ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
ДОБРИ НЕСПОКОЈ
Добри неспокој, позитивна стрепња због “доброг подвига” (1. Тим. 6,12)
 
Старче, шта је то добри неспокој?
– Добри неспокој је позитивна стрепња због “доброг подвига”. Неко се подвизава, надгледа самога себе, покушава да утврди шта представља сметњу његовом духовном напредовању, забринут је, тражи, ако затреба, помоћ и, духовно дела. Види, на пример, да се у тој и тој ситуацији понео гордо. Одмах размишља: “Како се одсеца гордост? Аха, смирењем. Онда смирење”. И так-так, одсеца гордост секиром. Укратко, тражи начин да се што боље духовно развија и духовно дела. Видиш, ученик заврши први разред основне школе, па крене у други, заврши основну школу, па крене у гимназију итд. Ако није добар ученик, тражиће помоћ. Или, да би се уписао на Универзитет, додатно се припрема. После, да би завршио студије, интензивно учи. Након тога може да заврши постдипломске студије, па докторат, може да оде и у иностранство на усавршавање. И све то чини да би се развио и усавршио у једној грани науке. Тим више човек треба у себи да осећа неспокој због свог усавршавања у духовном животу, који је духовна наука!
Добри неспокој “окриљује”. Даје души ширину и храброст, даје јој живост. Не доноси тескобу и забринутост, него утеху. То није мука, није стрепња ни агонија, него ревност, жар за борбом. Ви некад показујете известан застој. “Тако се борим”, кажете, “налазим се у таквом и таквом духовном стању” и останете где сте биле. У реду. Налазите се у таквом духовном стању. Шта би, међутим, неки светитељ урадио на вашем месту? Нема у вама тог потресања, нема тог “окриљења”. Код вас није дошло до унутрашње промене, јер у вас није ушао трн доброг беспокојства да вас стално боцка.
 
ТРЕБА НАЈОЗБИЉНИЈЕ ДА СХВАТИМО СПАСЕЊЕ НАШИХ ДУША
У биографији старца Хаџи-Георгија пишете, старче, ово: “Занимање за спасење душе смирава тело и умртвљује страсти.”[1] Да ли мени недостаје то занимање?
– Твој ум и срце у основи нису тамо. Ум и срце треба стално да буду обузети тиме како да стигнемо до свог предодређења [истинског одредишта], до Царства Небеског. Када срце боли због спасења душе, онда се и ум стално налази тамо где је бол срца. Суштина је у болу.
А када имаш бол, нећеш да једеш, нећеш да спаваш. Онај ко има добри неспокој, све узима озбиљно. Види се, међутим, да ти још ниси себи Небеса поставила за циљ. Твој циљ је још на земљи. Још ниси озбиљно схватила спасење своје душе. Али шта ћемо добити ако не схватимо озбиљно спасење наше душе?
Не можемо да будемо равнодушни и немарни према спасењу своје душе. Треба стално да будемо обузети питањем како да се спасемо. Ако тиме нисмо обузети, остаћемо везани за земаљске ствари и бићемо стално у “кратком споју”. Када не заборављамо да је циљ нашег живота овде на земљи да задобијемо Царство Божије, онда у нас улази добри неспокој. Тај неспокој ће пре или касније пренети нашу душу у простор духовности, где ће наћи кисеоника у изобиљу, те ће оживети и полетети високо.
Бог није човеку дао памет да мисли само о томе како да нађе што брже средство да се превезе из једне земље у другу, него да се прво постара за најбитније: како да стигне до свог предодређења, како да стигне до Бога, у истинску “земљу”, у рај.
 
“КАЖИ МУДРОМЕ И БИЋЕ ЈОШ МУДРИЈИ” (Прич. 9, 9)
Шта може, старче, да ” подбоде ” човека који је равнодушан да почне духовно да живи?
– Много тога да га “подбоде”, ако сам хоће да напредује. Али ако он сам неће да напредује, само ће имати све више рана од “подбадања”, као неки волови које подбадаш штапом да иду брже, а они иду све спорије. Само добијају ране од штапа, а посао опет не обаве.
Старче, ако неко има добро настројење, па га “подбодеш”, зар му неће Бог помоћи да нешто учини?
– Да. Таквом ће помоћи Бог, али на прво “подбадање” треба да потрчи. Иначе се умара и онај ко га “подбада”. Када се неко стално држи једног истог, јер неће да се поправи, то је врло заморно за оног другог који се труди да му помогне.
Ако у човека не уђе добри неспокој, да направи заокрет и да духовно дела, не може духовно да напредује. Остаје као четвртасти точак и стално га треба гурати. Гурнеш га, а он, “плап”, па стане. Како да крене напред? Ако треба да пређе већи пут, може ли га прећи таквим гурањем? А духовни пут је дуг пут. Није то пут од сто или двеста метара па да га гурају да га пређе.
Старче, како се стиче добри неспокој?
– Претпоставимо да читам неку духовну књигу и једно место на мене остави дубок утисак. Задржим се на њему – као да сам нашао драги камен и хоћу да видим који је – па га проучавам. Нађем у томе себе, питам онда да ли сам добро разумео и покушам то да применим. Онда питам да ли сам то добро применио. И тако полако учим како добро да напредујем у духовном животу. Чекај, ко ми то беше причао о авви Исаку? Један бакалин ми је једном умотао харингу у лист из часописа “Светогорска Библиотека”. Када сам је одмотао, поглед ми је пао на текст на том листу. Текст је био из књиге авве Исака. Узео сам га, осушио на сунцу и прочитао. Потпуно ме поразио. Провео сам годину дана читајући га. Тако сам и заволео авву Исака. Питао сам се може ли се наћи књига. Намучио сам се да је нађем и да је имам у рукама. А ви, толике сте књиге прочитале. Зар ни једна на вас није оставила утисак? Оно што вас дирне препишите. Ако то препишете и често га се сетите, нећете заборавити и лако ћете спровести у дело оно што је на вас оставило утисак.
Некима кажем само реч-две и одмах им засијају очи. Забележе на… ето, толиком парченцету хартије, па то спроведу у дело и напредују. Зар не каже Соломон: “Кажи мудроме и биће још мудрији”? А други, иако су чули много тога и добили велику помоћ, не чине ништа, јер у њих није ушао добри неспокој. Долазе и само ми изнесу своје стање, немајући добри неспокој да се боре. Да ли је то је неко пролазно стање? Сумњам! Да ли се они не замисле над својим духовним стањем? Немају ли питања?
Од часа када у човека уђе добри неспокој, примећује шта му недостаје, пита како то да стекне и извлачи корист. Како човек да научи, ако не пита? Једном сам путовао са једним брачним паром и њиховим дететом. Дете целим путем није остављало на миру свога оца постављајући му безброј питања. “Тата, шта је оно? А зашто оно?” А мајка му каже: “Престани, замараш оца”. “Пусти дете”, каже отац, “ако не пита, како ће научити?” Тако је и у духовном животу.
Да бисте боље разумеле како духовно дела онај ко има добри неспокој, требало би да вам испричам каква питања заокупљају једну вашу сестру. Гледам је и радујем јој се. На свако питање које ми постави, из доброг беспокојства, а не само да бисмо разговарали, да бих јој одговорио треба да испишем целу свеску. Има велики добри неспокој, много прима, много се бори, па зато и прима много благодати. Када човек тражи да би открио где му не иде добро и труди се да то поправи, онда се смирава, долази благодат Божија и онда ваљано напредује.
 
ДОБРИ НЕСПОКОЈ НИКАДА НЕ ПРЕСТАЈЕ
Неспокојна сам, старче, плашим се да се можда не борим правилно.
– Осећаш ли тескобу?
Не. Али зашто сам неспокојна?
– Благословена душо, постоји спокојни неспокој и неспокојни спокој. Добри неспокој треба увек да постоји у нама. Али да нема тескобе. Када се неко правилно бори, никада није задовољан самим собом. У њему увек остаје неспокој који произлази из његовог усрдног труда.
Да ли човек, старче, икада доспева дотле да му више није потребан добри неспокој?
– Не, јер добри неспокој не престаје никада у овом животу. “Трчите да … добијете” (1. Кор. 9, 24), каже апостол Павле. Човек трчи докле год живи, само да нађе Христа, никада се не зауставља. Трчи и не осећа умор, него радост.
Да бисте то боље схватиле, изнећу вам један пример: добар ловачки пас не седи поред ловца, када нањуши зеца: почиње да тражи све док га не нађе. Трчи, мало застане, њуши лево-десно, па опет потрчи. Не може да стане. Само гледа како да нађе зеца. Не губи време. Већа му је радост када трчи, него када седи. Трчање и тражење му живот значе.
Требало би и ми да имамо такву будност. Да нам ум стално буде код Христа, јер Он је наш циљ. Ми, међутим, иако смо нашли стазу, па затим нашли и пут, знамо куда да идемо да бисмо ишли у сусрет Христу, често стојимо и не идемо напред. Кад не бисмо знали пут, имали бисмо оправдање што стојимо.
Сећам се да је мој отац у Коници имао два добро издресирана ловачка пса. Стари Продром Корциноглу, појац Светог Арсенија, једном је од њега тражио добро штене од исте расе, да му чува стоку, то јест да лаје ако се појави вук. Отац му је дао једно. Једнога дана се, Корциноглуов комшија, који је много волео лов, растужио јер му се пас разболео и није могао да иде у лов. Када је то чуо стари Продром, рече му: “Не жалости се. Даћу ти свога пса, он је од расе Езнепидис[2]?’ Обрадова се комшија, узе пса и крену у лов. Када је дошао у шуму, махну руком, као што ловци обично чине, да би пас потрчао. Али пас, уместо да потрчи, обиђе око њега и поче му лизати ноге и гледати у руке да види има ли неки комад хране! Видите, то је био добар пас, расан, али није био дресиран да лови зечеве, па је стално обилазио око ловца. Верујем, међутим, да ћете ви, будући да сте нашле Христове стопе, стално трчати да Га нађете, да ће вам се срце толико испунити Христом да нећете моћи више да поднесете и да ћете рећи: “О, Боже мој, не могу оволико да примим”.
Са грчког превела Лада Акад
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац Пајсије Светогорац, Старац Хаџи-Георгије, стр. 34.
  2. Презиме старчевог оца.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav