НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
2. ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМУ ЉУБАВ И СМИРЕЊЕ, ДВЕ ЗБРАТИМЉЕНЕ ВРЛИНЕ
 
Старче, како да се спасем, када имам толико страсти?
Уз помоћ љубави и смирења. Чим се увећају ове две врлине, гордост и злоба ће закржљати и страсти ће почети да издишу. Тако ће све страсти полако нестати, а све остале врлине ће саме доћи. Зато све своје душевне силе усмери ка љубави и смирењу.
Истинску љубав чврсто грли смирење. Они су као двоје близанаца који се много воле. Љубав се не одваја од смирења. У љубави налазиш смирење и у смирењу налазиш љубав.
За мене су љубав и смирење основа целокупног духовног живота. Где има љубави, онде борави Христос, Љубав, а где има смирења, онде је оно примило на стан благодат Божију. Онда свуда царује Бог и земља се претвара у рај. С друге стране, где нема ни љубави ни смирења, онде станује ђаволче, непријатељ, па људи са њим још овде доживљавају пакао и стално погоршавају свој положај у оном животу.
Најлакши пут до спасења су љубав и смирење: на основу тога ће нам се судити. Ове две врлине потресају и дирају Бога и узносе Његово створење на небеса. По томе – смирењу и љубави – свети Анђели разликују децу Божију, узимају је с љубављу и проводе кроз митарства[1] тако да не осећају страх и узносе их до брижног Бога Оца.
 
САВРШЕНА ИСТИНСКА ЉУБАВ
По мом мишљењу има три врсте љубави: телесна љубав, која је пуна духовних бацила, световна љубав, која је лажна, формална, лицемерна, без дубине и најзад духовна љубав која је истинска, чиста, савршена љубав. Та љубав је бесмртна, траје „у векове векова“.
Како да знам, старче, да ли имам истинску љубав?
Да би то знала, треба да провериш да ли волиш све људе једнако и да ли све људе сматраш бољим од себе.
Старче, моја љубав према Богу и ближњима је охладнела.
Засеј оно мало љубави што ти је остало, да би изникла нова љубав, да би израсла, заметнула плод и да би онда пожњела љубав. После ћеш засејати више љубави, па ћеш још више пожњети и тако ће ти се амбар полако напунити и нећеш више имати где да стављаш оно што пожњеш, јер што више љубави сејеш, то се она све више увећава. Сељак, рецимо, има малу врећу семена и засеје га. Потом покупи плод и напуни већу врећу. Ако потом засеје све што има у већој врећи, напуниће још већу врећу. И када сакупи много семена и засеје га, напуниће цео амбар. А да је задржао семе у оној малој врећи и да га није засејао, семе би се уцрвљало. Мора да баци семе у земљу да би никло, израсло и заметнуло плод.
Хоћу да кажем да тако исто бива и са љубављу. Да би се љубав увећала, треба да је даш. Онај, међутим, ко не даје ни оно мало љубави што има, исти као је онај ко има шаку семена, али га чува и не сеје. Он је као онај зли слуга који је сакрио талант*.
Према томе колико љубави пружиш, имаћеш и да примиш. Ако не дајеш љубав, нећеш примити љубав. Видиш, мајка стално даје својој деци, али и стално од њих и прима, па се њена љубав непрестано увећава. Али када тражимо љубав од других искључиво за себе и хоћемо да нам сви дају и када учинимо нешто добро, мислимо само како ће нам се узвратити, онда немамо праву, него ништавну љубав. Онда се удаљавамо од Бога и не примамо љубав ни од Бога, ни од људи.
Они који поседују световну љубав свађају се ко ће зграбити више љубави за себе. Али они који имају ону духовну, ону праву, свађају се ко ће дати више љубави другоме. Воле не размишљајући о томе да ли их други воле, или не воле, нити траже од других да их воле. Хоће све да дају и дају се, не тражећи да им дају и да им се дају. Такве људе сви воле, а највише Бог, са Којим су сродници.
Љубав без узвраћања! Немојмо чинити добра дела да бисмо добили благослове. Однегујмо племениту, истинску љубав, онакву каква је Божија, а не јефтину световну љубав која има све људске слабости.
Мени је тешко, старче, да своју љубав дам тамо где је неће ценити.
Онда немаш праве љубави, па ти је зато тешко. Онај ко има праву, истинску љубав, не мисли на то да ли његову љубав цене или не. Чак и не памти жртву коју чини за свог ближњег, управо зато што је чини из чисте љубави.
Како, старче, да заборавим добро које чиним?
Баци га у море… Тако ћеш га заборавити. Али исто тако и зло које ти учине. И њега треба да заборавиш. На тај начин ћеш сабрати духовно благо, а да тога ниси ни свесна.
 
ИЗУЗМИМО СЕБЕ ИЗ СВОЈЕ ЉУБАВИ
Старче, која је мера љубави?
„Љубите једни друге, као што Ја вас љубих“ (Јн. 13, 34 и 15,12). Тиме Христос хоће да каже да треба увек да се жртвујемо за друге као што се Он жртвовао за нас.
Може ли, старче, у жртвовању да постоји воља?
Да, може. Сећам се – још сам био мирјанин – како је неки Константин одмах након Васкрса пред свима рекао: „Идем горе у манастир, код Богородице да упалим кандило“. Али у начину на који је то рекао осећала се гордост, воља… Отишао је, дакле, у манастир да упали кандило, два сата пешачења да оде и два да се врати. И то по каквом путу! А у цркви је све било запуштено, разбацано. Где да нађе кандило и фитиљ! И на крају, Учинио је сав тај напор, али узалуд. А да му је неко рекао: „Сада када одеш кући упали кандило“, можда га не би упалио! Да је стварно хтео да се жртвује, требало је само да оде без иједне речи у манастир и да упали кандило.
Значи ли то, старче, да неко може да се жртвује из гордости?
Како да не може? Може да жртвује, као што каже апостол Павле, чак и живот, а да нема љубави.
Има ли таква жртва икакве вредности?
Зар се не сећаш шта још каже апостол Павле? Ако „љубави немам, ништа сам“ (1. Кор. 13, 2). Да би жртва била по Богу, не сме да има људска својства, себичност, таштину итд. Када се неко смирено жртвује, онда има љубави и онда то косне Бога. Када говорим о љубави, говорим о истинској, чистој, племенитој љубави. Јер може неко да се уљуљкује помишљу да има љубави, јер све даје, али да у ствари нема љубави, јер у тој својој љубави има и самога себе, јер гледа своју сопствену корист.
Да би наша љубав била чиста, треба да је очистимо, да изузмемо себе из своје љубави. И када сви изузму себе из своје љубави, онда су сви међусобно један у другоме и сви су једно и онда су већ сједињени у једној, Христовој, љубави. А у Христу су сви проблеми решени, јер нам љубав Христова решава све проблеме.
 
МАТЕРИНСКА ЉУБАВ ПРЕМА СВИМА
Како, старче, може цео свет да се смести у срце?
Мислиш како да загрлимо цео свет, а руке су нам кратке?… Да би неко цео свет сместио у своје срце, треба да га прошири.
Како се то постиже, старче?
Уз помоћ љубави. Али ни то није довољно. Ту је потребна материнска љубав. Мати воли своју децу више него саму себе. Ако такву љубав неко задобије, онда воли не само оне који га воле, него и оне који му чине нажао, јер као што мати за све нађе оправдање, тако и он увек налази начина да не суди другима и сву кривицу преузима на себе. Чак и ако га покраду, њега гризе савест ако ухвате лопова и баце га у затвор. „Због мене је допао затвора“, рећи ће. „Да сам нашао начина да му дам новац који му је био потребан, он не би крао и сада не би био у затвору.“
Материнска љубав све покрива, све брише. Ако неко њено дете направи штету, или се ружно понаша, мајка му одмах све прашта, јер је дете њено. Тако и када волиш свога ближњега материнском љубављу, оправдаваш његове слабости и не гледаш његове мане. А ако их и видиш, прашташ их. Онда се твоје срце преиспуњава љубављу, јер постајеш подражавалац Христа Који све нас подноси.
Старче, ја на све гледам некако ускогрудо. Да ли, можда, ја немам срца?
Ти да немаш срца? Знаш ли какво срце имаш? Али ти допушташ да га гуши твоја ускогрудост и после се мучиш. Онај ко има широко срце, све подноси. А ускогруд се много жалости због једне примедбе, или непријатног догађаја. Не може да поднесе.
А зашто, старче?
Јер толико подноси његова батерија.
Шта да радим, старче, да моја батерија може више да поднесе?
Оправдавај недостатке и несавршеност других. Са свиме се суочавај духовно, са вером и уздањем у Бога. Мисли на то да си у рукама Божијим и ако нешто није онако како хоћеш и желиш, прихвати то са славословљем [благодарењем].
Како, старче, да ми се прошири срце?
Да би се твоје срце проширило, треба нешто из њега да уклониш: да избациш своје самољубље. Ако се осуши бршљан самољубља и ускогрудости који те гуши, твоје духовно дрво ће се слободно развити. Молићу се да се твоје срце што пре потпуно ослободи, да би се развило и проширило. Амин.
Знате ли шта сада осећам? Осећам толику материнску љубав, толику брижност и нежност какву раније нисам имао[2]. Сместио се у мене читав свет. Хоћу све људе да загрлим, да им помогнем. Јер љубав не може да остане затворена у срцу. Као што тече и пролива се млеко мајке чије дете је умрло, тако и љубав хоће да буде дата.
 
СРЦЕ НИКАДА НЕ СТАРИ
Старче, авва Памво каже: „Ако имаш срца можеш се спасити“[3]. Шта мисли кад каже „ако имаш срца“?
Много тога може тиме да каже. Прво: ако имаш срца, може значити – ако волиш Бога. Друго: ако имаш срца може значити – ако си осетљив и ниси безосећајан. Треће: ако имаш срца, може значити – ако имаш доброте. Четврто: ако имаш срца, може значити ако си попустљив. Пето: ако имаш срца, може значити ако имаш срчаности. Када кажемо „срце“, не мислимо на комад меса, него на настројење ка жртвовању, на племениту љубав.
Снага срца је велика ствар! Срце је као нека батерија која се стално пуни. Нити се умара, нити стари: његова снага се никада не исцрпљује. Али срце треба неговати, обрађивати. Јер и ја имам срце и ти имаш срце, али шта ће нам ако га не обрађујемо и не негујемо? Ако неко не негује срце, може да буде џин, па опет да нема смелости било шта да уради. А други може да буде ето толишни, али, пошто све што чини, чини срцем, уопште се не умара. Ето, видим и овде једну сестру која нема издржљивости, али, како све што чини, чини срцем, не осећа умор. Не гледа како да избегне посао, него како другом да омогући одмор. Све чини с љубављу, зато што састрадава, а не зато да би је други видели и рекли јој „браво“. Нема самољубља, човекоугодништва, све што чини, чини неприметно, а онда прима божанску благодат и Бог јој помаже.
Када је човек болешљив, или му је тело остарило, па не може да се напреже, уколико је претходно научио да негује срце, онда срце присиљава тело да ради. Он је као неки стари аутомобил са издуваним гумама, поломљеним осовинама, али чији мотор је још увек јак да вуче и вози. А неки млади и јаки човек је, ако не негује своје срце, као нови аутомобил који нема јак мотор и не може да вуче. И најмањи напор му се чини као планина. Једном се десило да је у колиби неки стари човек заборавио кишобран, или торбу и ја кажем једном младом момку: ,,’Ајде, момче, потрчи мало да стигнеш старога.“ Чим је то чуо, момак поче да уздише: „Зар се неће вратити, оче?“, пита. „Хајде, момчино“, поново му кажем, „учини ту љубав“. Он опет уздише. Е, тај чим је чуо „потрчи мало“ већ се уморио, а шта би тек било да је отишао!
Ако човек не негује своје срце није чак ни као животиња. Постаје статуа. Срце му је бескорисно.
 
САРАДЊА УМА И СРЦА
Понекад, старче, својим умом схватам да треба да волим другога, али у себи не осећам љубав.
Полако ће из ума доћи у срце и осетићеш љубав. Да би заволела другога, треба да ради и твоје срце. Није довољан ум. Са умом доспеваш дотле да кажеш: „Сада треба овога да подносим“, или „треба да пазим да му не кажем ово, да му не учиним оно“ итд. То значи да тог другог ти не волиш. На њега гледаш као на странца, не гледаш га као брата, да због њега болујеш, да ти поскакује срце.
Када постоји удаљеност између ума и срца, може ли, старче, неким логичким ставом срце да следи ум?
Колико је удаљено срце од ума? Зашто уопште да постоји удаљеност?
Јер, иако се у уму правилно постављам, срце ипак не може да га следи, јер њиме владају страсти.
Поставила си добру дијагнозу, али то није довољно. Потребан је труд и терапија. Сав духовни посао обавља ум заједно са срцем. Ум је одашиљач, а срце је пријемник. Како неко намести одашиљач, на тој таласној дужини ради пријемник. Ако ум ради на световној таласној дужини, шаље световне телеграме срцу. Ако ради на духовној таласној дужини, срце се духовно потреса и боли. Како, на пример, много да једеш, када помислиш да негде другде људи умиру од глади, или да Бедуини једу камиљи измет[4]?
Запазила сам, старче, да ја не волим срцем, него разумом. Шта да радим да ми проради срце?
Зар не знаш? Лекари сада, да би прорадило срце отварају грудни кош и стављају унутра… батерију. А ми треба да негујемо ум, да би нам се отворило срце, да би се покренуло и почело да ради.
Како се то постиже, старче?
По мом мишљењу, то се постиже на три начина: Или да се осети велика захвалност за Божија доброчинства, а онда се ум омекшава и славослови Бога, или да се осети тежина сопствених грехова и да се с болом тражи опроштење од Бога, или пак да се стави на место другога који има неку тешкоћу и да га његова тешкоћа природно боли.
Старче, ја се понашам спонтано, онако како осећам. Да ли је то добро?
Види, када је у срцу чиста, потпуна љубав према Богу, онда је сваки спонтани излив из срца чист. Али када у срцу нема чисте љубави, онда је спонтаности потребна кочница, јер је тај спонтани излив пун световних токсина.
Шта ми може помоћи да ограничим ту спонтаност?
Зар ти ниси возила ауто? Зар у њему није било кочнице? Реци ми дакле сада ти која си… без кочница, шта треба да чинити?
Треба да прикочим срце.
Да. Ум треба да прикочи срце, јер када је срце испред ума оно иде у пропаст. Теби је Бог дао и много разума и много срца, али ти не користиш свој разум као кочницу за срце и тако га упропаштаваш. Размисли пре сваког свог поступка, како би правилно, просто и усрдно однеговала срце које ти је Бог дао.
 
„ОД СУВИШКА …“ (ЛК. 21,4)
Старче, апостол Павле каже: “ Бог љуби онога ко драговољно даје“(2. Кор. 9, 7). А ја присиљавам саму себе да дам или учиним нешто добро.
Ми смо деца Божија и наша је дужност да чинимо добро, јер Бог је љубав. Јеси ли видела ону удовицу која је угостила пророка Илију[5]? Била је идолопоклоница, али колико је љубави у себи имала! Када је пророк од ње затражио хлеба, рекла му је: „Имамо само мало уља и шаку брашна: то ћемо појести са сином, па да умремо“. Није му рекла: „Немамо да ти дамо“ И када јој је Пророк, да би искушао њено настројење, рекао да прво њему направи хлеб, па тек онда за себе и сина, јадница је одмах послушала.[6] Да није у себи имала љубави, вероватно би имала помисли: „Зар није довољно што му кажем да имамо мало, него још тражи да прво њему направим хлеб!“ Њено настројење се тако пројавило да бисмо ми имали примере за угледање. Али ми читамо Свето Писмо, читамо толико тога и шта чинимо?
Сећам се да су мали Бедуини[7] на Синају, који нису знали ништа о Јеванђељу, ако им нешто даш све међусобно делили без обзира колико мало било и сви су узимали по мало. Ако за оног последњег не би остало ништа, дали би му остали по мало од свога. Све то треба да вам буду примери да бисте сами себе преиспитивали, да бисте видели где се налазите. Ако човек тако ради, онда стиче корист не само од светитеља и подвижника, него и од других људи. Онда овако размишља: „Имам ли ја такву усрдност? Како ће ми се судити?“ Јер свакоме од нас судиће се појединачно и судиће се по најбољем што смо постигли.
Има вредности када дајемо од свог сувишка, било да је реч о нечем духовном, или материјалном. Имам, претпоставимо, три јастука. Ако дам један који ми претиче, то нема вредности. Али ако дам онај којим се служим за узглавље, то има вредности, јер је то жртвовање. Зато је Христос рекао за ону удовицу: „Сиромашна удовица метну више од свију…“ (Ј1к. 21, 3).
 
СТАРУ „РАЧУНИЦУ“ БАЦИТЕ У ОГАЊ
Старче, не могу лако да праштам другима.
А зар ти нећеш да Христос теби опрости?
Како да нећу, старче?
Зашто онда ти не прашташ другима? На то нарочито пази, јер то жалости Христа. То је као да ти је поклонио десет хиљада таланата, а ти другоме нећеш да даш сто динара[8]. Својој помисли треба да кажеш: „Како Христос, који је безгрешан, стално односи мене, подноси и прашта милионима људи, а ја не праштам једној сестри?“
Дође једнога дана у колибу неки момак за кога сам знао да је имао неспоразум са неким и иако му је онај тражио да му опрости, овај то није хтео. Па ми каже: „Моли се, старче, да ми Бог опрости“. „Молићу се“, кажем ја, „да ти Бог не опрости.“ А он ће опет: „Хоћу, старче, да ми Бог опрости“. „Ако ти, благословена душо, не опростиш другима“, кажем му онда, „како ће теби Бог опростити?“
Правда Божија је љубав, дуготрпељивост. Она нема ничег заједничког са људском правдом. Такву правду и ми треба да стекнемо. Једне ноћи неки мирјанин оде у колибу папа-Тихона да га покраде. Пошто је неко време мучио старца – конопцем га гушио – и увидео да нема новца, спреми се да оде. Док је одлазио, папа-Тихон му рече: „Бог нека ти опрости, дете моје“. Онај злотвор пође да похара другога старца, али га тамо ухвати полиција и он сам признаде да је био и код папа Тихона. Полицајац пошаље другог полицајца да доведе папа-Тихона да га испитају, али старац не хтеде да иде. „Ја сам, дете моје“, рече он, „опростио лопову од свег срца“ Полицајац, међутим, није обраћао пажњу на старчеве речи. „Хајде, идемо брзо, старче“, рече му, „нема ту „опрости“ и „благослови“.“ Напослетку, пошто је старац плакао као мало дете, сажали се на њега и пусти га да се врати у своју келију. Када се касније старац присећао тог догађаја, то ми никако није ишло у главу: „Ма, дете моје“, говорио је, „ти мирјани имају други типик. Немају „благослови“ и „Бог нека ти опрости“!“
Старче, шта је то злопамтивост? Да ли је то када памтиш зло које су ти учинили, или када осећаш злобу према ономе ко ти је учинио зло?
Ако се сећаш зла и жао ти је када ономе ко ти је учинио зло добро иде, или се радујеш када му не иде добро, то је злопамћење. Али ако се, упркос томе што ти је други учинио зло, радујеш његовом напредовању, то онда није злопамћење. То су критеријуми по којима судиш самој себи по том питању.
Ја, међутим, заборављам свако зло које ми учини други. Бацим стару „рачуницу“ у огањ љубави да сагори. У време устанка 1944. једног дана устаници дођоше у наше село. Било је изузетно хладно. Рекох себи: „Шта ће да једу? Сигурно су гладни. Даћу им мало хлеба.“ Када сам им однео хлеб, био сам им сумњив. Није ми ни падало на памет да су они у планинама прогонили моју браћу. Шта је рекао Христос? „Љубите непријатеље своје, … чините добро онима који вас мрзе..“ (Мт. 5, 44 и Лк. 6, 27).
 
БОЛНА ЉУБАВ
Какве ви тешкоће, старче, имате у својој колиби! Долазе душевни болесници, наркомани…
Али тамо се види да ли имамо истинске љубави. У личности нашега брата гледамо Христа. Јер, што год чинимо да пружимо спокојство своме брату, исто је као да то чинимо за Самога Христа. „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40).
Једнога дана дође у нашу колибу ђавоимани момак са својим оцем. У исто време дође и један мој познаник, а ја сам оца одвео на страну да му кажемо неке ствари, јер он је био узрок што му је син постао ђавоиман. Јадни момак је био у бедном стању! Онолика момчина, а цуриле су му слине из носа… Када га виде онај мој познаник, приђе му, извади своју марамицу, обриса му нос и марамицу поново врати у свој џеп. Извади онда свој крст – златни крст – и стави га момку око врата. Али није то суштина. Него то што је он са толико љубави и брижности обрисао момка – само да сте видели у каквом стању је био! Поступак мога познаника ме толико потресао! Осетио је бол због њега као због брата. Да га није доживео као брата зар би то учинио? Ако заволиш другога као брата, онда му својом марамицом чак и нос бришеш и опет је вратиш у свој џеп! Али ако га не доживљаваш као брата, онда је он као страно тело, па ако те мало и додирне, одмах се трзаш: мало слине ако капне на тебе, трчаћеш одмах да се опереш.
Будући да нам је Бог подарио толико дарова и није допустио да се мучимо, треба да осетимо бол за свог ближњег који се мучи и злопати. Видимо, на пример, неког инвалида. Ако помислимо: „Како бих се ја осећао да сам инвалид и да не могу да ходам?“, осетићемо бол због њега. Или ако неко ко има проблеме од нас затражи да му помогнемо, одмах треба да помислимо: „Да ја имам његове проблеме, зар не бих пожелео да ми помогну?“ Чим то помислимо, одмах осетимо бол због њега. Али и кад неко пролази кроз искушења, ако има у себи истинске љубави, ако осећа бол због другога, заборавља на сопствене муке. Када ми неко прича о свом болу, чак и да седим на срчи од стакла, или да ходам по трњу, ја ово не бих осетио.
Старче, свети Марко Подвижник пише: „Немарност у чињењу сваког добра према нашим могућностима тешко се опрашта. Милостиња, међутим, и молитва исправљају оне који су занемарили чињење добра. „[9] Зашто свети Марко у овом случају помиње милостињу?
Зато што милостиња и доброта омекшавају срце: оне делује као уље у зарђалој брави. Окорело срце се омекшава у близини рањених душа, постаје осетљиво и смирено. Бог није начинио човека тврдим и без милосрђа, него људи не негују милосрђе које им је подарио Бог. Не састрадавају са својим ближњим и од немарности полако постају неосетљиви.
Шта још помаже да нам, омекша срце?
Да би нам омекшало срце, треба да се ставимо не само на место других људи, него и животиња, па чак и змије. Треба да помислимо: „Да ли би ми било угодно да сам змија, да изиђем мало на сунце да се огрејем, а да неко дође и смрска ми главу? Свакако не би“ Онда ћемо се сажалити на њих и заволети и змије. Ако се човек не стави на место других, па чак и животиња и инсеката, онда не може да буде „човек“. У болу се крије већа љубав од обичне. Јер када болујеш због другога, волиш га још мало више. Болна љубав је када чврсто привинеш на груди ђавоиманог брата, па ђаво од тога побегне. Јер таква љубав, духовна болна љубав, пружа божанску утеху створењима Божијим, гуши демоне, ослобађа душе, исцељује ране мелемом љубави Христове коју таква љубав излива.
Духовни човек је сав обузет болом због других. Сахне од бола због других, моли се, теши. Но, иако прима бол од других, ипак је увек радостан, јер Христос од њега преузима сав тај бол и дарива му духовну утеху.
 
ЉУБАВ СЕ САМА ОТКРИВА
Старче, како да покажем љубав?
Да покажем љубав, кажеш? Не разумем. То је нешто извештачено, лицемерно. Да постоји љубав у нама и да нас ода, то да. Истинска љубав обавештава другог о свом постојању без икакве наметљивости. Када са болом слушаш невоље другога, то је љубав. Љубав је и један једини саосећајни поглед и једна једина саосећајна реч упућена ономе ко је у невољи. Љубав је када са њим поделиш жалост, када му пружиш мало спокојства у тешким тренуцима. Љубав је када понесеш тешку реч коју ће ти рећи. Све то помаже много више од гомиле речи и било каквог видљивог испољавања твог састрадавања.
Када у себи носиш бол због другога, Бог га обавештава о твојој љубави и он то разуме, без потребе да то испољиш. Исто тако када не испољавамо своју злобу, него је кријемо у себи, онај други је осети. Видиш, и ђаво, када се показује као „анђео светлости“*, уноси немир, а онај истински анђео уноси у човека неку тиху, неизрециву радост.
Шта ме спречава, старче, да осетим љубав других?
Можда ти ниси однеговала љубав? Онај ко воли, осећа љубав другога, али и његова љубав се открива другоме.
Други човек осећа да ли си лицемерна, или га заиста волиш, јер љубав се преноси као телеграм. Ако, на пример, одемо да обиђемо неко сиротиште, деца ће одмах схватити са каквим смо настројењем дошли. Једном су у колибу дошли неки људи са намером да ме питају за мишљење о подизању неке институције за напуштену децу. „Најважније од свега“, рекао сам им, „да састрадавате са том децом, као да су ваша, па чак и више. То ће тој деци бити нека врста обавештења о вашој љубави. Ако не састрадавате са њима, ако не осећате бол због њих, немојте ништа ни почињати“ Онда један лекар, веома благочестив човек, рече: „У праву си, оче. Једном сам са неким пријатељима први пут био у посети сиротишту и деца су одмах схватила настројење сваког од нас. „Онај господин је“, рекли су, „само у пролазу, а овај је дошао само да му прође време са нама, а онај тамо нас стварно воли“ Видите ли како се љубав сама открива.
 
ЗА ЉУБАВ НЕ ПОСТОЈИ ДАЉИНА
Старче, како људи међусобно духовно опште када су далеко?
Напишу писмо или телеграм, или шаљу морзеове знаке! . .
Како то мислите, старче?
Да би се успоставио духовни контакт међу људима, треба да буду на истој таласној дужини. То наука не може да објасни. Сећаш ли се оног догађаја који сам изнео у књизи „Светогорски оци“[10]? Једном је један монах, намеравајући да посети неког оца у Капсали, размишљао: „Шта да му однесем као благослов?“ Успе некако да добави две рибе и очисти их, да би му их однео. У међувремену, онај други је примио „обавештење“ од Бога о посети тога брата, па је размишљао: „Чиме да га угостим када дође?“ Док је монах чистио оне две рибе, изненада долете гавран, узе једну од оне две рибе и однесе оном другом у Капсалу – на удаљеност од пет и по сати пешачења. Схватате ли? Један је мислио како да угоди другоме, а гавран је само био посредник!
Када човек има Љубав – Христа, чак и да је потпуно глув, може да се споразуме са свих две милијарде људи разних народа и са људима свих годишта који имају тај исти језик. Стави двојицу људи који немају љубави један према другоме да седе један поред другога и да не разговарају. А стави двојицу других људи који имају љубави један према другом да седе један поред другога, да ни они не разговарају. Како ће се осећати прва двојица, а како друга двојица? Неће разговарати ни једни ни други. Али ови други ће ипак „разговарати“ док ћуте, јер ће међу њима ипак да постоји комуникација. Они први, напротив, неће моћи никако да ступе у контакт, јер је међу њима усамљеност. Када нема љубави, два човека могу да буду сасвим близу, а да ипак буду далеко један од другога.
Жалосна сам, старче, што је дошао дан да опет одете од нас.
У духовном животу нема „близу“ и „далеко“. Љубав Христову не деле даљине, јер Христос Својом љубављу брише раздаљине. Према томе, налазио се неко близу, или далеко, осећа се увек близу, када је близу Христа и када је са другим братски везан Христовом љубављу.
Славословим Бога што је моја љубав таква, духовна, анђелска, што се тако бришу даљине и што ће и даље постојати контакт са вама издалека и у овом животу и у другом, који је још много даље, јер ће се и та удаљеност смањити, пошто нас везује Љубав, Христос.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: Монах Григорије, ученик св. Василија Новог, Митарства душа у часу смрти: двадесет три основна митарства, издање манастира Св. Атанасија и Св. Новомученица Акилине Киране и Аргирије Галини у Оси, Лангада.
  2. Старац је 1981. рекао: „Човек може у себи увек да има огањ божанске љубави. Ја сам стално имао ту небеску сладост. Сав сам горео и кости су ми биле као упаљене свеће. Када је требало нешто да обавим, или некуда да идем, присиљавао сам се да изиђем из тог стања. Често сам падао на под од те небеске слаткоће. Сада се то претворило у бол за свет. Болујем за свет и тај бол је из дана у дан све већи. Дословно се топим.“
  3. Старечник, авва Памво 10, Беседа Нови Сад, стр. 337.
  4. Старац овде мисли на догађаје из 60-их година.
  5. Пророк Илија се због суше сакрио код потока Хората. Када је пресушио и тај поток, Бог га је послао у Саренту Сидонску да га храни једна удовица (1. Цар. 17, 1-24).
  6. Види: 1. Цар. 17, 12-13.
  7. Старац се осврће на време свог боравка на Синају од 1962-1964.
  8. Види: Мт. 18, 23-35. Вредност 10 000 таланата била је седам хиљада пута већа од вредности 100 динара.
  9. Добротољубље, Свети Марко Подвижник, Поуке Марка Подвижника о духовном животу, 200 поглавља о духовном закону, поука 64. – електронско издање, библиотека „Светосавље“.
  10. Види: Старац Пајсије Светогорац, Светогорски оци и светогорске приповести, стр. 9-10 грчког издања.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *