ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Трећа глава
ПОУКЕ
 
Поуке које су обухваћене овом главом углавном су преузете из три извора:
1) старчева писма познаницима написана у периоду од 1971-1976. године. Старац је тада написао мноштво писама. Касније је себи поставио правило да не одговара на писма, будући да је преписка била веома обимна и да није имао времена.
2) из мојих бележака које сам правио сваки пут када бих посетио старца на Светој Гори, најпре у келији Часног Крста, у манастиру Ставроникита, а затим и у келији Панагуда при манастиру Кутлумуш. Део тих бележака објављен је у брошури “Атонски дневник”[1] која је имала великог одјека.
3) са различитих магнетофонских записа и из рукописа које су ми на моју молбу послали знани и незнани људи.
Као што је познато, о. Пајсије није изговарао проповеди и поуке. Он није био речити, дипломирани богослов. Завршио је средњу школу а затим је своје образовање наставио у подвижничкој келији, имајући за учитеља једино Светога Духа. Старац је поседовао дар расуђивања. Слушао је ојађеног човека и размишљао како да му помогне на најбољи начин. Његова светост се осећала у свакој речи. Могло се видети како разговара док плете корпице, док у лавору пере подрасник или док се игра с мачетом. Најпре би износио слатко, сушено воће и све што се могло пронаћи у његовој келији, а затим би се отварао извор Светог Духа. Поучавао је посетиоце простим, радосним и једноставним речима. Примери које је наводио преузети су из живота, природе или тесарског заната којим се бавио као мирјанин. У разговору са старцем време је неприметно протицало. Разговор је текао полагано, а његова полазна тачка биле су насушне животне потребе. Затим би прелазио на духовно, сагласно ономе на шта су га подстицали. Говорио је с љубављу и с истинским саосећањем, не следећи никакву одређену линију. Одмеравао је свачију жалост и бол и дејствовао у складу са тим. Он је био старац напаћених и ожалошћених и њихова истинска Силоамска бања. Повремено би правио паузе, ћутао и сваком посетиоцу бивао најблискији. Људи су одлазили од њега с осећањем дубоког умилења.
 
I. О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 
1. Старац Пајсије је говорио: “Уколико је човек духовнији, утолико мање наводи оправдања у овом животу. Он је дужан да испољи трпљење, да подноси неправду па чак и да прихвати изругивање од стране других. Криво дебло (тј. самовољан човек), које је далеко од Бога, има на хиљаде оправдања. Има оправдање за то што некога прекорева и за то што се изругује, као и за то што некога вређа. Наша оправдања Бог сакупља за други живот. Ми, међутим, због своје неразумности врло често тежимо да се овде оправдамо како нас уопште не би кажњавали. Ако нам нешто кажу, ми се истог часа правдамо. И после тога сматрамо да верујемо Богу. То је велико изругивање. Духовном човеку ништа не значи људска правда, а посебно је штетна за самовољне.”
2. “Људи који имају истанчане душе, који имају много частољубља и истанчаности, болују и пате од меланхолије или, уопште, завршавају као самоубице. Они су и сами осетљиви, а ђаво их чини још осетљивијима. Слично томе, и грубе чини још грубљима јер ђаво потпомаже њихове склоности.” На то је додао: “Човек не може сам да се избори с таквим стањима. Он не би требало да говори како осећа униније [чамотињу] и да хоће да је употреби на корист, како би отуда произашло нешто духовно. Кад неко корача с таквом помишљу, ђаво ће му примерено служити. У једном тренутку ће му можда и помоћи, али ће му затим открити целокупно стање. Или, на пример, други каже да ће тиховати и поставља то себи као правило: кад га неко прекорева, неко време уопште не одговара. После тога ће, међутим, у потпуности пасти у претходно стање. Човек никад не сме да поставља правила самоме себи. То је опасно.”
3. У једном од разговора на духовне теме, након што су неки признали да иду грешним путем, отац Пајсије је рекао следеће: “Чак ни ја, колико је већ година прошло, не могу да начиним духовни подвиг и зато говорим: да ме узме Бог, да бих раније утекао. Често се дешава да скренемо с пута, сматрајући да нешто можемо да учинимо сами. Нама помаже Бог, а ми то не схватамо. Сматрамо да напредујемо. Он нам, природно, на почетку даје бомбону и ми сматрамо да смо се потрудили. Међутим, Бог нам ју је дао да би нам показао каква се посластичарница налази тамо на врху и да бисмо корачали сами. Тада нам се, наравно, на почетку отвара апетит, али се затим умарамо.”
“Знајте да, кад застранимо услед немоћи, и то нам такође на неки начин помаже, јер нас благодат Божија накратко напушта ради нашег смирења. Човек се на тај начин смирује. Затим се благодат Божија враћа и човек спознаје Бога. Он тада и разуме на који начин помаже Бог. Дозволите да вам наведем пример: кад неискусни младенац мало поодрасте, мати га узима за руке и тако он чини крупније кораке, мислећи да добро иде и да се не спотиче. Ако мати настави и даље тако да чини, зар детиње способности неће атрофирати? Ако га буде стално држала за руку, у детенцету ће се појавити лажно осећање и чим пожели да крене напред оно ће пасти. Схватите, оно још није усвојило такве кораке.”
4. “Нисам се бавио мноштвом ствари. Познајем неколицину Светих Отаца и трудим се… Схватио сам да за човека не постоји отров. Отров постаје сладак кад се с њим духовно бориш. Често видимо човека који греши. Он, наравно, жали, каје се, преживљава бол, исповеда се и добија божанствену утеху. Међутим, ако он не осећа ту утеху, мора да схвати да га искушава нешто што је унутар њега самог. Њега искушава помисао и потребно је да оде и да говори о њој, и тада ће доћи утеха. Исто се догађа и кад саучествује у патњама неког брата који страда. Он твори молитву, указује помоћ и Бог му помаже.”
5. “Често видим чудну ствар која се догађа верујућим људима. То ме подсећа на зелену пијацу. Тамо сви вичу. Један каже: ‘Узмите поморанџе’ а други ‘узмите цвеклу’. Свако жели да прода своју робу. Нешто слично дешава се и верујућим хришћанима. Неки кажу: ако ступиш у ту заједницу, спашћеш се, ако ступиш тамо – спашћеш се, док у исто време многи људи не приступају ни тамо ни овамо, јер је њима потребно нешто друго. Господе, помилуј! Може да помогне човек Божији. Да помогне а не да присили. Замислимо да се ја упутим у неки војни логор да бих тамо рекао неколико речи о монаштву. Ја их нећу обмањивати. Казиваћу им онако како у ствари и јесте. И шта ће се затим догодити? Да ли су сви они спремни да се замонаше? Ја ћу, наравно, само изазвати зло, јер ће неки, можда, и поћи у монахе али ће се затим мучити и постати несрећни. Потребно ми је да нађем чисту душу, да бих помогао њеној склоности.”
6. Старац је поново говорио на ту тему: “Неко жели да се бави иконописом, има склоности ка живописању икона и оне ће творити чудеса. Нека се бави. Други жели да буде ожењени свештеник. Ето радости! Нека буде ожењени свештеник и добиће помоћ. Хоће да буде неожењен? Нека буде неожењен. Хоће да буде монах? Такође ће добити помоћ. Не могу се сви мерити једном мером. Неки муче друге људе желећи да чине супротно ономе што могу да чине.”
7. “Није добро мењати духовника. Погледајте зграду у чијем су се подизању непрестано смењивали архитекте и инжењери. Зар она може бити добра?”
8. “Духован човек мора бити слободан и дејствовати у складу са тим. Нека не следи људска правила.”
9. “Ја вам не дајем рецепте издалека. Не постоји лекар који лечи издалека. Ја се само молим.”
10. “Што више узлетиш у неком послу утолико ћеш с већом силом пасти доле и остаће само крхотине. Често видимо да неко има високо мишљење о себи, док са спољашње стране ништа не садејствује његовом смирењу. То је опасно. Он ће задобити луциферску гордост и, сачувај Боже, изједначиће се са сатаном.”
11. Старца су једном упитали постоје ли на Светој Гори људи који су достигли такву љубав да сваког човека сматрају братом? Он је одговорио: “Требало би да их буде много али, авај! Њих је мало, само неколицина душа. Ми, Светогорци, трпимо велико зло због календара. То ће погубити Свету Гору. То је већ погубило цео свет. Дошло је до потпуног пада.”
12. “Људи у свету се сада занимају свим проблемима, осим својим сопственим. Сматрам да ће, ако се неко буде бавио собом, све доћи у правилан ритам. То треба и да учинимо. Видите да се ђаво подругује и да свакоме задаје посла.”
13. “Када поправим себе, поправиће се и делић Цркве и у том случају можемо да будемо у јединомислију. Један је Свети Дух. Људи сада стварају много духова. То не могу да разумем.”
14. “Бог неће од свих људи тражити једно исто. Ви не можете побећи од света? Можете? Не можете. Ви ћете живети у свету. Усмерите све своје снаге на побожна дела која овде можете да учините. И то ће бити много.”
15. “Човек даје тело свом сину. Бог му даје душу. Кад дете одрасте, родитељи скидају са себе одговорност. Бог сваком човеку даје ангела-чувара. Он читавог живота помаже човеку. Због чега се плашимо да себе поверимо Богу?”
16. Неко је упитао старца да ли га замарају посетиоци који свакодневно долазе а он је одговорио: “Ево шта ћу ти рећи. Кад је разговор духован – не замарају ме. Рђаво је кад постављају савршено бесмислена питања. Ако су људи необразовани и постављају таква питања, онда имају оправдања. Међутим, долазе научници, математичари, и питају каква веза постоји између космоса и човекове свести. Хајде да сад изведемо закључак. Обично им овако кажем: ‘Имам кафе и кутију аспирина. Седите мало у хладу, а затим ћемо полако разрешити ваша питања.’ Видите, потребно је да имате кафу и аспирине. Мени се није догодило чак ни да три вечери узастопно спавам. Желео бих да током те три вечери спавам макар три часа узастопно. Па ипак, нисам се заморио. А кад ми спољашњи људи заврте главу са својих пет стотина питања, заболи ме глава. То је једино што ме замара.”
17. Упитао сам старца на који начин да одбијемо похвале а он ми је одговорио: “Имајте смирење и добро упознајте себе. Ево вам примера: кад у дрвету исклешем лик неког светитеља, мислим да сам добро урадио. Након извесног времена поново га погледам и запазим недостатке. Зар ћу узети лупу да бих видео има ли озбиљних недостатака? Исто је и кад погледамо руке. Видимо да су чисте. Зар ћемо узети лупу да бисмо видели нечистоћу и мноштво микроба? Исто се дешава и кад се напрегнуто загледамо у своју душу. Видимо да уопште нисмо оно што свет говори о нама.”
18. “Понекад говоримо да имамо љубави. У којој мери? Човек ће у духовној љубави узнапредовати онда, када цео свет буде посматрао као своју браћу. Нека свако зна да нам је и идолопоклоник и јеховиста такође брат по телу али, наравно, не и по Духу у којем смо ми, православни. Ми смо дужни да плачемо због њега. И опет, ако православни постане јеховиста или римокатолик, и због њега треба да плачемо. Данас је толико милиона неправославних! А колико сам ја плакао? Према томе, далеко сам од истинске љубави.”
19. “Требало би да сви ми поседујемо смирење. И мали и велики. Требало би да поседујемо смирење, јер су наши нерви мало више напрегнути. Сви смо ми више или мање егоисти. Сваки пут, кад нас руководи егоизам, и најмањи повод изазива највећи сукоб. На тај начин, почиње одатле што у породицу улази искушење. А ви, чак и ако сте уловили тај тренутак, не опомињете се, и не добијате никакву помоћ. Будите макар мало трпељиви и молите се а затим, кад се један умири, тада и други може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли да улове кад не би било затишја [бонаце]? Имајте трпљење и имаћете велику веру у Бога. Ми још увек нисмо свесни колико је Бог присутан у нашем животу. То још увек нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће безбедни и предаће и душу и васцеле себе Богу.”
20. Свом познанику-јеромонаху старац Пајсије је казивао следеће: “Човек никад унапред не може да предвиди долазак велике благодати. Читаво његово биће осећа снажан потрес. Тело се тресе као од електричне струје. Он не очекује такво блаженство. Тада долазе сузе, блаженство, неизрецива радост, промена, божанствена љубав. Сећам се шта ми се давно догодило. Током читаве ноћи, на мојој постељи налазиле су се мошти светог Арсенија а ја сам бдео и молио се. Изненада се појавио ђаво, шчепао ме и збацио доле с криком: ‘Чија је ово глава?!’ Тада сам завапио: ‘Светитељу Божији, помози ми!’ Истог часа ђаво је постао невидљив, а моја душа се испунила неизрецивим блаженством. Ујутро је дошао један мој познаник и био запрепашћен колико је благодат изменила моје лице.”
21. “Прве сузе, сузе покајања, исцрпљују. Друге сузе, сузе созерцања, не исцрпљују. Сузе љубави, које потичу од љубави Божије и богочежњивости [“од ероса Божијег”] радују срце.”
22. “Када су помешане са знојем, сузе монаха имају очишћујућу силу за његову душу.”
23. “Први плач потиче од утехе Божије. Онај, ко се моли, плаче и удара се у груди. Други плач бива изазван славословљем а извршава се у другом свету. Први плач умирује тело, док други плач даје све неопходне животне силе и телу и души. Он потиче од ликовања и славословља. Отуда је разлика свакоме видљива.”
24. “Ми подсећамо на шипраг коприве. Оне издалека изгледају зелене и свеже, као луг или врт, али кад се приближиш и кад их додирнеш увиђаш њихову шкодљивост и осећаш жаоку.”
25. Старац је говорио неком младићу: “Не уздај се у своје спознаје. Да би се добило унутрашње, божанствено знање, мора се избрисати световно знање. Буди безазлен као дете. Не размећи се својим знањем. Знање надима”
26. “Данас бисмо хтели да се посветимо без великог труда. Одступамо од Предања. Не гледамо оне који су први у арени него оне који су последњи.”
27. “Уколико више исцрпљујеш себе, утолико задобијаш више благодати и радости.”
28. “Бог може испунити срце таквим блаженством и љубављу! Уколико га претходно не бисмо доживели, пали бисмо приликом прве саблазни. Међутим, уколико би се то блаженство задржало, напустили бисмо манастире и затворили се у пећине, док би мирјани одбацили своје послове и породице. Због тога нас Бог, Који је Љубав, не испуњава таквим блаженством.”
29. “Своје судове увек стављајте под знак питања. Никад не знамо шта се може десити.”
30. “Гнев је нужан кад је потребно да заштитимо нашу веру а не кад је потребно да физички штитимо саме себе. Кад видимо да се хули на нашу веру треба да се разгневимо. Ако ме оптуже, дужан сам да то примим с кроткошћу. Међутим, ако оптужују и хуле Православље, дужан сам да се разгневим.”
31. “Духовни живот мора започети од срца. Тада све иде добро. Нека човек схвати да је све што је до тада преживео – ништа.”
32. “Кад нам неко дође у госте посног дана морамо бити веома опрезни. Ако гост жели мрсну храну замолићемо га да дође другог дана да бисмо га угостили и рећи да смо његови дужници. Ми, хришћани, морамо бити веома обазриви, како други људи не би хулили на име Божије.”
33. “Не читајте новине и не гледајте телевизор. Често се догађа да чак и верска периодика шкоди хришћанима, јер подстиче гнев против појединих људи и, уопште, изазива пометњу и расипа пажњу. Читајте светоотачке књиге.”
34. “У духовном животу, понекад је потребно да присиљавамо саме себе. Врло често страдамо од духовне анорексије (губитка апетита). Морамо се присилити да поједемо један комадић и апетит ће се вратити. Тако се догађа и с ишчашеном руком: уколико је будемо само миловали, неће имати успеха. Потребни су оштри покрети да би се вратила на своје место. Нећемо подсећати на корњачу која је пошла на свадбу а стигла на крштење!”
35. “Кад се неко ослободи бола, тад се заједно с њим умири сваки човек.”
36. Посетиоцу који се интересовао за духовна питања старац Пајсије је рекао следеће: “Погледај змију која је читаве зиме лежала под каменом. У пролеће се спремала да измили на сунце а ми смо је тад убили. Замисли да те Бог створио као магарца – Он је Господар и чини што хоће – на тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао те. Зар ти то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тада ћеш прославити Бога јер те створио као човека који може да задобије рај, јер за човека постоји и рај и пакао а за животиње не постоји.”
37. “Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости – духовног зрења – тако да је видео потребе сваке животиње, и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада.”
38. “Најпре човек целога себе предаје Богу, а затим га Бог очишћује и предаје људима. Кад човек верује да је гори од свих осталих онда ће једно ‘Господе, помилуј’ које он изговори за свет вредети више него хиљаду ‘Господе помилуј’ које изговори неко други.”
39. Двојица атонских поклоника дошла су код ст. Пајсија због духовне утехе а он је, желећи да утоли њихову духовну жеђ, рекао: “Шта да вам кажем? Причаћу вам о једном човеку, чија се келија пре неколико дана преиспунила божанственом светлошћу а он није знао да ли се налази у телу. Био је однесен Духом. Кад је дошао себи, кад је ишчезла та нетварна небеска светлост а споља се пробила природна, сунчева светлост, овај човек је увидео страшну разлику. Помислио је да је напољу дошло до помрачења сунца – толика је била разлика. Осећао је колико је тешко његово тело. Тада је започео горко да плаче, тражећи сладост и блистање оне божанствене светлости.”
40. “Не доводимо Бога у тешку ситуацију. Он је сав – Љубав, и не жели да види да смо несрећни. Међутим, шта ми чинимо? Ако нам обилно даје благодат, ми се гордимо. Ако је пак не даје, бивамо несрећни и губимо наду.”
41. Око 17 месеци (1972-1973) служио сам у армији при војном затвору Бојатиос (Свети Стефан) у Атици. Велики број затвореника били су јеховисти, осуђени на дугогодишњи затвор. Према карактеру моје службе у различитим одељењима затворске управе, контактирао сам с многима од њих и с горчином се уверио у психичку ненормалност тих људи. Достојни сажаљења били су и затворени наркомани, који су бритвама секли вене и узимали разне препарате. Природно је што сам, живећи у таквој заједници, још више чезнуо за Светом Гором и за старцем. Та чежња ми је давала тајинствену силу тако да сам могао да безмолвствујем [тихујем] док сам сатима шетао у сенци дрвећа или био у кабинету, а често и у стражарници. Нисам ни примећивао како време пролази. Излазак ме није интересовао. Живео сам светоотачким делима, сваке недеље одлазио у цркву Светог Стефана и причешћивао се. Повремено сам добијао писма од ст. Пајсија која су ми причињавала неописиву духовну радост и помагала да изађем из многих тешкоћа. Навешћу једно од њих.
 
Часни Крст, 4. децембра 1972.
Здраво, љубљени брате Дионисије,
Добио сам твоје писмо и видео твоју велику борбу. Што се тиче јеховиста, не бори се и не разјаруј се. Побрини се да, колико год је то у твојој моћи, живиш Православљем и тиме ћеш им помоћи више него насртљивим убеђивањем. Садејствоваће ти благодат Божија. Ако се догоди да се и против своје воље сусретнеш с неким јеховистом, сатвори молитву и поступи онако како те Бог просветли. Тако поступај и с наркоманима. Ако неко жели помоћ, дужан си да пријемник свог срца отвориш тако да може да прихвати сигнале другог. Ако пријемник нечијег срца није отворен, треба да се молимо Богу да га отвори, а да затим упути и Своје божанствене речи.
Што се тиче божанствене Евхаристије о којој ми пишеш, то је, наравно, питање за духовника. Уколико не постоје духовне препреке, често се причешћуј и помало пости, с обзиром да строгост поста не зависи од тебе него од старешине трпезарије и од кувара. Ако нема препрека, можеш се причешћивати и два пута недељно, јер ће те причешћивање Светим Тајнама укрепити у садашњој борби у заједници која је достојна сажаљења и у којој све представља искушење.
Немам више ништа друго, брате мој. Нека Христос и Пречиста Богородица буду уз тебе. Опрости ми што ти пишем у журби.
С љубављу у Христу, твој брат монах Пајсије.
 
42. На питање да ли болест представља крст, старац Пајсије је одговорио: “Кад се у време болести појави благодарење, све се мења.”
43. “Млади често започињу подвиг, моле Бога да их очисти од страсти, живе чистим животом, посте и бдију, али не виде напредак. Можда није потребно исправљати тело него помисли: осуђивање, гордост и сл.”
44. “Једном ми се појавила мисао да и ја можда нешто значим. Ђаво ме узбуркао и изгубио сам спокојство. Применио сам духовна средства као што су пост и бдење, али нисам успео. Претворио сам се у скелет. Тада сам отишао код једног опитног духовника и тобоже му говорио тако је и тако. Он ме загрлио и рекао: једи, пиј и спавај. То ми је било несхватљиво: био сам сасвим сам, подвизавао сам се, а ђаво није прекидао битку. Старац ми је рекао да имам помисао гордости. Загледао сам се у себе и открио је, увидео сам крајности којима ме довела. Сматрао сам се, иако најмањим, али ипак светитељем. Сад сам схватио да ђаво никад не показује оно што је уистину високо него да те изједначује с најнижим. Након тог открића све се завршило. Видите колико несрећа човеку може да донесе само једна помисао!”
45. Следеће старчево писмо има посебан духовни значај:
 
Свети манастир Ставроникита, 18.11.1968.
Мој у Христу брате Георгије, свагда се радуј и весели у Христу!
Добио сам и твоје друго писмо, које је удвостручило моју радост. Молим те да ми опростиш што се, на жалост, не могу сусрести с тобом.
Хвала Богу, здрав сам. Нећу да те замарам мноштвом речи јер си сигурно разговарао с оцем Василијем. Зато хоћу да одмах изложим своје мишљење о твом питању.
Како нико није у стању да избегне чувствовање, најпре би требало да се, колико је могуће, клонимо разнежености. Будући да нико не може да избегне сусрет с људима, морамо се привезати за небеско и невештаствено. Томе много помаже, колико је то могуће, удаљавање од вештаственог. Вештаствене ствари увек изазивају вештаствене потребе.
Наш телесни живот није сагласан с духовним и због тога ће духовни човек, ако изненада пожели да живи телесним животом макар и у погледу онога што сматра нешкодљивим за душу, једног лепог дана завршити падом а да то уопште и не примети. Живот духовних људи мора из тог разлога бити натприродан, да би се ослободили световног духа и напредовали у духовном животу. Они морају јасно осећати присуство Божије, пламтети од божанствене љубави и испитивати себе да ли постоји нешто боље од раја. На жалост, ја то знам само теоретски, и пишем ти једино на основу љубави.
Добри Бог најпре испитује колико срце може да прими а затим сагласно томе удељује од Своје љубави. Човек то може да добије кад изврши подвиг према својим снагама и у оној мери у којој је спознао самога себе. Кад човек спозна себе, долази до “цепања атома” и он продире у духовно пространство. Кад спозна себе и кад спозна хоће ли то или неће, човек се смирује, а кад се смири благодат Божија неминовно нисходи на Његову творевину. Човек ће тада блистати и противно својој вољи и не осећајући то, и на тај начин ће се прославити Бог.
Опрости ми за мноштво речи изазваних искључиво љубављу. Наши оци се моле за Вас.
С љубављу у Христу, монах Пајсије.
 
46. “Ко поседује благодат Божију, њему ће се придодати и друга. Ономе ко има малу (благодат) и ко је запоставља, одузеће се и ова. Благодат Божија не почива на спољашњим људима јер су они одбацили и ону малу (благодат) коју су имали. А кад се удаљи благодат, све демонске силе наоружавају се против човека.”
47. “Освећујте своје животе. Кад се домаћица моли док ради кућне послове, онда се све освећује: не само храна, него и они који ту храну једу.”
48. Један од посетилаца рекао је старцу да се савремени људи плаше смрти а старац је на то додао: “Смрт их и посећује зато што је се плаше. Кад се не би плашили смрти, смрт би се плашила њих.”
49. “Кад човек живи Христом, он осећа радост.”
50. “Свет је окусио само обично вино. Постоји, међутим, и вино духовно.”
51. Старац је рекао: “Тело доживљава пријатна осећања. Неопходно је да га разапнемо. Ево на који начин: ако је неко склон болестима и распиње тело, онда у томе нема никаквог смисла. Ако је тело здраво и недолично, неопходно је да се разапне и да се потчини духу. На пример, ако тело хоће да се храна на здели уздиже као врх Атоса или ако хоће вина, онда одсеци те пожуде. Тако ћеш распети своје тело.”
52. “Погледајте колико много губе жене. Бог их је обдарио великим срцем, као што је мушкарце обдарио великим расуђивањем. Жене с већим срцем имају већу ревност према духовном. Оне не размишљају много. Верују и иду даље. А шта чини ђаво? Док би оне, имајући такво срце, могле много да напредују, ђаво им га на крају отима. Оне, на пример, иду у дућан да за кућу купе пладањ на којем ће бити цвеће. Када нађу пладањ радују се, док им цвеће више ништа не значи. На тај начин је њихово срце окренуто час цвећу, час везу, и сваки пут ђаво има користи.”
53. Што се тиче световних брига, старац је говорио следеће: “Шта је свет? Тричарија, испразност. Ђаво управља испразношћу, световним делима. Онај ко је своје срце препустио испразности, налази се у власти ђавола а да тога уопште није свестан. Ђаво нема власт над светом: он управља онима који се баве световним делима. Требало би да човек одврати срце од световног и испразног и тад ће срце без икаквих напора приступити Христу.”
54. “Једном ми је нека жена послала покривач. Био је сав накићен. Она је тамо начинила вез а затим је пришила чипке. Сиротица! Колику је радост осећала док је правила сав тај вез и чипке, док сам се ја радовао кад сам све те украсе одрезао маказама и бацио. Та жена није налазила радост у Христу него ју је осећала у везу. Тај покривач се врло кратко задржао код мене јер сам га дао некоме коме је био потребнији”
55. Један посетилац је рекао старцу да људи очекују чудо да би задобили веру и изменили начин живота. Старац га је пажљиво саслушао и објаснио: “Ствари стоје другачије. Бог за пола секунде може читав свет да окрене вери. Потребно је само да громогласно узвикне: “Или се покајте или ћу вам одмах послати земљотрес од 12 степени по Рихтеровој скали” и да га лагано започне… Међутим, то је бескорисно. Свету су својствени пороци и он би чак и у рају стварао проблеме. У овом животу пролазимо искушења. Одсецамо пороке и крећемо се ка небу. Какво је добро за човека што му Бог открива Своју љубав! Не постоје учитељи код којих би могао да полажеш испите једном, двапут, пет пута, четири пута и који те на крају не би отерали. Овде имаш право да полажеш испите све до саме смрти.”
56. Неко је старца упитао да ли је грех ако човек стреми да достигне висину древних светитеља и старац је на то одговорио: “Неопходна је пажња. Ако се такав човек, на пример, подвизава просто и смирено, онда је то добро. Ако се подвизава усрдно и поправља свој живот, и освећује га, онда је то добро и богоугодно. Уколико човек више поправи свој живот, утолико му се Бог више радује.”
57. “Истинска љубав не тражи корист и рађа се из пламене вере. Љубав тражи безмолвије [тиховање].”
58. Духовна борба хришћанина не би требало да буде користољубива. У вези с тим старац је приметио: “За усрдност ћемо се избавити од пакла. Није довољно ако нас од греха уздржава само геенски огањ. Наравно, то је добро, али у томе нема племенитости, духовне племенитости. Ако дајем чашу воде зато да би дошли код мене у Кавалу и дали ми боцу лимунаде и две кока-коле, онда је то безвредна ствар. Ја не кажем да у томе има нешто лоше, али ако ја тако размишљам онда је то безвредно. Тада једноставно говоримо о услузи.”
59. На питање да ли је лоше ако човек тежи да постане светитељ како би помагао ближњима, старац је одговорио: “Такав поступак садржи у себи отрове. Можеш ли да учиниш скромно дело ради самога себе? О томе се ради. Затим ће ти садејствовати благодат Божија, независно од тога да ли ти то хоћеш или нећеш. На тај начин ћеш уистину помоћи. Рад за самога себе не испољава се као празно губљење времена.”
60. “Бог открива и онога ко је достигао висок степен врлине, а он настоји да се сакрије, да постане Христа ради јуродив. И док ови људи сами скривају своје благо, Бог их открива а ми, чеда Православне цркве, налазимо њихово благо у целини сабрано на једном месту.”
61. “Они који чине добра дела а у души осећају празнину, чине то из охолости. Када то не чиниш из охолости, онда осећаш радост.”
62. “Бог је добар. Он је Љубав. Кад неко духовно узнапредује, осећа Бога.”
63. “Ако си изгубио пут, никад нећеш стићи у град.”
64. Старац је једном посетиоцу рекао: “Нађите опитног духовника да би Вам дао усмерење. Затим будите послушни и извршавајте оно што Вам каже. Будите усрдни, али немојте сами тумачити оно што прочитате. Питајте свог духовника.”
65. У вези с утицајем гледања телевизије на људски живот старац је рекао: “То ствара велико зло и води ка великој катастрофи. Сам апарат шаље зрачење које је штетно за људско здравље. Мала деца физички страдају због тога што су њихове мајке у време бременитости гледале телевизор. Човек се стиди да сагреши пред очима других људи. На телевизији, међутим, није тако. Овде се без сваког стида показују грешна дела и саблажњиве сцене. Телевизор је демон.”
66. “Прихватање другог човека као брата представља велико дело.”
67. Изреке старца Пајсија:
“Бог сва наша скретања с пута употребљава за добра и на тај начин ђаво не може да чини зло.”
“Највећа радост потиче од жртве.”
“Бог оставља рђаве људе слободнима до одређеног тренутка.”
“Дух побожности се гаси. Срећом, постоји квасац.”
“Они који живе световним животом патњу полажу на депозит.”
“Световни људи су живот сравнили са земљом и зато су били сравњени са земљом.”
“Грех је ушао у моду.”
“Колико је свакоме од нас потребно да постане бољи да би се умножило добро око нас!”
“Кад се неко плаши смрти, онда смрт полази у хајку на њега.”
“Не би требало да се боримо ради зла.”
“Ако се не будемо трудили да друге обратимо ка добру, како да се не искваре и наша срца?”
“О, како је нама људима својствено да себе поверимо Богу! Међутим, самољубље је узрок наше тврдоглавости.”
68. “У себи осећам такву радост да дође тренутак када кажем: Боже мој, ако је могуће, ограничи ту радост. Нека она буде као батерија из које ћу црпети колико ми је потребно, да ми се не би догодило да паднем.”
69. Једном свом познанику, монаху, старац је рекао: “Кад нисходи велика благодат, човек је не очекује. Она потреса васцело његово биће. У њој никада нема ни капи горчине. Човек не очекује такво блаженство. Кроз његово тело као да пролази божанствена струја. Тада се појављују сузе, неизрецива радост, промена и божанствена љубав. Мени се то догодило два пута и потресло ме до дубине душе, односно кад ме напао ђаво и кад сам призвао св. Арсенија и онда, кад ми се св. Арсеније сам јавио.”
70. “Кад неко созерцава виђење, било да је оно од Бога или од ђавола, он га гледа очима своје душе.”
71. “Кад човек умире у покајању и одлази у рај, он као да се налази у аутобусу док споља јуре пси (тј. нечисти духови) и реже, али не могу омести његово путовање нити га могу спречити.”
72. “Када човек Христов живи Христом, он се, ма где се налазио, осећа као да је у рају. Замислите да је и у аду са Христом као у рају. Човек Христов се моли да га Бог истера из раја и да на његово место доведе некога ко је у аду. Ђаво би се, и да га у рај настаниш, истог часа осетио као да је у паклу.”
73. О душама које напредују у духовном делању старац је говорио да су оне “као радар који хвата духовна догађања”.
74. “Сви ми учествујемо на такмичењу. Неки играју и такмиче се на стадионима и трговима, неки се играју лоптом и добијају пехаре и награде. Потребно је да свако од нас напуни пехар свог такмичења врлинама и добрим поступцима и да буде спреман да га, тако напуњеног, принесе Богу.”
75. Старац је једном познанику написао следеће о духовном животу: “Не знам да ли си купио авву Исаака Сиријског (“Подвижничка слова”)? Та књига ће ти много помоћи, али је неопходно да је изучаваш мирно и постепено, како би усвојио храну. Исто тако, и целокупна манастирска атмосфера помогла би ти да се навикнеш на духовни живот а пре свега на личну молитву. То би ти дало духовно спокојство које покушаваш да достигнеш у журби. Осим тога, твори непрестану молитву и постепено прелази на умну, која чедо сједињује с Оцем.”
76. Старац је једном познанику написао: “Од тебе желим само једно: да Богу повериш све оно што се с људске тачке гледишта тешко може извршити, и бићеш избављен од жалости и страдања. Поверење у Бога изражава се непрестаном молитвом. Тад ћеш имати и унутрашњи и спољашњи мир.”
77. Једном је неки младић упитао старца да му каже где је срећа, с Христом или у свету с његовим задовољствима, а старац му је одговорио: “Знаш ли како је кад не видиш којем се светитељу помен слави сутра, и он ти се јави током ноћи и разговара с тобом, а сутра читаш његово житије у црквеним књигама?”
78. “Кад Христос види да се неко подвизава али да не добија људску помоћ, онда долази Он Сам и помаже.”
79. “Христос куца на срце а ђаво на мозак.”
80. “Христос има тајне начине да награди људе кад они извршавају Његову вољу.”
81. “Ништа не бива без стрпљења. Неки су нестрпљиви као човек који тек што је посадио виноград а жели да већ сутра пије вино. То је, наравно, немогуће. Онај ко нема трпљење много се мучи. Мраз му се чини двоструко јачим мразом а жега двоструко већом жегом. Као војник којем се последњи месец службе чини дужим него сва претходна служба. У свему је потребно стрпљење, а посебно у духовним стварима.”
82. Једној старици, која је стрепела од смрти, старац је рекао: “Проживела си толико година а види какву сад имаш част! Однеће те ангео!”
83. “Човек се постепено мења, не пази на свој живот и измишља различита оправдања. Он неће ни да чује за Други долазак јер тражи разоноду и клони се сваке патње. Он неће ни да чује за комете и остала страшна знамења. А све то је веома корисно, јер човека подсећа да је смртан и да треба да се припреми за смрт.”
84. “Једна жена није хтела ни да слуша о томе да је неко умро. Она је говорила: ‘Не, не! Хоћу да ми причате само о крштењима и радосним догађајима!’ Заборавила је да ће сви умрети, неко пре а неко касније. Наш циљ није да овде пустимо корене. Бог је засадио земаљски рај да бисмо се припремили и задобили рај небески.”
85. “Имамо мноштво духовних књига али их, на жалост, већина чита и одушевљава се њима ниуколико не узнапредовавши у подвигу. Ти људи подсећају на оне који гледају добар филм, одушевљавају се херојима и аплаудирају им али и даље седе у удобним фотељама. А освећење не долази без труда и подвига!”
86. Старац је говорио хришћанима који су се сабрали да би га слушали: “Научите да се постепено калите. Принесите покајање. Дајте предност суровости у односу на удобност јер долазе сурова времена. Свет данас страда због удобности. Дешавало ми се да дођем у неки манастир и да ме сместе у постељу која се распростирала одавде и довде (била је велика). Силно сам се грчио, скупљао бокове и патио. Много ме мучи удобна постеља.”
87. “Размаженост ће упропастити људе.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У другом грчком и у руском издању ова брошура је објављена под називом “Гостопримница под ведрим небом”.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav