НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Друга глава
МОЈИ СУСРЕТИ СА СТАРЦЕМ
 
1. Успомене
Будући још увек ученик гимназије у Коници, једном или два пута видео сам монаха Пајсија како журно корача од градског трга. Тада сам први пут видео монаха. То је на мене оставило неки чудан утисак који не могу да опишем. Све је то остало у архиви моје душе. Добри Бог је касније устројио тако да сам контактирао са старцем Пајсијем и, наравно, добио од њега духовну помоћ.
Тада нисам знао чак ни за манастир у којем се подвизавао ст. Пајсије. После његовог одласка из нашег округа, догодило се да сам заједно с осталим гимназијалцима био у Стомију. Ништа нисам знао о монашком животу, али сам од деце чуо да је монах који је отишао био свети човек. Та чињеница је у мени побудила поштовање према монаштву. Међутим, све ми је то још увек било магловито. Похвалне речи о оцу Пајсију чуо сам и од неких сељака, који су се сећали да је посетио наше село. Посебно су говорили о томе како би се он прекрстио кад је испијао кафу и да није узимао храну. Ноћ кад је био у овом селу отац Пајсије је провео молећи се у цркви Пресвете Богородице, а она се налазила поред куће у којој је одсео.
Било би то све што сам знао о старцу и током следећих неколико година нисам могао то да оценим са духовне стране. Касније, кад сам завршио гимназију и кад сам одлучио да постанем свештеник, сетио сам се свега тога и искористио прву повољну прилику (1960) да одем на Свету Гору. Први утисак који је Атос оставио на мене био је незабораван. Имајући побожне намере, жудео сам да о духовном животу научим што је могуће више. Моје побуде су биле најразноликије. Посебно ме привлачила умна молитва. Желео сам да чујем нешто о њој, да се упознам с начином њеног творења и да закорачим њеном уском стазом. Тада сам се упознао с оцем Пајсијем.
Тако је започело моје познанство са Старцем, које је имало одлучујући значај приликом избора мог свештеничког служења. Пролазиле су године, и чести сусрети су се проредили услед мојих породичних обавеза. Најзад су били ограничени на неколицину дана које сам једном годишње проводио на Светој Гори.
 
2. Архондарик [гостопримница] под ведрим небом
Они који имају леп обичај да долазе на Свету Гору, добро знају шта је архондарик: то је манастирска гостионица у којој примају и услужују поклонике. Овде често долази до разговора који знају да буду бескорисни и празни. Ако се ограничиш само на гостопримницу, то ће ти нанети душевну штету јер ћеш се лишити јединог што је потребно, то јест личног искуства учешћа у свеноћној божанственој служби, које ћеш задобити у време дугих молитвословља у цркви, а такође и беседе с духовно опитним монасима.
Архондарик [гостопримница] о којем ћу ја говорити не налази се у манастиру или у некој згради – он се налази под ведрим небом! Неколико нерасцепљених пањева за седење, камена плоча уместо стола, камена клупица причвршћена уз зид подвижничке колибе и дрвена хоклица под дрветом. Учитељ је отац Пајсије, знаменити светогорски старац.
Много пута ми је указано гостопримство у овом архондарику. Водио сам плодотворне разговоре с прослављеним о. Пајсијем, које сам подробно записивао у своју бележницу. У почетку сам ове белешке правио само због својих личних потреба. Касније сам, међутим, из љубави према браћи, објавио неке од њих и оне су оставиле посебан утисак на читаоце. То ме је подстакло да систематичније наставим започето дело.
 
3. Први запис
Било је лето 1970. године. Да би се из манастира Ставроникита дошло до подвижникове каливије [колибе] потребно је двадесет минута. То место обилује дивљим растињем. Корачам напред по стазици и, приближивши се келији Часног Крста, узносим благодарне молитве Господу што ме удостојио да и лично упознам светог ст. Пајсија. У то време осећам своју недостојност, јер мислим на то да монаси читав свој живот посвећују Христу и да се непрестано моле, док смо ја и моја остала браћа у свету смешни са својим безначајним молитвицама. Прилазим колиби и силазим низ неколико камених степеница, а затим се заустављам да бих предахнуо. Из дубине чујем старчево појање. Он поје Велики покајни канон. Истовремено се чује и ударање чекића. Један тренутак касније куцам на врата, али не добијам одговор. Пошто сам мало поседео, поново сам покуцао. Старац ме не слуша. У потпуности је погружен у псалмопојање и рукоделање. Куцам и трећи пут, али овог пута снажније. Истог часа зачуо сам изнутра старчев глас, који ми одговара: „Амин.“ Отвара врата, поздравља ме и води у параклис ради поклоњења. Затим седимо у радионици и без посебних церемонија почињемо да разговарамо.
„Не заборави да је молчаније [тиховање] најугоднија беседа за монахе“, почиње ст. Пајсије. „Ти си се, међутим, потрудио и дошао овамо због духовне користи. Хајде да мало беседимо и да мало поразговарамо о ономе што жели твоја љубав.“
Моја душа жуди за духовном поуком. Она личи на суву земљу која у време кише одмах у себе упија влагу. Молим старца да ми приповеда о духовном опиту и уверавам га да ћу све, ма шта да ми каже, примити радосно и отворене душе. Старац затим наставља:
„Расејавање ума на житејско и на испразне ствари расејава и душу. Треба се окренути унутра, ка необрађеном винограду душе, како би се искоренило сво трње страсти и на његово место засадиле врлине. Буди пажљив. То није лак посао. Захтева се упорност и трпљење. Сусрешћеш се с многим тешкоћама. У том твом подвигу од велике ће користи бити различите светоотачке књиге, којих у наше време има на хиљаде. Тамо ћеш пронаћи све што желиш. Оне ће те повести по сигурном духовном путу. Дужан си само да њиме корачаш са смирењем и молитвом.“
Изговоривши ово, старац је заћутао. Дубоко је погнуо главу на груди и с великом побожношћу почео да се моли. Након извесног времена, изговорио је гласом препуним жалости и саосећајности: „Слава Теби, Боже.“ Ја сам, несрећник, дубоко ганут. Осећам да је моје срце умекшано и просто. Доживљавам оно за чим сам трагао. Сада схватам достојанство молчанија [тиховања] и окушам његове духовне радости, о чијем постојању до тада нисам ни претпостављао.
Старац устаје и кува ми кафу. Он непрестано понавља: „Слава Теби, Боже!“ Затим заједно доносимо воду и нешто ораха. Старац је поново сео и ми настављамо разговор. Када му је тешко да нешто објасни, често своје речи допуњује покретима руку и изразом свог светлог лица. У моје сећање неизбрисиво су се урезале и ове његове речи: „Пост, бдење, молитва. Уколико их будеш правилно примењивао у свом животу, имаћеш много успеха, брате мој. У животу буди прост. Видиш ли моју колибу, видиш ли како је убога? У мом дому налази се само оно што је неопходно. Обиље ствари не помаже духовном животу“ Молим старца да ми казује о молитви. Он је и сам уверен у моје велико интересовање и најпре изговара неколико уводних речи:
„Слушај, благословена душо. Разговор о молитви је бесконачан, јер се ни молитва никад не окончава. Молитва је заједничење с Богом. Не могу јасно да ти искажем шта осећа човек који се моли. Душа истинског хришћанина жели непрестано да се моли. Он почиње од славословља, затим прелази на уобичајену молитву и, најзад, на ону којом нешто проси. Затим све испочетка. Молитељ помиње и своју браћу и свакодневно преклиње Бога да их просветли, помилује и управи на пут спасења.“
На мене је дубок утисак оставила старчева жеља да ми помогне. Овде, у његовој радионици, осећам се као у рају. Не желим да одем одатле. Излазимо из колибе и одлазимо да седнемо испод старчеве маслине. Старац ми говори:
„Брате Дионисије, немој мислити да сам овде сам. Имам једну жабу која се дружи са мном. Она је напољу, у корењу парадајза. Сипам мало воде у ово корење, тако да жаба не оскудева…“
Жаба једва да се помера на пролећној топлоти. Из парадајза искаче у саксију с босиљком да би се затим, након извесног времена, вратила на своје претходно, прохладно место. Старац наставља:
„Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и дивље животиње покоравају човеку Божијем. Једном ми се у колиби размножило мноштво мишева. Тек што бих узео тестеру да пресечем неко дрво, а око мене би се окупило туце мишева да би се играли с пиљевином. Тиме су се забављали прилично дуго. Јадници су били гладни а ја нисам имао чиме да их нахраним. Зато су и трчали по читав дан и нису се скривали.“
Од таквог светог опита започело је моје познанство с старцем Пајсијем. У срце сам утиснуо његове речи, које су у мени постале прво семе. Моја душа била је очарана његовим светим ликом.
 
4. „Слушај, благословена душо…“
Месец август 1977. године. У манастиру Ивирону служимо свеноћно бдење пред празник Успења Пресвете Богородице. Одатле одлазимо у манастир Ставроникита. Оба манастира се, као што је познато, налазе поред мора. Корачамо по влажном песку. Вода удара у наше ноге. Кад смо дошли у манастир Ставроникита, тамо су се сви молили. Само нас настојатељ послужује и доноси воду, слатко и ракију. Затим нас одводи у саборну цркву, где се дивимо уметности Теофана Крићанина. Он нам саопштава да се о. Пајсије налази у манастиру и да можемо да га видимо.
Радујем се и нестрпљиво ишчекујем сусрет. Колико много благослова у том светом дану! Утисци са бдења допуњавају се поукама оца Пајсија. Разговарам с осталим поклоницима не бих ли некако прекратио време. Старац није оклевао да се појави на балкону. Пењем се по степеницама и целивам му руку. Он ми се осмехује и изговара уморним гласом:
„Како си, благословена душо?“
„Добро сам, старче. Желимо да Вас видимо.“
„Да, оче мој. Сиђи мало ниже док се не спремим, па ћемо поразговарати.“
Пролазе два сата. Старац оклева. Зашто? Да ли је заборавио на нас? Обузет сам нестрпљењем и неспокојством. Нама, мирјанима, тешко је да пратимо неужурбаност и спокојство монаха. Ми све радимо у журби. Око њих се, међутим, мало шта дешава.
Старац силази низ степенице носећи завежљај на леђима и штап у руци. Спреман је да пође. Прати га млади лекар. Старац гледа у нас:
„Мало сам вас задржао, али шта да се ради? Требало је да се реши једно питање с игуманом. Шта ћете сад да радите? Полазите ли или још остајете?“
„Ми идемо у Кутлумуш, старче.“
„Добро, онда ћемо поћи заједно.“
Кад смо изашли из манастира пришла су нам два монаха носећи неколико корпица с јајима. Старац подиже штап и са осмехом им говори:
„Оставите, оставите, ја ћу их разбити…“
„Благослови“, одговара један монах.
Попуштање духовног лука[1]. Краткотрајан предах. Старац с болећивим лекаром прилази ближе, а ми га следимо. Осећамо како се на нас спушта његова љубав. Затим долази ред и на мене. Кад сам поред старца, осећам се као да сам у мирној луци. Говорим му о ономе што ме узнемирује. С великом љубављу даје савете и о духовном и о овоземаљском и ја их лако схватам. Пре него што разреши неки мој проблем, он се помоли. Откривам му нешто што ме силно обеспокојава. Старац оклева с одговором. При том настављамо да ходамо. Питам се да ли ме је уопште чуо? Након пет минута каже:
„Благословена душо… дошла ми је ова помисао…“
Потресен сам његовим одговором. Осећам како се моја душа исцељује и прослављам Бога.
Успињемо се сви заједно. Успут наилазимо на смокву отежалу од плодова. Старац нам говори с љубављу у гласу:
„Приђите смокви. Одберите и једите. Плодова има колико год хоћете, немојте се устручавати.“
Сели смо покрај пута. Разговор прелази на обичне [световне] ствари. Постављамо старцу најразличитија питања, јер знамо да сам неће почети да говори. Слушамо његове одговоре као глас Божији. Настављамо да пешачимо. Неприметно долазимо до оног места где старац скреће на стазицу која води до његове каливије [колибе]. „Батерије су се истрошиле“ и он нам уморним гласом каже:
„Сад ћемо се овде растати.“
„Помолите се за нас, старче“, говоримо сви углас и опраштамо се.
„Господе, помилуј! Све најбоље и нека Пресвета Богородица буде уз вас!“
Тешко се успиње уз падину и лагано, као перце, удаљује се и скрива у грмљу.
 
5. Келија Панагуда
Било је лето 1982. године. Налазим се у озеленелој околини Кареје на Светој Гори. Старац Пајсије постао је веома славан. У његову колибу се свакодневно упућује мноштво поклоника. Стазицу су утабале хиљаде људи и она је веома прашњава. Старцу притичу они који жуде за правом истином.
Каливија [колиба] ст. Пајсија добро се види из манастира Кутлумуша. Успињем се 15 минута и долазим до сенке чемпреса. Колиба је окружена оградом, а врата су затворена катанцем. На степеницама видим вазицу с листовима папира и малу оловку. Намењена је посетиоцима, да би написали шта је коме потребно. Бродско уже протеже се од прозорчића према балкону. Мало сам оклевао, а затим сам повукао уже. Зачуло се мало звоно, али одговора није било. Сачекавши неколико минута, покуцао сам и на балкону угледао старца који ми је другим ужетом спуштао кључеве. Отварам и поново затварам врата. У дворишту се налазе дрвене клупице. Старац излази и поздравља ме. Нуди ми ратлук и воду. Још једном ми се указује прилика да забележим поуке оца Пајсија…
 
6. Ишчекивање код ограде
Месец јул 1986. године. Подне у Кареји. Добијам дозволу да посетим Атос. Прва станица био ми је, као и увек, манастир Кутлумуш а друга – колиба старца Пајсија. Неизбежно ишчекивање пред оградом. Чекамо неколико часова. Постоје браве и записи који обесхрабрују посетиоца. Објава постављена на висећој корпици код главног улаза налаже следеће:
„Пишите шта год желите а белешке убацујте у корпицу. Више ће вам помоћи моје молитве него моја благоглагољивост. На тај начин ћу имати времена да помогнем и онима којима је то најпотребније. Овде сам дошао зато да бих се молио а не зато да бих постао учитељ.“
Изнад горњег улаза стално се налазио папир с речима: „Одсутан сам.“ То на нас није деловало. Познавали смо обичаје и навике о. Пајсија. Седели смо под сеновитим жбуњем и чекали. Жеља наше душе била је толико велика да на тело уопште нисмо обраћали пажњу иако смо путовали читаву ноћ. Овде, на Светој Гори, све је другачије. Моћно заступништво Пречисте Богородице и љубав монаха давали су нам снагу да стрпљиво и упорно сусретнемо тешкоће и неочекиване ситуације, које се овде, на Светој Гори, често догађају. Када ст. Пајсије схвати да се мноштво поклоника који су дошли у његову колибу заморило, он нађе неки начин да их укрепи. На спољашњу страну ограде поставио је посуду с водом п теглу с ратлуком. Поред тога виси плетена корпица с другим посластицама, сушеним воћем и писменом наредбом: „Узмите на благослов.“
Два сата седимо у сенци. Искушавање нестрпљивим ишчекивањем не допушта нам да се молимо. Ударамо комадом гвожђа – звоном. Затим ударамо још једном. Старац отвара врата и гледа у нас. Тихо корача, отвара катанац, поздравља се и показује нам на сеновиту гостопримницу. Овде смо пожњели плодове свог стрпљења. Послужује нас ратлуком и водом, а двојици дечака, Теофану и Јовану, који су били с нама, даје прегршт лешника „да би им руке биле нечим заузете.“
Овде је све једноставно и, ја бих рекао, убого. Убеђен сам да у ст. Пајсију пламти апостолска ревност. Физички се, наравно, не удаљује од своје колибе. Међутим, људи га свакодневно посећују и он непрестано поучава. Сви прихватају његове речи са жељом да науче. И епископи, и клирици, и мирјани.
 
7. Видели смо светог човека
Месец јул 1987. године. Тек што смо ступили на атонско тло, у шумовити Дафни, започиње неспокојство изазвано нашом пламеном чежњом да и ове године сусретнемо старца Пајсија. Поклоници које познајемо кажу нам да старац не отвара јер је болестан. И поред тога, успињемо се у Кареју. Ја лично нисам узнемирен. Уверен сам да ће све бити добро.
У светогорску престоницу стижемо у 11 сати пре подне. Почињу уобичајена формална одуговлачења с издавањем дозвола. Након кратког задржавања, поклонили смо се Пречистој, кренули из Протата и спустили се према Кутлумушу. Свом сапутнику-пријатељу објашњавам неке ствари и унапред га припремам за беседу са старцем. У манастиру сусрећемо монаха којег познајемо и он нам обезбеђује преноћиште. Радују нас љубав и интересовање које нам показује. Корачамо по стазици, поред честих путоказа причвршћених за дрвеће. На једном од њих налази се натпис: „Код о. Пајсија. 1000 м. Постоје путокази. Не узнемиравајте житеље других келија.“ Лако корачамо по падини. Уосталом, ноге и саме журе.
Наша одлука да се на Светој Гори сусретнемо с старцем Пајсијем веома је чврста, иако се одатле враћа један поклоник с двојицом дечака и обавештава нас да, на жалост, није могао да види, како се сам изразио, „светога човека“. Ми ипак настављамо пут, прелазимо дрвени мостић и прилазимо колиби. Ево чемпреса и живице. Сунце пече и зној нам се пробија кроз одећу. Нисмо први који су дошли у колибу.
Други су пришли ближе и ћутећи очекују у сенци. Очигледно је да познају старчеве обичаје и зато стрпљиво седе. Вода нас освежава. Крепимо се ратлуком и разним плодовима. И ми такође седимо, без сувишних разговора. Има нас седморо. Ћутимо. Један корача, други посматра мраве који носе терет већи од свог тела. Један страдалник се налактио на дрвено дебло и забацио главу, док му се у руци клати неки завежљај. Непрекидно, једнолично зрикање скакаваца не омета наше потпуно ћутање.
Ударамо пар пута по гвозденом звону. Убеђен сам да ће нам старац отворити. И ево, он излази из колибе. Пушта нас, затвара катанац и ми пролазимо. Опет нас прихвата гостопримница под ведрим небом. Старац Пајсије скида са ограде плетену корпицу са разним посластицама које су донели други поклоници. Они, међутим, нису могли да га виде. Отвара корпицу, узима кутију с ратлуком и служи нас говорећи:
„Како сте? Узмите слатко и воду. Нека сваки од вас узме по два комада ратлука.“
Моји пријатељи узимају диктафон. Чим га је старац спазио, одмах се узнемирио. Учтиво га узима и покушава да га затури у џеп. Најзад, полаже диктафон поред себе, на траву. Узалудно смо покушавали да га искористимо! То се догодило и другом посетиоцу, који је седео наспрам нас. Старац га је спречио и одузео касету. Рекао нам је да није добро да укључујемо магнетофон, јер овде говоримо и о разним личним темама које други не би требало да чују.
Колебљиво извлачим своју бележницу. Старац је посматра и с осмехом каже:
„Да ли то бележиш за новине?“
Беседа је потрајала три сата. Било је много тема и све су биле занимљиве. На лицима браће видим умилење. Очигледно је да су задобили духовну корист. Седимо на трупцима као да смо на фотељама за одмор. Умор због дугог пута као да и не постоји јер се, како каже старац, духовно одмарамо.
 
8. Посетиоци из свих крајева Грчке
Тако смо готово три сата провели у гостопримници ст. Пајсија под ведрим небом. Требало је да кренемо, али старац је желео да још неко време посветимо „духовном“. Ми завршавамо, а он поново почиње. Двојица младића радосним гласовима довикују преко ограде:
„Оче, благослови!“
„Шта је то, провукли сте се кроз рупу у катанцу“, шаљиво им одговара старац.
Тако нас је било деветорица. Спремни смо да кренемо. Ја још неко време запиткујем старца. Пружа ми духовно олакшање и препоручује да трпим. Беседа је управо била завршена кад нам се изненада, а да заправо нисмо знали ни одакле, приближила група младића који су приступили старцу. На лицима ове деце видело се искрено интересовање. Старац Пајсије се поздравља, поставља питања, служи ратлуком и водом. Сад су се у каливији [колиби] окупили представници из свих крајева Грчке. Ми смо из Конице, двојица су са Самоса, један је из Икарије, тројица из Ларисе, двојица са Пелопонеза, а остали су са Крита. Сви хоће да виде и чују старца Пајсија, хоће да му повере своје тајне жалости.
Панагуда представља велики санаторијум! Старац сабира људски бол и чини га својим, додајући га личним телесним патњама и претварајући га у уздахе, молитве и сузе. Он преживљава заједно са страдалницима будући да и сам има многе болести и, трпећи патњу, сабира духовну жетву. Често говори да пати од болести како не би „добио све на готово“. Томе учи и своје посетиоце.
Отац Пајсије је на Атос дошао као врло, врло млад. Ту га је довела његова вера и љубав према Богу. Руски старац Тихон придружио га је својим духовним синовима и управо у њему видео свог следбеника. Отац Пајсије је прихватио дух свога старца, тако да му је старац Тихон, умирући, предао своје жезло као свом наследнику.
За мене је он свети човек. Житије ст. Пајсија је тајинствено. Знао је да болује од рака. Да не би било жамора и узнемирености приликом његовог окончања, отишао је у женски манастир који је сам подигао. Предсказао је дан своје смрти и заповедио да, када умре, никога не зову, да га скромно сахране и да тек након тога известе о његовом упокојењу. Заповедио је да не отварају његов гроб. Толико му је био стран дух гордости и сујете.“[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мисли се на казивање из Патерика (Отечника) о томе како је преп. Антоније давао утеху братији.
  2. Из успомена архимандрита Јеронима, настојатеља Свето-Тројицког алатирског манастира, који се неколико година подвизавао на Светој Гори.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *