ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
НА ЖАЛОСТ, ДАНАС СЕ ЗАПАЖА ОПШТИ ДУХОВНИ ПАД
“На жалост, данас се запажа општи духовни пад. Некада је народ, кад се разболи, одлазио код свештеника да му прочита молитву за исцељење. Овде сам затекао монахе који су, када би им довели ђавоимане, изговарали молитву и демон би одмах одлазио! Ти монаси су, међутим, знали да скривају своју врлину, како их људи не би узнемиравали. Данас чујем како неки кажу: тај и тај монах не пуши и не пије ракију – света душа! Ето до чега смо дошли: ако не пушиш и ако не пијеш, за људе одмах постајеш света душа!”
 
БОГ НЕ ДАЈЕ НИШТА ШТО ЈЕ ЈЕФТИНО
“У нашем поколењу, чак се ни монаси не смирују и не брину о очишћењу душе, због чега и не добијамо оне бројне духовне дарове, какве су добијали пређашњи оци. У будућем поколењу, многи људи ће напустити градове и доћи у манастире да би ту пронашли мир. Нећеш доле (у свету; нап. прир.) наћи ни камен, који неће бити монах! Људи ће се уверити у испразност телесних радости и тражиће да своју празнину попуне радостима духовним. Просветли нас, Боже, да их тражимо! Ако их будемо тражили, добри Бог ће знати шта да нам да! Он нам неће дати јефтине радости, јер ништа од онога, што Бог даје, није јефтино”, говорио је старац.
 
БОЛЕСТИ СУ ПРОЛАЗНЕ, АЛИ ВИШЕСТРУКО КОРИСНЕ
У време кад се старац налазио у испосници Светог Јована Богослова, посетили су га господин К. Т., судија, и господин В. С. Између осталог, господин В. С. му је рекао да су испитивања, која је недавно извршио, показала да има шећерну болест.
“Ништа зато, знај да немаш никакво обољење и да та твоја болест потиче од брига!”
Господин В. је рекао:
“Старче, да бих побољшао своје здравствено стање, почео сам да држим дијету и изгубио сам девет килограма!”
Старац се насмејао и са детињом простодушношћу рекао:
“Добро је што си изгубио девет килограма. Управо онолико, колико је тешка монашка торба кад се напуни сољу! (Ту је старац почео да се смеје!) Пази само да не претераш и да не одеш у другу крајност! Био је један, који је имао нешто на плућном крилу. Лекар му је рекао да кашље, како би се то излечило. Међутим, он је толико кашљао да му је плућно крило прешло на другу страну. Да ли схваташ колико је он пострадао због усрдности?”
Старац им је затим дао различите благослове и бројанице, рекавши да је потребно да буду храбри, јер је болест пролазна, али да је за оне, који је подносе без роптања, вишеструко корисна. Побожни посетиоци су целивали његову руку и отишли, летећи од радости што су се удостојили да разговарају са старцем и да узму његов благослов.
 
ПОКАЗИВАО ЈЕ СВОЈУ БЛАГОДАРНОСТ
Келији Панагуда, у којој је живео старац, припадало је и неколико стабала маслина. Кад год је имао времена, старац је подрезивао њихове гране и, уопште, бринуо о њима. Захваљујући томе, маслине су се сваке године повијале под теретом плодова. Будући да је био веома уздржан у храни, није брао плодове него је, показујући своју велику побожност и благодарност Богу, сваке године поступао на следећи начин.
Кад би маслине дозреле, убрао би нешто од тих првих плодова и из њих, на свој начин, исцедио уље које је затим сипао у бочицу. То уље је наливао у кандило, које је непрестано горело пред Христовом иконом. Тако је он испољавао своју захвалност Богу, Који нам све то дарује. Дирљиво је било гледати радост на старчевом лицу у оном тренутку, кад би то уље наливао у кандило! Таква радост се не може наћи ни код оних, који сваке године убирају тоне маслина и одлажу их у складишта!
 
СВЕ ЧИНИ РАДИ ТЕ ЉУБАВИ
Постоји мноштво људи који, будући да не живе духовним животом, не могу да схвате како човек, љубави Божије ради, живи у пустињи где је лишен свега. Једног јесењег дана, док су седели у спољашњој гостопримници, старац је својим посетиоцима говорио о томе.
У једном тренутку, младић из те групе рекао је да се заљубио у неку девојку и да је због тога дошао да затражи старчеву помоћ.
Старац га је упитао:
“Да ли ти заиста волиш ту девојку?”
“Да, старче.”
“Шта можеш да учиниш да би ми доказао да ти њу заиста волиш?”
“Све што будете хтели, старче. Све што Ви кажете, ја ћу радо због ње учинити.”
Старац је тада показао на један пањ:
“Видиш ли овај пањ? Хајде, ходај око њега ради те девојке, коју волиш!”
Младић је заиста и учинио оно, што је старац затражио од њега. У једном тренутку, старац га је зауставио, одвео на страну, нешто му рекао и младић је, блистајући од радости, узео благослов и отишао.
Старац се вратио групи посетилаца и наставио да говори:
“Видели сте шта је овај младић урадио због човечије љубави! Због своје вољене ишао је као луд и обилазио око пања, не размишљајући о томе да су ту људи који га посматрају и који му се смеју. То се десило зато, што је он своје срце поклонио тој девојци. То исто се дешава, само у далеко вишем степену, и када човек своје срце у потпуности преда Богу.
Тада он, без икакве присиле, све чини ради те љубави!”
 
СЕЋАШ СЕ, ПРЕ ДВЕ ГОДИНЕ …
Млади П. био је веома далеко од Цркве. Његови пријатељи, који су му говорили о старцу, убеђивали су га да пође с њима на Свету Гору и да заједно посете старца. Одредили су и датум посете. Међутим, кад је дошао тај дан, младић је почео да проналази бројна оправдања и да се позива на разне тешкоће. Пријатељима је ипак успело да га убеде, и они су пошли. Кад су стигли до Кареје, младић никако није желео да пође до старчеве келије:
“Идите без мене! Уосталом, шта он може да ми каже?”
После много убеђивања пристао је да пође и заједно с њима сишао је до старчеве келије. Старац их је благонаклоно примио, угостио и сео поред њих. Ма шта да је старац говорио, овај младић је приговарао и противречио. Старац је благо покушавао да га увери, али он никако није хтео да се уразуми. Након што је учинио све што је било у оквирима људских могућности и увидео да је младићу потребна Божија помоћ, старац је препустио да дејствује Бог. У једном тренутку, испуњен љубављу и благошћу, окренуо се према младићу и рекао:
“Слушај, чедо моје… то што ти говориш уопште није исправно, као што није било исправно ни оно, што си пре тачно четири године намеравао да учиниш!”
(Младић се у то време налазио у безизлазном положају, због чега је помишљао на самоубиство. Много је патио, али никоме о томе није говорио, и за то су знали једино он и Бог.)
Старац је наставио:
“Сећаш се, пре две године, кад ти се догодило то и то…” (старац је говорио о конкретном случају, који ми овде, из разумљивих разлога, нећемо поменути.)
Младић, који није престајао да прича и да приговара, одједном је сасвим занемео. У њему се дешавала бурна промена, и његова душа је омекшала. Од тог тренутка, уз старчеву помоћ, пријемник његове душе био је подешен на ону таласну дужину, на којој се прима Христос!
После извесног времена, овај младић више није могао да поднесе да буде изван Свете Горе. Напустио је испразни свет и дошао у Градину Пресвете Богородице. Ту се замонашио и ту и данас прославља Пресвету Богородицу која га је призвала у Своју Градину, привукавши га овамо миомирисом једног од Својих најлепших цветова, старца Пајсија.
 
РАЗЛИКА У СЛУЖЕЊУ РИМОКАТОЛИЧКИХ И ПРАВОСЛАВНИХ МОНАХА
Један мирјанин је упитао старца због чега се монаси и монахиње затварају у манастире и не одлазе у свет да помогну људима, што је толико потребно у наше време. Као оправдање за ово питање навео је пример римокатоличких монаха који служе у болницама, разним установама и сл.
Старац се насмешио и одговорио:
“Између нас и римокатоличких монаха постоји јасна разлика: они одлазе да траже људе како би помагали народу, док ми седимо овде и привлачимо људе да дођу код нас, и то их привлачимо у том броју, да не можемо свима да одговоримо! Зар не видиш да данас цео народ притиче манастирима и да у њима налази утеху? У манастире свакодневно долазе препуни аутобуси. Зашто бисмо ми ишли у свет, ако народ долази код нас? Други одлазе у свет да би помагали, осећајући да је то потребно, пошто народ не долази код њих!”
 
ТВОЈЕ ОКО ЋЕ ОЗДРАВИТИ!
Код једног ученика Атонијаде појавио се озбиљан проблем са оком и лекари су открили постојање тумора. Ученик се уплашио и одмах отрчао код старца Пајсија да му каже да су лекари видели нешто лоше на његовом оку. Старац га је тада утешио:
“Немој да бринеш, твоје око ће оздравити!”
Након извесног времена, тумор је у потпуности ишчезао. Када су га лекари поново прегледали, нису могли да објасне како је до тога дошло!
“Старче, мене обузима туга и не знам одакле она потиче”, пожалио се један монах.
Старац се насмешио и рекао:
“Ако те обузима туга, знај да нечега нема довољно” (мислио је на Христа).
 
НЕ, ДАЈ МИ ОЧЕВУ КОШУЉУ!
На дан 2. октобра 1993. године В. К. из Ф. и његов пријатељ Т. одлучили су да посете старца. В. К. је имао један велики проблем. Његов отац је већ две и по године био везан за постељу и мајка га је замолила да посети старца Пајсија. Пријатељи су се спустили низ стазицу и дошли до задње стране келије. Са спољашње стране малих жичаних враташца налазио се катанац. Мало су поседели и размислили. В. је гледао келију, а Т. се наслонио на дрво да се одмори.
“Хајдемо одавде”, рекао је Т. “Овде нема никога.”
“Запали цигарету”, каже В. “Сачекаћемо још мало.”
” Ја сам веома необичан пушач. Понекад много пушим, а некад прекидам. Пођимо одавде, јер после нећемо моћи да се вратимо!”
“Не брини, нешто ће се догодити…”
“А ако се не догоди и ако га не сретнеш, шта ћеш онда учинити?”
В. је у џепу имао очеву фотографију.
“Оставићу му на капији ову фотографију. Он је свети човек и кад је види, знаће с каквим сам је циљем оставио!”
У том тренутку, обојица су се окренули према старчевом дворишту и спазили старца који им се приближавао!
“Добро дошли, момци! Одакле сте?”
“Долазимо из Ф., старче”, одговорио је Т. “Ја радим овде, у светој обитељи.., а мој друг је лекар.”
“С каквим циљем сте дошли овамо?”
“Мој отац већ пуне две и по године болује од тешког потреса мозга”, објаснио је В.
“Имаш ли нешто од његових ствари”, упитао је старац.
В. је намеравао да старцу да ону фотографију, за коју је рекао да ће је оставити на огради, уколико не види старца. Заборавио је да је мајка у његову торбу ставила очеву кошуљу, да би је старац благословио и да би је затим обукли болеснику. У том тренутку, старац је рекао:
“Не, дај ми очеву кошуљу!”
В. је био задивљен. Извадио је најлонски омот, отворио га, узео очеву кошуљу и пружио је старцу преко жичане ограде.
Удаљујући се ка келији лаганим, али лаким кораком, старац га је упитао за очево име.
“А.”, одговорио је В.
Старац се у келији задржао око пет минута. Кад им је опет пришао, насмешио се и упитао:
“Како си рекао да се зове твој отац? А., зар не?”
“А., старче”, одговорио је младић.
“Да, да”, наставља старац и враћа му пакет. “Исповедите се и причестите, поправљајте се.”
Т. се окренуо и пошао, док је В. непомично стајао и нетремице гледао старца. Никада у животу није осетио нешто слично.
“Иди”, каже старац, “закаснићеш.”
“Оче, благословите ме!”
Старац је тада провукао руку кроз ограду, а младић је наклонио главу.
“Исповедајте се и причешћујте”, поновио је он.
Господина М. из К. мучила је страст злопамћења. Кад год би му учинили неправду, у себи је почињао да се мучи помишљу: “требало је да му кажем то и то”, “видећеш шта ћу ти урадити” и сл. Једном речју, његову душу обузимао је гнев. Та страст га је упорно мучила. Међутим, ма колико да се трудио, сви његови напори били су узалудни. Одлучио је да оде на Свету Гору и да посети старца.
Док се спуштао ка келији, на половини пута угледао је склупчану змију. М. се уплашио и застао, а затим узео камење и почео да гађа змију, која је клизнула међу жбуње и нестала. М. је наставио својим путем и убрзо стигао до старчеве келије. Старац му је отворио врата, послужио га и упитао за циљ његове посете. М. је укратко објаснио да га мучи злопамћење, да има огромну жељу да на зло узврати злом и да је зато дошао да се посаветује са старцем.
Старац му је тада рекао:
“Ех, благословени, чим си видео змију на путу узео си камен и покушао да је убијеш! А она је, сиротица, читаву зиму провела у мраку и у мокрој земљи и сада је изашла да се мало загреје, а ти си, чим си је видео, хтео да је убијеш!”
М. се задивио што је старац знао све о том догађају са змијом на стази. То, наравно, нико није видео и ништа није могао да му каже о томе! Осим тога, задивио се и старчевим добрим помислима чак и у погледу најопаснијих створења, као што су змије. Та старчева доброта значила је олакшање за његову душу, која је страдала од каменосрдности. Захвалио се старцу и отишао, обећавши да ће убудуће настојати да у душу, као добре госте, прима само добре помисли и о људима и о животињама.
 
ОНА СВЕ ТО РАДИ ИЗ ИНАТА
Господин П. је имао велики проблем са супругом, јер она није подносила ни тамјан, ни кандило. Међутим, ма колико да се жена љутила, господин П. је био упоран и није престајао да пали кандило. Ситуација у кући већ је постала неподношљива. Стално је избијала свађа, и при том нико није “попуштао”.
Господин П. је одлучио да посети старца Пајсија и да му објасни свој проблем. Чим му је отворио своју жичану капију и пре него што му је П. било шта испричао, старац је рекао:
“Види, благословени, твоја жена није ђавоимана, као што ти мислиш, будући да не подноси тамјан! Она то једноставно чини из ината и због тога што није научена на те ствари. Да се она не би љутила, од данас више немој да палиш ни тамјан ни кандило, а ја ћу се помолити за вас!”
Господин П. се вратио кући и није рекао ни реч од онога, што му је саветовао старац Пајсије. Није више палио ни тамјан ни кандило. После неколико дана, на своје велико чуђење приметио је да је кандило упаљено и да се у кући осећа мирис тамјана! Старац је својим молитвама решио и овај проблем, и у кући су поново завладали љубав и спокојство.
 
ХОЋЕШ ЛИ ДА САД ПРОШЕТАМО ДО ТВОЈЕ КУЋЕ?
Господин П. М. се суочавао са многим проблемима. Заморивши се од њих, одлучио је да оде на Свету Гору и да посети старца Пајсија. Дошао је до келије и ударио у мало звоно које је висило на огради. Међутим, врата се нису отварала и старац се није појављивао. П. М. је и даље седео и гледао у двориште. Одједном је зачуо неки шум. Видео је да се старац већ нашао поред њега и да отвара спољашња врата на огради. П. М. се сасвим збунио: видео је старчево блиставо лице и није могао да верује својим очима. Старац је пошао у своју келију, а П. М. је кренуо за њим. И даље су га мучиле разне помисли: да ли се старац уистину на чудесан начин појавио пред њим, може ли то да се догоди човеку који је у узвишеном духовном стању, итд. Старац се тада зауставио, окренуо се према њему и са осмехом упитао:
“Колико си већ дана на Светој Гори?”
“Ту сам већ три дана, старче.”
Старац се поново насмешио и, дајући одговор на његова питања, рекао:
“Хоћеш ли да сад мало прошетамо до твоје куће, да видиш жену и децу?”
Господин П. М. се и по други пут запрепастио, али је овога пута био уверен да се
старац Пајсије уистину на чудесан начин појавио пред њим!
 
НИЈЕ МОГАО ДА ВЕРУЈЕ ДА ПРЕД СОБОМ ВИДИ СТАРЦА ПАЈСИЈА
И господин X. Т. је одлучио да због бројних проблема посети старца Пајсија. Међутим, њега је болело колено и било му је веома напорно да се спусти до старчеве колибе. Без обзира на то, дошао је на Свету Гору, а затим, силазећи низ стазицу, пошао ка старчевој келији. Дошавши до задње стране келије, неколико пута је лупио на малу жичану капију. На своје велико разочарење, приметио је да је капија закључана споља и да је старац одсутан. Пошао је назад, жалећи што је поднео велику жртву и претрпео бол у колену, а да му при том није успело да види старца. Полако се кретао уз стазу а онда се изненада окренуо, затворио очи и у себи рекао:
“Старче, видиш колику сам жртву поднео да бих се на два минута видео с тобом. Не бих те дуже задржавао…”
Док су његове очи још биле затворене и док је у себи изговарао ове речи, зачуо је неки шум. Отворио је очи и није могао да поверује у оно што види. Пре њим је стајао старац Пајсије. Његово лице било је преображено и блиставо, и речима се није могло описати. Душа господина X. Т. испунила се дивљењем и радошћу.
Старац га је прихватио и рекао да пожуре, како их остали не би спазили. Попели су се на брдо обрасло густим растињем, тако да нико није могао да их види. Старац га је ту посаветовао шта да учини у вези са проблемом који га је мучио.
Изненадна појава старца Пајсија, као и његов блистави, измењени лик, оставили су дубок утисак на господина X. Т. и он читавог живота неће моћи да их заборави.
 
ТАЈАНСТВЕНА СВЕТЛОСТ
У време док је боравио на Синају, старац је једном приликом одлучио да се током ноћи попне на врх, ради душевне користи од труда и молитве. Дакле, пошао је током ноћи, са фењером. На средини пута, фењер се поломио и старац се свим силама трудио да га поново упали. Кад се старац придигао, будући мало узнемирен због фењера, пред њим се распламсала тајанствена светлост, која му је обасјала стазу. Међутим, чим се светлост појавила, старац је зачуо саркастичан смех. Одлучио је да не наставља пут, јер је то било демонско дејство које је, како је сам рекао, желело да у њему изазове помисао гордости.
Старац је саветовао да читамо Житија светих и Отечник. Говорио је да су то “прекрасна тумачења еванђелске теорије”.
Рођака старца Пајсија, госпођа Е. К., имала је срчане тегобе и њено стање се сваке године погоршавало. Због тога је у време, кад је старац боравио у Солуну, отишла тамо да би се посаветовала с њим.
“Старче, лекар ми је рекао да је моје срце изузетно велико! Шта би требало да учиним?”
“И ти се због тога бринеш? И ти и ја имамо велико срце”, с осмехом је одговорио старац.
Међутим, како је старац био строг у монашким правилима и како је госпођа Е. К. била његова рођака, лаконски је одговорио:
“Не брини! Наћи ћу ти доброг лекара у Солуну. Он ће ти ставити два гвоздена залиска, и ти ћеш после тога бити веома радосна!”
Прошло је неколико година. Старац се упокојио, а здравље госпође Е. се погоршавало. Две године након његове смрти, њој је било изузетно лоше и најбољи грчки лекари саветовали су јој хитну операцију.
Отишла је у болницу, где су урађена сва потребна испитивања. Последње сондирање је показало да је само један срчани залистак оштећен, и да он мора бити замењен. Према овом испитивању, други залистак није био оштећен. Веома је карактеристично оно што су јој рекли: “Он ће издржати још тридесет година.” Госпођа Е. је осетила неповерење према лекарима.
“Старац ми је говорио о два залиска! Зашто ми они сада говоре о једном?”
Међутим, у време операције установљено је да и на другом залиску постоје озбиљни проблеми. Била је потребна хитна замена, што је током операције и учињено. Оба залиска била су, дакле, замењена металним. Кад је дошла себи и кад су јој рекли за то, она се запрепастила: иако сондирање није показало никакве промене на другом залиску, старчево “духовно испитивање” није се преварило. Кардиолог је био веома задовољан, закључивши да је операција прошла веома добро.
“Старче, долази ми помисао да будем мисионар”, рекао му је један јеромонах, “да ширим хришћанство и да крштавам људе.”
Старац се насмешио:
“Свако најпре почиње чишћење од свога дворишта, па тек онда гледа како да почисти и туђа. Због тога ти предлажем следеће: овде, у Грчкој, има много некрштених, као што су муслимани или Цигани… Изабраћемо погодно време, заједно ћемо обићи читаву Тракију и Македонију, и тамо ћемо крштавати. Само, у Флорину нећемо ићи, јер их је тамо владика Августин већ све крстио!”
 
НЕ БРИНИТЕ, ЈА ЋУ СЕ МОЛИТИ ЗА ВАС!
Старац се упокојио 12. јула 1994. г, у уторак. У подне су врата на испосници била затворена и, сагласно старчевом завештању, никога нису обавештавали. Међутим, те исте вечери, у Кавсали, после 10 сати увече, господин Д. К., који је много волео старца као и овај њега, био је први који је на чудесан начин обавештен да се старац упокојио.
Док је био у спаваћој соби, на месту где се налазе иконе образовао се кружни отвор и ту се појавио старчев слатки лик, који је био веома светао и блистав. Господин Д. је у том тренутку осетио неописиву радост и душевно спокојство:
“Старче, видим да си сасвим здрав, немој нас напустити, јер си нам веома потребан”, радосно је рекао господин Д.
(Приметимо да је господин Д. имао проблема са кћерком и да му је старац обећао да ће се помолити за њу.)
Тада је старац, са неописивом сладошћу која се одражавала и на његовом лицу, рекао:
“Не брините. Ја ћу се и овде молити за вас и за X.”
Старац је посебно нагласио да ће се молити за његову кћер X. Сутрадан ујутро, у среду 13. јула, господин Д. је отишао на имање, које се налази изван града. Тамо је већ била читава његова породица. Испричао им је шта му се догодило претходне вечери. Својој деци и свима присутнима је рекао:
“Знајте, мора бити да нас је старац напустио!”
Немир је захватио њихове душе. У четвртак, 14. јула, посетио их је члан апелационог суда, господин В., који је такође познавао старца. Одмах су га сви упитали како је старчево здравље а он им је, природно, одговорио да нема ничега новог и да ништа није чуо. Испричали су му шта се догодило и он се забринуо. Немир се уселио и у његову душу.
Прошло је неколико дана. Била је недеља и сви су били у цркви, када су им саопштили да се старац упокојио у уторак, 12. јула, али да су, сагласно његовом завештању, у испосници то објавили тек након три дана. Господин Д. је осетио тугу помешану са радошћу. Тугу, јер је добри старац отишао, а радост, јер га је уверио да никога неће заборавити и да ће и оданде бринути о њима и молити се за њих. Сада може и више да нам помогне, јер се на његовом духовном телевизору више неће појављивати сметње, нити ће га у томе спречавати његово тело, исцрпљено од подвига и љубави.
 
СА МАГНЕТОФОНСКОГ ЗАПИСА
Слушалац: Старац нам је дао благослов да, ако хоћемо нешто да чујемо од њега, то и питамо.
Старац: Међу свим знамењима времена постоји и ово: да ја говорим о духовном!
Слушалац: Еванђелиста Јован Богослов каже да ми често говоримо да љубимо Бога, иако често рђаво поступамо са браћом: не можемо да покажемо трпљење, не можемо да их поднесемо, избегавамо их ради свог спокојства и сл. Будући да је то истина, шта и како да започнемо и шта можемо да учинимо?
Старац: То што си ти сада рекао тиче се и мене. Међутим, постоји разлика између једног и другог. Дакле, ко љуби Бога ради љубави према Богу љубиће и ближњег… Међутим, када не љуби ближњег а каже да љуби Бога, то значи да љуби самога себе… Монах, када не види човека, види многе људе. Постоји, дакле, разлика у тој ствари.
Не знам да ли сте ме разумели… постоји разлика између једног и другог… човек… давањем прима, а не примањем… тј., да тако кажемо, даје ствар, уступа је… даје материјалну ствар, али прима духовну радост… други прима људску радост од онога што добија, тј. давањем се добија у духовном животу, без добијања материјалних ствари.
Кажемо да се мајка жртвује због деце… она се у тој мери жртвује да остаје гладна и сл. Она се од тога не умара, него се радује кад види децу, ако види да су здрава и послушна, да су умивена… не осећа ни умор нити било шта, и остаје гладна и слично, јер тада се, да тако кажемо, обогаћује. Давањем се обогаћује… напротив, примањем се добија само материјална ствар. О томе сам говорио и јуче, и наводио као пример: видим неке младиће, којима сам помогао у детињству. Долазе код мене у келију и траже да тамо нешто ураде, око дрва… Међутим, мени се чини да је рђаво да младића пошаљем на тежак рад и радије сам, током ноћи са фењером, доносим дрва, колико ми треба, ако не стигнем преко дана… Међутим, видиш ли, неки страдају, хоће да оду у Кареју, хоће да те нечим услуже… да тако кажем, муче се… “Иди, момче”, кажем, “купи ми две кутије шибица”, и он трчи с таквом радошћу… дакле, одлази, враћа се… иако имам три-четири упаљача, и шибице ми нису потребне, али видим да то много жели… дакле, он се одморио услед труда, кроз замор се одморио… Међутим, истовремено видим да су нека деца као старци: заборављају тамо торбу или нешто друго, забораве капу… Хајде, момче, кажем, тамо… а он, чим је чуо, уморио се већ од тога што је чуо а колико ће се тек уморити кад и заиста оде… Ти људи се умарају од одмора, док се други одмарају од заморености… зато што се срце никад не замара и што он то, што чини, чини срцем…
Слушалац: Несрећа која се недавно догодила узнемирила је читав свет а, наравно, и нас хришћане. У сваком случају, приближила нас је читању Писма, ка истраживању Писма, чему је привела и људе који су, како се чинило, одбијали и да отворе Писмо. Видимо људе који долазе и питају: “Може ли се код тебе прочитати Апокалипса, да видимо шта пише?” Шта у том случају може да каже хришћанин, да би помогао човеку који сад услед страха или љубопитљивости хоће да зна? Како можемо да помогнемо таквом човеку?
Сад су узбунили цео свет и хоће да знају да ли то пише у Светом Писму или у Апокалипси, да ли је то почетак краја, и настала је пометња. Како да помогнемо таквима?
Старац: Претпостављам да се код њега самог, приликом читања Светог Писма, образује одређено мишљење. Мислим да му не можемо помоћи ма шта да му кажемо, али оно што ће му суштински помоћи јесте хришћанска вера, наша, верујућих. Претпоставимо да је он, несрећник, у праву, али ми, као верујући хришћани… И то кад знамо да је Христос рекао – шта? Он нам је дао власт да стајемо на змије и скорпије. При том је рекао: Ако и смртно што попију, неће им наудити.
Имам у виду тамо, људе… који мало излазе и мењају одећу и свој живот су претворили у мучење. Читајте: ти си – хришћанин, миропомазан, крштен, причешћујеш се, трудиш се… толико о томе говори Еванђеље, сви смо о томе читали, научили смо изреке напамет, а опет стално мењају одећу… чине свој живот црним.
И док нам је Христос дао такву власт, такву силу благодаћу Божијом, да тражимо од силе Христове, чинећи крсно знамење, али не онако, како се ми прекрстимо; ми треба да се поклонимо спасоносном страдању и да молимо ту силу Христове крсне смрти… зар је то мала ствар? Према томе, за хришћанина не постоји… не можете сад престати да једете салату; међутим, нека свако ради и поступа по вери. Међутим, ја сам, као хришћанин, дужан да верујем… Не кажем да би требало изазивати, јер касније може бацити и нешто друго, и шта ће онда бити? Ми видимо такво стање, ко зна, чини се да започињу апокалиптичке чаше (види Отк. 15;7), дакле, њих тамо не изливају ангели…
Природно је да нас добри Бог неће оставити, и да ће нас заштитити. То што сам рекао, за хришћанина, кад је са Богом, не постоји нужност, он се не излаже никаквој опасности, али се речи мора веровати, сада морамо постати бољи, морамо имати благодат Божију, а кад човек има благодат Божију, он се ничега не плаши…
То није ништа у поређењу с оним што су подносили свети мученици и ни у чему нису пострадали, јер је тамо помагао Сам Христос. Зар Христос говори лажи?
И отров ћете испити, рекао је, и на змије и скорпије ћете стајати, и неће вам нашкодити.
Ми смо, међутим, како да кажем… Иако све то знамо, иако смо са свим тим упознати, опет… зато кажем да неће користити ако само читамо и напамет учимо Апокалипсу. Ето, један старчић којег сам знао, умро је, одавно… имао је такву простоту да није знао ни да постоји књига која се зове Еванђеље. Био је монах. У рукама је држао змије. Тамо су у келији била три оца, двојица браће по телу и овај старчић, звали су га Пахомије. Он је змије држао у рукама, а у том крају било је много змија. Он их је узимао и бацао напоље, где је била вода. Једном је ухватио неку велику змију Пошто је требало да је баци иза ограде, он се њоме опасао као појасом, отишао да заврши посао, и тек онда ју је бацио. Чим је то видео други старац, рекао је:
“Иди одавде, оче, шта је то тамо”, каже.
“А зашто ли се он боји”, питао се старчић.
Затим је дошао и рекао ми:
“Не знам, старче – Пајсије, зашто се он боји змија? Зашто би се бојао”, каже. “Онај наш, отац Андреј, боји се чак и шкорпија. Ја шкорпије скидам са зида и када их бацам, не бацам их једну по једну, него их избацујем у гомилама.”
“Сад ми реци, старче Пахомије, зашто оне тебе не дирају?”
“Исус Христос је негде написао на папиру да ћеш, ако имаш веру, узимати у руке змије и шкорпије и да те оне неће дирати!”
Исус Христос пише на папиру! Хм… (смеје се). Ми то знамо, знамо и историју, и све је то из Еванђеља…
У томе је сва основа.
Затим, у Отечнику, ви сте то читали и знате то боље од мене, не сећам се сад тачно где, али негде се говори да је дошао послушник, видео велику змију на извору одакле су пили воду. Отишао је, није узео воду, уплашио се.
“Ето, старче, отроваћемо се, јер је тамо, у воду пала змија…”
Дошао је старац, прекрстио све што је тамо било и узео воду.
Ако дођу све змије на воду, народ ће умрети од жеђи, и шта онда да радимо, кажи? (Смеје се)
Пошто нам је Христос дао такву силу, начинимо крсно знамење и не плашимо се ничега, јер крсно знамење није онакво, какво неки мисле да јесте. Као што сам рекао, кад се, ми хришћани, поклонимо крсту, ми се поклањамо и спасоносном страдању Господњем… зар не видите шта говоре јеховисти? Да је то само један облик, симбол, оруђе смрти, и сличне бесмислице… негде је био крст. Зато је дашчица, установљена на крсту Христовом, изображавала наш крст… Често видите да се на врховима (планинским) налази гвоздени крст… ту падају муње и ударају у тај крст. Међутим, ако хришћанин иде ка врху, ка гвозденом крсту, који по природи мора да привуче муње… Он тамо неће пострадати, јер се тада призива сила спасоносног страдања, да ли сте разумели?
И кад нас, верујуће, виде да чинимо такве ствари, да мало напредујемо, мењамо одећу, идемо даље… а шта да кажу они, несрећници?
Њима ће суштински помоћи наш хришћански пример и наш хришћански живот. Сад смо, хтели ми то или не, приморани да будемо бољи: догађаји нас присиљавају да се приближимо Богу, како бисмо поседовали божанствену силу и супротставили се свакој, свакој ситуацији. Ако се неко плаши, нека салате опере пет – шест пута! Ако се још увек плаши, нека их опере 20-30 пута! Ако се не плаши, ако верује, нека се без страха прекрсти. Ја сам тамо имао мало салате и, не знам, неко је дошао и попрскао их плавим каменом а такође и лук, а ја нисам имао наочаре, и ја сам их јео са плавим каменом, а такође и радиоактивне… хм! (Смеје се) Сутрадан он долази код мене и каже:
“Заборавио сам да ти кажем, старче, попрскао сам мало плавог камена тамо, на салату…”
Није ме ни питао, него је отишао и попрскао…
“Ех, ништа…”, кажем ја. Хм! (Смеје се)
Требало би да знамо да верујући, који чувају заповести Божије, они… како да кажем? Они добијају благодат Божију и Бог је обавезан да им помаже у тешка времена… Зло се само уништава… Дознао сам да се појављују неке ненормалне болести… погледајте даље да њих не уништава Бог, они сами себе уништавају… тај род сам ишчезава… то не значи да их Бог кажњава, не… они сами стварају казну… видите, ишчезавају такви људи, чији живот нема смисла… Други, који убијају своју децу, сами уништавају свој род; не проклиње их Бог, него сами уништавају свој род. С друге стране, видимо хришћанске породице са децом, колико им Бог подари благослова, и видите да су њихова деца благодатна… и ето! Где напредује добро поколење, тамо где је, претпоставимо, мир, шта ће бити? У њему дела добри Бог… и сада видимо добар нараштај, златан. Хришћани су сада приморани да више верују – хтели то ми или не, јер су козе подивљале и хоће да поједу овце Христове. Христове овце траже доброг пастира, тражиће и стадо да би били јединствене овце… да би тако било једно стадо и један пастир.
Слушалац: Чули смо да постоје искушења која даје Бог, како би испитао оне добре и како би они постали још бољи, али да постоје и искушења која нам долазе услед нашег греха. Не тако, да бисмо их ми разликовали, него какав би требало да буде наш став у односу на различита искушења која нас сусрећу или с којима се ми сусрећемо током живота?
Старац: Најправилније је да човек с радошћу прихвати, ма шта да се догоди и да осети да је он крив. То је најважније. Тако су поступали Свети Оци, иако многи, као што сам рекао, нису сагрешили, али је Бог допустио да се муче ради утехе другима који, иако су сагрешили… устројава, устројава… допушта Бог или, боље речено, препушта… они, рецимо, својим сагрешењима удаљују благодат Божију и услед тога се затим… код њих појављују проблеми. Они то не схватају и негодују на Бога. Док не виде човека који уопште није сагрешио али се мучи, и уз то никад не говори “ја нисам сагрешио”. Претпостављам да он и мисли да је крив. Од оног тренутка када поверује да “није сагрешио”, његов живот ће бити непрекидни грех. Да… ти случајеви су ретки да Бог допусти (да неко неправедно страда). Данас полажемо испит за прелазак у други живот. Због тога је Бог и оставио ђавола да привремено буде слободан, како би нам он својим злом помогао. Он га није оставио ради нашег мучења. Добри Бог је створио ангеле. Неки ангели су отпали због гордости и постали ђаволи. Бог је створио и треће створење, да би попунио онај чин који је отпао. Првостворенима (људима) је од Бога био дат велики благослов – да буду са-творци нашим родитељима, прадедовима, све до Адама и Еве – допустио је да буду са-творци: они узимају и дају нам тело. Од оног тренутка кад зачну детенце, родитељи дају тело, а Бог даје душу. Чим се детенце роди оно се крштава, и Бог поставља свог ангела, и њега штите Бог, ангео-чувар и родитељи. Сразмерно детињем узрастању, родитељи се у извесној мери ослобађају одговорности. И кад Бог узме родитеље, ангео-чувар наставља да чува човека, исто као и Бог, и то је сасвим природно.
Дакле, ми овде видимо, претпоставимо, да многи родитељи стално, у време кад постоји Бог који штити и упоредо с Њим и ангео-чувар, све то не знају, због чега се узрујавају таквом бригом… таквом бригом о својој деци, таквом бригом, да се од тога готово разболе… нека буду верујући људи! Иако верујемо, тиме што се стално бринемо спречавамо Божије учешће, као да нема Бога и као да нема ангела-чувара! Због тога ће родитељи за своју децу чинити све што могу, али од оног времена кад их повере Богу, тј. кад се смире, нека положе своје људско оружје! Бог је тада обавезан да помогне деци, кад их родитељи повере Богу… и за ствари, које се не извршавају људским средствима.
…Деца сад не схватају једноставне ствари, добро, нису их схватала док су била мала… родитељи… штитили су их док су била мала, мајка – у утроби а затим их је, кад су се родила, полагала у колевку са оградицом… а детенце је хтело да изађе… на слободу, али није схватало да би се ударило ако изађе из колевке, да би се разбило од клупицу… То јадно детенце није схватало.
Затим су родитељи, природно, као што добар баштован сади дрвце, побија колац и везује га за њега… ужетом, заклања га решетком, да га козе не би појеле. Док не израсту гране. Кад нарасту гране и кад одатле склони решетку, кад дрво почне да доноси плодове, у његовој сенци предахнуће и козе, и овце, и људи. Сад и деца, добро, кад су била мала, нису схватала то затварање у колевку, али сад су одрасла и сад је, да тако кажемо, потребно друго затварање, неко ограничење. Они не разумеју то ограничење, иако би требало да схвате, да би постала добра деца, паметна и зрелија, па чак и са дипломама, а видиш… траже слободу. Каква је то слобода? Слобода да секу и да руше? Да ли сасечено дрво може да даје плодове? Оно ће бити посечено! Зато би и деца требало да схвате да то везивање није везивање: баштован не везује дрво зато да би га угушио или убио. Заклањајући га решетком, не заклања га зато да би га ограничио: залива га, брине о њему и сл. Међутим, заклања га због тога да га козе не би појеле. То би деца требало да схвате јер, ако одједном буду секла… уништиће!
Шта чине поједина деца? Као што телад завезују тамо, на ливади, а сељак, знаш, иде кући… теле најпре једе тај део ливаде, па следећи, па опет следећи, док ту пасе… падне киша, порасте нова трава… Тако он стално види нову траву на ливади и чупа колац да би побегао… тражи слободу, не знајући да га сељак везује због његовог добра. Најзад, тамо-овамо, овамо-тамо, ишчупа колац и побегне… бежи, мисли да се ослободио. А какав је резултат? Или ће се угушити својим ужетом, или ће негде упасти, или ће га појести вукови.
Тако поступају и нека несташна деца. Без обзира на то што имају силу… тобоже траже и слободу и на крају крајева њихова слобода… ето, они виде слободу коју сад имају Европљани, коју сад имају и наша деца, кроз коју она задобијају тај европски дух. Докле су стигли? Видим, долазе у келију момци од 27 година, од 25 до 27… несрећни, уништени наркотицима и слично. Сад моле за помоћ, несрећници. Успело ми је да помогнем једном или двојици; он доведе свог друга, друг доведе друга, а теби се срце кида… Траже помоћ, а како да им помогнеш? Они који нису дошли до дна убадају се иглом и нешто такво, продају своју крв и коначно се разбољевају.
Тиме уништавају саме себе, тиме уништавају и своје родитеље: отац се разболео од запаљења мозга, мајка од срца или од јетре… Због тога осећате колико је деци потребно то ограничење… то ограничење је благослов Божији. Захваљујте својим родитељима који вас ограничавају. Ако вас, рецимо, и више спутавају, и то чине из љубави. Можда и баштован више спутава ради већег добра.
Слушалац: Често око себе видимо блиске људе којима смо окружени, који су или здрави али свакако већ зрели, или су болесни а не верују, неверујући су, уопште не верују. Требало би да их и њихова зрелост и њихова болест најзад окрену Богу… Многи старији људи око нас, родитељи, пријатељи, познаници, већ су у поодмаклим годинама, било да су здрави или чак болесни, а не верују.
Старац: Не верују?
Слушалац: Не верују! Иако, уколико су болесни, ако су стари, физиолошки за њих постоји само једна нада – Бог. Шта ће бити с тим људима? Можемо ли да им помогнемо? И како?
Старац: Сад, ако старији имају смирење, ако имају незнање и имају смирење, можемо им помоћи. Једном речју, ако не слушају речи, имају право на божанствену помоћ. Међутим, када се старија особа одликује егоизмом, е… он не прихвата… да тако кажем… чак и ако дубоко у њега унесеш добро, њега дотиче егоизам. У том случају је потребна појачана молитва.
Увек сам знао једну ствар. Ако човек, који је добронамеран али… био је добронамеран али није имао помоћ и живео је световним животом, он има право на божанствену помоћ, и добри Бог ће устројити све, земљотресом, муњом, поплавом, речима, вуком, болешћу, па се повремено може јавити чак и светитељ, иако, да тако кажемо, нема права на тако велики благослов, може да се јави ангео или светитељ, чак ће и то учинити Христос, пошто је учинио све остало. Међутим, шта се људима најчешће дешава? Долази ђаво да их обмане. Због тога многи, несрећници, и бивају прелешћени. Пошто је Бог у таквим случајевима, као што сам рекао, (све учинио), пошто они имају право на божанствену помоћ, и пошто је Он искористио многе начине, појављује се ангео или светитељ, а онда ђаво почиње да га мучи: “Ето, теби је Бог показао нешто велико, иди, спасавај свет, помажи другима” и остало. И ако несрећник не каже: “Боже мој, како да Ти захвалим, нисам био достојан такве благодати”, ако му, уместо да се смири, ђаво почне уносити такву помисао, он ће се затим и погордити. Затим му долази ђаво и поставља “телевизор”: ангеле, светитеље, итд. Говори му: “Ти ћеш спасти васељену!” И сад, шта добијамо?
Тада опет добри Бог, кад се човек освести и кад од нас добије помоћ, и дође себи, добри Бог му опет помаже… Добри Бог поново допушта и устројава…
Међутим, кад човек прими или од својих родитеља и остало… из тога бисте схватили шта је боље, кад видите човека да он, можда, води грешан живот… да не иде у цркву, не труди се, итд… као што сам рекао, био је привучен, иако је имао добру вољу, међутим, кад видите да је он сажаљив, да види болеснога и да се кида његово срце, да помаже болесноме, укратко, болест… одатле ћете схватити да њега Бог неће напустити. Он има право на божанствену помоћ. Кад видите удаљенога од Бога и видите да је он суров и немилосрдан, потребно је да се даноноћно молите да Бог и њега “подигне на планину”.
И за усопше, добро, посебно кад неко има у виду родитеље или некога од предака, ко је имао тешкоћа, да тако кажемо… ко је био донекле суров и слично, односно ако није био добар и ако је умро без покајања… колико год можете, подајте милостињу удовицама и сиротима, говорећи: “За душу тога и тога”, “за душу тога и тога”, да би се и други искрено помолио за њега и… “да се упокоје кости његове”. То много помаже, много помаже!
Сећам се једног случаја… био сам у неком манастиру, и дошли су родитељи, и испричали ми.
Био један деда, ја сам га знао… док су дечица… он је имао много стабала… а дечица… имао је стабала и на улици… имао је много бадема… бацао је камење на децу, јер су јела бадеме. Догодило се да је убио једног дечака… иако је био веома богат, већина дућана је била његова, био је таква тврдица, био је веома окрутан… убио је дечака због једног бадема, бацајући камен на њега, толико је био зао… Најзад, да не причам много, умро је и тај старац. Деци је оставио велико богатство. Кад је умирао, имао је двоспратну кућу и код умирућег су на смену боравиле две снахе, некад једна, некад друга… била је једна девојчица од десет година, и један унук од десет година… У једном тренутку, нека од жена их је оставила и отишла да донесе воду. Једно дете је, погледајте, почело да дрхти и да виче, бежећи напоље и ударајући се: “Деду су узели гавранови! Гавранови су узели деду!” Чини се да је његова девојчица видела… чини се, да је видела да су демони узели његову душу… дете је било у шоку… Забринуто су се запитали шта да учине, и остало.
“Колико год можете”, кажем, “чините добро…” “Он вам је оставио велико богатство. Дајте тамо и кажите: ‘за душу тога и тога’. Он тамо ништа не ради. Он вам је оставио такво богатство… и није га оставио само вама… Бог. Ви сте Његова деца! Тако, на тај начин, његова душа може да добије мало олакшање… јер човек, који прима….
“Опрости, Боже! Освештај његове кости”. То је искрена молитва. Као што увређени проклиње, и сустиже га проклетство, јер он вређа другога, па иако он сам не ради тако да га проклињу људи, сустиже га проклетство када каже: “Проклето ти било”, “нека настрадаш”, и уистину настрада… неко ће рећи, добро, а често ми то говоре, како, рецимо, Бог допушта? Како Бог допушта човеку да узме пиштољ и да убије? Е, он сад убија на други, духован начин… Због тога и апостол Павле каже: Благосиљајте и не проклињите.
Према томе, колико год можете чините добро због ваших деда и баба, и то ће највише помоћи… најбољи помен је, како ја мислим, наше духовно напредовање. Када ми духовно напредујемо, троструко им помажемо. Као прво, тиме што они задобијају право на божанствену помоћ. Када је, претпоставимо, њихов унук уистину човек, онда се оправдавају дедови и прадедови. Поред тога, и његова молитва ће имати одважност: и то ће им помоћи. Ни сама радост коју осећају преци, није мала ствар! Напротив, кад не поступамо добро, кад се удаљимо од Бога и не чувамо… и они се, несрећници, злопате у аду… тако и остају преступници и чине тако, као да је боље да се нису ни родили.Злопате се, несрећници, и страдају.
Према томе, чинићемо то колико год можемо, као прво, духовници… Добро је ако оставите добро предање. Потребно је да стално изучавамо поједина села… на пример, кажу: у том селу живели су тако добри људи, како су добри људи живели у том селу! То не значи да тамошња земља даје добре људе.. .Тамо су људи били добри и оставили су добар низ (добре наследнике). Тако се сад наставља добро предање. То значи да они нису помогли само себи… они су помогли и својим дедовима, односно, помогли су и том поколењу.
Сећам се, тамо, у Епиру… кад сам био мали, учио сам столарски занат… напротив, постојала је цела пијаца… Долазили су неки сељаци, јадници, и говорили: “Дечко, погледај мало”… јаја, кајсије у том селу… јер су сви они били лопови. Крали су ситне животиње, одвозили их у Албанију, доносили крадене албанске ствари, да их не би нашли… тако су радили. Сад, кад су касније затворили границе, опет су нешто морали да краду: самаре, узде, ужад… Видите, није да је село давало такве, тј. да је земља била таква. Људи су имали такву рђаву навику. Да би се она искоренила, да би тамо дошло добро предање, потребан је велики рад.
Напротив, тамо, горе, у другом селу! Ево, и у селу оца Агатангела… и још више, у другом селу, одрастао момак, од 18-20 година, кад бисте с њим говорили о томе… црвенео је! Где ћеш то данас наћи… ни код девојака нећеш наћи такав стид… такав стид и устручавање. Обарали су главу и ти си одмах видео, претпоставимо… јер су били у том истом, у том истом низу. Био је један старац, био је затим и други, којем је сто година… колико му је сада? Он је био унук хаџи Георгија, недалеко од Јањине, у манастиру.
(Неко говори старцу и он му, по свему судећи, одговара)
Он је тад био старешина… и отац Герасим. Њему је било око сто година. Ударали су у звоно, и народ би тамо долазио на повечерје и на вечерњу, и он је установио такав устав и – како да кажем – и у овом животу живели су у рају, и опет су отишли у рај. Тај исти низ… не постоји, да тако кажемо, разлика. Међутим, тамо је био и добар претходник, и онај после њега, и ако се нађе још један, ствари ће поћи на добро… међутим, ако старчић сада и оде, приближава се стотој години… довољно дуго ће се сачувати предање… Због тога смо обавезни, хоћу да кажем, сваки од нас, и ми немамо права да, претпоставимо, нити себи нити другима остављамо рђаво предање…
 
Са грчког превела: Антонина Пантелић

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav