НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Трећа глава
ДАРОВИ СТАРЦА ПОРФИРИЈА
 
„Од послушности – смирење, од смирења – расуђивање..,
од расуђивања – прозорљивост, а од овога предвиђање.“
(Св. Јован Синајски, Лествица, Поука 4, „О блаженој и незаборавној послушности“)
 
Како ћемо исцрпније изложити у наставку овог текста, старац Порфирије био је духовни отац који је дејствовао као опитан учитељ и саветник породице, а посебно младих људи. Безусловно бих се усудио да кажем да је старац Порфирије у суштини био један од последњих добротољубивих [филокалијских] отаца, својеврсни крајњи „изданак“ тог препородитељског покрета у Православној цркви. Пред вама је савршена личност, украшена разноликим моралним и духовним особинама, посебним способностима и врлинама.
Како је преподобни старац достигао тако висок духовни ниво? Он сам је обично говорио: „Био сам неписмен. У пустињи сам са 13 година учио из Еванђеља и Псалтира. Био сам крајње послушан старцима и свет ме ни најмање није интересовао. Много сам волео Христа.“
 
1. БЕЗГРАНИЧНА ЉУБАВ
Најважнији дар старца Порфирија била је његова безгранична љубав према Богу и према човеку. Његово учење било је христоцентрично и теантропоцентрично. Старчева фундаментална тежња био је Бог. Између њих ништа није посредовало, нити је било шта прекидало ту везу. Непрестано је славословио Бога. У њему се скривала неизрецива и бесконачна љубав према Христу. Он је само ради Њега и живео. Унутар себе носио је божанствену љубав која је била плод дуготрајног подвига, дубоког смирења, трајног послушања, али „радосног послушања“, како је обично сам истицао.
Старац Порфирије је открио и сусрео Христа и живео је искључиво ради Њега, свог јединог пријатеља. Као што је сам говорио, „кад нађемо Христа, макар да смо и у пећини, седимо тамо и плашимо се да одатле одемо да не бисмо изгубили Христа.“ С друге стране, и Господ је, као Источник живота и радости, „погледао на душу“ овог старца и Својом истинском светлошћу помогао му да Га спозна и да Га осети у себи, да доживи Његово присуство у својој души и да Га сматра својим Пријатељем, својим јединим Пријатељем.
Благочестиви старац поседовао је дар љубави јединствен у свету, дар који су поседовали само најпознатији Оци у православном исихастичком и филокалијском предању. Те Оце је одликовала бесконачна љубав према Богу и ближњем, љубав без граница и услова, која је увек повезана с највећим смирењем. Љубав духовног оца пројављује се као трпљење, великодушност, доброта и врлинска строгост. То је љубав Божија: Од ове љубави нико нема веће (Јн.15;13).
У беседи ст. Порфирија која има педагошки карактер примећујемо ту божанствену љубав, најдубљу љубавну наклоност према лику Исуса Христа а такође и према ближњем. У тој беседи забележеној на магнетофонској траци карактеристичне су, између осталог, и следеће речи: „Ми морамо да гледамо у Христа. Он је наш Пријатељ и наш Брат, све што је добро и лепо. Он је све. Он је Брат и призива: „Зар не схватате да сте ви Моји пријатељи? Ја не држим ад у рукама, не плашим вас, Ја вас волим! Хоћу да се заједно са Мном радујете животу!“ Такав је Христос. Он није мрзовоља, меланхолија и повлачење у себе. Христос је живот. Он је све – радост, светлост истинита, Која подстиче човека да се радује, да лети, Која види све, Која види свакога, свима жели да буду заједно с Њим и да сви буду поред Њега.
Љубите Христа и ништа друго не претпостављајте љубави Његовој.“
 
2. КРАЈЊЕ СМИРЕНО ПОСЛУШАЊЕ, И ПОСТОЈАНИ ПОДВИГ
Главна карактеристика старчеве личности било је крајње смирење. Постојани подвиг, смирење и послушање отварали су пут ка правилној самопознању и правилном самоосвешћењу. Преподобни старац имао је врло строге критеријуме за процену напретка своје духовности. Као и сви свети, и он је, користећи педагошки метод самопрекоревања и изгонећи славољубље, могао да очисти своје „ја“ од гордог умовања. Поседујући јединствену божанску мудрост, поштовани отац је увек говорио: „Ви све знате, ви имате дипломе, а ја сам неписмен!“ Из његовог „духовног завештања“, односно писма упућеног духовним чедима, читамо карактеристичан одломак: „Иако сам још од раног детињства био врло грешан, кад сам се вратио у свет наставио сам да чиним грехе којих је данас веома много. Свет је пак имао високо мишљење о мени и сви су говорили да сам светац. Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету… Сад, кад одлазим на небо, осећам да ће ме Бог упитати: „Шта ти радиш овде?“ Ја ћу моћи да Му кажем само једну ствар: „Знам да сам недостојан овог места, Господе, али шта год Твоја љубав да пожели, ја ћу бити задовољан.“
Врлина смирења чини основу педагошког морала духовног оца. Реч је о дару који украшава личност свих великих и, истовремено, простодушних учитеља наше Цркве. Као карактеристичан пример смирења појављује се и велики учитељ расуђивања, св. Нектарије Пентапољски [Егински].
Том збору учитеља Цркве припада и старац Порфирије. Он је био учитељ у којем ћете превасходно истаћи смиреноумље и расуђивање.
 
3. БДЕЊЕ И НЕПРЕСТАНА МОЛИТВА
Осим дарова љубави и смирења, језгро његове личности су подједнако уочљиво украшавали и остали дарови. Врлина снисхођења и, превасходно, врлина бдења и непрестане молитве, представљале су такође основне пројаве његовог понашања, а такође и основна средства којима се користио у пастирском раду. Свагда се молио за све, за истакнуте личности духовног и културног света, за просте и неприметне људе, за Грке и странце, али и за људе који другачије размишљају. На тај начин старац се преносио у друге светове. Силом љубави а превасходно дејствовањем божанствене благодати, путовао је по читавом свету, по васељени, у космос, у океане, у пустиње, у револуционарне земље, налазио се на лађама којима је претила опасност да се стихијношћу циклона разбију у парампарчад, доживљавао је смрт, огањ, ратове, побуне, људска зверства, састрадавао са свима и са свима патио. Све је то, како је сам записао, пролазило кроз њега као преко филмског платна, све је видео, све преживљавао и због тога је његово здравље више пута било угрожено.
Подстакнут пламеном љубављу према Христу и ближњем, непрестано се молио (1.Сол.5;17), просветљавао божанственом благодаћу и „путовао“ по пространствима света, по васељени. Свети старац је на тај начин увек био са Христом. Како је сам говорио, „са Христом се не плашим да будем на било ком месту“. Према томе, присуство Христово давало му је могућност да доживи надкосмичка стања, да се много пута нађе изван граница чувственог света, да прекорачи међе простог искуственог знања. До тога долази уколико Господ Својим присуством дејствује на такав начин да се укида сила природних закона и да се брише граница између тварног и нетварног. На тај начин, у том свету „изнад природе“ и „изнад разума“, где време и простор престају да постоје, благодаћу Божијом и вером (в.Мт.17;20) може да се нађе и светитељ. То чудо се догодило и старцу Порфирију, јер је увек живео крај Христа, о Којем св. Мелетије Исповедник каже следеће: Испуњава Христос творевину као што душа испуњава тело и загрева га и теши, као што и она чини свом обитавалишту.
Дакле, сагласно ономе што смо рекли, Христос, Који је нови живот, светлост истинита, учинио је да се блажени старац „радује, да лети, да види све и да види свакога, да страда због свих, да свима жели да буду с Њим, да сви буду са Христом“. „Христос је друга ствар“, како каже старац. „Кад Христос дође човеку, кад Он ступи у нашу душу, душа постаје другачија. Тад човек живи свугде, живи у звездама, живи у духовним свету, живи у хаосу, живи у васељени… јављају му се телефоном из северне Африке, са Индијског океана, а он разговара с њима и казује им о кћерима и породицама, а ипак је овде!“ Задивљујуће је то што се догодило старцу Порфирију: иако је телесно био овде, он се истовремено на духовни начин налазио стотинама и хиљадама километара далеко и тамо видео и описивао лица и стања. Поставља се питање: како је то могуће, односно, истовремено се налазити и тамо и овде? Одговор на то питање даје преподобни старац: „То се догађа онда кад Христос дође да живи унутар нас и тад си стално са Христом!“
Свети отац је доживео та надкосмичка стања и свакодневно су му се догађала слична искуства. Тим речима он покушава да поучи и нас, његова духовна чеда, како бисмо и ми, онолико колико нам то допуштају наше духовне могућности, могли постати учесници тих чудесних стања, која представљају утеху и просветљење у нашој духовној борби, као и психолошку (душевну) подршку приликом искушења маловерја.
Казивање о неколицини случајева из којих се види дејствовање поменутих старчевих дарова помоћи ће нам да боље разумемо та задивљујућа стања, а такође и да на изразитији начин изобразимо његову личност.
У пролеће 1995. апсолвенткиња богословског факултета у Београду, Елена Костантулаки из Ханије Критске, говорила ми је о следећем случају који ми је наредне године потврдила и допунила студенткиња Философског факултета у Атини, Драгана Симић из Србије. У околини Новог Сада постоји женски манастир Јазак (Сремска епископија). У зиму 1983. године ова обитељ нашла се у великој опасности, јер је безбожнички режим тог периода покушао да је уништи убацивањем отрова у водовод. Тих дана старац Порфирије је хитно телефонирао игуманији манастира и исцрпно је обавестио о том погибељном плану који су већ почели да спроводе у дело. Саветовао ју је да воду за снабдевање манастира потражи у другом округу. Осим тога, указао јој је на погодан извор који се налази у суседној шуми. Од тог доба, манастир се снабдева водом из тог места. Старац никад није био у Србији, али се благодаћу Божијом у том тренутку налазио тамо.
У време док је телефонирао из Оропоса, на духован начин пропутовао је стотине километара и стигао у област Срема, у срце Србије. Тамо је све видео и упознао, тако да је са задивљујућом подробношћу описивао ту област. То се догодило зато што је старац Порфирије, као духовни отац, волео и поштовао манастире, нарочито женске. Он се даноноћно и непрестано молио за манастирске обитељи, састрадавајући са њима кад год би били изложени некој опасности или кад би се нашли у тешком положају.
Након овог задивљујућег догађаја, преподобни отац је наставио да путем телефона контактира са манастиром Јазак. Монахиње и геронтиса [старица, игуманија] бесконачно су га волеле и осећале страхопоштовање пред његовом личношћу. Од тог дана он је добро упознао монахиње, разазнао је њихов душевни свет и говорио игуманији о свакој од њих. На њега је, међутим, посебан утисак оставила личност једне монахиње – археолога и њена жива и висока интелигенција. Као што ћемо видети касније, старац је поседовао дар прозорљивости и указао је тој монахињи на једну област поред великог моста, при уласку у Београд, где су се у дубоким наслагама земље налазиле старине из преисторијског периода које су, осим тога, биле од велике вредности.
Следећи исцрпан приказ те задивљујуће способности старца Порфирија да контактира са својим духовним чедима и људима које је волео, којима је хтео да помогне молитвом и да их заштити, садржи се у следећем писму. На писму се налази датум, 18. 2. 1993, а послала га је старица Теодосија, игуманија свете обитељи „Панагија Варнакова“ у Дориди, бивша игуманија свете обитељи Светих Теодора Калавритских. Старица Теодосија прича: „У пролеће 1985, у време кад сам се налазила у обитељи Светих Теодора Калавритских, око 2. 30 ујутро зачула сам да иза прозора моје келије, у манастирском дворишту, неко нешто копа. Да бих се уверила, угасила сам светло у келији и погледала кроз прозор. Видела сам да се светлуца нека светиљка. Помолила сам се нашим светим чудотворцима да би нас заштитили. Проверила сам прозоре и натрула врата пред двориштем порушене обитељи како не би ушли у њено унутрашње двориште. Кад сам се уверила да је на том месту завладала тишина, вратила сам се у своју келију. Ујутро је требало да се служи поручена Литургија. Док сам се припремала да кренем у цркву, у 5.55 ујутро зазвонио је телефон. Помислила сам да можда нека болесна душа има проблем што се, уосталом, често дешавало, тако да сам подигла слушалицу. На своје велико запрепашћење зачула сам:
„Слушај, чедо, говори старац Порфирије. Не излази напоље да би видела шта копају јер ће те премлатити. Ђавоимани људи тумарају по твом манастиру.“
„Оче, зашто копају, да ли су нешто нашли?“
„Нису, чедо, оно што је било нашли су други пре њих.“
Поново га питам:
„Да ли сте дошли у наш манастир?“
Старац одговара:
„Нисам, чедо, али се у овом тренутку налазим тамо. Питај ме шта год желиш.“
Будући да ми је овим речима дао повода, упитала сам га за историјски значај наше манастирске пећине.
Покрај манастира постоји и пећина, у коју су се у 11. веку настанили први монаси, пре изградње конака. Историја саопштава и о чудима која су се догађала на том месту. Замолили смо пастире из оближњег села да не изводе тамо овце, како су имали обичај да чине пре нашег доласка, док је манастир био пуст. Чак смо им предлагали и да им препустимо и покривени тор који је био нешто даље, како би тамо водили своје животиње. Међутим, они су то одбили, говорећи да су се животиње навикле и да зато неће да им мењају место. Будући, дакле, да та пећина постоји, ја сам га упитала:
„Оче, да ли да подигнемо цркву у пећини?“
„У којој пећини? Ви имате две пећине! У оној у коју су се настанили први монаси?“
„Да, оче.“
Он ми на то каже:
„Добро, чедо. Учини тако, јер је пећина већ освештана. Хоће ли сељаци дозволити? Они приговарају!“
Застала сам, држећи телефонску слушалицу у руци. Ни реч нисам могла да изговорим од запрепашћења. Говорио је о свему што се догађало.
Треба приметити да су постојале две пећине. Међутим, другу пећину нисмо виделе, иако смо ту живеле дуже од годину дана. Истина, овдашњи пастири су нам говорили да постоји и друга пећина. Дакле, у тренутку кад сам занемела држећи слушалицу у руци, зачула сам како старац каже:
„Риба, игуманијо, риба!“
„Каква риба, оче“, питам га.
„Чедо“, каже ми он, „да ли је изворска вода погодна за рибу? Размножи рибу да би хранила народ, долазе тешка времена!“
У ствари, кад смо се настаниле у манастиру, ја сам у хемијској лабораторији испитивала воду која изобилно истиче из два друга извора у манастирском дворишту. Желела сам да знам да ли је питка и да ли је погодна за рибу, како бисмо покрили потребе манастира и поклоника. И заиста, показало се да је вода чиста и погодна за узгој рибе. Међутим, велики трошкови обнављања порушеног и сиромашног манастира који је за 11 година претворен у тор за стоку нису нам допустили да изградимо резервоар за пастрмке. Кад нас је локални епископ 1984. позвао да отворимо манастир, сестре нису имале ни кров над главом. Осим тога, нисмо имале никакву материјалну помоћ или моралну подршку. Међутим, свети чудотворци и благослов старца Порфирија допустили су нам да обезбедимо два језера за пастрмку и лососа, што је користило многим поклоницима у манастир. Јасно смо осећале старчево присуство, јер нам се јављао приликом сваке недоумице и разрешавао тешкоће. Једном ми је телефоном рекао:
„Чедо, ти водиш велику борбу, али немој да се плашиш, ја се сваке вечери молим заједно с тобом.“
„Требало би приметити да се никад нисам сусрела са старцем и да га никад нисам видела, осим што сам од других слушала о његовој прозорљивости. Питала сам се одакле зна за наше проблеме, где је нашао број нашег телефона?
Због тога сам позвала игуманију другог манастира која је познавала старца и упитала је: „Игуманијо, да ли сте Ви дали број нашег телефона старцу Порфирију?“ Она ми одговара: „Зар је потребно да му дам тај број? Ум оца Порфирија је телевизор!“
Једном сам са неколицином сестара посетила други манастир. Будући да се радило о хитном и неодложном послу, старац ми се и ту јавио, затражио да ме позову и рекао:
„Чедо, допусти оној петорици људи, који хоће да се појаве као сведоци по питању граница ваше обитељи, да иду на суд. Правда мора да се чује и мора се заштитити оно што припада обитељи, јер ће доћи тешка времена и народу ће бити неопходна брига манастира о њему.“
И заиста, петорица старијих људи, који су били захвални манастиру, упорно су ме молили да кажу истину о једној неправди која је оптерећивала манастир. Тако се и догодило, и обитељ је била оправдана.
Кад сам се након извесног времена нашла у једној атинској болници где је требало да будем оперисана, затражила сам допуштење и отишла код старца. Тад сам га први пут заправо упознала. Очи су му биле склопљене, јер је био веома болестан. Кад смо ушли у собу, дао ми је знак руком, иако су његове очи биле затворене. Није више могао да говори. Клекнула сам покрај његове постеље. Три пута је прекрстио моју главу. Осетила сам да ме његова рука снажно притиска. Затим ми је дао два крстића са Свете Горе. Узела сам благослов и отишла, али он ни тада није отворио очи. Вратила сам се у болницу, али ми операција више није била потребна.
Након неколико дана рекао ми је телефоном:
„Хоћу да дођем у твој манастир пре него што умрем. Хоће ли проћи неки мали, низак аутомобил? Пошаљи неког од пријатеља да ме сусретне.“
„Оче, да ли знате куда ћете поћи“, питам га ја.
„Знам, несрећнице. Међутим, ваш пут је изрован а аутомобил је низак и зато те питам хоће ли проћи“, одговорио је он.
Верујем да нас и у манастиру „Панагија Варнаковска“ у Дориди, где се сада налазимо, чува старац којега смо и питале за тај манастир. За тај манастир нисам до тада чак ни чула. Међутим, ст. Порфирије га је добро познавао, па га је чак и посећивао.
Осећамо велику благодарност према блаженом старцу Порфирију. Нека нас увек прати његова молитва и његово заступништво, као што нам је и обећао на два дана пре свог узласка на Небо, у Кавсокаливији. Нека нас благост и милост свеблагог Бога нашег удостоји да га, кад се окончају дани нашег земног живота, макар издалека сусретнемо у нашој небеској Отаџбини.
Монахиња Теодосија (Андрикопулу).“
Други, такође задивљујући случај, о којем нам је простодушно казивао сам старац, догодио се 1985. године. Отац Порфирије имао је духовног сина, о. Спиридона, који је био свештеник у Америци. Једном га је позвао и рекао; „Сутра у 3 после поноћи доћи ћу ти у посету, али немој да спаваш. Чекај ме.“ Наредне ноћи, о. Спиридон је у једном тренутку осетио силну хладноћу и пробудио се. Зазвонио је телефон. Јављао се старац из Оропоса, који му је рекао: „Оче Спиридоне, зашто си заспао? Зар ти нисам рекао да ћу те посетити? Да би ми поверовао, погледај: оставио сам отворена врата!“ Отац Спиридон је погледао и, гле, врата су уистину била широм отворена, због чега је и осетио ону силну студен!
Старац Порфирије је увек користио само најплодоносније педагошке мотиве желећи да поучи или да психолошки подржи своја духовна чеда. Као што смо рекли, он је своја духовна чеда у сваком тренутку обухватао својом љубављу и непрестаном молитвом. У случајевима где је желео да постигне коренитије резултате или да изазове значајнију душевну промену у некоме у коме би примећивао немир, колебљивост или слабост, допуштао је да се његови дарови очигледније пројаве. О једном таквом случају прича нам и наша пријатељица, госпођа Попи М.:
„Године 1983. путовала сам с православном мисијом у Кореју. Живела сам тамо три месеца и радила сам с једном студентском групом. Тако сам у духовном послу помагала најбогољубивијем епископу зилонском, оцу Сотирију Трамба. Углавном сам радила у студентском логору, који се налази на два сата вожње од Сеула. Тај логор се налази у једној плодној области, у долини. Све је тамо прекривено зеленилом. Са десне и леве стране теку обилне воде и потоци који наводњавају долину. Међутим, са десне стране има више воде. Кад сам се вратила у Грчку, одмах сам посетила нашег духовног оца, старца Порфирија. Он ме, као и увек, примио с љубављу. Благословио ме и затим, нежно држећи моје руке, упитао:
„Да ли си била тамо где ће о. Сотирије подићи манастир?“
И заиста, у области у којој се налази логор, епископ Сотирије је 1987. подигао манастир!
Старац је наставио:
„Да ли си пила воду из реке која тече левом страном? Каква прекрасна вода! Наравно, на десној страни има више воде, али она није тако добра као ова!“
Запрепашћена оним што ми је причао, одговорила сам:
„Оче, Ви ми све описујете тако тачно и одређено као да се тамо налазите, као да видите тај предео!“
Он ми је на то радосно рекао:
„Зар не схваташ? Зар не знаш? Откад си отпутовала, стално сам био покрај тебе. Видео сам шта си радила док си била тамо, далеко.“
Након неколико година, 1985-1986, поново сам са мисијом отишла у Кореју. Старац ми је дао благослов да ми духовник у то време буде о. Сотирије. Кад сам се вратила, отрчала сам код нашег оца у циљу опште исповести за све време које сам провела у Кореји. Као и увек, благо ме примио и рекао:
„Добро је, добро! Не говори ми…“
Почео је да ми описује и расветљује све стране мог живота у време одсуства. И пре него што сам успела да отворим уста, појединости су сустизале једна другу. Била сам потресена!
„Старче, писала сам вам само два пута, како знате све те појединости?“
„Ето, благословена, ја сам те тамо стално гледао: и шта си мислила, и шта си чинила, и шта си намеравала да учиниш…“
Било је извесних тренутака у којима су поступци и речи самог преподобног старца откривали границе дејствовања његове благодатне личности. Један од таквих случајева је и следећи: на дан 20. јуна 1987. године старац је са групом људи из свог најближег окружења отпутовао на Еубеју, у своју љубљену постојбину. Тога дана старац се радовао радошћу неисказаном и прослављеном (1.Петр.1;8).
Тек што се беше причестио. Подигао је руке раширивши их према небу и рекао: „Данас сам веома благодаран. У овом тренутку налазим се изнад васељене и даље од звезда. Налазим се у близини Божијој, приближавам се Божанству, налазим се покрај Пресвете Тројице!“ Његове речи потицале су од трезвеноумног душевног расположења, биле су промишљено исказане и упућене људима из његовог непосредног окружења (то је била благодат и промисао Божији). Међутим, старац није увек тако говорио. Догађало се чак и да каже својим духовним чедима: „Не могу то да вам објасним, схватате ли?“ Други пут би рекао: „Говорим вам само оно што ми је допуштено, ништа друго… постоји, међутим, и безумље… Да, ко је безуман, он и говори!“ Преподобног старца, који је живео у сфери чудеса, често је обузимало то стање усхићења, „божанственог безумља“. Тад би изговарао и износио необичне речи, сличне онима које смо већ навели.
 
4. РАСУЂИВАЊЕ, ПРЕДВИЂАЊЕ И ПРОЗОРЉИВОСТ
Отац Порфирије је, дакле, поседовао дар љубави, послушања, смирења, бдења и непрестане молитве. Све те врлине и својства његове личности отворили су пут ка највећој од врлина и највећем дару Светог Духа – према расуђивању. У свом позитивном духовном напретку, старац је задобио и постепено развио дар расуђивања. Почео је да расуђује, да прозире и да прониче. Њему се догодило управо то, што се дешавало и најсмиренијим подвижницима, духовним Оцима Цркве, који су поседовали чистоту срца: отворили су му се хоризонти према расуђивању које је, сагласно светоотачком учењу, круна врлина. Ава Мојсеј тим поводом примећује: „Истинско расуђивање не задобија се другачије него истинским смирењем.“ Расуђивање, једна од основних врлина духовног живота, представља дар који се стиче молитвом и подвигом.
Свети Јован Синајски у својој Лествици расправља о расуђивању као о уметности и највишој врлини: „Расуђивање је за почетника тачно познавање самога себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од добра природног и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно. Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана… Расуђивање је неупрљана савест и чисто осећање“ – 26. поука.
У другој поуци св. Јован истражује различите степене развоја, за којима следи духовни дар расуђивања: „Од послушности – смирење, од смирења – расуђивање, од расуђивања прозорљивост, а од овога предвиђање“ – 4. поука.
Као и највећи духовни Оци, и старац Порфирије је поседовао дар расуђивања, као и два сасвим особита дара: дар прозорљивости и дар предвиђања. Због његовог подвижништва и духовности, Бог је том светом старцу омогућио да буде причасник божанствених особина. Дао му је способност да доживи стања о којима смо раније говорили и у којима су се укидали физички закони, а просторно – временске димензије бивале потпуно поништене. На тај начин ишчезавала је граница између тварног и нетварног.
Кад су оцу Пајсију Светогорцу, и самом обдареном овим даровима, приповедали о старцу Порфирију, он је сасвим одређено рекао: „Ја имам само црно-бели телевизор, док старац Порфирије има телевизор у боји.“
Преподобни старац је по природи био немирног и радозналог духа. Због тога је увек настојао да прошири хоризонте својих знања и искустава. Питао је специјалисте, проучавао је књиге, стално је истраживао и настојао да се приближи тајнама света животиња, растиња и биљака, тајнама дејствовања људског организма. Међутим, поред те урођене љубопитљивости, главне силе која је управљала његовим духом, постојали су и дарови Божији и „уметност над уметностима – мудрост“ Божија. Уз помоћ тих сила, увек је, како је сам говорио, „проналазио неко снажно и јединствено пра-знање, да би га познао и доживео у напрегнутом опиту. Као последица свега тога, мудрост Божија окруживала је старца благонаклоношћу и давала му могућност истинског познања постојећег да би познао устројство света и деловање стихија, почетак, средину и крај времена, смену преокрета и промена времена, кругове година и положај звезда, природу животиња и особине звери, стремљење ветрова и људске мисли, различита растиња и силу корења. Познао сам све; и скривено и откривено(Прем.Сол.7;17-21).
Свети отац нам је предвиђањем и прозорљивошћу у једној беседи (27. 9.1992) обзнанио да је блажени старац Пајсије Светогорац уистину помогао хиљадама људи, а неке је чак избавио и од напада и дејстава који су се могли катастрофално завршити.
Тим својим даровима могао је да постави дијагнозу одређених стања везаних за оне људе који су га посећивали или били далеко, чак и на другим континентима. Он је такође имао способност да сагледа и да предвиди стање телесног и душевног здравља, да разреши психолошке проблеме, да постави дијагнозу психичких болести, да истражи генетско предодређење људи и њихове наследне пороке. Био је у стању и да разабира људске мисли, човекову личну историју и његов несвесни психички свет. Кад би добио обавештење „одозго“ старац је те многоструке божанствене дарове користио на различите начине: говорио је или ћутао, саветовао, одвраћао, откривао и, у неким случајевима, потресао. Као што се види из црквеног предања, реч је о темељном дејствовању духовних отаца, којим они постају носиоци божанствене благодати, устројитеља човековог спасења.
Госпођа П. М., старчево духовно чедо, говори о следећем случају: „Зимско вече 1978. године. Били смо у свом дому и очекивали смо о. Порфирија. Кад је стигао и зазвонио, сишла сам да бих га дочекала. Старац је, као и увек, био радостан. Међутим, приметила сам да таксиста који га је довезао није отишао, да се задржава позади и да оклева. Схватила сам да би желео да разговара са мном. Кад сам му пришла, почео је да прича:
„Госпођо, зар ми нећете рећи ко је тај старац? Знате ли шта ми се догодило овог тренутка? Отворило ми се небо и пламен је ушао у моју душу! Немам никакве везе с Црквом и са поповима и зауставио сам се да га повезем. Старац је успут почео да ми прича о мом селу, о породици, о личним проблемима. Сићи ћу с памети! Као што сам Вам рекао, управо ми се отворило небо и у моју душу је ушао пламен. Кажите ми како да поново нађем овог попа? Желео бих да га опет сретнем…“
Старац Порфирије је, наравно, имао посебну благодат да прелази границе људског познања, да залази у област ванвременског, у пространство вечности, да поново доживи стања и догађаје који су се одиграли у прошлости или оне који ће се тек одиграти у ближој или даљој будућности.
Опис неколицине случајева који су непосредно повезани с даровима светог старца и о којима смо већ говорили, помогао би нам да јасније и разговетније створимо представу о њиховом дејству. Почетком лета 1964. године „Хришћанско огњиште“ организовало је поклоничко путовање на свето острво Патмос. Старији брачни пар, Катарина и Георгије Папатанасиос који су били духовно и пријатељски везани за старца, замолили су га да учествује на том путовању. Будући да је волео путовања а да још није био на том острву, старац је прихватио позив и кренуо заједно са њима. Кад су стигли на острво, са собом је повео своја два духовна чеда и, издвојивши се од осталих из групе, сами су кренули ка пећини Откровења.
Било је мирно. Свуда је владала тишина. Старац је позвао супружнике на страну и рекао им да никоме не причају о ономе што буду видели и чули. Затим је узео кадионицу и почео да кади. Иза њега је, клечећи на коленима и молећи се, било двоје његових духовних чеда. Старац је усред пећине пао на колена. Изгледало је да се моли. Прошло је 15 минута у потпуној тишини. Изненада се разлегао чудан глас. Његово лице се озарило а спољашњост изменила. Старац им је касније рекао како је благодаћу Божијом „угледао“ призор „писања“ књиге Откровења (93-96. год. после Христа). Из једне пукотине у горњем делу пећине исходио је божанствени глас упућен светом Јовану који се, опет, приљубио уз нешто слично ложи и диктирао текст Откровења свом ученику Прохору. Старац је једном рекао да је „видео“ драматичне сцене и доживео величанство Цркве и тријумф „жртвованог Агнеца“.
Читавог тог дана био је ћутљив и замишљен. Његово лице изражавало је надахнуто усхићење, док су се очи повремено испуњавале сузама. Старац се увек с великим узбуђењем сећао тог случаја. Касније је и сам говорио: „Тада сам, као никад, преживео тренутке силног усхићења. Било је то најснажније осећање које сам доживео.“
Сличан овоме је и следећи случај, који описује сам старац Порфирије. У пратњи својих духовних чеда, на дан 18. јуна 1986. г. посетио је историјску свету обитељ Илије Амфијског. Овај манастир налази се у области између Амфисе, Итеје и Хриса, недалеко од града Делфи. Поклонике је примио игуман и градитељ манастира, отац Синесије, побожни свештеник који, откако је зачуо старца Порфирија да беседи, није престајао да плаче. Данас је то женски манастир. Налазећи се у манастиру, старац Порфирије је у једном тренутку и сам почео да плаче. „Бог ми је Својом благодаћу допустио да путујем у прошлост. Благодаћу сам видео да су се овде, у храму, служиле величанствене Литургије. Видим разне догађаје и зато сам се вратио у прошлост. Идући кроз прошлост, угледао сам необичну Литургију, тако изузетну и тако задивљујућу! Каква је била та Литургија! Она ме привукла, и увек ме снажно привлачи!“
„Око св. Трпезе видим јереје и јерархе, који служе с потоцима суза. Изгледа као да се нешто страшно догодило. Служи се много Литургија, али је само једна Литургија с потоцима суза! На мене је то оставило дубок утисак, ја сам то осетио и вратио се. Не знам због чега су плакали. Чим се завршила Литургија, чинило се да их хватају и да им одсецају главе. Изгледа да су имали такво предосећање…
Видите ли да су свети људи, тамо где су прошли и живели, тамо и открили своје душе и примили благодат Божију. Благодат Божија је дисање, аура која и овде све чини облагодаћеним. Она је слична магнету од којега све што је гвоздено, кад му се приближи, добија његова својства. Видели сте ексер: ако њиме додирнете чиоде, он их не привлачи. Међутим, ако тај ексер приближимо магнету и затим учинимо исто, покупићемо чиоде. Он је постао као тај магнет. Тако бива и са благодаћу Божијом која повремено посећује светитеље. Они су отварали своје душе и општили са Господом. Тако је благодат Божија на неки начин оросила читаву ову средину. Ако пак добро размислимо, она на тај начин неприметно дејствује и на нас, који се сад налазимо овде. Због тога и посећујемо света места која је осветила благодат Божија. Ако пођете у место у које су дошли лукави људи злог духа, и ако сте осетљиви, можете осетити страх. Не онај страх који ми осећамо у нашој вери, него неко стезање, неку тескобу која те приморава да одеш. Не желиш да останеш. Нешто те искушава, нешто зло… Овде се догађа управо супротно. Овде се човекова душа препорађа, а такође и пред иконостасом, тим прекрасним, дрвеним резаним иконостасом пророка Илије. Као да су то свете мошти: и он је израђен Божијом благодаћу. Тако сам то осетио рукама и читавим телом. Не видим то овде, али сам по чврстини сигуран да је то дрво управо јавор…
Данас сам се пробудио узнемирен. Тамо, у цркви, био сам ганут и плакао сам, али запажам једну ствар: кад говорим о нечему што се догодило у мом животу, ја то поново доживљавам. Осећам радост и усхићење кад о томе говорим. Међутим, то није она радост какву сам осећао раније него нешто мања. Ви видите да сад дуго говорим, али ја не могу да не говорим. Схватате ли? То је управо као та ствар. То је радост коју осећам, односно доживљавам је и радујем се, јер ме тада посетила благодат. “
У том чудесном, дугом казивању, старац Порфирије вероватно описује Литургију од историјског значаја, која је служена почетком устанка 1821. године, у историјској обитељи Светог пророка Илије. Тад се тамо сабрало свештенство и војне старешине. Међу јерарсима је, како саопштава старац, највероватније био и Исаија, епископ солунски, који је благословио ратнике, оружје и заставе за њихову предстојећу освећену борбу. Исаија је био члан „Филики Етерије“[1], сарадник патријарха Григорија Петог и саборац ђакона Атанасија.
Враћајући се са тог путовања у свету обитељ пророка Илије, на једном делу пута старац је затражио да се зауставе. Унаоколо су се уздизале високе планине. Са њихове леве стране, величанствени врх Парнаса губио се у облацима. „Ево овде, на овом месту, у овој јарузи, видим како се води смртоносна битка, рекао је старац својим духовним чедима. „До те битке је морало доћи пре 35 или 38 година, у време грађанског рата“[2], наставио је он. „Видео сам душе које су се бориле једна против друге. Обе стране постале су као дивље звери, односно, то више нису биле људске душе. Видео сам људе који су се претворили у звери.“
Као што смо раније рекли, старац Порфирије је гајио велику љубав према монашким обитељима, посебно женским. Због тога је често организовао путовања у манастире и то се дешавало повремено и неочекивано. По благодати Божијој, старац би „видео“ да су се у неком манастиру појавили проблеми, а онда говорио: „У зору полазимо у тај и тај манастир. Морамо отићи да им помогнемо.“ Тако је много пута путовао ноћу, излажући опасности своје крхко здравље, па чак и сам живот. Уопштено, путовања на која је полазио старац Порфирије, посебно док је био млад, обично су имала неки педагошки циљ. Као духовни отац и саветник, увек је имао мудро састављен педагошки план: желео је да помогне и да подржи своја духовна чеда која су га пратила на тим путовањима. Он је, дакле, одлазио у места која је знао од раније да би његова духовна чеда тамо видела и чула нешто душекорисно. За то их је припремао још на самом путу. Говорио им је о личностима које ће упознати или о чудесним догађајима који су се десили у прошлости и односили се на место путовања.
Године 1984. старац је, са неколицином својих духовних чеда, организовао поклоничко путовање у свету обитељ Лефкон, манастир Светог Харалампија. Тамо је, као што смо рекли, током неколико година служио као духовник. Догодило се да је ту старац после 54 године сусрео њему познат брачни пар о којем је говорио током путовања. Ту жену је познавао још док је била девојчица и силно патила од тешких напада епилепсије. Лекари ни на који начин нису могли да јој помогну. Једном се преподобни старац с умилењем молио пред иконом светог Харалампија и прочитао над њом молитву: млада девојка била је исцељена од епилепсије.
Њеног мужа је такође познавао још док је овај био момчић, у време кад је као духовник исповедао од раног јутра до касно у ноћ, а можда и дуже. Кад би завршио исповест, узимао је једини покривач који је имао и одлазио да спава у некој јарузи. Спавао би на том месту као „змија“ или као „бескућник“, како је сам говорио. Једном је тај младић, који је био пастир, украо старчев покривач. Када је у 3 часа ујутро старац пошао да спава и није нашао свој покривач, по мрклој ноћи отрчао је у тор овог пастира и пробудио га. Пастир је био запрепашћен али и преплашен, јер га је старац пронашао тако далеко и усред ноћне тмине. Вратио је покривач и плачући и на коленима затражио опроштај. То је био старији брачни пар који су срели у манастиру.
Тог истог дана старац се позвао и на други случај, који се одиграо пре пар година. Говорио је како му се у младости често дешавало да путује „аутостопом“. Тако је једном зауставио камион који је путовао из Вафија у Кимију, путем низ морску обалу. На основу свог дара, старац је знао да возач има страст према недозвољеној трговини антиквитетима. Истраживао је, налазио археолошко благо и затим га продавао. У једном тренутку старац је, опет по свом дару, видео да је с десне стране пута, у брежуљку, дубоко под жбуњем, које је сад показивао својим духовним чедима, била закопана стара амфора. Затражио је од возача да се заустави и да копа на том месту. Овај се у почетку опирао, али је током разговора пристао и почео да копа на том месту. И заиста, откопао је античку амфору велике вредности. Била је недирнута временом и, како је рекао преподобни старац, пирати су је пре више стотина година сакрили под то грмље у приобалном појасу. Уверивши се тиме што је видео, возач је био запрепашћен. Узнемирен тим чудесним догађајем, молитвено је преклињао старца да му опрости његов протекли живот. Од тог доба, возач је постао нераздвојни пријатељ и верно чедо старца, који га је на тај потресан начин поучио и пробудио. На другом путовању у Камени Вурловски, отац Порфирије је својим духовним чедима казивао о још једном, такође потресном случају. Рекао им је да се у то време налазио на поликлиници, где се упознао са једном младом женом. Она му је поверила да јој лекари нису остављали никакву наду да ће у будућности постати мајка. Старац је поставио своју дијагнозу, благословио је и рекао: „Иди, ускоро ћеш постати мајка.“ Тако се и догодило. После два месеца, жена је била у другом стању. Кад су стигли у Камени, посетили су ту жену у њеном дому и она их је ту угостила. Фотографисали су се с њом и с њеном кћерком, којој је тада било већ око 30 година.
Старац је ретко говорио о својим даровима. Кад би тако поступио, онда је тиме безусловно хтео да некога укрепи или поучи или пак да онима који га слушају пружи могућност да се приближе непознатој сфери и да сагледају њену дубину.
Путујући у лето 1964. године на острво Милос, старац Порфирије у беседи говори и о свом дару. Посебно је значајан разговор који је вођен на палуби лађе док се ова приближавала пристаништу. Износимо старчево казивање, забележено на магнетофонској траци:
„Изашао сам на палубу и посматрао. Било је веома рано, тек је свитало. Тамо, где сам стајао, дошао је један господин. Ја му кажем:
– Куда идеш?
– На Милос, одговара он.
– Да ли је ово први пут да идеш тамо.
– Није, ја сам са острва.
На то сам га упитао:
– Има ли воде на острву? Постоји ли неки извор?
– Не, не постоји. На острву нема воде.
Показујем му на једно место и кажем:
– Тамо, горе, где се виде црвенкасте гранчице на планинама, шта је тамо?
– Чекај, чекај… тамо, на врху планине, заиста постоји један извор!
Ја му затим кажем:
– Зашто си ми онда рекао да нема воде?
– Јеси ли ти са Милоса? Откуд то знаш – говори ми он.
– Не, нисам са Милоса и први пут идем на то острво.
Говорим даље:
– Знаш ли да на том брегу, тамо насупрот, видим како лутају древни људи?
Он запрепашћено додаје:
– Видиш, а ја ништа не схватам!
– Познајеш ли тај брег – питам га.
– Познајем, одговара човек.
– Тамо, на том брегу, археолози су открили насеље које припада најстаријој, првобитној епохи.
Мој саговорник, иначе официр ватрогасне службе на острву Милос, није могао ни реч да проговори.
Пришао је један старији господин. Био је то проф. Филипидис, који је до тог тренутка седео у позадини и ћутећи слушао наш разговор.“
На овом месту треба додати да је професор Университета, Леонидас Филипидис (1898-1973) био богослов од међународног значаја и главни уредник црквених часописа „Панденос“ и „Црквени Фарос“. Он је током дугог низа година верно служио православном црквеном делу. Дакле, кад им је пришао, професор је сабеседника старца Порфирија упитао следеће:
– Шта Вам говори старац?
– Он ми прича – одговара он – да није са острва Милоса али да острво познаје боље од мене! Не могу да схватим, колико је чудан тај старац!
Филипидис је тад пришао мени, повео ме и сели смо на једну клупу. Кад смо остали сами, он је казао:
– Никад ниси био на Милосу?
– Не, сад први пут идем тамо.
– Можда ти мене и знаш – каже Филипидис – ја сам професор Университета.
– А да ли ти знаш мене – питам ја.
– Не, не познајем, али видим да си подвижник.
Ја га на то упитам:
– Како знаш?
– Како си ти знао да се тамо налази древно насеље – одговара он
– Зар тебе не просветљује благодат Божија – кажем ја.
– Не! Ја нисам просветљен благодаћу! Међутим, схватио сам да оно, што си рекао ти, може да каже само подвижник (аскета).
Затим је наставио:
– То, да си подвижник, схватио сам на основу моје науке.
– Шта то може да зна твоја наука – рекао сам ја.
– Знаш – одговорио ми је – тако како ти говориш о томе, може да говори само један подвижник. Не може свако да говори о тој „првобитној епохи“.
– Уистину, то је благодат Божија!
Од тог доба, старац Порфирије и професор Филипидис били су повезани јаком духовном везом. Леонид Филипидис је постао старчево духовно чедо и тајне свог живота поверавао је духовном оцу. Једном се чак догодило да је професор Филипидис позвао старца Порфирија на предавање у амфитеатру Богословског факултета. Старац је срамежљиво пошао на последње седиште. Професор је то приметио и, дубоко тронут, представио га је својим студентима.
Као што смо већ говорили, светитељи доживљавају натприродна стања у којима природни закони престају да дејствују. Видели смо да је таква стања доживљавао и старац Порфирије, и тада би се укидала просторно – временска ограничења. Догађаје везане за прошлост или будућност обично је доживљавао као садашњост, односно, он је био причасник божанске вечности. Следеће казивање потврђује управо тај његов дар.
„Једном је дошла нека Рускиња по имену Ирина. Била је то веома света жена, књижевница, и њена дела превођена су на грчки. Допутовала је и пронашла ме:
– Одакле долазиш?
– Летовала сам на једном острву, на Патмосу.
– А, а – кажем јој ја – живела си на једном веома усамљеном месту, са прекрасним погледом на море. Међутим, кад погледамо према мору, с десне стране се налазе неке стене, и оне су црне као пећине.
– Да – одговара она, задовољна тиме што сам јој рекао.
Ја јој поново кажем:
– Знаш ли да су то место некад настањивали древни људи, дивови?
Задивљено ми одговара:
– Шта то говориш? Нисам знала!
Након извесног времена, она ми поново каже:
„То, што си ми рекао, то је истина. Било је то веома усамљено место и ја сам једном, идући у планине, видела бунар који је одавно начињен. Око бунара се налази огромно камење, издужено, постављено по рубовима бунара. Тад сам се запитала: како је тада, кад није било технике, људима било могуће да положе ово камење, на који су начин они то учинили? Сад, кад си ми рекао те ствари, схватила сам да су тамо, на том делу острва, у древна времена живели људи огромне телесне снаге.“
Дејствовање старчевог предвиђања и прозорљивости обично је наилазило на поучан и исцељујући одјек у душама оних који су их примали с простом, пламеном вером.
Сви људи, било да су прости или припадници вишег друштвеног сталежа, неписмени, образовани или чак мудри, дакле сви они који су долазили код старца Порфирија да би му поверили своје скривене страсти, несреће и патње, у једном тренутку свог живота, можда баш оном најважнијем, живели су у сфери присуства Духа Светог и у сфери чуда. Будући да се чудо сукобљава с људском логиком, њихова прва реакција је из тог разлога могла бити само запрепашћење помешано са дивљењем. За њим би уследило силно усхићење, које би на крају прешло у бесконачну благодарност.
Наводимо неке одломке из писма са датумом од 4. марта 1993, а које нам је послао предузетник из Патре, господин 3. В. Из тих одломака могу се сагледати поступци човека који је имао благослов да неколико изузетних тренутака живи у атмосфери божанствене благодати. Дакле, господин 3. В. пише:
„У октобру 1991, кад сам путовао на Свету Гору, мени и двојици мојих пријатеља успело је да се, након многих тешкоћа, сретнемо са старцем Порфиријем. Било је то само неколико дана пре његовог одласка из овог привременог живота. Монах који се старао о њему, отац Панаретос, био је наш суграђанин, будући да је такође родом из Патре. Он нам је и дозволио да посетимо старца.
Старца Порфирија сам видео први пут. Међутим, много сам слушао о његовој великој прозорљивости. За проблеме који су нас мучили знали смо само нас тројица. Улазећи у келију, спазили смо човека којем је прекривач био пребачен преко главе а руке напољу. Напред је ишао мој пријатељ, у средини сам био ја, а за нама је следио наш сапутник. Први се приклонио да би узео благослов, а старац је прихватио његову руку: „Како се зовеш“, упитао га је. Овај му је рекао своје име. „Колико деце имаш?“ „Троје.“ „Ког су пола?“ „Два дечака и једна девојчица“, одговара он. Све време, док га је испитивао, старац је додиривао његову руку. Након дугог ћутања које нам се учинило као читава година, старац му је рекао: „Не жалости се због својих проблема. Твоја девојчица ће за годину – две бити здрава.“ Почео је нежно да га удара по лицу. И заиста, тај човек је имао проблеме са здрављем девојчице. Знао сам за то и силно сам се потресао.
Ми смо узели благослов и изашли из келије.
Кад сам дошао себи, замолио сам монаха Панаретоса за допуштење да са старцем попричам о три лична проблема, која су ме много интересовала. После многих и ватрених молби, он ми је то допустио, објашњавајући како су ово старчеви последњи дани и да не жели да га било ко узнемирава. Кад сам ушао, старац је прихватио моју руку и задржао је. Питао је како се зовем и ја сам му одговорио. Објаснио сам му да ме муче неки проблеми и да бих желео његов савет. Он на то каже: „Испричај ми једно по једно.“
Први проблем био је бол који сам већ годину дана осећао с леве стране, у пределу срца и у леђима. Лекари ништа нису открили. Упитао сам га какав је то бол, а он ми је одговорио: „3., немаш никаквих проблема са здрављем, али си славољубив и егоиста.“
Други проблем је био што сам желео да добијемо и друго дете, али нам то и поред свих наших настојања, за три и по године није пошло за руком. Изложио сам старцу и тај проблем, који нас је мучио. Он је прекрстио моје лице и рекао: 3., дете је на путу, твоја жена ће остати у другом стању.“ Узео сам благослов од старца Порфирија и отишао. Био сам дубоко потресен овим откровењем и усхићен тиме што ми је Бог допустио да упознам тог светог човека.
Данас, кад Вам пишем, 4. марта 1993, саопштавам Вам да се „здравствени“ проблем, који ме тада мучио, аутоматски решио након пола месеца. Такође вас обавештавам да смо добили девојчицу која сада има 4, 5 месеца. Ако будемо анализирали време које је прошло од тада, откад сам узео старчев благослов, и ако га размотримо по датумима, схватићемо да се све догађало по старчевим молитвама. Кажем Вам, кад ми је жена саопштила да је бременита, нисмо могли да поверујемо да је тај дар тако брзо дошао.
Брате, г-дине професоре, молим Вас да ово мало, што Вам пишем о старцу, употребите, како то знате, на добро и корист наше браће.
Уверен сам у светост старца Порфирија и љубав нашег Тројединог Бога.
С љубављу у Христу,
З. В. Патра.
5. ДАР ИСЦЕЉЕЊА
Међу многим даровима који су красили личност старца Порфирија, говорићемо и о исцељењу многих болести. Као духовни отац, старац је развијао дубоке личне односе са својим чедима и на тај начин утицао на њихову психу, на њихово понашање и на васцело њихово биће. У неким случајевима дејствовао је по благодати: постављао је дијагнозу, одређивао лечење и исцељивао. Иако је патио од многих болести, никада није молио Господа да исцели њега самог. Карактеристично је оно што је говорио: „Устручавам се. Како да од Христа затражим нешто такво?“ Тако је до краја живота трпељиво носио тежак крст и са благодарношћу подносио бол. Овде је трпљење и вера светих (0тк.13;10). Господ је, међутим, даровао тој болешљивој природи способност исцељења различитих болести, тешких обољења и психичког растројства.
О томе сведоче многи, који су патили од најразличитијих болести а којима је својевремено помогао преподобни старац. Међу њима су чак и лекари – специјалисти, старчева духова чеда, која су годинама живела у његовој близини. Сви они тврде да је старац благодаћу Божијом развио способност лекарске дијагностике, установљујући позадину болести које су се тешко могле установити како уобичајеним, клиничким лекарским опитом, тако и савршеним средствима савремене медицинске технологије. Он је то постизао просто, уперивши поглед на оболело место или додиривањем ручног зглоба оболелог или пак зглоба његове мајке. Помоћу првог метода старац је много пута дијагностицирао постојање рака и његов стадијум. Такође је примећивао и развој бенигног тумора на јајницима и прецизно утврђивао његове димензије.
Знамо да је другим дијагностичким методом, односно пипањем ручног зглоба, имао способност да истражи целокупну историју личности, да испита њено генеалошко стабло и њено генетичко програмирање. У таквим случајевима је неколико пута установио постојање порока генетске природе, за чије постојање страдалници нису знали све до тренутка постављања дијагнозе. Неодложно их је упућивао код лекара
– специјалиста. Наводимо један карактеристичан пример дијагностичке способности старца Порфирија. У пролеће 1990. године једна породица, родитељи и деца, посетила је старца да би узела његов благослов. Старац је затражио да најпре приђе мајка. Држао ју је за ручни зглоб и рекао: „Кажи ми редом, по узрасту, имена своје деце.“ Она је тако и учинила. Међутим, кад је дошла до имена своје старије кћери, старац је снажније стегао њен ручни зглоб. Неко време је ћутао а затим упорно почео да се распитује о узрасту ове девојчице. Старац Порфирије је у том тренутку дијагностицирао постојање обољења имунитета које медицина тешко може да установи и које се није испољило све док није утицало на субјективно здравствено осећање ове девојчице.
Од тог тренутка, кад се испољила ова болест, била је потребна читава година да би многи лекари-специјалисти, уз помоћ бројних лабораторијских испитивања, дошли до правилног дијагностичког закључка, који се нимало није разликовао од дијагнозе старца Порфирија. И као што се увек дешавало у сличним случајевима, тежак пут научног испитивања још једном се сусрео са просвећеним дијагностичким путем благодати, смирења, простоте и, истовремено, са толико мудрим, величанственим и надахнутим „клиничким“ опитом преподобног старца Порфирија. Познати грчки лекари уважавали су и поштовали његову просветљену „дијагностику“ која је много пута спасавала и потпомогла излазак из многих безизлазних случајева. Тим својим даром старац Порфирије је спречавао мучна стања као и лекарске грешке или пропусте, и обично предлагао одговарајући фармацеутски поступак.
Старац је посебну саосећајност испољавао према људима који су патили од разних облика рака. Уз дуготрајну хемотерапију, оболели од рака су се у потпуности исцељивали. Друге, тешко излечиве болести, ишчезавале су већ од додира његове благословене руке.
Случај који ћемо у наставку изложити даје нам могућност да, уколико је то човек уопште у стању, сагледамо дубину и радијус дејствовања дијагностичког и терапеутског (исцелитељског) дара старца Порфирија. Реч је о чудесном догађају везаном за здравље монахиње Теосемне, игуманије обитељи Златног извора Ханионског на Криту.
Казивање које следи засновано је како на ауторитативном сведочењу представника ове свете обитељи, тако и на саопштењима лица из непосредног окружења блаженог старца, која су заједно с њим преживела овај чудесни догађај.
Као што нам је познато, старац Порфирије је гајио особиту љубав и благонаклоност према манастиру Златног извора. Због тога се стално молио за игуманију и сестринство овог манастира. Сваки пут, кад би се у обитељи појавио неки проблем, оне су се повезивале са светим старцем, притицале му и тражиле помоћ.
Кад је игуманија Теосемна почела да осећа постојан бол у пределу стомака, 30. јануара 1980. године, у пратњи сестре Теоксеније, посетила је преподобног старца у Оропосу, како би се с њим посаветовала у вези свог здравственог стања. Он их је, као и обично, примио с великом љубављу и мудрољубљем. Саслушао је опис стања, упознао се са развојем болести и, након што је погледао болесно место, установио дијагнозу: „Имаш велику сметњу, дете моје. Без оклевања мораш да посетиш лекара – специјалисту. Не губи време. Прилике ти то не допуштају.“
Након тих речи, старац је одмах телефонирао лекару, свом духовном чеду из Колонакија, касније професору гастроентерологије на Критском университету, господину Елијасу Курумалису. Посебно је замолио лекара да одмах прими игуманију у својој медицинској установи. Овај је у почетку одбијао да је одмах прими због пребукираности болничког простора, али је након старчевих упорних молби пристао да је прегледа још исте вечери. Као што се и очекивало, његова дијагноза била је истоветна са оном коју је поставио старац: потпуна захваћеност трбушне дупље раком. Будући да је стање било веома опасно, одмах је донета одлука о неопходности лекарске интервенције у иностранству. На тај начин је игуманија, заједно са сестром Филоксенијом, отпутовала у Лондон. Тамо су их упутили код светски познатог онколога. Међутим, због великог броја болесника које је у то време примио на лечење, није био у могућности одмах да их прими. Игуманија се узнемирила и одмах телефонирала старцу Порфирију да би је посаветовао шта даље да ради. Он јој је одговорио: „Чекајте, јер тај лекар, поред тога што је добар, има и велики дуг који не може да исплати.“ Оне су га послушале и одлучиле да и даље покушавају, иако у том тренутку нису баш у потпуности разумеле оно што им је рекао.
Сутрадан су поново посетиле лекара и поново затражиле да га виде, овог пута уз помоћ младог лекара са Крита који је у то време стажирао код њега. Овога пута ствари су се измениле. Кад је чуо да је игуманија са Крита, лекар се узрујао и показао посебно интересовање. Одмах је пристао да преузме случај, говорећи да му се на тај начин даје повољна прилика да врати један „свој стари дуг“, морални дуг који је он, са своје стране, наследио од оца. Будући британски војник његов отац је, како је сам причао, учествовао у војном сукобу у „Бици за Крит“. У то време он се при повлачењу на чудесан начин спасао, а критски монаси су потпомогли његово бекство. Од тог доба, тај догађај се није избрисао из његовог сећања. Свом сину је оставио благослов да у будућности врати тај морални дуг тако што ће указати медицинску помоћ житељима Крита уколико га ови посете. Била је то морална обавеза, и лекар је прихватио да је испуни. Било је то дело узајамне љубави. Управо је о том великом дугу претходног дана говорио старац, просветљен Духом Светим.
Тако је британски онколог убрзо заказао операцију игуманије Теосемне за 13. фебруар 1986. године. Тог дана, у 8 сати увече, започело је свеноћно бдење у манастиру Златног извора. У то исто време извршена је и озбиљна операција у Лондону. У 4 сата ујутро, у манастиру је зазвонио телефон. Био је то отац Порфирије. Позвао је сестре и обавестио их о операцији, душевно их ободривши: „Виделе сте шта се догодило! Служена је божанствена Литургија, и сви смо били тамо! Ко све тамо није био..!“ Вођен унутрашњим просветљењем, преподобни старац описује: он их све види сједињене, оне који су се молили у Златном извору или у Оропосу и оне, који су се с душевном топлином молили у иностранству, у хируршкој сали, у часовима немирног ишчекивања. Он их све види, види сестре око хируршког стола, оне које учествују у свештеном и надкосмичком тајнодејству! Тамо су се сјединиле све молитве и старац их благодатно следи. Он види пламене молитве, које пресецају небеса и уздижу се до престола Божијег. У 4. 30 ујутро старац телефонира преосвећеном митрополиту ханионском: „Ваше преосвештенство, да ли сте видели шта се догодило?“ „Не, нисам, старче, ја не могу да видим, кажите нам“, одговара он. Свети старац понавља чудесни опис: „Преосвећени, у том тренутку смо сви ми били тамо…“ Непосредно након операције, ауторитативни, светски познат хирург је установио да је болесница у критичном стању. Његове научне прогнозе биле су формално – хладнокрвне: „Нема разлога за оптимизам. Болесница ово неће преживети“. Данас, након 11 година, она која је у то време била озбиљно болесна, савршено је здрава. Захваљујући божанственој интервенцији, научна прогноза је у потпуности побијена.
Лекар се увек сумњичаво пита: „Шта се заиста догодило у овом случају?“ И како сам примећује, у том критичном тренутку дошло је до натприродног дејства. Десило се чудо! Чудо, додајемо ми, које наставља да се извршава све до данашњег дана. Чудо које се остварило посредством блаженог старца а у славу Бога, дивног у светима Својим(Пс. 68; 35).
Рекли смо да је преподобни старац осећао посебну љубав и благонаклоност према оболелима од рака. Брижљиво је испитивао њихове случајеве, трудио се да установи дијагнозу и, уопште, истраживао је ту страшну болест нашег времена. И сам је боловао од рака. И у њему самом развијала се ова мучна болест. Међутим, како је сам говорио, њему је успевало да ову страшну болест деценијама успава користећи јединствени лек: непрестану молитву и проучавање Светог Писма. У разговору старца Порфирија са университетским доктором у болници Сингроса, а на тему рака и СИДЕ, старац је изрекао значајна гледишта којих се и касније сећао, понављајући: „И ја сам истраживао рак и открио сам много података. Рак углавном улази у сложене душе, у потиштеног човека, измученог и притешњеног различитим околностима. Кад од нечега болујеш и кад ти кажу да је то рак, неопходно је да се у потпуности предаш љубави Божијој. Примири се и успокоји, заволи свет, заволи свакога, сав постани љубав и славословљење Бога, да би се освештала твоја душа. Кад се освешта твоја душа, кад се привеже за Бога и постане спокојна и непомућена, умириће се и сви системи у твом организму. Тада ће рак, ако се не исцели, у најмању руку остати тамо где је и био…“
Рекли су ти да болујеш од СИДЕ? Међутим, кад ми тако говоримо, ти би морао да будеш преиспуњен радошћу а не да кажеш: „Ако имам ту болест, то значи да ћу умрети!“ Ништа такво! Изучаваћеш Свето Писмо. Видећеш да смрт не постоји и да они, који верују речи Божијој, никада не умиру. Не, ја не узимам лекове. Трудим се молитвом и давањем Богу. Да ли знаш како сам некад био снажан? Могао си да ме оперишеш без наркозе, по благодати Божијој. Данас сам све то изгубио. Заиста, то што имам, то искушава.“
Неколико месеци пре старчевог коначног пресељења на Свету Гору, на нашу молбу примио нас је и благословио. Тих дана смо из иностранства добили нови тип фото-апарата и замолили смо старца за допуштење да га фотографишемо. Он се на неко време замислио а затим одговорио: „Знате шта? Не ради се о томе да нећу да ме фотографишете зато да ме после не бисте исмевали, него зато што то мене не искушава. Фотографишите ме сад, затребаће ми та фотографија. Дајте и мени неколико фотографија, да бих и ја имао нешто да дам. Знате шта? У последње време, по благодати Божијој многи оболели од рака бивају исцељени, у многим земљама: овде у Грчкој, у Канади, у Аустралији, у Америци. Ти људи траже да им дам нешто за успомену. Дајте да и ја имам нешто што ћу моћи да им дам.“ Свети је с таквом простотом и, могло би се рећи, дечјом наивношћу, говорио о великом чуду као о неком свакодневном догађају: „Знате шта? У последње време, по благодати Божијој, многи оболели од рака бивају исцељени…“ Затим је покрио главу монашком скуфијом, а његово лице је заблистало! Благосиљао је крстом који је држао у руци. Од тог времена, он свакодневно благосиља оне који гледају његов спокојни лик и који га призивају.
Верујемо да ће та фотографија, прва и, да тако кажемо, девствена, коју смо начинили новим фото-апаратом, постати историјска. То је најкарактеристичнија фотографија старца Порфирија и она данас хиљадама људи представља скривену подршку у часовима искушења. Ова фотографија преподобног старца повезана је с једним чудесним догађајем који се десио отприлике три месеца након његовог упокојења, у великом македонском граду.
У ноћи између петка и суботе, 22. фебруара 1992. година, госпођа Марија И., службеница, доживела је инфаркт и била пребачена на одељење интензивне неге у градској болници. Угледна лекарка, која је прописала лечење болеснице, наложила је својим сарадницима да не дају тромболитичку инјекцију која је уобичајена у таквим случајевима, будући да је болесница у то време имала месечни циклус. Госпођа Марија је блиска пријатељица игуманије једног познатог манастира из тог краја. Игуманија је била духовно чедо старца Порфирија и неколико дана пре тога ишла је у Оропос, где су блаженом старцу служили четрдесетодневни помен. Са собом је донела уље из кандила које је горело у старчевој келији, а такође и фотографију коју су јој дали у манастиру. Дакле, игуманија је по мужу г-ђе Марије послала ово уље и фотографију. Она је све то побожно прихватила и ставила на ормарић, иако није знала ко је био тај уважени старац.
Настала је среда, 26. фебруар, помен св. Порфирија Гаског, празник старца Порфирија. Игуманија М. је наложила да се тог дана, који је старцу био посебно драг, у њеном манастиру служи парастос. Око 5.30 ујутро, припремала је кољиво и топлом душом молила се Богу за оздрављење њене духовне сестре Марије, која је тада била у критичном стању.
Управо у том часу, на одељењу интензивне неге појавили су се нејасни обриси фигуре неког уваженог јереја који се готово нечујно приближио постељи тешко болесне Марије. Болесница га не види добро и мисли да је то њен духовник, отац А. Свештеник се још више приближава, смеши се и говори: „Ја нисам онај отац којег очекујеш, ја сам…“ Свештеник је прошаптао неко име, али га она није чула. Међутим, обузело ју је силно узбуђење и усхићење због онога што јој је рекао непознати старац. Прати га и посматра. Он се поново осмехује, лагано дотиче доњи део кревета и удаљује се. Пролази поред осталих болесника (осморо људи), благосиља их и одлази. Чини се да он не корача по земљи него да лебди по ваздуху, да не излази кроз врата него да иде према прозору и да ишчезава. У том тренутку Марија осећа да је оздравила. Осећа да се ослободила неке нелагодности, неког унутрашњег притиска. осећа се као и раније! Одмах је устала из кревета.
Среда, 26. фебруар, дан светог Порфирија. Десило се чудо! У 11 сати започела је неопходна лабораторијска анализа. Утврдили су да она нема зачепљење крвних судова. Угледна лекарка се ишчуђавала, питајући се да ли је, и поред њене забране, неко од њених сарадника ипак дао тромболитичку инјекцију. Сви су је уверавали да се ништа слично није догодило. Она је затим дошла до закључка да су или погрешили у првобитној дијагнози или да се она у том часу налази пред истинским чудом.
Исцелитељско деловање чудесног доласка освећеног Порфирија није се ограничило само на Марију него је било благотворно и за остале болеснике на интензивној нези које је тога јутра посетио и благословио. У њиховом здравственом стању дошло је до брзог побољшања. Према оцени лекара, све се дешавало на „чудан и необичан“ начин.
Овај значајан и необичан случај убрзо је постао познат у медицинским круговима, па се о њему као о клиничком случају расправљало на скупу кардиолога који је неколико месеци касније одржан у Атини. Тај случај је истински догађај, сведочанство којем не може да приступи савремена прогресивна наука, да би га разрешила и испитала непосредним истраживачким методама.
Да би се још више уверили, Маријини укућани су је послали на темељније медицинско испитивање, у Лондон. Они су, са своје стране, задивљено констатовали да је болесница у потпуности исцељена!
Пролазили су месеци, и гласине о том чудесном случају почеле су све више да се шире. Прво саопштење које сам о њему добио било је уопштено и нејасно. Једино што сам у првом тренутку схватио било је место на којем је примећен чудесни долазак преподобног старца. Од тог тренутка, моја љубав и поштовање према његовом светом лику подстакли су ме да систематски испитам и опишем овај догађај.
Након отприлике осам месеци, од 24. до 27. септембра 1992. г, остварио сам планирано поклоничко путовање на Свету Гору. Намеравао сам да се упутим ка светом манастиру Симонопетра. Међутим, Пресвета Богородица и преподобни старац другачије су уредили ствари. У јутро 24. септембра у Уранополису сам сусрео митрополита Сидиокастре, г. Јована. Он је намеравао да посети оца Максима у Керасији и да изврши рукоположење. Ми смо поразговарали, ја сам дознао за његове намере и изменио сам план свог путовања. Желео сам да и ја пођем у Керасију, код оца Максима, али да се најпре поклоним гробу старца Порфирија у Кавсокаливији.
После обеда, лађица нас је довезла до пристаништа Кавсокаливије. Почели смо да се успињемо по стрмој стазици. Било нас је седморо и међусобно се нисмо познавали. Док смо се успињали, пролазили смо кроз густу сенку дрвећа. Испод нас се бесконачно, дубоко море губило на хоризонту и стапало са небом. Тај азурни бескрај био је старчева велика љубав. Било је тренутака кад би тамо уперио поглед, кад би помисли ишчезле а душа се успокојила. Кад смо стигли до гроба блаженог старца, зауставило се нас троје а њих четворо је кренуло даље. Након што смо се узбуђено поклонили гробу, започели смо разговор о старцу и на тај начин се међусобно упознали. Један од саговорника био је г. К. К., богослов, а други г. К. М., историчар уметности. Обојица су били из истог града и пријатељи г-ђе Марије којој се догодило чудо о којем смо говорили. Господин К. М. је, поред тога, био и њен сусед.
Тако нас је те вечери преподобни старац на чудесан начин окупио око свог гроба. Упознао ме тамо са двојицом људи за каквима сам трагао и који су ми могли дати одговор на моје питање. Оба ова изабрана брата дала су ми адресу и број телефона г-ђе Марије. Ја сам их, између осталог, замолио да јој пренесу моју молбу да се сретнемо и да поразговарамо о том чудесном догађају који јој се десио. Те вечери смо били заједно а ујутро смо се растали.
Кад сам стигао у Атину, послао сам Марији писмо и у њему старчеву фотографију. Како су ме касније обавестила оба моја пријатеља, Марију је у то време мучила ужасна недоумица: ко је био тај светац који ју је оног јутра посетио, исцелио и спасао јој живот? Није познавала оца Порфирија. Хтела ја да верује у то, али је глас сумње бивао све јачи и јачи.
Како су ми касније, између осталог, саопштили, Марија се једне ноћи неочекивано пробудила и зачула глас који јој је говорио: „Сутра ћеш добити писмо и у коверти ћеш наћи фотографију. Онај, који је на тој слици, јесте онај који те оног јутра исцелио. Немој унапред да сумњаш.“
Сутра ујутро, Марија је заиста добила писмо! Било је то оно писмо које сам преко поште послао непосредно пре тога. У том писму била је нама добро позната фотографија преподобног старца.
 
6. ДАР „ТУМАЧЕЊА ЈЕЗИКА“
Као што смо раније говорили, у многовековној историји наше Цркве било је мало светитеља који су имали толико дарова и дарова такве природе као што су они који су красили личност старца Порфирија.
Један од његових дарова било је и разумевање различитих језика. Као што знамо, име преподобног старца, као и казивања о његовом подвижничком животу били су познати у целој васељени. Тако су из разних земаља долазили Грци, али и људи других националности, посећивали га и тражили одговоре на тешка питања. Приликом њиховог контакта са старцем Порфиријем постајали су учесници тајинства присуства Светог Духа Који је дејствовао кроз његове дарове.
Могли бисмо да поставимо питање како се у тим случајевима, кад је посетилац био странац, успостављао контакт између њега и старца Порфирија? Утолико пре што, колико нам је познато, старац Порфирије није знао ниједан страни језик. Међутим, као што ћемо видети из тих случајева, њихов разговор је био срдачан, а контакт дубок и суштински.
У свом писму од 28. августа 1996. старица Теодосија, игуманија свете обитељи Панагије Варнаковске у Евпалији Доридској, износи нам случај који је везан управо за овај старчев дар. О том случају је, након старчевог упокојења, говорило његово духовно чедо, очевидац и сведок онога што се догодило. Он нам саопштава: „Старца је посетио један ирски научник у пратњи свог преводиоца, желећи да га пита за савет у једном озбиљном питању које га је узнемиравало. Међутим, старац Порфирије није желео да преводилац слуша разговор и зато му је рекао:
– Шта ти од њега хоћеш?
Преводилац се умешао:
– Добро, старче, али како ћете разумети један другога?
Старац је на то рекао:
– Ти изађи, а ми ћемо наћи начин да се споразумемо.
Преводилац се тад удаљио а њих двојица су сами разговарали у
келији. Након 20 минута, изашао је и Ирац.
– Како сте се споразумели?
Ирац је одговорио:
– Без икаквих тешкоћа. Старац савршено говори ирски.
Тај исти дар поседовао је и старац Пајсије Светогорац, који се у сличном случају, кад га је посетио француски професор са Сорбоне, гост манастира Симонопетра, споразумевао с њим на исти начин.
Према мом скромном мишљењу, у тим случајевима присуство Светог Духа дејствовало је на начин „тумачења“, односно дајући могућност сабеседницима да се међусобно споразумеју. Реч је о понављању, усуђујем се да кажем, јединог у историји Цркве догађаја од општесветско-културног значаја, до којег је дошло на празник Педесетнице: И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба, као хујање силног ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на сваког од њих; и испунише се сви Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују; А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из сваког народа који је под небом; па кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се; јер сваки од њих слушаше где они говоре њиховим језиком, и дивљаху се и чуђаху се сви… (Дела ап. 2; 1-7).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Национално-ослободилачки покрет који је предводио генерал Ипсиланти (1820).
  2. Мисли се на грађански рат који је вођен средином 20. века.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *