ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
СА ДОБРИМ НАСТРОЈЕЊЕМ
Старац је једном приликом рекао:
Деца се морају прихватити са добрим, јер у данашњој деци постоји много егоизма и она уопште не реагују на прекоре. Ако почнемо да их грдимо, њихове душе ће се истог часа испунити помислима. Не могу да разумеју да их прекоревамо због њиховог добра и зато што их волимо… Неопходно је да децу “повежемо” са Богом и да у њима развијамо свест да је неопходно да чине добро.”
 
КОЛИКО БИ ДЕЦЕ ТРЕБАЛО ИМАТИ
Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце… Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању.
Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. “Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце”, говорио је старац. “Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.”
“Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта вам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице.”
Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље над Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине, домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.
Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било “проблематично” да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породици Христовој.
Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа!
Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља.
Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: “Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега постаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.”
Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: “Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање… Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце. “Препуштам то Богу”, говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу.
Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су – без његове кривице – добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете.”
“Дакле”, говорио је он, “супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу.”
 
ДУШЕВНИ БОЛЕСНИЦИ И ЂАВОИМАНИ
Један сеоски лекар рекао је старцу да у свету види три врсте болести које муче људе: срчане, душевне и рак.
Старац га је исправио и рекао: разводи, душевне болести и рак. Лекар га је тада упитао да ли су душевни болесници уједно и ђавоимани. Старац је одговорио да нису, па је чак навео и пример младића који је доживео шок и душевно оболео, јер је видео како убијају његовог деду. Старац је указао и на начин на који ће се у таквим случајевима направити разлика. Говорио је о томе да је неком ђавоиманом човеку, након што га је послужио ратлуком, уместо обичне воде донео освештану (“агиазму”). Иако га је старац уверавао да је то “добра вода”, он је тврдио да га она пече! То исто је рекао и за крст, када му је старац неприметно пришао иза леђа и прекрстио га.
 
НА АУТОМОБИЛУ У РАЈ!
“Старче, хоћемо ли се ми уопште спасти поред свега овога што се дешава у наше време, поред толиких духовних опасности, таквих заблуда и таквих неусклађености?”
“Не бој се, чедо моје! Христос ће нас у аутомобилу увести у рај!”
 
НИСАМ МИСЛИО НА ПАЊЕВЕ!
Прилазећи ка старчевој келији, видели сам да се опрашта с посетиоцима. Сели смо код улаза у келију и он је, након што нас је послужио, почео да говори. Говорио је о забринутости и о томе да је живот прекрасан, али да смо га ми учинили тешким. Затим је то и објаснио:
“Требало би да живимо једноставно а не у раскоши, и да имамо потпуно поверење у промисао Божији. И овде је, међутим, потребно расуђивање, како не бисте учинили исто што и један лекар. Желећи, тобоже, да поједностави живот, избацио је салонски намештај и уместо њега унео дрвене клупе и пањеве. То је, међутим, изазвало велике проблеме, јер је његова жена силно негодовала. Дошао је код мене, говорио ми о томе, и ја сам му рекао:
‘Шта да ти кажем? Зар си и ти пањ? Говорио сам о једноставности и о удаљавању од брига, али то није значило да треба да одеш у другу крајност! Рекао сам да није потребан раскошан намештај, али нисам рекао да су нам потребни пањеви!”‘
 
ЛАЂЕ У МАГЛИ
Старца је једном посетио неки младић, који је био у вези са једном девојком. Међутим, њих двоје су били потпуно различитих карактера и нису могли да пронађу ништа заједничко. Младић је стога упитао старца:
“Шта Ви мислите, да ли да наставим ту везу или да је раскинем?”
“Ех, младићу мој, видим да сте вас двоје као две лађе у магли које се никад неће срести”, одговори је старац.
 
НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ПЛАШИМО СМРТИ
Старац је увек настојао да нас увери да не би требало да се плашимо смрти, тј., да ћемо одавде прећи у истинити и вечни живот. Осим тога, објаснио је да Бог види који тренутак највише одговара свакоме од нас, и одлучује да управо тада узме нашу душу из овог испразног света.
Карактеристичан је пример који је једном приликом навео неком оцу породице. Тај отац је имао двоје деце: по благодати Божијој добио је сина и кћер. Када је дечак одрастао, пожелео је да похађа летњу школу и да постане пилот. Међутим, отац се уплашио и није му то допустио. Одлучио је да дође на Свету Гору и да посети старца, који га је тада упитао:
“Зашто му не допустиш да похађа летњу школу и да постане пилот?”
“Ето, старче, бојим се да ће погинути!”
“Благословени, ако Бог види да је то прави тренутак да узме твог сина, Он ће га узети на било који начин! Саслушај ову причу. Један кнез је имао сина – јединца и догодило се да му је неки пророк предсказао:
‘Кнеже, Бог ће узети твог сина кад се буде играо са тврђавом!’ Од тог доба, кнез је сина закључао у дворац, не дозвољавајући му да изађе и да оде на тврђаву. Тако су протекле две – три године, а син је још увек био закључан, да се не би испунило оно што је пророк предсказао. Једног празничног дана, кнез је позвао мноштво гостију и понудио им разна јела. На столу су се налазиле и чиније са пилавом, а једна од њих била је и испред кнежевог сина – јединца. Дечак је привукао зделу и почео да се игра с пиринчем, правећи од њега тврђаву. Овде су, говорио је дечак, врата ове тврђаве, овде су њене куле, и сл. Почео је да једе, док се истовремено играо и смејао. Сада ћу, каже, појести тврђаву… Међутим, чим је принео кашику, закашљао се и угушио!
Тако се испунило оно, што је предсказао пророк, односно да ће Бог узети дететову душу онда, кад се оно буде играло са тврђавом.”
Старац је затим наставио:
“Кнез је мислио да ће моћи да избегне оно, што су промисао и воља Божија изабрали као најбоље за душу овог детета… Према томе, не брини! Нека твој син упише летњу школу, а ти имај потпуно поверење у промисао нашег Господа! Без Његове воље не пада ни влас са наше главе, ни птица са гране, која се продаје за један новчић, како у Еванђељу каже Сам наш Господ.”
 
ДВОСТРУКО ИСЦЕЉЕЊЕ
Један поклоник посетио је Свету Гору. Годинама је боловао од реуматизма и било му је изузетно тешко да хода. Познавао је старца И., који се подвизавао у једној келији. Дошао је код њега и говорио му о свом проблему са ногама. Старац И. је волео старца Пајсија и осећао је према њему велико поштовање, због чега је овом брату предложио да га посете.
Кад су стигли до старчеве келије, видели су да је он на дворишту. Чим их је спазио, старац Пајсије је рекао:
“Старче, стално се бринеш за друге!”
Под тим је подразумевао да старац И. никада ништа није тражио за себе, иако су и њега самог болеле ноге. Наиме, старац И. је у младости пао са велосипеда и задобио бројне преломе, због чега је сада осећао јаке болове.
Отац Пајсије им је обећао да ће се помолити да оздраве.
И заиста, од оног тренутка кад су отишли од старца Пајсија, и старац И. и поклоник осетили су олакшање и почели су много слободније да корачају.
Отац И. се у потпуности исцелио. Кад год га упитате о томе, он устаје и почиње да скакуће као мало дете, како би сви “својим очима” видели да су ради молитава ст. Пајсија његове ноге сада потпуно здраве!
Неким својим посетиоцима, који су годинама радили у Немачкој, старац Пајсије је рекао:
“Ви, који сте тамо у Немачкој, морате бити веома опрезни, јер Немци живе по оваквом обрасцу: храна, рад, пиво и… сасвим су заборавили на Бога!”
У време док је старац разговарао с једним братом, у дворишту се појавила група поклоника. Старац их је упитао:
“Шта желите, децо?”
Они су му на то одговорили:
“Ништа, старче, дошли смо само да Вас видимо!
“А што бисте ви мене гледали! На крају сам дошао до тога, да постанем туристичка атракција!”
 
УВЕНУЋЕШ
Двојица пријатеља су први пут посетила старца Пајсија. Један од њих био је повезан са лошим друштвом и узимао је наркотике. Осим тога, код куће је узгајао хашиш, који је чувао као зеницу ока. Чим га је спазио, старац је рекао:
“Ти, дакле, узимаш хашиш?”
Младића је збунило ово необично питање којим му се старац обратио. Одговорио му је неодлучно и бојажљиво:
“Да.”
Старац га је са болом и љубављу саветовао:
“Слушај, чедо моје, мораш одмах престати с наркотицима, иначе ћеш увенути заједно с оном травом коју узгајаш код куће!”
Младић није био у стању да проговори. Старац га је затим одвео на страну и благо саветовао. Његови савети нису били узалудни: старчевим молитвама и уз помоћ Божију, младић је престао да узима хашиш. Најзад, очекивало га је још једно изненађење: кад се вратио кући, видео је да је сав хашиш увенуо!
 
ЧЕДО МОЈЕ, ШТА ТО ГОВОРИШ? ТО ДЕТЕ НИЈЕ УМРЛО!
Нека породица преживела је тешку драму. Њихово дете оболело је од рака, који се људским средствима није могао излечити. Малишан је много патио. Лекари су били приморани да му одсеку обе ноге и дете је, након ужасних болова, умрло. Родитељи су били неутешни у тој великој, како су они мислили – несрећи која их је погодила.
У свом великом болу, пожелели су да упитају старца где се сада налази њихово дете. Будући да они сами у то време нису могли да посете старца, пронашли су Е., дали му фотографију свог већ умрлог сина и замолили да пође на Свету Гору, код старца Пајсија, којем ће показати фотографију и упитати га, како он сада види њиховог сина.
Е. је, дакле, дошао на Свету Гору, показао фотографију и рекао:
“Старче, овај дечак је већ умро, и његови родитељи желе да знају где се он сада налази.”
“Дај ми да погледам, чедо!”
Старац је узео фотографију и почео да је разгледа:
“Идем у келију да узмем наочаре, јер овако не видим добро!”
Отишао је у келију и убрзао изашао са наочарима. Кад их је ставио, поново је погледао фотографију, окренуо се и рекао:
“Чедо моје, шта ти то говориш? Ово дете није умрло! Оно је здраво и види нас, а види и своје родитеље! Тамо, где се он налази, веома је лепо!”
 
ЗАР МИ НИСМО МОНАСИ? МИ САВРШАВАМО ПОДВИГЕ?
Једном је у старчеву колибу дошао младић веома дуге, светлоплаве косе. Ушао је у двориште и, када га је видео, старац је рекао:
“Дођи овамо, младићу, одсећи ћу ти косу!”
Младић је почео да негодује:
“Зашто бисте је одсекли?”
Старац се насмејао и одговорио:
“Зар ми нисмо монаси? Ми савршавамо постриге!”
 
ЗАР ОН НИЈЕ АДАМОВ СИН?
Млади Г. упознао се са једним римокатоликом који се звао Франческо, и они су постали пријатељи. Г. је ватрено желео да му помогне да напусти римокатолицизам, због чега је одлучио да га одведе на Свету Гору, код старца Пајсија. Док су се спуштали низ стазицу која води у његову колибу. Г. су мучиле многе помисли: “Зашто сам се спријатељио с католиком? Ко зна како ће старац на то гледати… Да ли ће га уопште примити?” С таквим помислима дошао је до старчеве ограде. Старац их је видео и одмах рекао Г.:
“Добар је момак овај твој друг! Зар га ниси питао да ли је и он Адамов син?”
 
МНОГИ ОД ЊИХ ЛИЧЕ НА ОТШЕЛНИКЕ
Један поклоник упитао је старца о ономе, што га је мучило:
“Старче, често на улици сусрећем Цигане који просе и траже милостињу. Помисао ми понекад каже да им ништа не дам, јер би то могле бити и варалице. Какво је Ваше мишљење? Шта ми Ви саветујете да учиним?”
“Требало би да им увек нешто даш, макар 50 драхми. Многи од њих личе на отшелнике и, као што ови живе од свакодневне помоћи манастира, тако и они живе само и само од наше милостиње”, одговорио је старац.
 
СМИРЕНО, А НЕ КАО УЧИТЕЉ!
Један поклоник је упитао:
“Старче, имам велику жељу да са пријатељима и људима који ме окружују говорим о верским питањима с циљем да им помогнем!
“Да, можеш да говориш, али је неопходно да будеш веома опрезан. И да говориш смирено, а не као учитељ”, одговорио је старац.
 
ФОТОГРАФИЈЕ СУ БИЛЕ ПРАЗНЕ
Господин А., службеник поште, дошао је једном приликом код старца да би узео његов благослов. Он га је много поштовао и имао је велику жељу да га фотографише. Због тога је понео фотоапарат. Затражио је од старца благослов да га фотографише али је овај, као и обично, то одбио.
Било је то време кад су стално долазили поклоници и када је старац био заузет разговорима са браћом. А. је уграбио повољну прилику и начинио је два снимка. Радосно је отишао одатле, задовољан што му је ипак успело да фотографише старца и што ће поседовати такво духовно благо.
Међутим, чекало га је велико разочарење. Након развијања филма, показало се да су снимци, на којима је фотографисао старца, потпуно празни, бели и без икаквог лика. Истовремено су све остале фотографије биле веома добре. А. се тада задивио старчевом смирењу, које је у свим својим подухватима за помоћника имало благодат Божију: она је свугде и свагда уверавала да је старац Пајсије уистину Његов изабрани сасуд!
 
БУДИ ОПРЕЗАН, ЈЕР НЕЋЕШ ДОБРО ПРОЋИ!
Један поклоник сишао је до старчеве келије. Неколико пута је покуцао на врата, али старац није отварао. Овај је био упоран и, применивши силу, сам отворио врата. Старац је тада изашао из келије и нашао се испред њега.
“Зашто, благословени, толико лупаш? Покварио си ми врата! Шта хоћеш?”
“Да те видим, старче!”
“Благословени, буди опрезан, јер нећеш добро проћи, и закључаће те унутра!”
Након дванаест дана, дознали смо да су овог посетиоца затворили у душевну болницу!
 
ИЗА ТЕБЕ ИДУ ТРОЈИЦА СТУДЕНАТА
Двојица браће су дуго живели у Америци. Један од њих је познавао старца. Често је, разговарајући са братом, причао о њему. Причао му је о његовим даровима, а посебно о његовој прозорљивости. Говорио је о многим случајевима, када је старац знао ко ће доћи у његову келију, иако га претходно није обавестио телефоном, пошто тамо нема телефона. Брат га је слушао, али није могао да поверује да човек може да буде у таквом духовном стању.
Одлучили су да отпутују на Св. Гору и да посете старца, како би се с њим упознао и други брат. Старац их је срдачно примио и почели су да разговарају о разним темама. Међутим, онај други брат је стално размишљао о томе, да ли старац уистину поседује дар прозорљивости.
У том тренутку, стигао је још један посетилац. Прошао је кроз капију и покушао да је затвори. Старац му је тада рекао:
“Немој се мучити, нека остане отворена, јер иза тебе иду три студента!”
И заиста, на запрепашћење свих, а посебно оног другог брата, ускоро су угледали тројицу студената! И овај брат је тада “својим очима видео” и уверио се у све оно, што је у Америци слушао о старцу!
 
ДУХОВНИ СИРОЧИЋИ
Један свештеник, који је годинама служио у Америци, одлучио је да посети Свету Гору и, наравно, старца Пајсија. Са њим је пошао и један протестантски пастор.
Старац их је примио с великом радошћу. Послужио их је ратлуком и хладном водом и сео поред њих. Прошло је неколико минута, и протестант је почео да говори о светим моштима. Он је тврдио да се људске кости не разликују и да не би требало неке од њих издвајати и клањати им се.
Тада му је старац благо рекао:
“Није тако, као што ти говориш. Ето, јуче је овде био један отац. Он је са собом довео ђавоиманог сина који је поред тога био и глувонем, и никад није говорио. У једном тренутку ушао сам у келију да бих донео делић моштију, прст светог Арсенија. Кад сам узео мошти у руке, а што нико није видео, глувонеми и ђавоимани на дворишту почео је да виче: ‘Не, то ће ме спалити!’ Кад сам дошао и прекрстио га моштима светог Арсенија, одмах је оздравио и проговорио. Видиш, ја ти не говорим теоријски него на основу опита који сам стекао у многим случајевима!”
Старац је погледао протестанта својим светлим погледом, преиспуњеним добротом, и наставио:
“Хоћу да ти нешто кажем, али да ме правилно разумеш, јер ти не говорим услед гордости него услед смирења и љубави. Пресвета Богородица је наша Мајка, док сте ви сирочићи, без мајке, јер Њу не прихватате!”
Кад су се вратили у Америку и кад је протекло шест месеци од њихове посете старцу Пајсију, протестантски пастор је признао да се уистину осећа као духовно сироче и, благодарећи старчевим молитвама, прешао је у Православље.
 
МОЛИЋУ СЕ ЗА ЊЕГА И ПОМИЊАЋУ ГА
Неки поклоник дошао је из Америке у Грчку с циљем да посети Свету Гору и старца Пајсија. Један грчкоамерички богослов, који се разболео од рака мозга и којег су лекари својом дијагнозом бацили у очајање, замолио га је да са старцем разговара и о његовом проблему. Такође га је замолио да каже да су лекари предложили операцију, иако су шансе за успех мале. Младић је поклонику дао крст и дар за старца, да би га овај помињао у својим молитвама.
Поклоник је стигао на Свету Гору и код старца Пајсија. Говорио му је о богослову и дао му крст. Старац га је узео и обећао:
“Молићу се за њега и помињаћу га.”
Кад се поклоник вратио у Америку, онај богослов је био преиспуњен радошћу. У време кад су му лекари предлагали операцију са малим изгледима на успех, све се, на чудесан начин, завршило веома добро! Што је најважније, богослов је у сну видео старца!
Након операције, богослов је осећао огромну захвалност за старчеве молитве, којима се удостојио тако велике и неочекиване радости. Одлучио је да пође на Свету Гору. Када је пришао старчевој келији, где је тада дошао први пут, очекивало га је још једно изненађење: на дворишту је стајао старац који се смешио и, чим га је угледао, рекао:
“Гле, Василије, а ја те управо очекујем!”
Тада се у души богослова Василија из Америке као истинито потврдило све, у шта је до тог момента веровао, благодарећи помоћи и љубави коју му је пружио овај, до тог тренутка непознати старац!
 
ЗНАЈ ДА ЋЕ ОН БИТИ САСВИМ ЗДРАВ!
У Солуну су наставу похађали студенти који су долазили из школе Беламада, пошто је у њиховој земљи, тј. у Либану, било ратно стање. Један од тих студената имао је брата који је остао у отаџбини, будући да је патио од неизлечивог облика рака. Лекари су једногласно тврдили да ће кроз неколико дана умрети.
Студент је из Солуна пожурио на Свету Гору, где је посетио старца Пајсија. Са болом му је казивао о болести свога брата и о неповољним прогнозама лекара. Осим тога, говорио му је да га највише обеспокојава рђаво душевно стање болесника. Старац га је утешио и дао сасвим мали делић моштију светог Арсенија, рекавши:
“Дај овај делић моштију свом брату. Нека му се поклони и нека учини то и то, и знај да ће бити сасвим здрав!”
Младић је отишао са Свете Горе и одмах отпутовао у Либан. Када се након неколико месеци вратио у Солун, блистао је од радости. Поред тога, показивао је и фотографије са свадбе свог брата, који се у потпуности исцелио старчевим молитвама и након што је испунио све, што му је старац заповедио. Осим тога, припремао се да и сам дође на Свету Гору и да захвали старцу, чијим је молитвама дуговао свој живот!
 
ТО ЈЕ СВЕТИ ВЛАСИЈЕ ИЗ СКЛАВЕНЕ!
Била је недеља о блудном сину, 3. фебруар 1980. године. Старац се налазио у својој келији, Панагуди, и служио уобичајено бдење на бројаници. Док је био погружен у молитву, одједном је приметио да се келија испуњава слатком небеском светлошћу, какву људске речи не могу да опишу. Истовремено се пред њим појавио блистави светитељ, одевен у игуманску мантију. Недалеко од светитеља видео је нишу у црквеном зиду, у којој је било древно изображење неког светитеља.
Та небеска посета изазвала је у старчевој души свештени страх, док је истовремено осећао неописиву радост и духовно весеље. У време кад је његов поглед био управљен на светитеља, зачудио се свом необичном душевном стању и у недоумици се запитао: “Ко ли је овај ноћни небески посетилац?” Тог истог тренутка, из цркве посвећене Пресветој Богородици зачуо је сладак глас – Старац је касније говорио да је то био глас Саме Пресвете Богородице – који му је говорио: “То је свети Власије из Склавене. Кроз неколико дана биће објављено његово житије. Један пензионер, хришћанин из Агринија, помоћи ће да се обнови његова црква. Тамо се, у једној ниши, налазило изображење светога!”
После неколико дана – осам дана након овог божанственог догађаја – у Склавени је објављено житије светог Власија! Један примерак овог житија послали су и старцу, иако није познавао никога од издавача, као што ни они нису знали за ово старчево виђење!
Старац је био задивљен и прослављао је Бога, Који га је удостојио да на тај начин дозна за неоткривеног светитеља наше Цркве. Старац је посету светитеља и чињеницу да га је видео својим очима сматрао за велику част. Због тога је одлучио да напусти Свету Гору и да оде у Склавену. Тамо је посетио гроб овог светитеља и поклонио се његовим благодатним моштима, које се чувају у тамошњем, њему посвећеном храму. Старац је исцрпно описао светог Власија, тј., како је он изгледао кад му се јавио, и тиме помогао да се живопише његова икона. Та икона се налазила у старчевој келији и он јој се побожно клањао.
Од тог доба, сваког 3. фебруара служио је свечано празнично бдење поводом чуда јављања светог Власија и Пресвете Богородице, Чији је глас тада чуо.
Најзад, након извесног времена нашао се и тај пензионер, који је дао новац и помогао да се убрза изградња, тј. обнављање храма светог Власија!
 
О БЛАГОДАТИ БОЖИЈОЈ У ТРЕЗВЕНОУМЉУ
Један млади монах упитао је старца шта мисли о књигама у којима се говори о трезвеноумљу и о непрестаној молитви.
Старац му је одговорио:
“Те књиге нису за свакога. У основи, оне су намењене браћи која поседују простоту и смиреноумље. Онима, који имају овакву помисао: ‘На тај начин достићи ћу такву висину да ће се на мене спустити божанствена благодат, и ја ћу постати трезвеноуман’, ове књиге неће помоћи. Они, у односу на Бога, за свој циљ постављају трезвеноумље и спотичу се на њега, говорећи: ‘Колико је времена прошло, а ја још ништа нисам постигао! Кад ћу постати трезвеноуман? За колико месеци? За колико година?’ Благодат Божија не долази онда, када је ми очекујемо! Не може се рећи, у које време ће доћи благодат Божија. То зависи од Божије воље. Можда ће доћи на самом почетку, можда тек након неколико година, а можда тек пред саму смрт.”
 
У ВРЕМЕ ПРОСКОМИДИЈЕ
Старац нам је једном приликом признао:
“У време кад сам као млад монах боравио у светој обитељи.., и у време кад сам извршавао послушање црквењака, у тренутку кад је свештеник служио божанствену проскомидију на светом дискосу угледао сам сасвим мало јагњешце. Док је свештеник изговарао молитву проскомидије и истовремено га пробадао светим копљем, оно је треперило и дрхтало од бола.
Иако је из другог догађаја било очигледно да Бог хоће да постанем свештеник, ја више ни у олтар нисам смео да уђем, размишљајући о страшном тајинству које се, према промислу Божијем, тамо извршава.”
После тог догађаја, старац је из свог чистог срца протерао сваку помисао о свештенству. Другима чак није хтео ни да открије прави разлог него је, говорећи о томе, приповедао да је у војсци, током рата, служио као радио-везиста и да је, извештавајући штаб о пристизању (непријатељског) појачања, узроковао смрт многих људи. Уосталом, за старчеву истанчану душу и та чињеница је представљала истинску препреку тако да он, када би је наводио, није говорио неистину.
 
ДАЛИ СМО ЂАВОЛУ МНОГО ПРАВА
Старац је говорио:
“Требало би да данашњи свет постане свестан где се налази, да се покаје и да се исповеди да би, на тај начин, благодаћу нашег Христа одсекао права ђавола. Ми смо данас дали много права ђаволу! Осим тога, требало би да родитељи што чешће причешћују малу децу, јер она, на жалост, расту у рђавој и нездравој средини.”
 
ДУХОВНИ ЖИВОТ ЗАХТЕВА ТАЧНОСТ!
Старац је говорио једном брату:
“Духовни живот, исто као око, не прихвата ни најмању трунку. Чим нешто упадне, оштећује се вид и, ако ту и остане, око ће се запрљати, а вид ће постајати све слабији. Такав је и духовни живот: неопходна је тачност и осетљивост према свему! Неосетљивост и равнодушност су смртни грех!”
 
ТАДА СЕ ПОДВИЗАВАМО – ПО БОГУ!
Једном приликом, старца је посетио монах који је у прошлости дипломирао на Вишој трговачкој школи и, између осталог, рекао:
“Старче, кад сам учио, много сам читао, и диплома коју су ми дали показала ми је где се налазим! Сад се подвизавам и не знам где се налазим. Видим да сам огрезао у нечистоту и не знам шта ће са мном бити!”
Старац му је тада одговорио:
“Кад се подвизавамо и видимо нашу скверну, а при том осетимо мању или већу утеху, тада се подвизавамо по Богу. Међутим, кад се подвизавамо и видимо нашу скверну а осећамо немир и раздражљивост, тада нисмо на добром путу!”
 
МИ, МОНАСИ, ИМАМО ПОМИСЛИ
Старац је боравио у једном манастиру и тамошњи оци замолили су га да им говори о помислима. Он им је на то рекао:
“У Африци убијају људе забијајући им дрвене ексере у главу а ми, монаси, имамо помисли! У том и том месту умиру од глади а ми, монаси, имамо помисли! У том и том месту дошло је до поплаве, а ми, монаси, имамо помисли! Болнице су препуне људи који страдају од тешких и неизлечивих болести, а ми, монаси, имамо помисли!
У Америци путују километрима да би нашли духовника и муче се око тога, а ми, монаси, имамо помисли!
Други се старају и брину о нама: једни раде за нас, други нам припремају храну, бесплатно нас облаче, не плаћамо порезе, поред нас су духовна браћа која су овамо дошла с једним циљем, у свако доба имамо духовника и игумана, а ми, монаси, имамо помисли! Богородица нам је овде све устројила на најбољи начин, и од нас тражи само то, да очистимо душу од онога што нас мучи (тј. од страсти).
Дакле, то што се нама догађа није тема за помисли него велика незахвалност! Уместо да се радујемо и да благодаримо Богу за све повољне услове које нам је дао, уместо да искористимо безбрижност живота у општежићу, ми седимо и бавимо се непотребним стварима и саблажњавамо се због најмање ситнице: зашто ми је он то урадио тако и тако, зашто ме тако погледао, зашто је узео чашу и прошао овуда, а не онуда, као и због хиљада сличних, детињастих ствари. Напустили смо читав свет: мајку, оца, браћу, родитеље, дом, новац, имовину, занимање. С каквим циљем смо све то оставили? Погрешно је да у време, кад смо донели такву одлуку, гледамо шта раде други. Потпуно је безумно бити слободан од целог света а робовати некој незнатној страсти!
Живот у општежићу даје многе повољне могућности да се подвизавамо уз самоодрицање, будући да тамо постоје и други који ће нас подржати или који ће нас, ако смо немарни, “гурнути” ка добру. Потребно је, међутим да “притиснемо дугме” и да се бавимо једино самима собом. Никад не би требало да примећујемо шта раде остали. Темељ и почетак духовног живота јесте очишћење душе од свега тога. Ако за свој циљ нисмо поставили очишћење душе, онда ћемо стално страдати од напора. Они, који немају тај циљ и не добијају стално Божији благослов, имаће све више тешкоћа!”
Беседећи о житију св. Пајсија Великог, старац је, између осталог, рекао:
“Житије светог Пајсија је шамар за логику!”
Другом приликом је рекао:
“Што више прекопавамо по јересима и другим религијама, утолико постајемо злосмраднији. Што више прекопавамо по Православљу, оно постаје све мирисније!”
 
ГЛЕДА МЕ КАО НЕМАЦ!
Беседећи са братом који је у свом манастиру извршавао послушање иконописца, старац је рекао:
“Једне вечери, око поноћи, зачуо сам како неко виче иза келије. Својим узвицима узбунио је читаву околину. Био је то неки пијанац. Изашао сам, отворио му врата и увео га у келију. Скувао сам му горку кафу да би се отрезнио и одвео га у цркву. Напио се зато, што је имао неки лични проблем и, будући да није могао да га поднесе, нашао је начин како да га заборави.
Неко време се задржао у капелици, да би дошао себи. Кад сам погледао тамо да бих видео шта ради, он ми је рекао:
‘Старче, Он ме гледа као Немац (показао је на Христову икону)!’
Видиш ли колико иконописци морају да буду опрезни? Верујући притиче икони да би јој отворио своје срце и да би јој исказао свој бол. Иконе морају да утеше и да пренесу милост и љубав, а не да заплаше. Оне не би требало да имају сурове очи са исувише уздигнутим обрвама и, уопште, елементима који ће лик учинити суровим!”
 
ПОВЕДИ И ПОСЛАСТИЧАРА!
Два поклоника, И. и А., силазили су ка старчевој келији. Дошли су до дворишта и најпре је приступио И. Старац га је срдачно поздравио, ословио по имену и упитао за породицу. Поклонио се и А., али старац на њега није обратио пажњу. Дуго су се задржали и разговарали су са старцем.
За време док су ту боравили, А. су мучиле помисли: зашто му старац ништа није рекао? Можда га се није сећао, за разлику од другог брата? Чак га ни по имену није ословио! Зашто га није ништа питао о породици?
Кад су одлучили да крену, пошли су по старчев благослов. Тада је И., који је путовао по светим местима, рекао:
“Старче, дајте ми благослов да отпутујем у Јерусалим!
Старац је благословио и рекао:
“Поведи тамо и посластичара!”
А. је био посластичар и старац је тим речима развејао све помисли, јер је показао да га се добро сећао и да је знао чиме се бави, као и да му нису биле непознате ни помисли које су га мучиле.
Старац је једном приликом рекао:
“Много је оних који долазе и кажу: ‘Ја немам неких великих грехова, шта да кажем духовнику?’ Зар незахвалност за благодат Божију и за то, што те Он чува да не паднеш у велике грехове, није већ сама по себи велики грех?”
 
СВЕТИ ДУ НОСИО ИХ ЈЕ У МОРСКУ ДУБИНУ
Једном приликом, беседећи са неким монахом и наводећи стих из Псалма, Вратићу их из дубина морских, старац је рекао:
“Пророк Давид, као и наши светитељи који су, као Василије Велики, писали о Постању, по благодати Божијој знали су све о Божијем стварању света. Њих је Свети Дух преносио у морску дубину, показивао им је, и они су видели земљу која кружи око сунца, као и много тога другог. Међутим, светитељи су људима говорили у складу са знањима одређене епохе, јер би их у противном сматрали јуродивима.
Будући да прости људи не би могли све то да виде и да разумеју, они им не би ни веровали!”
“Ми живимо у најтежа времена, али ја имам велику наду и поверење у Бога.”
Монаху, који је писао књигу, старац је рекао:
“Многи праве једну озбиљну грешку када преводе светоотачке текстове, а посебно текстове о трезвеноумљу, где именицу “ум” (нус) преводе као “разум” (мозак, грч. миало). Под речју “разум” подразумева се вештаствено место, тј., оно што се налази у глави. Реч “ум” одликује се особитостима које реч “разум” не може да пренесе, и она се мора оставити таква, каква јесте!”
 
МОНАХ НИЈЕ ОНАЈ, КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ОДЕЋУ
“Монах није онај који је променио одећу, тј. оно спољашње, него онај, који је променио оно унутрашње”, рекао је старац Пајсије. “Монах се стално мора бринути о очишћењу душе, настојати да увек има добре помисли и никад не сме давати места злоби. Ако буде тако поступао, неће судити површно, него ће гледати на људска срца и неће изводити брзоплете, људске закључке.
Постојао је један манастир у свету, који се некад налазио изван града. Међутим, град се постепено развијао и манастир се нашао унутар његових граница. Према њиховом уставу, последовање је служено до вечери, затим су се одмарали и Литургију служили ујутро. На тај начин је у цркву и ујутро и увече долазио народ, који би понекад ту и преноћио.
Сви оци су били добри подвижници. Међутим, један од њих није имао добре помисли. Једном приликом, док је он био одсутан, у његову келију ушла је нека жена и радознало почела да је разгледа, пошто је тада први пут видела монашку келију. Међутим, кад је монах приметио да је жена ушла унутра, разгневио се и на под просуо шпиритус да би, тобоже, очистио то место, и мало је недостајало да запали манастир. Он је тако поступио јер није поставио добру помисао: на пример, могао је да оправда ту жену, помисливши да је она дошла у келију монаха са жељом да види како да уреди своју собу или да је, можда, грешком доспела на то место. Да је унео добру помисао, не би се догодило то, што се догодило.
Васцели монашки подвиг састоји се у томе да се монах очисти од лоших и рђавих помисли и да његове помисли увек буду добре.”
 
РАСУЂИВАЊЕ ЈЕ НУЖНО СВУГДЕ И СВАГДА
Један брат је упитао старца:
“Старче, да ли је у киновији (општежићу), приликом безмолвија, потребно расуђивање?”
“Наравно! Расуђивање је нужно свугде и свагда! Ако врлини одузмеш расуђивање, врлина ће престати да ти буде од користи.
У манастиру је био један брат који је узео благослов за подвизавање у апсолутном [тиховању]. Кад би га други брат нешто упитао, он би одговарао гестовима. То није добро!”

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav