводи најлошије друштво, кад хоће нешто да учини, на пример да уда своју кћер, он је неће дати за најгору пијаницу и пробисвета какви су његови пријатељи него, уколико је то могуће, за најбољег и најправеднијег човека.“
 
ПРИМЕР СВЕТИХ
 
1. „Потомци имају свету дужност да пишу о божанственим подвизима Светих Отаца њихове епохе и о марљивом труду који су предузели да би се приближили Богу. Кад пишемо о светима ми, наравно, поново имамо користи, јер их се при том сећамо и настојимо да их подражавамо. Светитељи тада осећају милостивост и помажу нам да и ми приступимо њима.“
2. „Светитељи на различите начине прикривају своје врлине. Плитки људи нису у стању да их разумеју и због тога их разумеју неправилно.“
3. „Кад сам био мали, радознало сам слушао све што су о оцу Арсенију говорили они који су га познавали. То се лако утискивало у моје меко срце, на којем још није било греховног талога.“
4. Отац Пајсије нам је у целини скицирао духовни лик светог Арсенија: „Он је праву веру проповедао праведним животом. Његово тело се исцрпело у подвигу од топлине љубави према Богу, и он је мењао душе божанственом благодаћу. Имао је дубоку веру и исцељивао је многе, како верујуће тако и неверујуће. Мало речи, много чудеса.
Он је много тога пропатио, и много тога је прикривао. Испод тврде спољашње љуштуре скривао је свој слатки духовни плод. Веома строг према самом себи, био је најнежнији отац својих чеда. Он их није учио слову закона него његовом смислу и усрдности. Као служитељ Свевишњег, он није дотицао земљу, а као Његов саслужитељ блистао је свету. Бог га је прославио јер је он својим светим животом непрестано прослављао име Бога Којем доликује свака слава у векове. Амин.“
 
О МОЛИТВИ
 
1. Старац је говорио: „Бројанице су као полуга ручног паљења у машинама: покренувши је неколико пута, загревамо мотор и он почиње да ради сам. Нешто слично дешава се и с молитвом на бројаницама. Ми изговарамо молитву, а душа нам се загрева.“ Старац је и други пут рекао нешто слично: „Непрестано пребирајте бројанице, све док се не отопи духовни лед и док се не покрене духовни механизам. Срце ће тада само творити молитву.“
2. „Дужни смо да се увек молимо. Један возач на Арнеји ударио је дете својим аутомобилом. Међутим, дете ни најмање није настрадало, јер се возач молио и током путовања.“ Други пут, старац је рекао: „Као што лађе, кад се нађу у опасности, шаљу сигнал SOS, тако је и човек дужан да стално твори молитву: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’ Молитва мора бити једноставна.“
3. Молитви је потребна припрема. Старац је увек саветовао: „Пре него што почнете да се молите, прочитајте неколико редака из Еванђеља или из Отачника (Патерика). Тиме ће се ваша мисао загрејати и пренети у духовну сферу.“
4. „Издајници који слабе молитву су духовна сувоћа и хладноћа. Против њих се морају користити кратке молитве, а превасходно молитва Исусова, усрдно читање Светог Писма и духовних књига. Од греха нас чувају и помажу нам и мисли о смрти, рају, паклу и доброчинствима Божијим. Отуда ће проистећи страх Божији, сагледавање самога себе, одбацивање рђавих помисли и осећања и очување моралне чистоте. Бог посматра наше срце и проверава чему ће се приклонити. Увек ћемо проверавати да ли се кајемо због прошлих сагрешења и плашимо ли се сопствене слабости, али никад нећемо изгубити наду у спасење.“
5. „Нека главни део вашег подвига буде молитва, јер она потпомаже наше општење са Богом. То општење мора да буде постојано. Молитва је кисеоник душе, она је њена истинска потреба, и не би требало да се сматра тешком обавезом. Да би Бог услишио молитву, неопходно је да она извире из срца, да се извршава са смирењем и са дубоким осећањем наше грешности. Ако молитва није од срца, од ње нема никакве користи. Бог увек слуша молитву човека чији дух обитава горе. Усрдно читање Светог Писма много помаже молитви, загрева душу и преноси молитеља у духовну сферу.“
6. „Чувај се моћног непријатеља – празнословља с људима. Као што облак заклања сунце, тако и празнословље помрачује душу. Молитва треба да буде радост и благодарење а не присила и сува формалност. Молитва је одмор. Душа се не замара молитвом јер се, беседећи с Богом, она одмара. Молитву ћемо увек почињати читањем Светог Писма и светоотачких и подвижничких књига, јер читање наслађује ум и загрева срце. Душа се читањем загрева и преноси у духовни свет. Циљ читања се састоји у томе да ум наслади срце и да потекне срдачна молитва. Само је срдачна молитва уистину молитва, јер се твори са болом и доноси резултате.“
7. „Да бисте се удостојили Очинске бриге, на молитви треба да стојите са смирењем и простотом детенцета. Признајте своју слабост и ништавност да би вас прекрила милост Божија, јер као што сенка следи за предметом, тако и милост Божија следи за простотом и смиреноумљем. Онај, ко признаје своју грешност и уздише из дубине душе, узвишенији је од онога који може да васкрсне мртвог и да својим учењем помогне целом свету. Ко је достигао познање своје духовне слабости, тај је достигао савршено смирење.“
8. У својој књизи о светогорским подвижницима, старац је записао: „Спокојна ноћна молитва доноси велику корист својом безметежношћу и веома је корисна за наше духовно узрастање, слично као што и блага ноћна киша помаже напредовању растиња. Желиш ли да твоја молитва буде срдачна и да је Бог прихвати? Учини патњу свог ближњег својом сопственом патњом. И само један искрен уздах због ближњег донеће стварне плодове. Божанствено обавештење о прихватању молитве је божанствена утеха коју човек осећа након молитве.“
 
О ПОМИСЛИМА
 
1. Приликом једне од мојих посета упитао сам старца о помислима и ево шта ми је рекао: „Увек имај позитивне помисли. Да би ме разумео, говорићу ти о два случаја која су се овде догодила. Једном је дошао младић од седамнаест година и покуцао да му отворим. Било је још јутро. Изашао сам и пришао жичаној огради.
‘Хоћу да видим оца Пајсија’, каже ми он. Да бих мало искушао његово расположење, рекао сам му: ‘Он није овде. Отишао је у Кареју да купи цигарете’.
‘Добро, сачекаћу га’, одговара младић, имајући у уму позитивне помисли.
‘Иди’, кажем му ја. ‘Зашто га чекаш? Он…’
‘Не, оче, хоћу да га видим’, био је упоран младић.
Тај момчић је увек имао позитивне помисли и нисам могао да га збуним, иако сам га дуго мучио. Он није прихватао рђаву помисао. Била је то једна добра душа.
Други пут је дошао један човек и затражио да се помолим за његово дете које је било тешко болесно.
‘Ја ћу нешто учинити’, рекао сам му, ‘али је потребно да и ти нечим помогнеш. Наравно, ти не умеш ни да се молиш, ни да постиш, ни да правиш метаније. Међутим, могао би да се ослободиш једног свог недостатка’.
‘Ког недостатка, оче,’ упитао је он.
‘Престани да пушиш’, рекао сам.
Он ме пажљиво саслушао. Кад сам отворио цркву да би ушао и поклонио се иконама, он је на једној стасидији оставио паклицу цигарета и шибицу, а да ја то уопште нисам приметио. Истог часа дошао је и други, ушао у цркву, радознало разгледао и изашао напоље. Кренуо је и сео баш на ову камену степеницу, која се налази уз сами зид цркве, а затим запалио цигарету и почео да пуши без икакве гриже савести. Изашао сам и спазио га: ‘О, драги мој, зар пушиш овде, где је црква? Иди тамо, испод дрвећа, тамо можеш да пушиш а не овде’, кажем му ја. Међутим, он је имао рђаве и нечисте помисли и дрско ми је одговорио: ‘Шта се тебе тиче што ја пушим? Ти пушиш у цркви а ја лоше поступам ако пушим напољу?’
Поново сам му рекао да оде одатле, али он је био упоран и одговорио ми је истим речима. ‘Шта он то говори’, запитао сам самога себе. Нисам могао да разумем. Уђем у цркву и видим паклицу цигарета, коју је оставио онај несрећни отац. Тад сам се досетио да ме онај човек неправилно разумео, помисливши да су то моје сопствене цигарете и да ја пушим у цркви! Објаснио сам му шта се заправо догодило, али он је имао рђаву помисао. Није имао жељу да задобије корист. Тражио је оправдање за своје зло да би га задржао у себи. А онај дечак, о којем сам ти претходно говорио, имао је позитивне помисли!“
2. „Сатана до нашег последњег даха неће престајати да у наш ум сеје лукаве и нечисте помисли. Нећемо им придавати никакав значај. Пустимо их нека пролећу мимо нас, као што птице лете кроз ваздух. Покренимо фабрику позитивних помисли. Оно што јој дамо, то ћемо и добити. Ако јој дамо гвожђе, гвожђе ћемо и добити. Ако јој дамо злато, злато ћемо и добити. Зло које видимо свагда ћемо претварати у добро. Све ћемо гледати с простотом.“
Један монах простог срца видео је на неком јапанском транзистору крст, и шта мислите да је учинио? Није осудио Јапанце који су у својим радионицама на транзистор поставили крст, него је рекао: ‘Слава Богу за то што су и Јапанци постали хришћани!’ Ако вам се догоди да се нађете у неком друштву где се не говори о духовном, ћутите и не придајте никакав значај ономе што се прича, него у тајности творите молитву. Тако ћете истовремено изговорити молитву за оне што празнослове а ви сами нећете имати штете.“
3. „Нека се рђава помисао не задржава у нама, јер ће нам наудити. Она је слична муви која слеће на месо и полаже јаја. У месу ће се ускоро појавити црви. Тако и рђава помисао, кад се задржи у уму, наноси велику штету.“
4. Неком младом човеку који је желео да постане његов послушник, старац је рекао: „Ако ти сам немаш позитивне помисли, како онда старац може да ти помогне? Ако, на пример, човек услед своје слабости чини зло, ти га осуђујеш. Ако пак уз помоћ Божије благодати твори неко чудо, рећи ћеш да је чаробњак и да је зато извршио чудо. Тако поступа човек који има рђаве помисли.“
5. „Рђаве помисли су сличне авионима који нам досађују својом буком а ми не можемо да их спречимо у томе. Најснажнија ваздушна противодбрана је псалмопојање, јер оно представља молитву Христу и презирање ђавола.“ Другом приликом је рекао: „Рђаве помисли се изгоне само презиром и равнодушношћу према њима. Кад нас нападају, ми ћемо појати. Оне нису наше него туђе. Оне долазе споља, слично буци авиона.“
6. Двојица поклоника упитали су старца да ли су одговорни за помисли које нападају ум, а он је одговорио: „Ја се налазим овде а изнад мене лете авиони. Ја не могу да их спречим и, према томе, нисам одговоран за то. Међутим, ако бих почео да градим аеродром, преузео бих одговорност на себе.“
7. „Добри Бог даје демонима слободу за неко време, како би нам они својом злобом помогли да положимо духовне испите. Све док човек живи на земљи, има право да полаже те духовне испите. Поправног испита неће бити. Према томе, подвизаваћемо се да бисмо сабрали духовне оцене и прешли у рај.“
8. Пет изрека старца Пајсија о помислима:
„Кад човек не прихвата ђаволске помисли, он поступа правилно.“
„Добре помисли ћемо имати онда кад нам све буде изгледало чисто.“
„Ниједан подвиг нема толико моћи колико је има добра помисао.“
„Чисто срце и чисте, добре помисли доносе душевно здравље.“
„Рђава помисао представља препреку за благодат Божију.“
9. „На почетку духовног подвига, подвижник протерује рђаве помисли духовним поукама, непрестаним молитвама и усрдним подвигом. Затим долазе само добре помисли. Касније се прекидају и добре помисли, а човек осећа својеврсну празнину. Након ње човеку долази божанствено просветљење.“
 
О ПОСЛУШАЊУ И ТРПЉЕЊУ
 
1. „Потребно је трпљење а не злоба у срцу. Један човек у Тракији постао је хришћанин. Његова жена, међутим, не само да није следила његов пример него му се и оштро противила и сурово се према њему понашала. Он је трпео и одговарао јој љубављу. Временом је жена попустила пред његовим трпљењем и љубављу и рекла: ‘Мора да је истинит и велики Бог у Којег он верује!’ Она је такође постала хришћанка.“
2. „Да бисмо се некоме потчинили, морамо осећати или поштовање или страх. Потчињеност која потиче од поштовања је духовна, а она која потиче од страха назива се војничком дисциплином.“
3. Други пут је рекао: „За потчињавање и послушање не постоји узраст.“
4. „Послушање представља кључ за рајске двери, али само послушање а не и војничка покорност, односно изнуђена потчињеност и молитва под претњом палице. Нико се није сам исцелио и нико се неће спасти без послушања. Послушање и природна простота најкраћим путем воде ка светости. Једном простом човеку, који је неговао болесника, догодило се следеће: болесник је једном приликом затражио да једе рибу. Онај човек је сишао на морску обалу и ушао у храм који се тамо налазио. Подигао је руке према небу и једноставно замолио: ‘Христе, дај ми, молим Те, рибу за болесника’ и гле чуда! У његовим рукама појавила се риба! Захваљујући Богу, он ју је однео болеснику.“
 
ПОДВИГ И ДУХОВНИ ЖИВОТ
 
1. Старац нас саветује: „Године пролазе, људи старе, и зато се немојте заустављати на раскрсницама. Према вашој усрдности, изаберите неки крст и крените једним од два пута наше Цркве. Пођите за Христом на Распеће, ако хоћете да се радујете радошћу Његовог васкрсења.“ Два пута Цркве, о којима говори старац, јесу монаштво и брачни живот.
2. „Сладак је хлеб након поста. Сладак је и сан након бдења. Након замора, и на грубом камену се може одморити боље него на фотељи.“
3. На питање какве би књиге требало да читају хришћани, старац је одговорио: „Шта је потребније: читати или извршавати? Подвиг је вреднији од знања.“
4. Разговарајући са богословима, старац је између осталог рекао и следеће: „Избегавајте поводе за грех. Навешћу један пример. Ако неко болује од шећерне болести и не сме да једе слаткише, може ли то да избегне ако скита по посластичарницама? Будите опрезни у односу на искушења. Све почиње од мисли која нас је привукла. Уколико је човек духовнији, утолико мање права има у животу. Највећа радост је служење другом човеку и опраштање његових грешака. Онај који прихвата доброчинство осећа људску радост а онај који га чини радост божанствену.“
5. Обраћајући се младима, старац је рекао: „Једино одсецајући сопствене страсти можемо помоћи и другима да их одсеку. Молитву треба творити и срцем, а не само устима.“
6. Један младић је замолио старца да му исприча нешто о свом личном животу, а старац је на то рекао: „О духовном туризму, чедо моје?“
7. Старац је убеђивао младе: „Постарајте се да касету напуните сад, док сте млади, иначе ће се касније, кад остарите, са византијском музиком измешати бузуки.“
8. „Дуготрајно бављење богословљем наноси штету. Неопходна је простота и испољавање стечених знања на делу.“ Речи старца Пајсија имају посебну вредност у наше време, јер се многи теоретски баве богословљем, док у пракси нимало не напредују.
9. Обраћајући се младима, старац је рекао: „Духовно делање треба започети од раних година јер човек, кад је млад, може да ради и има снаге за то. Кад остари, тешко му је да ради. Ја се сада храним оним што сам сакупио у младости. Тако и ви радите сада, док сте млади.“
10. Једном богослову који је носио расу старац је рекао следеће: „Ти си Бога окусио само споља али не и изнутра. Унутрашње је узвишеније и чудесније од спољашњег.“
11. „Наш живот мора бити прост. Напустите велике захтеве, не тражите удобност. Једном ми је неки Немац донео машину за сечење хлеба. Он ју је даровао ради моје удобности. ‘Шта је то’, упитао сам ја. ‘Мени то није потребно. Ја чак ни хлеба немам увек.“‘
12. „Младић који васцело своје срце преда Христу и с вером се препусти руковођењу опитног старца, лако скида старог човека. Он је сличан младом кромпиру који се лако чисти. Онај старији, уколико није прост и смирен, сличан је старом кромпиру који је тешко очистити. Он мора бити скуван и очишћен док је још топао.“
13. Потрудите се да одсечете страсти и да уклоните недостатке којима је испуњено ваше срце. Унутар њега налазе се све звери овог света. Кад одсечемо своје велике страсти, лако пропадају и оне мале. Живите у непрестаном славословљу и благодарењу Богу, јер је највећи грех неблагодарност (тј. незахвалност), док је незахвалник најгори од свих људи.“
14. Изреке старца Пајсија:
„Уколико су каблови зарђали онда, ма колики да је притисак на утикачу, струја неће проћи.“
„Колико очистиш каблове, толико ћеш божанственог просветљења примити.“
„У почетку ћу расплитати клупчад а затим ћу везивати бројанице.“
„Наш духовни напредак, као и наше спасење, зависи од нас. Нико други не може да нас спасе.“
„Вишња награда достиже се милостињом. Они који имају ледено срце немају тог вишњег, пожртвованог духа. Срећом, чак и они поседују добар квасац.“
„Кад човек нешто чини од свег срца, односно кад воли то што ради, он се душевно не замара.“
„Добро побеђује на добар начин.“
„Путем свог живота корачајте у простоти.“
„Телесна осакаћеност може уцеломудрити душу.“
„Ми дајемо испите да бисмо прешли у вечни живот. Морамо да добијемо макар прелазну оцену.“
„Бог се труди ради нашег добра. Ми ћемо, међутим, дати одговор јер не радимо у том правцу.“
„Нећемо се оправдавати, да не бисмо правили препреке божанственој благодати.“
„Богу се служи, о Њему се не учи.“
„Зло почиње од недостатка вере у други живот.“
„Верујућа и побожна жена вреднија је од иконе било које светитељке, јер је она њена жива икона.“
15. Старац је указивао на једну духовну опасност: „Пазите да не стекнете добро име, јер ће након тога ваше добро име постати највећи непријатељ вашег спокојства. Потребно је много пажње да би монах живео на духован начин и не задобијајући добро име, јер ће због световних похвала сав његов труд постати узалудан. Ономе ко је водио испразан живот и покајао се, и сама чињеница да је пао у очима оних који га окружују може помоћи да надвлада свој грех.“
16. „Кад човек уистину верује да је гори од свих осталих, онда једно ‘Господе, помилуј’ које он изговори за свет вреди више него хиљаду ‘Господе, помилуј’ које изговори неко други. Молитва свима мора постати нужност. Молићемо се за оне којима је молитва потребна, као и за цео свет. Поделимо своју молитву на три дела. Први нека буде за нас саме, други за живе, а трећи за упокојене. Редовно ћемо прилагати своја имена за проскомидију, да би их јереј помињао код светог олтара. Нећемо имати поверења у саме себе. Самоувереност је велика препрека за божанствену благодат. Кад све препустимо Богу, Он је спреман да нам помогне.“
17. Један посетилац упитао је старца Пајсија зашто не осећа божанствено Причешће онако, као кад је био мали, а старац му је одговорио: „Ако имаш децу, моћи ћеш то да разумеш. Мала деца слаткише добијају од оца. Касније, кад одрасту, морају сами да их купују. Тако и Бог у почетку благодат даје бесплатно, али затим жели наш лични подвиг да бисмо осетили божанствено Причешће.“
18. Духовно делање је тешко и бесконачно. Беседећи са посетиоцима, старац Пајсије је навео следећи пример: „Као што ће икона, изрезбарена у дрвету, изгледати недовршена уколико је гледате под увеличавајућим стаклом, тако је и човекова душа несавршена онолико, колико му се отварају очи душе и постају сличне телескопу.“ Затим је додао; „Сваки човек је или огледало или поклопац лимене конзерве; ако на њега не падну сунчеви зраци, неће заблистати.“
19. „Срце се очишћује сузама и уздасима. Један уздах са душевним болом вреди колико и две ведрице суза. Плакаћемо због својих грехова, свагда се уздајући у љубав и милост Божију. Погрузимо душу у извор суза. Не ограничавајте молитву само на речи. Учините да читав ваш живот буде молитва Богу. “
20. Духовни подвиг дарује радост људској души. Старац каже да хришћани, који творе ноћна бдења, моле се и посте, „осећају радост какву не могу ни да замисле они који једу све што пожеле и кад год пожеле, и пију вино и расхлађене напитке.“
21. „У данима свог затворништва, свети Арсеније Кападокијски не само да је придобијао небеске силе, него су ангелске силе и њега самог узносиле на небеса“, приповедао нам је старац.
22. „Кад се забринемо за спасење своје душе, тело се смирује а страсти се умртвљују.“
23. „Благодат Божија није цистерна из које вода временом нестаје, него је то неисцрпни источник.“
24. „Подвизаваћемо се свим силама да бисмо ушли у рај, јер без подвига нико не може да ступи у њега. Врата раја су веома тесна и не слушајте оне што вам говоре да ћемо се сви ми спасти. То је ђаволска замка да се не бисмо подвизавали. То иде њему на руку.“
25. Да би духовни подвиг донео плодове, потребно је неколико услова. Старац је о томе рекао: „Онај ко се дуго подвизава и не види духовни напредак, горд је и егоистичан. Духовно напредовање постоји тамо где има много смирења, а оно све допуњује. Духовно напредује онај човек који осећа да је унутар њега све гнусно и непотребно. Усрдност и ревносни подвиг, заједно с осећањем своје убогости и наде у Бога – то је духовни кисеоник. Све то даје наду духовном подвигу.“
26. „Увек ћемо се подвизавати са жељом и ревношћу да не бисмо ражалостили и огорчили нашег ангела -чувара, јер он даноноћно води сурову борбу да нашу душу преда чисту у руке Божије. Не дозволимо да празних руку стане пред Бога. Не препуштајте своје срце испразним и привременим стварима овога света и не губите узалудно своје време на њих, јер ћемо у онај Дан дати одговор. Бог нам је дао време да бисмо га употребили на доличан начин. Предајмо васцело своје срце Богу а не свету. Бог од нас не тражи ништа осим чистог срца. Онај ко је своје срце предао свету, тај је непријатељ Божији!“
27. „Верујући је дужан да се налази покрај свог духовника, као што и болесник треба да буде покрај лекара. Навешћу један пример. Ако је неко болестан и лекар му наложи да стави фластер, кад га други пут заболи на истом месту не може да стави фластер док га лекар не прегледа. Ако други пут има температуру, лекар би могао да му препише облоге. Међутим, болесник је дужан да оде код лекара. Тако се дешава и са духовником.“ Други пут је рекао: „Иста духовна болест захтева у једном случају један начин лечења а у другом – други.“
28. Богословима који су га посетили и том приликом упитали за борбу са злом које постоји у свету и демонским дејствима, старац је рекао: „Слушајте, нису све ствари ђаволске. Ево, да кажемо, кафа. Кафа није ђаволска, али кад неко пије много кафе његов нервни систем бива растројен и он прибегава помоћи психијатара. Немам ништа против, постоје и добри психијатри, али они нису потребни уколико постоје добри духовници. Исто се догађа и са вином. Вино се освећује и благослови, али ако га много пијеш губиш контролу над собом и тад ђаво налази повољну прилику да искористи такво твоје стање.“
 
САВРЕМЕНИ ХРИШЋАНИ
 
1. „Онај који није схватио смисао живота подсећа на исправан механизам са охлађеним покретачем. То је човек без идеала, без духа жртвовања. Његово срце је оковано ледом.“
2. „Највећа болест нашег времена су испразне помисли мирјана које стварају неспокојство. Ту болест исцељује једино Христос уз помоћ душевног тиховања, али је нужно да се човек покаје и обрати Христу.“
3. Старац Пајсије указује на духовну опасност, каква прети од световног духа који је овладао хришћанима нашег времена. Према старчевим речима, људи духовно слабе и то може угасити православни подвижнички дух наше Цркве. „Овде морамо бити веома опрезни, јер, поред тога што је присутна велика слабост, савремени људи су дошли дотле да доносе и законе који јој повлађују и приморавају подвижнике да их испуњавају. Због тога подвижници не само да не би требало да се предају утицају световног духа него ни да се пореде с мирјанима и да помишљају да су они свети. У противном ће и њих саме обузети слабост и завршиће се тако што ће постати гори од разуларених мирјана.“
4. Младићима који су долазили код њега старац Пајсије је објашњавао: „Постоји духовни, али постоји и световни дух, као што постоје и духовна и световна гледишта у нашем друштву. У наше време, онај који има духовна гледишта има у нашем друштву мање права. Напротив, онај који има световни дух има у свету већа права. Он може да бије, да вређа, да се руга и да чини све што хоће, и опет успева да се домогне онога што му се допада. Међутим, човек с духовним гледиштима има и духовну логику. Његова гледишта морају бити духовна а не световна. Духовни човек мора бити равнодушан према световним гледиштима.“
5. Световни дух је велика претња за православне. Он прети чак и монаштву. Противљење овом духу је тежак посао и свако је дужан да му се и на делу супротстави. Старац је веома узнемирен због те појаве и врло често саветује хришћанима у свету, па чак и монасима, да се чувају тог лукавог непријатеља. Он је, између осталог, написао и следеће: „Моћни световни дух који влада у савременом човеку, обративши целокупно његово старање ка томе да што боље живи уз што већи комфор и све мањи рад, утицао је, на жалост, и на већину духовних људи који покушавају да постану свети али уз што мање труда. Тога, међутим, никада није било, јер ‘свети су дали крв и примили Духа’. Радујући се окретању хришћана Светим Оцима и дивећи се омладини која се, стремећи својим идеалима, посвећује монаштву, срце сада и боли јер види да сав тај изврстан људски материјал не добија одговарајући духовни квасац, да се не подиже духовно тесто и да се све завршава тиме што се од тог ненараслог теста добија пресан хлеб.“
6. „Образовани“ хришћани не бивају удостојени чудесних јављања светитеља. Они одбацују све што противречи њиховој гвозденој логици. Древни хришћани бивали су удостојени чуда јер су били смирени. Старац је о томе говорио: „У наше време умножавања знања, логика је, на жалост, поколебала основе људске вере и испунила душе питањима и сумњама. Као последица тога, они су лишени чуда јер се чудо доживљава личним опитом и не може бити обухваћено логиком.“
7. Мирјани се интересују за спољашње, док о постојању унутрашњег живота чак и не претпостављају. Њихов начин размишљања старац је изобразио следећим примером: „Мирјани не воле да се у њиховим двориштима нађе отпад и блато, због чега двориште чисте и уводе ред све дотле, док све не буде чисто. Сакупљене отпатке уносе у кућу да се не би видели из дворишта. Тако поступају мирјани. Нека унутра буду отпаци, само нека не остану споља, да их људи не би видели. Напротив, духовни људи чисте дом и избацују отпад, при чему их не интересује шта ће рећи други.“
8. „Удобности рађају тешкоће. Овде је долазио један човек и питао ме шта да чини. Он поседује три машине и мноштво расхода и тешкоћа због њих. Рекао сам му да се ограничи на једну машину и да мање путује, јер нам мноштво машина, које купујемо због удобности, ствара проблеме. Због њих морамо да имамо и радионице, и све могуће механизме, и гориво. Могуће су и хаварије. Уколико стварамо више удобности, утолико наилазимо на веће тешкоће.“
9. „Људи су некад за појасом носили нож. Називали су га ‘јуначином’ и резали њиме све што су хтели. Сад су измишљени механизми, а људске руке остају без занимања, због чега боле и треба им масажа.“ Недавно је о човековом робовању механизмима написао следеће: „Будући да су људске удобности превршиле сваку меру, оне су се претвориле у тешкоће. Умножили су се механизми, али су се умножили и проблеми. Од човека су начинили машину и сад машине и механизми командују самим човеком, због чега су људска срца постала гвоздена.“
10. „Људи су помоћу хемикалија одгајили цврчке који уништавају комарце. Затим су начинили цврчке на батерије и ултразвуке. Шта да кажемо на то? Човек је хемикалијама оштетио природу. Сад парадајз и краставце једемо у јануару. То није на корист, јер хемикалије и хормони наносе штету.“
11. „Човек је осакатио природу. Видиш да је овде, на Светој Гори, дрвеће прекрасно. Једно је мало, друго нешто веће. Постоје и друга растиња, такође са много нијанси. Свугде постоји велика разноликост. Међутим, уколико пропутујеш Халкидиком, где дрвеће саде људи, видећеш да то дрвеће личи на италијанске војнике из 1940. године. Оно је једнолико и у томе нема лепоте.“
12. Из старчеве беседе с посетиоцима – мирјанима:
– „Оче, боримо се с мноштвом породичних проблема“.
„Ми самима себи много отежавамо живот трчећи за материјалним добрима. Не можемо да се досетимо да, уколико смо цивилизованији, утолико више проблема стварамо и себи и својој породици.“
– „Оче, какве проблеме, које ствара трка за материјалним добрима, имаш у виду!“
„Предајемо се прекомерној испразности и при том губимо драгоцено спокојство. Ми се расипамо. Жена је приморана да ради јер нам наводно недостаје новац. Резултат тога је да деца остају без мајке. Због нечега сасвим безначајног губимо смисао и циљ стварања породице.“
– „Већина нас живи у илузији да једва састављамо крај с крајем, због чега већина жена ради“.
„Не састављамо крај с крајем зато што хоћемо да имамо видео, телевизор, нову машину, мноштво украса. Прождире нас испразност а ми никако не можемо да се зауставимо и желимо све више и више. Резултат тога је да деца бивају лишена пажње. То је велика грешка и то би требало да схватимо. Нека ради само један члан породице, а ми ћемо се задовољити неопходним. Тад ће проблем престати да постоји.“
13. „Један старац од 78 година, у време кад од смрти његове жене није прошло ни четрдесет дана, затражио је од мене да се помолим да му Бог нађе младу и религиозну жену, како би се поново оженио. ‘О чему ти то размишљаш’, упитао сам. ‘Зар овде не видиш монахе који су од детињства посветили живот Богу? А ти хоћеш поново да се ожениш! Кад ћеш се побринути за своју душу?’ Шта да кажете на то? Видите ли шта је имао на уму?“
14. „Уколико се људи удаљују од простог, природног живота и препуштају раскоши, утолико се умножава и њихов страх за сутрашњи дан. Уколико се развија световна углађеност, утолико се губе простота, радост и природни људски осмех.“
15. Обраћајући се мирјанима, старац је рекао: „Кад бисте ви, мирјани, могли да будете свесни опасности у којима живите, молили бисте се десет пута више од нас, монаха.“
16. Посетиоцу који је патио од честих главобоља старац је рекао: „Буди опрезан да не паднеш у рђаву болест. Иди у супермаркет и купи мало равнодушности. Знај и то да једино вере нема довољно. Неопходно је и поверење у Бога.“
17. „Некада су људи калемили дивље дрвеће поред стаза, да би будућа поколења, окусивши плодове, опростила умрлим прецима. Данас сви желе да у потпуности обезбеде једино себе саме, а то, на крају крајева, нико не може да учини.“
18. С тугом се сећајући прошлих времена на Атосу и уопште у свету, отац Пајсије је записао следеће: „Пре двадесет година, могла се наћи простота која се често сусретала у Градини Пресвете Богородице. Тај миомирис отачке простоте окупљао је и хранио побожне људе а они су, слично пчелама, и другима преносили тај духовни благослов за њихову духовну корист. Ма где да пођете, могле су се чути приче о чудима и небеским појавама које су се преносиле с великом простотом, јер су их оци сматрали сасвим природним. Ономе ко је живео у тој духовној атмосфери благодати никад није могла доћи помисао сумње у оно што је чуо, јер је и сам могао да доживи нешто слично. Међутим, њему није долазила помисао да ове божанствене догађаје запише и да задржи их у сећању ради потомака, јер је претпостављао да ће таква благодатна атмосфера увек постојати. Ко је могао да зна да ће након неколико година већина народа бити унакажена великом ученошћу и неверјем и да ће доћи до тога да се чуда сматрају митовима прошлости?“
19. „Једино помирење са Богом може донети мир.“
 
О ИСКУШЕЊИМА
 
1. „Оне, који су се родили као богаљи или су постали богаљи туђом кривицом или својом непажњом, уколико не ропћу него смирено славе Бога и живе са Христом, Бог ће придружити исповедницима.“
2. „Једном је код мене дошао ражалошћени отац чији је син боловао од леукемије и затражио је да се помолим. Ја сам му тад рекао: ‘Нешто ћу учинити, али и ти ми мораш помоћи. Ти си, наравно, неопитан у духовном, али бар престани да пушиш’ Он је спремно прихватио мој савет и одлазећи захвалио на њему. Од тог дана, дечаково здравље је почело да се побољшава. Отац је видео чудо, али се временом заборавио и поново почео да пуши. Дечакова болест се обновила. Након две године, отац је поново дошао код мене и испричао ми шта се догодило. Упитао сам га зашто је напустио свој духовни подвиг и рекао да Бог жели да види неки труд и са наше стране. Тако је то. Нису довољне молитве другог човека. Нужно је да и ми покажемо труд и да се молимо.“
3. „У свету постоји велико зло које и не примећујемо. Бог не допушта искушења из којих не би проистекло нешто добро. Кад богаљ с радошћу прима искушење које му је послато, Бог га присаједињује исповедницима.“
4. „Бог нам даје мноштво могућности да задобијемо рај, али ми те могућности не користимо и не прихватамо. Сва искушења ћемо прихватати с трпљењем и смирењем, благодарећи и прослављајући Бога.
Стараћемо се да увек будемо са Богом и да се не удаљујемо од Њега, јер далеко од Бога нема спасења.“
5. „Бог допушта да човек претрпи разна искушења, болести, штету и много тога другог, клевете људи који нас окружују, огорчења, неправде. Морамо их прихватати трпељиво, без растројства и као благослов Божији. Кад неко према нама поступа неправедно, морамо се радовати и онога, ко је према нама неправедан, сматрати својим великим доброчинитељем, јер он постаје узрочник умножавања наших награда у другом животу. Искушењима које Он допусти Бог нас припрема за Своје Небеско Царство, да бисмо у рукама имали пасош искушења.“
6. „Бог допушта да неки праведници буду оклеветани стога да они, који су криви, не би падали у очајање. Да не би пропала нека слаба душа, Бог допушта да и праведници буду осуђени и оклеветани, али на крају истина бива откривена.“
 
РАЗНО
 
1. „Често од Бога тражимо час ово, час оно, а Он нам не одговара. Да би одговорио на наше прозбе и дао нам оно за шта Га молимо, ми превасходно морамо поседовати смирење. Сви ми, и деца и одрасли, имамо много егоизма и не прихватамо ни упутства ни примедбе. Све ми сами знамо, сви смо ми мудраци. Кад у нама завлада егоизам, довољан је и најмањи повод да дође до велике свађе. Ми отварамо врата сатани, а он улази у нашу породицу и разара је. Нека остане непримећено оно што видите и чујете у том тренутку. Ваш савет не помаже него још више распламсава огањ. Само мало претрпите, помолите се, а кад се и други примири, биће могуће и узајамно разумевање. Рибар не баца мрежу током олује него чека да се море смири.“
2. О противљењу нарастајућим моралним саблазнима старац је рекао следеће: „Потребна је опрезност. Брату треба помоћи. Прихватићемо оно што каже да би се оправдао, и с љубављу ћемо му помоћи. Ако га сви буду презирали, шта ће се тиме добити? Не постоји пут до Месеца да бисте тамо могли побећи. Нужна је пажња и љубав. Дужни смо да се ставимо у положај другог да бисмо га разумели.“
3. Старчеве изреке:
„Не пропада ни наш народ, ни Православље.“
„Обратите пажњу на то како су прекрасне звезде. Погледајте и на градске светиљке. Не могу се ни упоредити. Градске светиљке замарају јер у њима нема лепоте.“
„Ускоро ће људи улазити у ракете и за само неколико минута биће у Француској. Међутим, то није исправно, то је безумље.“
„Дарове Божије не треба чинити својим сопственим. Употребљаваћемо их и на добро других. Кад их чинимо својим сопственим, у нас улазе егоизам и гордост и Христос ће бити приморан да притегне завртањ да бисмо се смирили.“
4. Упитао сам старца да ли ће доћи у Коницу да бисмо се с њим ближе упознали, али он је одговорио: „Ето, аутомобил је већ стар и поломљен. Међутим, без обзира на његову трошност, у њему је много путника…“
5. „Добијам пуно писама од оболелих од рака, од срчаних и душевних болесника. Они од мене траже да се помолим. Да, велика патња. На писма и не одговарам јер их је много и не успевам да одговорим.“
6. „Неофити настоје да исправе своје животне грешке користећи дела Светих Отаца. Они искривљено тумаче Свето Писмо да би оправдали старог човека. Своје грехе оправдавају лажним хришћанством, прилагођеним њиховој мери.“
7. „Ђаво нас увек наговара да се поредимо са онима који су гори од нас.“
8. „Ђаво скрива велику тајну.“
9. Обраћајући се богословима, старац је рекао: „Свештеници се не брину о томе да буду напуњене мале цркве него хоће да граде велике храмове како би изгледало да су тобоже заузети послом.“
10. „Дрвце се подвезује меком травом а не жицом, јер ће му она повредити корен и оно ће се осушити. Тако и ограничавање почетника мора бити меко и добронамерно како не би духовно пресушио.“ „Не би требало да старац оштро смирује живог и егоистичног младића, јер ће он пустити гране, слично младом дрвету које има много сокова кад му подрезују много грана.“
11. „У време кад је твоје духовно дрвце мало и кад његове гране расту ниско, радосно прихвати духовну ограду и окове ограничења, како те козе не би унаказиле и како не би дошао у непријатност. Сатвори трпљење да би духовно узрастао, окусио плодове и расхладио се у сопственој сенци.“
12. „Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће и свет. Своју љубав најпре покажи у својој породици.“ Другом приликом је рекао: „Кад пропадне породица, пропашће све: и свештенство и монаштво.“
13. О уобичајеним несугласицама међу супружницима старац је рекао: „Требало би да супружници имају истог духовника. Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу.“ Други пут је рекао: „Супружници морају имати духовника, јер такмичења не може бити без судије.“
14. „Лако је родити дете, али га је тешко васпитати.“
15. „Држава се често од орла, какав би требало да буде, претвара у врану која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у стварности ништа не чини.“
16. Богословима је рекао: „Потрудите се да постанете свештеници а не попови, епископи а не владике.“ Једно је свештеник а нешто сасвим друго поп, једно је епископ, а нешто сасвим друго владика.
17. У наше време много се говори о чаробњаштву. Због тога је посебно значајно следеће старчево казивање, које наводимо на основу записа једног од његових посетилаца: „Дете је изложено демонским утицајима, али кад је чисто, ђаво не може да га искушава. Кад дете почне да бива непослушно родитељима, кад почне да измиче, благодат Божија се удаљује од њега. Требало би да знате да демони човека подстичу на зло дејствујући споља. Да би ушли у њега, човек мора да им пружи озбиљан повод за то, иначе ништа не могу да учине.
Да би вам ово било јасније, исприповедаћу вам један карактеристичан случај, који је везан за једну четрдесетогодишњу учитељицу и њеног петнаестогодишњег ученика. О овом случају недавно ми је писала она сама. Била је неудата или, како се каже, стара девојка. У њој се распламсала нечиста страст према једном петнаестогодишњем гимназијалцу. Пошла је код чаробњака да јој помогне. Међутим, дечак је био чист и чаробњак ништа није могао да учини. Посаветовао ју је да га баци у грех јер ће тада магија наћи себи места, односно, наићи ће на отворене двери његове душе, а она ће моћи да чини с њим све што хоће. Она је одвела дечака у свој дом, саблазнила га и бацила у грех. Ђаво је искористио повољан тренутак и ушао је у њега. Од тог тренутка, дечак је почео да вене и да болује. Био је сасвим исцрпљен и нашао се на рубу смрти. Није хтео нити да једе, нити да чита, нити да иде у школу, нити да било шта ради. И сад ми она, та ђаволска жена, пише да много жали што је дечак у таквом стању и тражи да се помолим за њега! С друге стране, она не жели да га изгуби. Иако никад никога нисам ударио, кад би се она данас нашла овде све бих јој власи почупао због тога што је учинила дечаку!“
18. „Никад нећемо осуђивати. Кад видимо да неко пада у грех, плакаћемо и молити Бога да му опрости. Ако осуђујемо грешке других, то значи да се наш духовни вид још није очистио. Онај ко помаже ближњем добија помоћ од Бога. Онај ко са завишћу и злобом осуђује ближњег, имаће Бога за судију. Никога нећемо осуђивати. Све остале ћемо сматрати светима а само себе грешницима. Осуђивање се не извршава само речју него и умом, и унутрашњим расположењем срца. Унутрашње расположење даје тон нашим мислима и речима. У сваком случају, за нас је повољније да будемо уздржани у својим расуђивањима, како не бисмо пали у осуђивање. Другим речима, избегаваћемо приближавање ватри, јер ћемо се иначе или опећи или изгаравити. Најбоље је ако увек осуђујемо саме себе и ако престанемо да се бавимо другима.“
19. „Свемогућство Божије не зауставља се тамо где с тешком муком допире људска логика него иде даље од ње. Због тога се чуда и називају чудима.“
20. „Свети Оци нам говоре да будемо врло опрезни кад су у питању виђења, јер она долазе и од лукавога. Да не бисмо пали у прелест, морамо разликовати добро и зло. На пример, они кажу да је божанствена светлост бела, а светлост лукавога црвена. Осим тога, Свети Оци кажу да ангео Божији излива радост док лукави, који је узео лик ангела, изазива немир. Шта дакле чини лукави? Он узбуђује срце телесном радошћу и прелешћује човека који није окусио божанствено небеско ликовање, да не би могао да разликује божанствену радост од радости телесне.
Због тога би виђења требало посматрати кроз призму светоотачких расуђивања, не дајући своја сопствена, искључиво логичка, тумачења!’
21. „Често видимо да чак ни послушници великих стараца нису у стању да изложе оно што су њихови духовници имали у виду, иако су поред њих провели много година, иако су записи њихових стараца писани читко и на њима савременом језику.“
22. „На жалост, ми, савремени људи, доносимо брзе и површне судове, и тиме сагрешујемо. У пређашња времена, духовни људи су морали дуго да се моле пре него што би изрекли своје мишљење, а ако су били мирјани, морали су дуго да размишљају.“
 
РАЗГОВОР О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ
 
Незабораван је и достојан сваке пажње разговор о религиозном васпитању деце, који је старац водио с једним мојим пријатељем. Овде наводим њене најважније елементе:
– „Младима данас прете многа искушења и опасности, оче. Ми смо забринути због тога, упркос свим настојањима да своју децу сачувамо унутар црквене ограде“.
„Не страхујте за децу која су од најранијег узраста напојена благочешћем. Ако се због узраста или због искушења мало и удаље од Цркве, сигурно ће јој се вратити. Она су слична довратницима које подмазујемо уљем, и њих рђа не напада.“
„Шта ти мислиш, оче, од ког узраста деца постају пријемчива и шта би требало да чинимо, ми, родитељи, да их не бисмо нехотице повредили својим крајностима?“
– „Деца превасходно подражавају нас саме и то, наравно, од најмлађег узраста. Од тог тренутка требало би с њима да поступамо као часовницима. Чим ослаби опруга, ми ћемо је навити, али брижљиво и неприметно, да не би препукла од силног напора.“
– „Оче, деца се често противе разним побожним обичајима“.
„Кад нешто није у реду, за то мора да постоји узрок. Можда им ви дајете рђав пример? Можда је узрок у неким недоличним призорима, рђавим поступцима или ружним речима у кући? У сваком случају, деци ћемо побожност давати у виду млека, а не у виду суве и чврсте хране. Никад не смемо вршити притисак на њих или им наређивати, него ћемо превасходно сами бити пример за своју децу.“
– „Да ли у случају рђавих поступака има користи од телесног кажњавања?“
„То ћемо избегавати колико год је то могуће. Ако га некад и допустимо, оно ни у ком случају не сме бити стално. Телесно треба кажњавати тако да детенце схвати због чега га кажњавамо и само тад ће од њега бити користи.“
– „Оче, без обзира што све ово извршавамо, наша деца понекад бивају необуздана. Понекад прелазе све границе и не знамо шта да радимо“.
„Одвртач ћемо понекад препуштати Христовим рукама, како би Он Сам завео ред и причврстио неке завртње. Не смемо мислити да се са свим можемо изборити сами.“
– „Како да поступимо ако дете иде у цркву, али ако у неком узрасту његово понашање почне да се мења и ако почне да бежи из храма?“
„Мирно. Ако се догоди нешто озбиљно, онда се умешајте. Међутим, морамо бити опрезни да се дете не озлоједи и да се не догоди нешто још горе.“
– „Кад се дете повеже с лошим друштвом и напусти дом пре него што задобије бар мало Христове благодати, има ли наде да ће се вратити?“
„Да ли је одатле понео љубав? Кад у дому постоји љубав и кад њоме окружујемо дете, онда ће оно, чак и ако оде, чак и ако се повеже с лошим друштвом, у једном лепом тренутку увидети да тамо нема љубави. Увидеће да је свуда унаоколо лицемерје и вратиће се кући. Међутим, уколико се буде сећао непријатељства и мржње у кући, срце га неће приморати да се тамо врати.“
– „Ако смо Христа познали касно, у време кад су наша деца већ одрасла, шта да учинимо да бисмо их усмерили на пут Божији!“
„Овде једино молитва даје плодове. Дужни смо да са великом вером тражимо од Бога милост за ту децу, која нису крива за своје неверје. Признајмо да смо само ми одговорни, смиримо се и искрено покајмо. Бог ће нам помоћи. Он ће им већ бацити неки појас за спасавање, како би се и она спасла.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У књизи „Атонски старац Хаџи Георгије“.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *