ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Шеста глава
ПОВЕСТИ И ДОГАЂАЈИ
 
Током последњих двадесет година живота, старац Пајсије је „постао програмски објекат посета“ и свакодневно је примао многе људе. Сада, после његовог упокојења, сви његови посетиоци могли би понешто да кажу. Један прича како се упознао са старцем, други се тачно сећа онога што му је рекао, трећи с великим немиром описује његове покрете, његов изговор и, уопште, његов спољашњи изглед. То што су упознали старца и што се он за њих молио, сви они, природно, сматрају задивљујућим благословом Божијим.
Отац Пајсије је био човек Божији и духовно је помогао хиљадама људи: свештеницима, монасима и мирјанима. Немогуће је описати утиске и осећања свих тих људи, као што је немогуће и избројати зрнца песка на морској обали. Сваки покушај да се сачувају та духовна блага заслужује похвалу, будући да време пролази, да се из нашег сећања губи живи опит општења и да се заборављају животни проблеми. На жалост, мало је оних људи који су сматрали за своју дужност да направе белешке о својим посетама и да их затим објаве. Већина се задовољила препричавањима која су се преносила од уста до уста и временом добила тако хипертрофиран вид да су у сваком погледу постала неаутентична. У овој глави износим занимљиве повести и случајеве који су непосредно везани за старца Пајсија.
1. Дужност доброг трговца
Старац је разговарао с посетиоцима у гостопримници под ведрим небом. Истовремено је пребирао бројанице. У једном тренутку, упитао је двојицу уважених грађана:
„Чиме се ви бавите?“
„Старче, ми немамо добро занимање. Ми смо трговци“, срамежљиво су одговорили они.
„Браћо моја, данас имамо велику потребу за добрим трговцима. То је истина! Реците ми, шта радите кад роба поскупи? Да ли и робу, коју сте раније набавили, продајете по новим ценама?“
„Да, старче. Како бисмо и могли другачије? Мора се обнављати роба у магацинима.“
„Добро. Ви, дакле, од старе робе добијате двоструку добит. Разуме се да је не можете продавати по старим ценама, јер ће се против вас побунити остали трговци. Међутим, другу половину прихода који добијете од такве продаје, поделите сиромасима.“
2. Чудо више није потребно
Старац је казивао: „Овамо долази много студената. Једном их је дошла читава десетина, молећи да извршим неко чудо. Били су веома упорни. Размишљао сам на који начин да уразумим ову децу. Зато сам им рекао: ‘Добро. Приђите један по један а ја ћу вам одсећи главе. Затим ћу извршити чудо и поново ћу их прилепити. Само се мало раздвојте, јер бих могао да их помешам. Дакле? Јесте ли спремни? Да покажем чудо?’ Они су истог часа реаговали: ‘Не, не, старче, то нам је довољно’, једногласно су одговорили.“
3. Неверје се поколебало
Један веома смео младић рекао је старцу: „Нема Бога. Ја не верујем.“ „Онда ми приђи ближе“, срдачно му је рекао старац. „Да ли знаш да скакавац сада, док цврчи, разговара с Богом. А видиш ли какво крзно има ово моје маче? Ни царица Фредерика није имала такво!“ Студент је био ганут старчевим речима и његово неверје било је поколебано.
4. Жеља за другим животом
Неко је упитао старца:
„Шта је с твојим очима? Носиш наочаре?“
„Не мари“, одговорио је старац. „Све ће овде остати. И очи, и наочаре, и јетра, и плућа.“
5. Добра замисао
Старац је с једним послушником преносио мало земље да би нађубрио свој врт, кад су га посетили познаници и запитали:
„Старче, шта ћеш с том земљом?“
Старац је на то одговорио: „Ето, кажем, зар нећу начинити стакленик? Послаћу вам семена из Националног удружења узгајивача дувана!“
6. Тачка привлачења
Старац је говорио: „Сад сам ушао у програм за посетиоце. Овуда пролази велико мноштво људи. Колико је оних који долазе не знајући ни сами због чега! Они ме исцрпљују.“
7. Задивљујући пример
Старац је приповедао: „Једном сам добио писмо од неке удовице која је тражила да се помолим за неколицину људи. Она сама није имала времена, јер је осам сати радила, осам сати се бринула о својим укућанима, а осам сати се молила! Какво оправдање могу имати ја, монах, који би морао непрестано да се молим?“
8. Истинска љубав
Старца је једном посетио неки човек који је имао психичке проблеме. Он је сматрао да га нико на свету не воли. Сео је и непрекидно говорио неколико часова. Старац је непомично седео на клупи и слушао га, како брат не би помислио да не обраћа пажњу на њега. Он му је на тај начин показао истинску љубав.
9. О лицемерју
Старац је казивао: „Лицемерје је велики грех. Кад су ‘културни’ Енглези били у Аустралији, давали су све што је затражено и били захвални кад би то било прихваћено. Изгледало је да су превазишли и самог авву Исаака. Затим су, одлазећи, с осмехом убијали по двојицу-тројицу домородаца.“
10. Жеља
Видевши једно магаре, старац је рекао: „Како бих желео да будем магаре Христово а после тога – нека издахнем!“
11. Загађење
Старца су једном упитали шта мисли о озонској рупи у атмосфери, а он је одговорио: „Ако се људи буду покајали, ништа се неће догодити. Бог ће ту рупу затворити једним замахом.“
12. Брига о свему
Старац је испричао: „Неко је једном донео кутију слатке чоколаде. Како нисам био тамо, он је кутијицу оставио на страну и написао поруку. Кад сам отворио чоколаду, она је већ била растопљена, јер се налазила на сунцу. Он није размислио о томе да је остави под дрветом. Наравно, отишао је радујући се и ништа га више није интересовало. А какву ћу пошиљку ја упутити Богу? Зар само оно што је за бацање? Духовни живот захтева крајњу обазривост.“
13. Власт да стаје на змије
Старац Пајсије је једном свом познанику исприповедао о запрепашћујућем случају:
„Био је један старац који се бавио рукоделањем у својој келији. Њему су у одређено време доносили храну. Тамо, где је радио, свуда унаоколо налазиле су се змије. Оне су му сметале и старац је био принуђен да их хвата и избацује напоље. Догодило се да му је једна велика змија толико досадила, да ју је он ухватио, опасао око себе као појас, завезао у чвор и наставио да ради. У то време, у келију је ушао монах који му је доносио храну. Чим је видео старца опасаног змијом, ужасно се преплашио и замолио старца да је баци да му не би наудила. Старац га је подсетио да је Христос говорио: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк. 10; 19).
14. Светост даје сладост речима твојим
У зборнику поезије П. В. Пасхоса под називом „Мали Псалтир“, постоје и стихови посвећени оцу Пајсију. Наводим их овде и молим љубазног читаоца да изнесе своје мишљење и утиске. Своје коментаре сматрам сувишним:
Дан препун светогорске сладости и честих дотицања црних бројаница.
Читав хоризонт тиховао је под сунцем, могао си склопљених очију да чујеш ако би пао лист са Гране леске и пузање змије по усијаном камењу или по увенулој трави.
Старац нас је видео и пре него смо дошли, и не знајући нас рекао наша имена.
Сели смо у сенку дрвета и задивљено га посматрали.
Говорио је спокојно и просто а светост је сваку његову реч учинила слатком и пре него што је дошао да се настани међу нама.
А кад су се, тражећи храну, његовим ногама и рукама приклонили орао, мачка и змија, спокојно им је казао: Идите, Авесаломе и Марта, иди и ти, Армагедоне, сад су нам овде пријатељи, још мало и чим завршим, ја ћу вас позвати.
Кад је послушник изнео послужење и рекао да ће ускоро вечерња,
Старац је почео да поје: ‘Сви од Тебе очекују да им правовремено даш храну и да саберу оно што си им дао’.
Истог часа су пришли
Авесалом, Марта и Армагедон, да из свете руке затраже храну своју, а ми смо се спремали да појемо Предначинатељно и Господи, возвах…
15. Борба са срцем
Гледајући такмичење мотоциклиста, старац је рекао: „И ми треба да се такмичимо. Видите ли како се мотоциклисти боре са својим срцем и никад се не осврћу назад? Последњи види првог. Циљ свакога од њих је да добије победнички пехар!“
16. Духовни компјутер
Од једног сапутника добио сам следеће казивање о оцу Пајсију:
„Корачајући посред рајске природе стазицом која се час ширила а час сужавала и једва успевајући да предахнем пратећи темпо оних који су ишли напред, најзад смо се домогли колибе старца Пајсија. Он је био у дворишту, у својој личној гостопримници под ведрим небом, с пањевима за седење.
Угледали смо га међу педесетак посетилаца којима је делио орахе. Дао их је и нама. Затим је почео да дели и остало, оно што су му донели. Међу свим тим стварима била је и боца с обичном водом. Кад му је дароватељ објаснио, старац му је рекао да има питку воду и посаветовао му да оде и излије ову боцу у Маратонски залив, како би и Атињани имали воду. То је једнога од нас подстакло да му постави питање које се тицало суше у Атини. Старац му је по свом пророчком дару одговорио: ‘Бог нам чини добра дела, без обзира на то што ми Њега ражалошћујемо. Могуће је да ће се Он сажалити и излити кишу.’ Затим нам је рекао: ‘Свет је препун осигурања. Где год пођеш, свугде сусрећеш осигурање. Људи трче да се осигурају. Међутим, што је више разних осигурања, свет се осећа несигурнијим. Због тога сад људи трче у Цркву, а ђаво им подмеће ногу и спречава их у томе’ Старац је тога дана уистину био преморен. Како нам је саопштио, сусрео се са четири стотине посетилаца. Другима је рекао: ‘Све сам вас унео у свој компјутер’, подразумевајући тиме да их неће заборавити у својим молитвама!’
17. Сведочанство
Познати старац Порфирије (+1991) познавао је оца Пајсија и сматрао га је светитељем. Кад је једном приликом угледао неколицину туриста – безбожника који су дошли да разгледају археолошке знаменитости и споменике, рекао је свом духовном чеду, њиховом пратиоцу: „Кад би сад овде био старац Пајсије с његовим благодатним даровима, могао би све њих да учини добрим хришћанима. Осим тога, знаш, уколико би они пришли Христу, постали би бољи од нас. Кад би отац Пајсије седео тамо на обали, све би их задобио.“
18. Два благодатна старца
Један од духовних чеда старца Порфирија записао је следеће: „Кад сам 1979. посетио Свету Гору, Бог ме удостојио да добијем благослов старца Пајсија. Упитао ме за мог духовног оца и ја сам одговорио да је то старац Порфирије. Старац Пајсије ми је на то рекао: ‘Такве, као што је о. Порфирије, Бог, дете моје, шаље у свет једном у двеста година!’ Вративши се са Свете Горе, испричао сам старцу Порфирију о томе. Он ми је, са своје стране, рекао: ‘Шта то говориш? Управо људи са таквим духовним даровима какви су дарови оца Пајсија има уистину мало!’ Какво су смирење поседовала ова два старца!“
19. О заклињању демона
Како је казивао отац Порфирије, старац Пајсије је једном свештенику, који је често заклињао демоне, изрекао следеће речи и оне су на свештеника оставиле снажан утисак: „Ти кажеш да неки громким гласом читају заклињања а да демони не слушају. Оче мој, помињи од свег срца на проскомидији и моли Бога да Он помогне опседнутом!“
20. Богонадахнути опис
Књига старца Пајсија „Светогорски Оци“ (1993) изазвала је огромну радост код хришћана који су познавали старца. Он сам је нестрпљиво ишчекивао кад ће се она појавити на светлости дана јер је, према његовим речима, казивала о Светогорцима који су се подвизавали по угледу на древне светитеље, који су расуђивали о подвижништву и били носиоци светогорског предања. Добар критички осврт на ту књигу који укључује и материјал о личности самог ст. Пајсија, објављен је у кипарском часопису „Ортодоксос мартириа“.[1] Сматрам да има разлога да га овде наведем у готово неизмењеном облику, јер је написан објективно и уз познавање ствари:
„То је трећа књига (после животописа св. Арсенија Кападокијског и животописа подвижника Хаџи Георгија), написана за народ богонадахнутом руком савременог светитеља наше Цркве. Као и две претходне књиге, она одише миомирисом светости ст. Пајсија и благодаћу Св. Духа, којом је надахнута, даје спокој нашим грешним очима и уму. Ова књига приказује начин живота и обичаје савремених светитеља, које је познавао честити старац. Овај опис, међутим, није од оних какви се сусрећу код неких биографа или случајних састављача синаксара, који наводе поједине чињенице и догађаје. Напротив, пред нама је богонадахнуто дело, плод богооткривених проницања светог старца. Он очишћује, освећује и васпоставља истинску величину светих подвижника којима су савременици приписивали најразличитије заблуде. Старац такође даје здраву оцену тих монаха, које многи сматрају светитељима.
И то није све. Нова књига оца Пајсија, као онога који има власт, даје могућност благодатном монаху да ступи у борбу против посветовњачења које продире не само у живот хришћана у свету него и у живот светогорских монаха. Ако је отац Пајсије толико категоричан, онда је то стога што он нема обичај да буде попустљив према греху или да лакомислено говори на тему спасења. Због тога је и постао сасуд Духа Светога и извор благодати за Васељенску Цркву. На срећу свих нас, он не припада богословској школи „заљубљеника“ који услед своје егзалтације стичу лажно осећање да су постали заједничари светих. Старац Пајсије је сав у подвигу, у молитви, у смирењу, у љубави, и созерцава заповести и закон Божији као једини пут који нас води ка спасењу.
Онако како је помогао себи и освештао себе, тако су, упоредо с њим, и други добили помоћ и спокој и били надахнути да следе пут светости. Толико је његова благословена душа осетљива за дело човековог спасења да нам се и подвизи атонских отаца чине недовољни и далеки од оног врха, од оног циља којем су стремили. Он то не говори зато да би оптужио младе монахе или да би их лишио наде, него ради њихове поуке. Зато да би у њима побудио жељу да се у још већој мери посвете Богу и подвижничким традицијама Православља. Због тога да би високе циљеве поставио и свима нама, малодушнима и тромима у духовним стварима, да би нам показао да је монашки начин живота светлост за мирјане, да је то живот каквим су живели светитељи. Самим тим он помаже и нама и монасима, који знају да се те примедбе износе због љубави. Он их доводи до онога на чему се сам утемељио и начинио избор – до етоса и начина живота светитеља.
На тој основи и дејствује благословени старац и томе жели да приведе и све нас, јер нас уистину љуби, и пати његово милостиво срце кад види нашу лакомисленост и стремљење ниским циљевима. Сви смо му благодарни за то, што је толико заволео Христа да је васцелим својим понашањем, речима, делима, подвизима, молитвом, смирењем и љубављу стекао чисто злато праведности и својим живљењем међу нама отворио блистави прозор у бесконачни свет Божији.“
21. Ја сам лењ…
У пролеће 1974. г. пристигла су двојица Крићана које је старац с радошћу дочекао. Донео им је воду за пиће, а затим захтевао да се том водом умију и да полију главе. Након тога, заједно су сели на пањеве.
„Старче, сазнао сам да потичеш из Кесарије, из постојбине Василија Великог“, рекао је један од посетилаца.
„Да“, одговорио је старац, „с тим што се диње разликују од бундева. Једно су диње а друго бундеве.“
„Зар се уз помоћ Божију бундева не може претворити у дињу?“
„Све се мења.“
„Зар свети Златоуст није рекао да не би требало да говоримо како се не можемо променити?“
„Ето, благословени, ја никако да се променим. Ја сам лењ. Кад бих ја то хтео, Бог би ми у томе помогао. Међутим, ја сам, као што видиш, лењ!“
22. О молитви
Неко је упитао старца како да се моли за упокојене, а старац је рекао:
„Добро, а како се ти молиш?“
„Ето, кажем: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија!“
„Да, право говориш. Можеш још да додаш: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија и сваког Димитрија. Нека аутобус иде куда треба, само да није празан!“
23. Неизрециви миомирис
Двојица студената посетили су старца у келији Часног Крста и сатима разговарали с њим на разне духовне теме. Кад су пошли, старац их је испратио неколико десетина метара у дубину шуме. Изненада се читаво то место испунило миомирисом. Старац је схватио о чему се ради и узнемирено затражио од студената да брзо оду, одбијајући да објасни узрок. Студенти су почели да трче по стазици, осећајући неисказану радост која се ничим није могла објаснити. Нису схватали чак ни због чега трче. Све је одисало миомирисом: и брда, и ваздух, и камење, и дрвеће, и све што се налазило у околини.
24. Ја сам лимена конзерва
Један јеромонах посетио је старца у келији Часног Крста и између осталог рекао:
„Старче, у свету сте веома славни и људи имају врло добро мишљење о вама.“
Климнувши главом, старац му је рекао:
„Сад, кад си силазио, прошао си у Кареји поред контејнера за смеће?“
„Прошао сам, старче.“
„Ето, тамо се испод смећа ваљају лимене конзерве и кад на њима заблиста сунце, оне тако засијају да их ја чак одавде видим. Нешто слично се дешава и с тим људима. Они виде сунце које се прелама на лименим конзервама – а ја сам управо једна таква конзерва – и сматрају да су оне златне. Међутим, кад би пришли сасвим близу видели би да су то старе лимене конзерве.“
25. Руковођење молитве
Јеромонах који је добро познавао старца наводи следеће сведочанство: „Понекад није отварао. Једном сам био у његовој келији и рекао да неко удара у звоно. Он ми је одговорио: ‘Слушај, ми ћемо се помолити и ако нас Бог извести, отворићемо!’ За њега је молитва била најузвишеније делање, а за молитвом је следило све остало. Касније се посветио служењу људима и, без обзира на то што се лоше осећао и био болестан, увек је био спреман да прихвати бол сваког човека.“
26. Духовни опит
Једном свом познанику – јеромонаху, старац је рекао следеће: „Након неколико година, љубав Христова се тако снажно распламсала у мени да су се моје кости растопиле као восак. Једном ме осенила таква благодат да сам током шетње пао на колена и нисам био у стању да наставим даље. Плашио сам се да ме неко не види јер би се збунио, не знајући шта ми се догодило.“
27. Постојање Бога
Старца је посетио један универзитетски професор и рекао му:
„Старче, тешко ми је да поверујем да Бог постоји. Знаш, ја сам образован човек, живим на Западу, и све то што ти чиниш и говориш могу логички да објасним. Најзад, можда и постоји нека сила, али не могу да прихватим то што ти говориш о Христу и Светим Тајнама.“
Старац га је саслушао и кратко рекао:
„Глупљи си од гуштера.“
Овај се увредио због тих старчевих речи и почео да приговара. Међутим, старац је био упоран:
„Истину ти говорим. Глупљи си од гуштера и ја ћу ти то и доказати.“
Тамо је поред старца живео и један гуштер, и он га је позвао. Животињица му је притрчала а он је затражио да каже да ли постоји Бог. Гуштер се пропео на две ножице и климнуо главицом, као да тим покретом даје потврдан одговор. Научник се потпуно збунио и почео да плаче. Старац му је на то рекао:
„Да ли сад увиђаш да си глупљи од гуштера? Гуштер зна да постоји Бог а ти, који имаш мозак, не схваташ да Бог постоји!“
Предавач је отишао из старчеве келије дубоко потресен.
28. Старац и змија
Надалеко се прочуло да отац Пајсије у келији држи змије које слушају сваку његову реч. Један јеромонах упитао је старца где се то налазе змије. Старац је одговорио: „Ту и тамо, у мом срцу. Кад постанеш духовник, дођи, и ја ћу ти их показати!“
Тај исти јеромонах сведочи да је другом приликом видео како је старац узео велику змију и избацио је напоље говорећи: „Сад имамо госте и ти немаш због чега да долазиш и да нам сметаш!“
29. Напој отровницу
Старац је говорио: „Дивље животиње осећају кад их волиш и прилазе без страха. Мислио сам да то није случај са змијама. Касније сам се уверио да се то и на њих односи. Једном је до мене допузала отровница, запалацала језиком и засиктала. Она се прегрејала на силној жези и затражила је да пије. Налио сам воду у конзерву и она ју је попила. Отровница је у односу на друге змије исто што и коза у односу на овцу.“
30. Старац на крилима ветра
Године 1982. код оца Пајсија је дошао један савремени младић, испуњен немиром, уплетен у велике тешкоће и разочаран у живот. Поред свега тога, носио је прљаву одећу и имао дугу косу. Његов спољашњи изглед и понашање сведочили су о немиру и несређености. Поразговарао је са старцем и отишао. Након три месеца, поново је дошао на Свету Гору и једном јеромонаху, познанику о. Пајсија, испричао следеће: „У Атини сам имао велике непријатности. Обузели су ме меланхолија и очајање. Појавила ми се наметљива идеја о самоубиству, утолико пре што нисам веровао да у свету постоји љубав и да ме неко воли. Био сам убеђен да живот нема никаквог смисла и донео сам одлуку да окончам са собом. Отишао сам из Атине и упутио се ка месту где сам намеравао да извршим то ужасно дело. Наједном сам побегао, осетивши велику душевну пометњу. Изненада сам се скаменио и пред собом угледао ст. Пајсија који ми је рекао: ‘Стани, немој то да чиниш…’ Тек што сам видео старчево лице, рекао сам себи: ‘Овај човек ме уистину воли’.
Јеромонах, који је ово чуо од самог младића, упитао је о. Пајсија да ли се то уистину догодило. Старац му је одговорио: ‘Не знам. Знам само једно: кад се молим у својој келији, често се дешава да ме Дух Божији пренесе у болнице, у куће напаћених, код људи који су у опасности или су пред самоубиством, итд. Најзад, ја ништа не чиним, само се молим и палим свеће!’
31. Оскудна исхрана
Старац Пајсије је био велики аскета. Његова исхрана била је крајње оскудна. Неко од његових познаника почео је да га саветује да појача исхрану како би боље извршио своје дело. Старац му је одговорио: „Сад ни најмање не патим и навикао сам. У почетку је било тешко. Сад се мој желудац смањио, као код пилета, па чак и да хоћу више да једем, не бих могао. Такав је мој живот.“
32. Заштитник деце
Један дечачић се неопрезно возио на бициклу, тако да се нашао у близини камиона који га је ударио и који би и прегазио ово дете да се ту неким чудом није створио неки монах и отргнуо малишана испод точкова камиона. Дечак је видео монаха, али није знао ко је он. Кад је дошао кући, испричао је оцу о свему што се догодило. Одлучили су да пођу на Свету Гору, да пронађу тог монаха и да му захвале. Обилазећи манастире и келије, стигли су и код старца Пајсија. Дечачић га је одмах препознао и затражио да се моли за њега.
33. Исцељење болесне жене
Старца је посетио један ожалошћени муж да би решио свој проблем. Код старца се налазило мноштво људи. Чинило се да је толико уморан да неће бити у стању да разговара с посетиоцем.
„Старче, моја жена је много болесна и желео бих да поразговарам с тобом.“
„Иди, иди, благословени, и моли се Господу!“
Овај је био упоран, и старац је тад поновио: „Иди, иди, нема ничега код твоје жене!“
Кад се одвијао овај разговор, било је четврт до три. Његова жена је управо у то време била исцељена. Лежала је у кревету и изненада ју је облио хладан зној. Након тога је оздравила.
34. Предвиђање
Старца је посетио један несрећник, исприповедао му о озбиљној болести своје жене и затражио савет. Ево шта је старац предсказао и пре него што му је овај човек испричао о чему се заправо ради: „Дете моје, примири се. И твоја жена ће се ускоро смирити, а њени заступници ће бити сви свети. Не жалости се. Бог је с тобом.“ И заиста, жена је након неколико дана умрла и била сахрањена на гробљу Свих светих.
35. Знао је имена непознатих људи
Двојица богослова су први пут посетили Свету Гору и старца Пајсија. С посебним осећањем дошли су до Панагуде и стали пред ограду, као што се обично и догађало. Кад је старац изашао напоље, рекао им је: „Сјајно, Михаило и Фотије!“ Богослови су били запрепашћени: како је старац могао да зна њихова имена?
36. „Читам те као књигу…“
Старац је једном посетиоцу рекао: „Жалим што ни најмање не личиш на оца, доброг човека, као што не личиш ни на брата, али не очајавај. И ти ћеш одавде отићи с неком коришћу.“
Човек се зачудио овим старчевим речима и осврнуо се лево – десно, не би ли спазио некога познатог ко је претходно могао нешто да каже старцу о њему.
„Немој се узалуд трудити“, рекао му је старац, „никога нећеш пронаћи. Читам те као књигу!“
37. Бреме љубави
Одлазећи из Панагуде, један посетилац је рекао старцу: „Оче Пајсије, овде, у твом дворишту, остављам бреме мојих грехова. Ради како знаш а ја ћу, уз твој благослов, поћи без пртљага!“
Старац се поздравио с њим и испратио га до окуке. Одатле се старац вратио назад, док се посетилац, идући стазицом са сузама умилења, упутио ка Кутлумушу.
38. Слика у гостопримници под ведрим небом
Старца је посетио један младић који је студирао право. Циљ његовог доласка на Атос био је „духовни туризам“. Доносимо његов лични утисак:
„Тамо, код стражњих врата келије, први пут сам, након дванаест година атеизма, пао на колена. Помолио сам се нашем Господу, Који тек што беше почео да се открива мојој души, и рекао: ‘Господе, ако уистину постојиш и ако желиш да поверујем, учини да дође старац и да са мном поразговара о Теби!’
Није прошло ни пет минута, а старац је приступио, лагано, спокојног изгледа и са веома пријатним осмехом. Вратио се из шуме, где је одлазио да се моли. Кад ми се приближио, рекао сам да хоћу да му дам мали поклон и да ме благослови. ‘Сагни се, благословићу те’, рекао је старац. Први пут након мог крштења приклонио сам главу и узео благослов у име Пресвете Тројице. Затим нас је извео у двориште и говорио не само о Богу него и о ономе што се догађа у свету, и то тако као да је управо чуо најновије вести.“
39. Читао је мисли
Неком посетиоцу, који је желео да зна шта би требало да чини да би доспео у рај али се није усуђивао да о томе говори, старац је рекао: „Имај љубави и веру у Христа, и ништа ти више није потребно.“
40. Савет
Један житељ Ларисе распитивао се код старца о извесним догађајима у овом граду, а старац му је рекао: „Загледај се мало боље у своју сопствену Ларису.“
Очигледно да је старац имао у виду његову унутрашњу борбу и различите проблеме које изазива духовна битка.
41. Знао је шта узнемирује
Једном се неки старешина породице појавио код старца желећи да га упита да ли је потребно да мења духовника. Тамо је затекао мноштво народа и забринуо се хоће ли старац имати времена. Међутим, у једном тренутку, без икаквог претходног разговора, старац му је рекао: „Не жури да промениш духовника!“
Човек је, наравно, био дубоко запрепашћен.
42. Ишчекивање код ограде
Један од старчевих посетилаца прича: „Неколико дугих часова ударали смо гвожђем у његову капију, али старац није излазио. Послао сам брата да непрекидно лупа и, убрзо потом, старац је изашао и упитао: ‘Ко је тај Георгије што непрестано лупа?’
Он је знао име мог брата, иако је овај тад први пут дошао на Свету Гору. Старац га је затим позвао да приђе вратима келије и, по свом обичају, рекао: ‘Узми ове карамеле и једи их ујутро, поподне и увече!“‘
43. Несебичност
Један јеромонах приповедао је о старчевој несебичности: „Био је сасвим убог, ништа није имао. Многи људи су му неприметно остављали новац. Када би га нашао, почео би да размишља куда да га пошаље. Неколико пута улагао га је у књиге и часописе које је делио људима. Понекад није имао ни педесет драхми за куповину неопходне хране.“
44. Посета Пресвете Богородице
Познати јеромонах прича: „Године 1977. дошао сам у келију старца Пајсија и остао код њега неколико дана. То се подударило с празником Воздвижења Часног Крста. Уочи празника, старац ми је рекао да ћемо служити бдење. У четири часа поподне започели смо вечерњу, читајући молитве на бројаницама. У шест сати ме позвао да попијем чај, а одмах после чаја наставили смо да се молимо на бројаницама, сваки у својој келији. Увече, док сам се молио, чуо сам да се и старац моли и да с уздасима корача тамо – амо. На свака два сата ударао је у зид. У дванаест смо прочитали полуноћницу и последовање за Св. Причешће. Отишли смо у црквицу да читамо каноне.
Читајући канон за Причешће, старац је с великом болећивошћу изговарао: ‘Пресвета Богородице, спаси нас!’ Тек што сам изговорио ‘Маријо, Мајко Божија’, кад се у цркви све променило. Нисам схватио шта се заправо догодило. Све је блистало и осећао сам да дува лагани поветарац. Кандило пред иконом Пресвете Богородице почело је да се њише само од себе. У цркви се налазило пет кандила, али се само ово њихало. Окренуо сам се према старцу, а он ми је дао знак да ћутим. Он сам беше дубоко приклонио главу, а ја сам узео свећу. Светлост се све обилније изливала, као да је свитало. На пола сата смо прекинули читање последовања. Затим сам наставио да га читам сам, а старац ми ништа није говорио. Убрзо се кандило зауставило и поново је постало мрачно. Ујутро сам замолио старца да ми објасни шта се догодило, а он ми је рекао: ‘Знаш, овде, на Светој гори, Пресвета Богородица обилази све манастире и келије. Прошла је и овуда, видела двојицу неразумника и зањихала Своје кандило, да би нам дала знак да је Она пролазила овуда’, с осмехом ми је одговорио старац.“
45. Понашање према јеретицима
Старац је приповедао: „Једном су код мене долазила двојица римокатолика. Један од њих је био постарији и образован, можда секретар у Ватикану или новинар, нисам хтео да покажем посебно интересовање. Тако ми је један од њих рекао: ‘Хајде да заједно изговоримо Оче наш! Ја сам одвратио: ‘Да бисмо заједно изговорили Оче наш, потребно је да се сагласимо у догмама. Између нас и вас постоји велики понор.’ Он ме на то упитао: ‘Зар су само православни блиски Богу? Зар се само они спасавају? Бог је исти за цео свет!’ ‘Да’, кажем ја, ‘али међу нама постоји разлика. Ми смо по природи чеда истог Оца, али неки од нас се налазе у кући, а неки су напољу!“‘[2]
46. Требало би испољити позитивну узнемиреност због јеретика
Старац је казивао: „Требало би да покажемо позитивну узнемиреност због неправославних. Било да је он римокатолик, протестант или нешто друго, треба му говорити да је у заблуди и ми ћемо на тај начин испољити позитивну бригу. Не би их требало умиривати, тобоже из љубави, и говорити им да су и они у праву, јер они тад неће имати повода за узнемиреност. Треба бити опрезан, јер ће Бог од нас тражити одговор.“
47. Утицај телевизије
Старац нам је говорио о томе како телевизија делује на хришћане: „Телевизија причињава велико зло. Говорићу вам о једном случају да бисте разумели шта се дешава. Долазио је један старчић од 84 године, који је до женине смрти живео добро и лепо. Чим је жена умрла почео је да пати и, да би мало заборавио, страствено се везао за гледање телевизије. Није прошло ни два – три месеца од женине смрти, а старац је одлучио да се ожени. Његов духовник није знао ни како да му објасни да је то, што је намерио, и недолично и смешно. Старац је сам дошао на Свету Гору, у моју колибу. Од Кареје до овог места ишао је читава четири часа! Испричао ми је о својим плановима, а ја сам га посаветовао да тихо и мирно живи међу децом и да не помишља на женидбу. Међутим, он је био емотивно повређен, тако да није хтео ни да слуша шта му говорим. Дубоко размисливши, каже: ‘Знаш, старче, имам право да узмем две друге жене!’
Нисам више могао да издржим. Рекао сам му да се покупи и да га моје очи више не виде. Неки монах га је прихватио и одвео у Кутлумуш. Увиђате ли какву штету наноси телевизија?“
48. О пропасти Турске
Старца је посетила једна група Кипрана. Желели су да с њим разговарају о националном питању. Гостопримница под ведрим небом била је спремна.
„Одакле сте“, упитао их је старац.
„Са Кипра, старче.“
„Па, како тамо живите?“
„Како живимо? Прождиру нас Турци!“
„Не видим да су лично вас пождерали.“
Позвао их је да седну, понудио послужење а затим рекао: „Не плашите се Турака, они ће се расути.“
Посетиоци су се зачудили, а старац је наставио: „Да, кажем вам! Турци ће пропасти! Ви сад подсећате на клонуле стенице, али доћи ће време кад ће и Турци лоше проћи. Курди и Јермени ће створити своје сопствене државе и добити независност. Остали мали народи, уколико не очувају међународне норме, биће културно апсорбовани од стране великих. Нама, Јелинима, предаће Град (Константинопољ), не зато што нас воле него зато што ћемо остати уздржани. Да, поново ћемо добити Град!“
49. Преливен светлошћу
Из дневника забележака једног јеромонаха који говори о својим сусретима с о. Пајсијем, преузео сам следећи, интересантан одломак:
„Старац ми је предложио да сутрадан, на празник св. Харалампија, дођем и служим у његовој келији. Не могу да опишем своју радост. Договорили смо се о времену и ја сам пошао, као да имам крила. Ујутро сам усхићено дошао у старчеву келију. Старац је испрекидано појао својим танким гласом који је подсећао на дечији. Био је дословно прикован за оно што је читао и појао. Осетио сам атмосферу благочешћа у којој је живео старац. Кад смо приступили Литургији, срце ми је треперило од умилења. Сећам се да сам кришом посматрао старца и молио се, да се време заустави. У време Причешћа, старац је приступио путиру. Кад сам изговорио: ‘Сада, свагда и стално…’, и окренуо се лицем према главном олтару, угледао сам старца који је стајао на поду и њихао се. Подигао сам очи да бих видео израз његовог лица и истог часа сам их спустио, јер је старчево лице било сво у светлости, тако да се није могао разазнати нити израз лица нити сам лик.“
„За мене је отац Пајсије био јединствен. Старац. Многи, чак и међу монасима, без обзира на то што су имали духовни чин, нису му били наклоњени и одговарали су и мирјане и свештенике од посета оцу Пајсију. ‘Неки полуписмени старац, који ништа не зна, шта то налазите у њему?’ То је, међутим, само још више распламсавало моју љубав и веру у њега. Отац Пајсије је свагда благосиљао такве људе и свагда се за њих молио. Била је то његова главна особина, која је и нама неопходна. У посебно тешким ситуацијама, које су ми се дешавале на Атосу, настојао сам да управо тада одем код ст. Пајсија. Трудио сам се да одем у Ивирон, да се помолим пред иконом Мајке Божије и, враћајући се одатле, свраћао сам код старца, обавезно настојећи да поразговарам с њим. Тамо сам добијао особито топле поуке, укрепљење својих гледишта или исправку својих грешака, и увек сам одлазио задовољан.“
Из успомена архимандрита Јеронима, настојатеља Свето-Тројицког Алатирског манастира, који се неколико година подвизавао на Атосу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Том 43, пролеће – лето 1994, с. 111-112.
  2. Архимандрит Јероним, настојатељ Свето-Тројицког Алатирског манастира који је живео на Атосу, каже да је старац Пајсије гневно избацивао из своје колибе оне који су му долазили с екуменистичким идејама, не понудивши им ни воду, ни кафу, ни ратлук. Уопште, на Атосу и у читавој Грчкој, римокатолике сматрају јеретицима.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav