НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
ПОМОГАО ЈЕ У ЦЕЛОКУПНОМ ИЗДАЊУ
Након Старчевог упокојења и неких догађаја који су се односили на његово упокојење, одлучио сам да напишем прву књигу под називом „Старац Пајсије“. Стекавши добар светогорски обичај да најпре гледам на оно што је Богу угодно, учинио сам све што је било потребно за издавање те књиге.
Не кријем да сам донекле стрепео да ли о Старцу пишу и други, који га нису познавали. Они су могли дати погрешну представу о њему, тако да би, уместо да помогне свету, таква књига могла да нанесе штету. Наиме, они би писали полазећи само од онога што су чули од других и то само уколико би им они све тачно пренели.
Не видевши својим очима, не слушајући својим ушима и не доживевши лично духовне опите, они нису били у стању да „виде“ Старчев прави „лик“. То, што ја говорим не значи, наравно, да сам ја свету правилно представио Старца. Надао сам се да ћу, уколико одбацим све лично, постићи оно што желим. Нека браћа су сумњала у то, говорећи да би књигу требало објавити касније. Међутим, и те сумње су се развејале кад се у штампарији догодио следећи случај који је показао да је Старац помогао издавање ове књиге. Осим тога, једино се Старчевом садејству може приписати огроман издавачки успех те књиге.
Књига је била у штампарији и већ је започето с њеним штампањем. Све је већ било одштампано и преостало је још само да се одштампају корице. (Књига је одштампана у једној познатој штампарији, чији су власници Павле Јанулис и Коста Цолеридис). У понедељак, 24. октобра 1994, сви радници у штампарији су грозничаво радили. Тога јутра су начинили неколико пробних узорака за корице, како би подесили црнило и све што је потребно за четворобојну штампу. Машине су правилно радиле, и избациле су неколико отисака. Тада су сав папир положили у машину, и све је било спремно за почетак штампања. Међутим, запослени су се изненада нашли у великој недоумици: само неколико минута пре тога машине су радиле сасвим правилно, док сада уопште нису радиле. Ма шта да су учинили надзорници и радници у штампарији, машина никако није штампала. Она је покретала папир, али га није преносила до отиска. Тада су телефонирали главном инжењеру. Расклопили су машину и заменили неке лежајеве, како би уклонили сваку сумњу да машина не ради због тога. Међутим, чим су ставили папир у машину, поновило се то исто: машина је једноставно „одбијала“ да штампа!
Разочарани г. Јанулис је седео у својој канцеларији, имајући пред собом пробне примерке, који су добијени на почетку. Док је у рукама држао један примерак, поглед му се зауставио на називу књиге. Зачуђено је приметио да је на насловној страни неправилно написано Старчево име (без знака дијерезе на првом слову). Његова душа испунила се разним осећањима. Међутим, превасходно је заблагодарио Богу што машина није радила, јер би десет хиљада корица имало неправилан наслов. Због тога би издавање књиге закаснило најмање двадесет дана. Постојала је, међутим, сумња у претпоставку да је Старац уистину „положио“ своју руку. Он је тада наложио да запослени изваде из машине папир за ту конкретну књигу, да ставе други папир и да припреме штампање било које друге књиге. Радници су тако и учинили. На њихово запрепашћење, машина је почела да ради и сасвим је добро штампала!
Касније смо филм за корице послали у студио, да би исправили грешку. Чим је грешка исправљена, машине више нису имале никаквих проблема!
 
ИМАТЕ ЛИ ДУХОВНИ КОРЕН?
Старца су једном приликом посетили ученици из школе „Ризарио“. Кад су дошли до ограде, упитао их је одакле су.
„Ми смо из школе Ризарио, Старче“, одговорили су ученици.
Старац је на то упитао:
„А имате ли духовни корен?“
Увео их је у двориште и послужио уобичајеним светогорским послужењем – ратлуком и водом. Седео је поред њих и преплитао бројанице.
Двојица младих студената су из својих џепова изнели магнетофоне да би снимили Старчеве речи. Чим је то видео, Старац је узео магнетофоне, ставио их поред себе и смешећи се рекао:
„Нека они овде спавају!“
„Старче, колико већ година живите сами?“
„Како мислиш ‘сам’, чедо моје?“
Старац се смејао и допустио им да се досете да му народ не оставља ниједан тренутак спокојства [досл. безмолвија, тиховања].
Ученици, кандидати и клирици, обратили су се Старцу с питањем чега би требало да се чувају.
„Избегавајте поводе!“
„Шта под тим подразумевате, Старче?“
„Ево шта, чедо. Кад неко има шећерну болест и не сме да једе слаткише, мора да престане да залази у посластичарнице! Пратите своје помисли, јер све исходи од помисли које негујемо.
Уколико је човек продуховљенији, утолико мање има права у овом животу. Највећа радост је да помажемо браћи и да другима опраштамо грешке. Онај који прихвата доброчинство осећа људску радост; међутим, онај који пружа доброчинство осећа божанствену радост.
Обратите пажњу на следеће: ако постанете свештеници, потрудите се да служите у малим црквама. Данас, на жалост, док су мале цркве празне, неки траже да служе у оним великим, само зато да би показали да и они раде нешто важно.
Некада су људи калемили воће на дивља стабла поред пута, како би будућа поколења јела плодове и помињала усопше. Данас се, међутим, сви труде да осигурају саме себе и на крају више нико није сигуран.
Тек када одсечемо своје сопствене страсти можемо и другима помоћи да их одсеку.
Потрудите се да сада, док сте млади, испуните ‘касету’ свога срца. Када остарите, заједно са византијском музиком чуће се и бузуки!“
„Старче, реците нам нешто о себи!“
„Зар да вам нешто кажем о духовној туристичкој атракцији“, упитао је он са осмехом.
Напослетку су сви ученици устали, опростили се и кренули. Старац их је испратио до ограде и вратио се другом брату – поклонику, који је већ заузео место у његовој гостопримници под ведрим небом!
 
НЕОПХОДНО ЈЕ ДА БУДЕМО СКРОМНИ
У последње време долазило је много узнемирене браће. Већина њих се жалила Старцу да им приходи нису довољни за живот. Због тога су принуђени да раде два или три посла, тако да их укућани уопште не виђају, док су они сами веома напети. Старац је свима њима говорио оно исто, што је једног поподнева рекао некој другој браћи, која су се такође жалила да не зарађују довољно за живот. Дакле, Старац је рекао следеће:
„Видите, децо, ја сам приметио да сами људи својом неразумном трком за стицањем добара чине овај прекрасни живот неподношљивим. Требало би једном да схвате да човек постаје срећан онда, кад постане скроман. Шта људи данас раде? Купују… купују… купују ствари, аутомобиле, електронске апарате и гомилу других предмета. Зато је сасвим разумљиво што немају довољно новца и што су стално забринути. Требало би да будемо скромни и да не тражимо много јер, ако имамо само оно што нам је потребно и само оно што нам је неопходно, онда нема потребе да много радимо. Тада ће људи имати више времена да седе код куће, заједно са својом дечицом и породицом, да се баве нечим другим, да се моле и, уопште, да бораве у породичној топлини и угодности, уместо да, будући стално напети, време проводе на путу. Сматрам да решење није у томе да зарадимо што више новца, него да свој живот уредимо на хришћански начин, да би нам што мање било потребно и да бисмо се задовољавали оним што нам је уистину потребно (не старајте се о многоме, јер вам је само једно потребно)
У време кад је Старац боравио у испосници Светог Јована Богослова, посетиле су га неке студенткиње. Оне су, између осталог, затражиле да се помоли за њих да положе испите, а он им је рекао:
„За вас је веома важно да положите испит непорочности, јер ћете тада узнапредовати. То ће за вас представљати успех!“
 
ТИ СИ И ДОБАР ПОЈАЦ!
Господин А. је одлучио да посети Свету Гору. Док је боравио у Кареји, сусрео је неког поклоника из Атине и разговарао с њим. Овај му је открио да има озбиљан здравствени проблем. Због тога је патио и страдао, па је одлучио да поразговара са Старцем.
Кад су дошли до капије, господин из Атине је позвонио да би им Старац отворио, а он им је преко жице послао кључеве. Ушли су и сели у Старчеву „гостопримницу“. Старац је пришао болесном господину из Атине и повео га у цркву. Након извесног времена изашао је одатле и рекао А.:
„Види, овај човек има озбиљан здравствени проблем и сигурно је да ћу дуго разговарати с њим. Хоћеш ли да ми кажеш шта желиш, да не би чекао?“
„Ја хоћу само Ваш благослов“, одговорио је А.
„Ко је твој духовник?“
„Отац П.“
Старац је тада рекао:
„Имаш доброг духовника, а видим и да си добар појац, са прекрасним гласом!“
Док је то говорио, Старац је прстима дотакао његово грло.
А. је узео благослов и отишао, дивећи се томе што је Старац, иако га није познавао, рекао да је он добар појац!
Господин Т. М. из С. нам је веома живо казивао о ономе што му се догодило приликом сусрета са старцем Пајсијем. Он показује да је Старац желео да смирено приступимо Цркви.
„У подне 6. августа 1991. (24. јула по старом календару) посетио сам Старца заједно са двојицом своје сабраће. Један од њих био је машински а други електро-инжењер. У то време био сам под утицајем следећег:
(а) есхатолошких беседа и проблема у вези са новим легитимацијама (идентификационе картице, личне карте) из периода 1987-1989. године;
(б) извештаја о пасивности тадашњих старешина наше Цркве у односу на питање издавања нових легитимација;
(в) рушења и вандализма неких људи у Атини, изазваним пројекцијом филма Последње искушење;
(г) различитих погрешних гледишта:
да смо ми, који смо више упућени од других људи, дужни да покажемо ревност, да бисмо спасли како нашу убогу, грешну браћу, тако и нашу Цркву;
да ћемо дати одговор Богу уколико не будемо учествовали у божанственом делу тог унутрашњег мисионарства;
да је неопходно да судбину Цркве узмемо у своје руке, јер су се њене старешине поделиле;
да је Црква пасивна са циљем да свесно промени нашу веру (изнутра);
да сам дужан да бичујем зло тамо где га видим, критикујући страсти других као што су пушење, пијанство, блуд, лоповлук и остало;
да морам бити веома пажљив у односу на своју слику коју показујем споља, тј. да имам тзв. добро сведочанство о спољашњем, како нико у мени не би нашао неки недостатак и не би могао да ме критикује, јер би то аутоматски значило прелазак из мог места у Цркви, где се налазим међу ‘чистима и узвишенима’, међу ‘грешну браћу’, са особинама које уз то следе.
Тако сам се ја, животиња, трудио да се као врлински покажем само пред људима, док сам пред Богом одисао злосмрадијем. Најсмешније од свега било је то, што је моја савест била сасвим слепа, што сам ја непоколебиво веровао да поступам сасвим исправно, ни најмање не сумњајући у било шта и оправдавајући себе и у делима и у мислима!
Међутим, чим сам започео да своја горенаведена гледишта излажем Старцу, он ме је без оклевања прекинуо, говорећи да је превасходно потребно да гледамо како да спасемо сопствену душу. Упорно ниподаштавајући његове речи, поново сам се вратио на исту тему и покушао да изложим своје ставове. Нисам успео ни да завршим, кад је Старац претећим и, истовремено, љубвеобилним гласом, рекао:
„Као грађевински инжењер, ти си видео пукотину на куполи цркве, на оном месту где је изображен Сведржитељ (Пантократор) и пожурио да поставиш подупирач Богу, како се не би срушио! Знај да си ти – ништа! Ти ни најмање не можеш да заштитиш нашу Цркву, јер си ти – нула!
Ако је Црква у опасности, буди сигуран да ће Сам Бог сићи да је спасе! Ниси ти потребан Цркви него је она потребна теби, да би спасао душу! Цркву нису градили људи, као да је она потребна Богу, него ју је градио Сам Бог, будући да је она потребна људима!’
Ове Старчеве речи биле су истински благослов за моје смирење. Колико се само благости крило у тим вештим подсмесима! Колико се ту крило чистог интересовања и љубави! Колико му је моја душа благодарна због тих ‘хируршких захвата’ његовог најчистијег језика!
Занимљиво ће бити да погледамо шта се дешавало у време док је блажени Старац изговарао ове речи. У тренутку кад је изговорио реченицу: ‘Као грађевински инжењер…’, оба моја пријатеља су узвикнула: ‘Он је заиста грађевински инжењер!’ Сви су били задивљени. И ја сам био у великој недоумици, јер сам тада први пут разговарао са Старцем.
Кад је Старац изговорио речи: „Ти си ништа, ти ни најмање не можеш да заштитиш нашу Цркву, јер си ти – нула“, био сам обузет гневом и јарошћу (као никада пре), и поцрвенео сам због Старчевих речи које је требало да ме подстакну на смирење.
Ја сам, међутим, у себи говорио:
„Ко је овај монах који се усуђује да тако говори са мном? Са мном, који сам завршио грађевински факултет, који сам у јулу 19.. г. заузео прво место у својој специјалности и друго место у општем списку свих специјалности? Мени, који пишем докторску дисертацију? Мени, који сам био ученик највећих рационалиста? Мени, који сам прочитао толико богословских књига? Мени, који се исповедам, причешћујем, идем у цркву сваке недеље, стојим тамо без роптања па чак и певам? Тако значи, ја сам – нула! Ја сам ништа?“ Такве мисли сам тада имао ја, животиња!
Кад је Старац рекао: ‘Ниси ти потребан Цркви него је она потребна теби да би спасао душу’, постао сам свестан свог јадног положаја, будући да сам био славољубив, надмен и самопоуздан.
Одједном су ишчезли и гнев и јарост. Пао сам на колена и истог тренутка су ми пред свима присутнима потекле најтоплије, неупоредиве сузе покајања. Када сам затим уплаканих очију устао, погледао сам Старца и видео његов лик који ми је пружао утеху: помиловао ме по глави и дао благослов Христов. Отишао сам заједно са осталима.
Од тог доба, често сам посећивао Свету Гору и увек сам одлазио до Старчеве колибе. Био сам му веома благодаран, јер ми је омогућио да познам да учење и наука нису самима себи циљ (а што је – савремено идолопоклонство) него средство нашег преживљавања, како бисмо добили време потребно за покајање.
Старац ми је напоменуо да се наш Господ, у време кад су Га људи вређали, ударали и пљували, Он молио за њих и покривао их, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! Тако сам и ја дужан да покривам страсти и сагрешења других. У томе је могло да ми помогне сећање на сопствене грехове, који нису туђи него управо моји. Моје молитве и псалмопојања које сам осећао као бесплодну дужност значе да сам углавном празнословио или да сам, у најбољем случају, само споља проницао у молитвене речи. Међутим, то је било погрешно! Исповест, причешћивање пречистим Тајнама и пост у храни били су циљ сами себи. И то је, наравно, било погрешно!
Само себи циљ је – једино истицање божанствене благодати. Све остало су само средства, као што су средства и истинско (а не спољашње) смирење, самопрекоревање и бесконачна љубав према Богу и васцелој Његовој творевини. Љубав – не само према нашим пријатељима и непријатељима, него и љубав према васцелој бесловесној творевини. Исправљање сломљеног дрвцета или цвета, прехрањивање дивљих животиња и птица, чишћење врта и, уопште, једноставан избор и раздвајање добра и зла јесу знаци љубави и, превасходно, молитве упућене Богу.
Касније ми је омогућио да схватим да се истинска молитва твори једино онда, кад се ум и пажња сједине са срцем и кад из срца са болом излази молитва Богу.“
Карактеристично је оно, што је Старац говорио:
„Само је срдачна молитва – истинска молитва, јер у себи садржи бол и доноси плодове. Једно ‘Господе, помилуј’ изговорено са болом вреди више него хиљаду обичних ‘Господе, помилуј’ (тј. изговорених без бола).
Не допустимо да било шта прекине или помути молитву срца упућену Богу. Било да говоримо, ходамо, да нас ожалошћују или оговарају – држимо увек ум у срцу.
Будимо увек сасвим сами у келији свога срца, чак и ако би се око нас налазило мноштво људи. Нека наша пажња буде недремани стражар, како не бисмо прихватили демонске помисли, које нису од Бога.
Човек то може да осети само кроз животни опит и никада не може да то позна гносеолошки (тј. научно, из књига), ма колико књига да прочита.
Нека нам као обрасци молитве послуже:
слепи од рођења, који је, ма колико да су га ућуткивали, још снажније викао, тражећи од Господа да га помилује (отуда и присиљавање на молитву);
Ханаанејка, која се силом ухватила за Господа, тражећи да је помилује (отуда и присиљавање на молитву);
изрека Самог Господа: „Ма шта да у молитви затражите у Моје име, то ћу и учинити“ (отуда и молитва: Господе Исусе Христе, помилуј ме).
Сам Господ, када Му је током молитве на Маслиновој гори зној истицао као капи крви (отуда и напор приликом молитве).
Ако нам, кад научимо да се молимо, и приступи благодат Божија, с највећим смирењем приписаћемо је љубави Божијој и Његовом свеправедном промислу, а никако својим сопственим напорима, који као свој једини циљ имају да покажу човекову слободну вољу.“
То је пут који ми је открио блажени старац Пајсије. Својом преизобилном љубављу он ме, уз садејство Божије, окренуо унутар мене самога, да бих могао да сагледам своју сопствену обнаженост, као и своју скверну и злосмрадије, и то у време кад сам имао најлепше мишљење о самоме себи.
Верујем, најзад, да је блажени Старац задобио одважност пред Богом и да не престаје да се моли за нас нашем Господу, Исусу Христу и Пресветој Богородици, Коју је толико љубио.
Често се догађа да нека браћа дејствују тако што у одређеним ситуацијама примењују снажна средства, долазећи у оштру супротност са другима. Старац им је увек саветовао следеће:
„Придржавам се мишљења да на хируршку операцију не би требало слати онога, који може да се излечи аспиринима. Операцију и захват скалпелом извршићемо тек онда, када више не делују уобичајени лекови.“
„Требало би да знате да нас нико од других народа не воли као нацију. На нас сви нападају. Знајте да они, који говоре или хоће да покажу да нас воле, теже да нас помешају са блатом. Они пак, који нас не воле, хтели би да нас потпуно истребе као нацију.“
„Маркс није веровао ни у материјализам ни у Бога. Због тога је његова теорија била сасвим неисправна, јер и материјални и духовни човек имају неки циљ. Један има за циљ да се обогати а други чини све што може да би се приближио Богу. Марксиста, међутим, нема ниједан други циљ осим да приграби нешто што није његово“, рекао је Старац.
Један лекар је упитао Старца шта нас очекује у будућности.
„Будућност је, чедо моје, позната једино Богу.“
„Старче, хоће ли бити великих ратова?“
„Шта ме то питаш, чедо? Не можеш ни да замислиш шта ће се догодити!“
 
КАД ЧОВЕК САОСЕЋА СА БОЛОМ СВОГ БРАТА, У ВЕЛИКОЈ МЕРИ СЕ УМАЊУЈЕ ЊЕГОВ СОПСТВЕНИ БОЛ
Старац је рекао:
„Свака болест, која дође на нас, има узрок у нашој неопрезности и непажњи. Добри Бог је користи за наше добро и налази у њој повод за наше спасење. Због тога је неопходно да болест подносимо с трпљењем и благодарећи Богу. Ако тако учинимо, можемо да се спасемо! Међутим, да бисмо имали снаге да трпељиво подносимо болест, требало би да свој ум од самих себе окренемо ка нашој браћи, која страдају далеко више од нас. Неки дођу овамо и жале се: ‘Старче, ја има главобољу!’ (Очигледно је, да их глава боли због прехладе.) Они и не примећују дечицу погођену парализом, која не могу ни да ходају. Кад човек саосећа са болом других, у великој мери се умањује његов сопствени бол.“
 
ИСПОВЕСТ ЈЕ ВЕЛИКА СТВАР!
„Кад се неко труди да буде уз Бога и да твори Његову вољу, онда је Бог обавезан да му помогне.
Не запостављајте свету тајну исповести! Исповест је велика ствар! Она у потпуности мења човека и одсеца власт демона над њим. У човеку се дешава тако велика промена, да некима кажем да се фотографишу пре исповести и након ње. Тада увиђају да је та разлика велика и да се јасно види. И док се уочи исповести на лицу види суровост, узнемиреност, забринутост, осећање кривице и сл., након исповести њихова лица одликују се тишином и спокојством.
Свет се налази на лађи, коју разбијају морски таласи. Они разумни осећају добру (позитивну) узнемиреност и из узбурканог мора хитају у луку која је Црква Христова, где се успокојавају.“
„Старче“, прекинуо га је у том тренутку неки од слушалаца, „ја бих желео да Вам се исповедим!“
„Уколико то заиста хоћеш“, наставио је Старац, „сиђи нешто ниже одавде, код духовника, и он ће те исповедити. Међутим, боље је да имаш духовника тамо где живиш, јер је духовник као лекар: он је дужан да у сваком тренутку зна какво је стање болесника, како би могао да му пружи одговарајуће лекове. Ја у овом тренутку могу да ти пружим лек. Међутим, уколико се за два – три дана твоје стање промени и ако ти се догоди нешто друго (духовне природе), тада ће ти претходни лек, који сам ти дао, бити бескористан. Једном ме због прехладе болела глава. Ставио сам завој и бол је прошао. Неко је то видео, па је и он ставио завој кад га је заболела глава. Међутим, његов бол се појачао, јер његова главобоља није потицала од прехладе него од повишене температуре. Да ли сада разумете да духовник мора да буде упознат с вашим стањем?
Једном су овде дошли дечаци с пратиоцем. У то време су се у дворишту налазили и ученици Атонијаде. ‘Ево’, рекао је њихов пратилац обраћајући се својој деци, ‘погледајте у очи један другоме и упоредите их с очима ученика из Атонијаде. Ваше очи су сличне очима угинулих риба, док су њихове очи бистре!“‘ Старац би се увек насмејао кад би казивао о овом случају, а затим би додао:
„То се догађало зато, што су се ученици Атонијаде исповедали и што су били чисти, док се ови други никада нису исповедали!“
 
БОГ ЈЕ СЛУШАО СТАРЧЕВУ СМИРЕНУ МОЛИТВУ
Много је наше браће који су, нашавши се у тешком положају, тражили од Старца да се за њих помоли Богу, како би им Бог помогао. И заиста, тако се и догађало! Старац је гледао на оно, што је Богу угодно, и трудио се да то и учини. Стога је и Бог слушао Старчеву смирену молитву. Наравно да би било веома заморно да описујемо све те случајеве који показују да је Старац имао велику одважност пред Богом. Због тога ћемо овде говорити само о два таква случаја.
Господин К. је већ одавно живео у Немачкој. На жалост, једном приликом, док је био на послу, догодила се несрећа и он се нашао пред вратима смрти. Лекари су тврдили да неће још дуго живети. Једна побожна душа, која је познавала Старца, одлучила је да о томе обавести Старца на Светој Гори и да замоли за његову помоћ. Старац их је охрабрио и рекао да не брину, јер ће све добро проћи. Разуме се да је, сагласно његовим речима, све добро прошло, тако да је господин К. данас сасвим здрав. Не престаје да благодари Богу, Који га је ради Старчевих молитава избавио од сигурне смрти.
Супруг госпође С. патио је од веома озбиљне срчане болести. Његове артерије биле су 90% зачепљене. Лекари му нису давали ни најмању наду да ће преживети. Говорили су да би могла бити извршена операција, али без икаквих гаранција да он током ње неће умрети. Стање његове супруге било је очајно: она није знала шта да учини. Ако га не оперишу, то је значило да из дана у дан могу да очекују његову смрт. Ако би га пак оперисали, то је могло да буде кобно за болесника. Тада је један добри и побожни лекар, који је осећао страхопоштовање према Старцу, предложио госпођи С. да му се обрати и да затражи његову помоћ.
Госпођа С. је телефонирала. Плачним гласом и с великим болом говорила је о свом проблему. Замолила ме је да одем код Старца и да му, са своје стране, испричам о њеном тешком положају. Такође је рекла и да не заборавим да га питам, да ли би требало да њен супруг буде оперисан или не.
Пожурио сам у Старчеву келију и пренео му све што ми је рекла госпођа С.
Старац је тада рекао:
„Зашто мене уплићете? То је њихова лична ствар! Требало би да виде, да ли верују у Христа. Кад је био међу људима, Христос је оне, који су Му прилазили и тражили помоћ, питао: Верујеш ли да ја могу то да учиним? Уколико би имали мало вере, Он би им рекао: Велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш! Реци то госпођи С. Реци јој и то да би, према мом мишљењу, требало да упита неког доброг лекара, шта би он одлучио у погледу операције. Нека и то учини, да је не би искушавала помисао да је она сама донела одлуку и преузела одговорност. Ја могу да учиним само једно: да се помолим за њега и да упалим кандило Пресветој Богородици, како би му Она помогла. Ти јој реци да ће највећу улогу одиграти вера, коју ће она показати!“
Тако је рекао Старац, и ја сам то пренео госпођи С., која ми је захвалила за посредовање. Тешко је описати њено духовно стање у том периоду. Будући да је била побожна и благодарна и да није имала поверења у сопствену веру, имала је поверења у Старца, који је обећао да ће се помолити и да ће упалити кандило. Она је веровала у његову одважност пред Богом, и њен супруг је данас здрав. И они сами приповедају о чуду које им се догодило ради молитава изабраног сасуда Божијег, старца Пајсија. Нису му благодарни само за телесно здравље него и зато што им је помогао да се духовно обнове и да укрепе веру Христову, али и да задобију лични опит познанства са Старцем и са благодаћу која је кроз њега дејствовала.
Једној групи поклоника, која га је посетила, Старац је рекао следеће:
„Иконе у својим кућама поставите на исток, а кандила немојте прати у судоперама у којима перете тањире, јер се та вода слива у нечисте јаме. Ту воду сипајте у саксије са цвећем. Исто тако, ни остатке од фитиља немојте бацати у смеће него их спалите а пепео од њих опет ставите у саксије са цвећем.“
Један од поклоника упитао је Старца за крстове који се израђују на теписима и по којима често газимо. Старац му је одговорио:
„Знајте да тепихе и ћилимове који на себи имају изображење крста израђују непријатељи наше Цркве. Они за свој циљ имају да хришћани ногама газе по часном крсту и да постепено слаби њихова побожност тако што ће говорити: ‘Није то ништа!’ Када купујете тепих, обратите пажњу да на њему не буде изображен крст! Реците и трговцима, због чега не купујете такав тепих, како ни они не би купили тепих на којем је изображен крст. Уколико и они буду опрезни и ако престану да их купују, и израђивачи тепиха ће видети да се они не продају, па ће бити приморани да престану да израђују такве тепихе!“
 
БУДИ ВЕОМА ПАЖЉИВ!
Кад се расправљало о теми електронске идентификације личности, господин Ј1. се нашао у великој тешкоћи у односу на то питање. Наиме, он је од различитих људи слушао разна мишљења и није могао да схвати где се крије истина. Одлучио је да посети Старца и да се распита о свему томе, као и о броју 666.
Старац је, између осталог, говорио и о томе:
„То је број антихриста и ми ни на који начин не би требало да се сагласимо да прихватимо ту електронску идентификацију личности. Не би требало да прихватимо ни кредитне картице, јер се и у магнетној траци, која се тамо налази, садржи код и систем црта са бројем 666. То, међутим, не може да се види голим оком: њих чита само компјутер. Ти буди веома пажљив и нека те не привуче то што каже овај или онај, тј. сваки је слободан да говори оно што хоће. Ми смо, међутим, дужни да се покоравамо вољи Божијој и ономе, што је Он рекао кроз Писма. Навешћу ти један пример, да би разумео колико је важно да будеш пажљив.
Кад дете постаје хришћанин, шта говори његов кум? ‘Одричем се сатане!’ Детенце не говори ни ‘да’ ни ‘не’, оно само плаче. Шта тада чини свештеник? Погружава га у воду и, приликом читања молитве, силази Свети Дух. Иако дете то не зна, у њему се настањује Дух Свети и оно постаје хришћанин, имајући свагда са собом благодат Божију. Сада, ако неко не покаже потребну опрезност и ако се, макар то било и у незнању, запечати (печатом антихриста), благодат Божија се удаљује од њега, а на њено место долази демонска енергија. За незнање, које је било узрок његовог прихватања овог печата, крив је он сам, јер се није потрудио да сазна, иако су нас пророци, апостоли и Сам наш Господ обавестили о томе. Шта нам Он каже онда, кад Му кажемо да ‘нисмо знали’? Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете(Мт.16;3)?“
 
ХОЋЕМО ЛИ ЗАУЗЕТИ ГРАД (КОНСТАНТИНОПОЉ)
Једнога дана у Старчеву келију пристигла је група поклоника. Узевши његов благослов, сместили су се у гостопримницу под ведрим небом. Старац им је добродушно донео ратлук, свежу воду и шљиве, које су му донели претходни поклоници. Старац је сео поред њих и започео разговор:
Старац: „Како се живи у свету?“
Димитрије: „Уопштено, Старче, средства масовног информисања шире зло и управљена су ка томе. Она кваре чак и малу децу.“
Старац: ‘А шта каже закон? Подносите ли неке захтеве?“
Димитрије: „Покушавамо, Старче, да нешто учинимо, али они не обраћају пажњу на наше речи.“
Старац: „Нека ваша савест буде чиста, јер ви испуњавате своју дужност. Остало ће уредити Бог.“
Димитрије: „Старче, можете ли да нам кажете како да се понашамо у овом злом свету? Тако… уопштено…“
Старац: „Нужно је расуђивање. Имаш ли духовника?“
Димитрије: „Да, Старче.“
Старац: „Саветуј се с духовником, јер повремено не знамо да ли да кажемо ‘да’ или ‘не’, и због тога нам је потребно расуђивање.“
Старац је затим устао и оставио их саме. Искористивши погодан тренутак, договорили су се да од Старца затраже да им говори о Константинопољу. Старац се ускоро вратио и, на запрепашћење свих присутних, пре него што су га било шта упитали показао им да је његов духовни „радар“ ухватио њихове мисли!
Старац: „Шта кажете, хоћемо ли заузети Град?“
Сви су занемели и ништа нису рекли.
Старац: „Реците ми, хоћемо ли заузети Град?“
Запрепашћена група поклоника ништа није одговарала.
Старац (шаљиво): „Разметљивци!“
Теодор: „Узећемо га, Старче!“
Старац: „Слава Теби, Боже!“ (Крсти се, окренувши се на исток и гледајући на ону страну, на којој се налази Град.)
Димитрије: „Ако Бог благослови, заузећемо га, Старче!“
Старац: „Да, то је од Бога! Заузећемо га! С том разликом што га нећемо ми заузети, него ће нам га они дати. Они, који га одузму од Турака даће га нама, тј. претпостављаће да тако њима одговара.“
Димитрије: „Старче, хоће ли дуго трајати такво зло?“
Старац: „Можда, можда! Међутим, даваћемо испите!“
Димитрије: „Хоћемо ли имати одговарајуће руководство?“
Старац: „Бог ће то устројити. У том рату грчка војска ће бити посматрач. Нико се неће вратити као победник. Арена ће бити Палестина, а њихова гробница – Мртво море. То ће се дешавати током првог полувремена. Постоји, међутим, и друго полувреме. Човек ће доћи у безизлазан положај и сви ће изучавати Еванђеље и Писма. Христос ће се сажалити на свет и послаће знак ради вере. Тада ћеш тражити неверујућега!“
Димитрије: „Старче, тропар пророку Илији каже да је он други претеча доласка Христовог. Он, као што знамо, није умро, као што није умро ни Енох. Хоће ли пророк Илија доћи на земљу?“
Старац (смешећи се): „Пророк Илија бруси и припрема свој мач! Најпре ће почети од патријараха, владика, свештеника и монаха!“
Николај: „И од мирјана!“
Старац: „Ви имате незнање, а ми грехове! Зар се у молитви током божанствене Литургије не каже: Због наших грехова и због људског незнања? Пророк Илија бруси свој мач. Међутим, потребна је велика пажња, јер о неким стварима Оци говоре другачије а другачије их тумачи свет, као што је случај са ‘ексамилијом’ (грч. досл. ‘шест миља’) коју помиње св. Козма Етолски. (Турци ће отићи, али ће опет доћи и стићи ће до ‘ексамилија’. На крају ће их протерати до Црвене Јабуке). Једна трећина Турака ће погинути, једна трећина ће се крстити а једна ће отићи у Црвену Јабуку. Нико то не може да објасни. ‘Ексамилиа’ постоји и у Лангдаси, и у Килкису, у Тракији, у Коринту, али нико не зна да је то о чему он говори шест миља територијалних вода. Зар не читате код пророка: Јоила, Захарија, Језекиља, Данила? У Палестини седам година неће ложити дрва него штапове. Међутим, како бисте ви могли да разликујете штапове од дрва? Ви имате калорифере! Ја овде ложим дрва у пећ и знам шта чему служи!“
(Реч је о Језекиљевом пророштву: Тада ће изаћи становници градова Израиљевих, и наложиће на огањ и спалиће оружје и штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља, и ложиће их на огањ седам година. И неће носити дрва из поља, нити ће их сећи из шуме, него ће оружје ложити на огањ, и оплениће оне који их опленише, и поотимаће од оних који од њих отимаше, говори Господ Бог (Јез.39;9-10).
Христо: „Јевреји…“
Старац: „Један побожни Јорданац ми је рекао да су Јевреји ископали веома дугачак тунел испод Омарове џамије да би поново изградили Соломонов храм јер ће тада, кажу они, доћи месија, тј. антихрист. Тада ће Арапи рећи хришћанима: ‘Зар ви, хришћани, не кажете да је Месија већ дошао? Шта то сад говоре они, Јевреји?“‘
Старац је пристиглим поклоницима опет изнео послужење и упитао једнога од њих:
„Хоћемо ли заузети Град? Шта ти кажеш?“
Христо: „Ја ћу кренути на северни Епир.“
Старац: „Узећемо Град, а северни Епир ће заузети седморица!“
Христо: „Седморица, а ја ћу бити осми!“
Старац: „Младићу! И ја ћу пренети мошти св. Козме Етолског, а оне су тешке! Шта да вам кажем, момци, о свему томе пишу наше књиге (црквене), али ко још њих чита? Народ ништа не зна! Спава у опанцима!“
Димитрије: „Старче, јесу ли то знакови времена?“
Старац: „Знакове, знакове времена не видите… Потребно је, извините, бити ован да се нешто такво не би видело! Многи од Светих Отаца молили су се да живе у наше време, јер је то време исповедништва. Времена су тешка, али ми то не схватамо. Спавамо у опанцима. Ускоро ће одговарати због хришћанства као што су некад одговарали због политичких убеђења.“
Николај: „Хоће ли и нама отварати досијее, Старче?“
Старац: ‘А, браво! Отвараће их.“
Димитрије: „Старче, хоће ли Грчка пострадати?“
Старац: „Грчка је прошла многе страхоте, али биће их још! Грчка ни у чему неће пострадати, јер њу љуби Бог. У Малој Азији смо имали много светих моштију. На сваком педљу земље могао си да нађеш свете мошти. Узећемо Свету Софију а отвориће се и врата. За та врата нико не зна… видећемо шта ће се догодити! Шта ће се догодити с минаретима?“
Николај: „Ми ћемо их срушити!“
Старац (смешећи се): „Не, она ће постати стубови за столпнике, чије ће бројанице допирати до земље!“
Димитрије: „Хоће ли тим ратом руководити Јевреји?“
Старац: „Да, то ће бити Јевреји. У томе ће им много помоћи и папа, јер ће се сва ђавоља деца сматрати његовом, и он ће им указати да следе антихриста. Због тога је свети Козма и рекао: ‘Папу проклињите, јер ће он бити узрок!’ Светитељ је мислио на папу тог конкретног времена, који ће помоћи увођењу антихриста. Друге папе у поређењу с њим изгледају чак и као добри.“
Након свега тога зачуђујућег што су први пут чули и што им је открила Старчева љубав, сви поклоници су неко време били ћутљиви и узнемирени. Старац је устао, благословио их и показао им пут, да не би залутали и да би стигли до одређеног места.
Из Старчеве келије отишли су дубоко потресени помишљајући на оно што им Бог припрема у будућности. Помислили су да се на такве, апокалиптичке догађаје, никад не сме заборавити. Имена поклоника који се овде помињу су веродостојна, и ова браћа су замолила вашу љубав да се помоли за њих, како би задобили милост пред Богом. Амин.
 
ХРИСТОС НАС ЈЕ ОБАВЕСТИО!
Старац је бивао веома узнемирен видевши да браћа, како је он говорио, „не прихватају обавештења“ о томе колико се у наше време испуњавају пророчанства из Светог Писма. И док је за њега то било очигледно, други то нису чак ни примећивали.
Старац је, дакле, говорио:
„Бог је кроз пророке обавестио Свој народ да ће се оваплотити, и исцрпно га је обавестио и где ће се родити, у ком племену и од које Жене. Уопштено, сви пророци су пророковали о једном истом Лицу, са свим појединостима о Његовом животу: да ће васкрсавати мртве, да ће слепи прогледати и хроми проходати, да ће ући у Јерусалим седећи на младом магарцу на којем нико пре Њега није седео, да ће Га убити, да ће Га издати Његов ученик и да ће, штавише, у замену за то узети тридесет сребрњака. Пророци су предсказивали чак и о том новцу, говорећи да га, пошто је био нечастан, неће положити у црквену благајну него да ће за њега купити лончареву њиву за сахрањивање странаца. Предсказали су да ће Он бити распет, и то између двојице разбојника, и да ће у трећи дан васкрснути. И док је Бог посредством својих пророка обавестио Свој народ да ће доћи, народ је љубав свога срца обратио ка другоме и није био у стању да позна истину. Знали су за пророштва и видели су да се све то остварило у лику Христовом, све до последње појединости. При том је чак и Јуда, кад су га питали: ‘Колико тражиш да нам Га предаш’, одговорио: ‘Тридесет сребрњака’ Нити један мање, нити један више, него управо онолико, о колико говори Писмо. Међутим, они ни тада нису могли да разумеју.
То исто се дешава и у наше време. Христос нас је кроз пророке Старог Завета, посредством Својих светих речи и указивања (Ово вам рекох унапред…) и кроз Своје свете апостоле обавестио о томе, шта ће претходити Његовом Другом доласку и да ће, да би уразумио људе, послати ране. Тако, на пример, предсказује: Људе ће погодити велика жега. Ево, жега се већ помало распламсава и стално се увећава. „Пелен“ (Чернобил) је већ пао, и 1/3 мора ће бити загађена. Статистике већ сада говоре да се данас налазимо пред највећом еколошком катастрофом на планети.“
„Христос нас је обавестио и о томе“, наставио је Старац, „да ће други, који присвоји Његова својства и Његово име, тј. антихрист, доћи у свет и спровести моћан економски систем, који ће контролисати целокупну светску трговину. Нико неће моћи ни да купује ни да продаје, осим оних који буду имали урезан конкретан број – 666.
И док видимо да се у наше време остварује све о чему су нам говорили пророци, па чак и тај конкретни број 666, ми никако да постанемо свесни где се налазимо. И тада је Писмо говорило о тридесет сребрњака, али они нису схватили да је то био Христос. Писмо каже да је 666 број антихриста, а сада економски систем, који ће контролисати светску трговину, дејствује тим бројем. Људи, међутим, не могу да схвате шта се догађа!
На жалост, ми још нисмо схватили да ватру, која се тек распламсала, можемо да угасимо чашом воде. Међутим, кад је оставимо да гори и кажемо: ‘није то ништа’, онда се она претвара у огроман пожар који све прождире.“

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *